Quantcast

Bernard Šo

malecka

Aktivan član
Poruka
1.284
ja sam nesto cula da treba da se radi dramatizacija ONA MORA DA GA IMA samo sto ne znam kako se to zove u originalu ocu da procitam... to radi neka lujka, zaboravila sam kako se zove, mnogo pozitivan lik...!
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.292
5 situacija u kojima je Džordž Bernard Šo bio definicija sarkazma


Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw) poznati je (danas djelomično zaboravljen) irski dramatičar i književni kritičar, te dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1923. godine.
Rođen je u Dablinu 1856. godine, a umro je 1950. u jednoj engleskoj bolnici. Njegove posljednje riječi, upućene medicinskoj sestri, bile su: “Sestro, vi me pokušavate održati na životu poput kakve stare zanimljivosti, no sa mnom je gotovo, svršeno, umrijet ću.”
Za vrijeme jednog ranijeg boravka u bolnici medicinska sestra ga je upitala želi li kavu.
O, da vrlo rado”, odgovori Šo.
Sa šlagom?“
Šo potvrdno kimne glavom.
I šećerom?”
Molim četiri pune žličice. Ali ne miješajte previše, jer ne volim kad je kava preslatka.”

Savjetnik
Jednom prilikom, neki mladi pjesnik mu je uporno pokušavao pročitati nešto što je napisao, pa ga Šo upita: „Recite mi, kako ste uopće došli na ideju da postanete pjesnik?
Mladić se pohvali kako je oduvijek želio postati liječnik, ali je napustio studij medicine da bi kao pjesnik više učinio za dobrobit čovječanstva. Na to ga Šo potapša po ramenu i reče: “Možete se Vi ostaviti pisanja pjesama. Vi ste već dovoljno učinili za čovječanstvo što niste postali liječnik.”
Jednom drugom prilikom, neki engleski dramski pisac (nadamo se da se ne radi o mladiću iz prethodne priče) je pročitao Bernardu Šou svoju dramu, a ovaj mu odgovori: “Mladiću, za vas je još vrlo rano da pišete tako slabe stvari. Na to imaju pravo samo najpoznatiji književnici!”
Jednom trećom (!) prilikom, pokušao je odgovoriti nekog mladića (ponovno se iskreno nadamo da se ne radi o nekom mladiću iz prethodnih anegdota) od ženidbe bogatom djevojkom.
Dragi mladiću, radije uzmi zajam ako ti je potreban novac, plaćat ćeš puno manje kamate”, rekao je.
Kritičar
Šo nikako nije podnosio kritičare i smatrao ih je uglavnom promašenim piscima (iako je i sam bio kritičar). U jednom većem društvu, neki je kritičar nadglasavao sve prisutne, uporno pokušavajući voditi glavnu riječ, na što ga Šo, ne mogavši više trpiti, prekide: “Eh, gospodine moj, vi kritičari ste kao automobili: što su gori, to više buče!”
Inače, naš Džordž Bernard se bavio i glazbenom kritikom. Poznat po britkom jeziku, nakon koncerta jednog komornog ansambla napisao je kritiku u svom stilu.
“Ovi glazbenici sviraju zajedno 12 godina. Činilo se, međutim, da koncert koji su nam priredili traje znatno dulje.”

Bernard i djevojke

Nakon izvedbe jedne njegove predstave, javio se glavnoj glumici Korneliji Skiner (Cornelia Skinner) brozojavom.
“Izvrsno, neponovljivo!”
Glumica je odgovorila: “Pohvala nezaslužena.
Mislio sam na komad, a ne na glumu…
Glumica mu bez oklijevanja vrati brzojav: „I ja!
Jedna djevojka ga je upitala što misli o teoriji da su ljudi nastali od majmuna, a Šo joj šarmerski odgovori: “O, ne gospođice, jer ne postoji tako lijep majmun od kojega ste vi mogli nastati.
Vegeterijanac
Šo je, inače, bio vegeterijanac, te je bio pozvan na jednu svečanu večeru na kojoj se posluživala samo vegetarijanska hrana. Odbio je poziv uz obrazloženje: „Sama pomisao na tisuću ljudi koji istovremeno grickaju celer ispunjava me užasom.
Šo i duhovi
I za kraj, jedna duhovi(ta) anegdota. Njegov prijatelj Konan Dojl (Conan Doyle, pisac) vjerovao je u duhove i bavio se spiritizmom. Pokušavajući uvjeriti Šoa u istinitost tih fenomena, ispričao mu je kako se prilikom jedne spiritističke seanse pomjerio stol, a Šo mu na to odgovori: „Vjerujem da je to moguće. Pametniji (stol) obično popušta.

Domogoj Bencun
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.865
Džordž Bernard Šo (26. jun 1856 - 2. novembar 1950) je bio irski dramski pisac, romansijer, esejista, novinar, književni, pozorišni, muzički kritičar, društveno angažovani intelektualac.

Književnu karijeru je počeo pisanjem književnih recenzija za časopis „Pall Mall Gazete“, a potom i muzičke kritike za magazine „World“ i Star“, da bi pravu reputaciju i popularnost stekao pišući kolumnu kao pozorišni kritičar za „Saturday Review“.

Autor je drama „Kućevlasnici“ „Zanat gospođe Vorn“ „Kandida“ „Čovek i nadčovek“ „Cezar i Kleopatra“ „Major Barbara“ „Lekar u nedoumici“ „Androkle i lav“ „Pigmalion“ „Kuća slomljenih srca“ „Povratak u Metuzalem“ „Sveta Jovanka“ „Oružje i čovek“

Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1925.
Bio je vegetarijanac. Smatrao je da je srpska ćirilica najsavršenije pismo na svetu i jedan zaokružen i logičan sistem. U svom testamentu ostavio je novčani iznos (£367,233 13s) Englezu koji uspe da reformiše i uprosti englesku abecedu po uzoru na Vukovu ćirilicu (jedno slovo jedan glas).
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.865
Slavni irski dramski pisac Džordž Bernard Šo bio je čuven po svojoj duhovitosti i domišljatosti, pa se velika američka plesačica, koju nazivaju „majkom savremenog plesa“, nije baš dobro provela kada mu je predložila „spojku“ za dobrobit čovečanstva

Irski dramski pisac, esejista, kritičar i polemičar Džordž Bernard Šo rodio se 26. jula 1856. godine u irskom glavnom gradu Dablinu, kao najmlađe dete i jedini sin Džordža Kara Šoa i Lusinde Elizabet rođ. Gerli. O njegovom obrazovanju od malih nogu se starao ujak sveštenik, dok je uz podstrek majke, koja ga je često vodila u Nacionalnu galeriju Irske, rano počeo da istražuje svet umetnosti, od muzike preko slikarstva i vajarstva do književnosti.

Mater je oca napustila 1872. godine i u London sa sobom povela dve Šoove starije sestre (mlađa je ubrzo preminula), a on im se pridružio 1876, već tada čvrsto rešen da postane pisac. Ali to nije išlo nimalo lako i on se mnogo mučio tih prvih godina, uspevajući da preživi pre svega zahvaljujući novčanoj podršci majke koja ga izdržavala dok je on bazao po Britanskom muzeju i radio na svojim prvim romanima.

Ti romani, uprkos vremenu koje im je posvetio, bili su neuspesi i svi su odreda odbijeni od strane izdavača. To ga nije omelo, i on je ubrzo svoju pažnju usmerio na politiku i aktivnosti britanske inteligencije, ušavši u Društvo „Fabijan“ 1884. U pitanju je bila socijalistička grupa čiji je cilj bila, ni manje ni više, nego potpuna transformacija Engleske; Šo je bio vrlo aktivan član i čak urednik čuvenog traktata koji je grupa objavila 1889. pod naslovom „Fabijanski eseji o socijalizmu“ (u pitanju je udruženje koje je ostvarilo ogroman uticaj na britansku politiku, budući da se iz nje posledično razvila Laburistička partija).

Godinu dana nakon što je postao član ovog društva, Šo je počeo da tu i tamo objavljuje književne, umetničke i pozorišne kritike, što mu je donelo posao pozorišnog kritičara u listu „Saterdej rivju“. Istovremeno, počeo je da piše i sopstvene komade. Ta prva dela kojima je krčio put na literarnoj sceni Ujedinjenog Kraljevstva neće ostati upamćena kao najbolja, što je svakako logično, ali se već u njima može pronaći ona čuvena šoovska duhovitost, praćena zdravom dozom društvene kritike koja je dolazila iz njegovih levičarskih sklonosti. Ti rani komadi su značajni i po tome, što su udarili temelj jedne velike karijere.


Potkraj devetnaestog veka, počev od „Cezara i Kleopatre“ 1898. godine, Šo se nametnuo kao jedno od najozbiljnijih imena britanske pozorišne scene; „Čovek i nadčovek“ iz 1903. bio je uspeh i pravo remek-delo čiji je treći čin, „Don Žuan u paklu“, poznatiji čak i od samog komada u celini (često se izvodi sam za sebe); tokom dvorskog izvođenja komedije „Drugo ostrvo Džona Bula“ iz 1904. godine, čija radnja prati prepredenog Engleza u Irskoj, kralj Edvard VII se toliko smejao da je polomio stolicu na kojoj je sedeo.

I mada je Šo stvarao narednih pedeset godina, dela napisana u dvadesetak godina nakon „Čoveka i natčoveka“ ostavila su trajan pečat na svetskoj književnosti, pa se danas smatraju njegovim najznačajnijim: „Major Barbara“ iz 1905, „Doktorova dilema“ iz 1906, „Pigmalion“ i „Androkle i lav“ iz 1912, „Sveta Jovana“ iz 1923 (u pitanju je Jovanka Orleanka koju je Katolička crkva kanonizovala) — zacementirala su mu položaj i donela mu Nobelovu nagradu za književnost 1925. godine. Posebno je „Pigmalion“ slavan: Šo je adaptirao taj komad za film i 1938. dobio Oskara za najbolji scenario, a kasnije je pretvoren u mjuzikl, prvo na Brodveju 1956. a potom i u Holivudu 1964, sa Reksom Harisonom i Odri Hepbern u glavnim ulogama.

Što se privatnog života tiče, Šo se 1. juna 1898. oženio sa Šarlot Pejn-Taunšend. Prethodne godine je odbio njenu bračnu ponudu, ali ga je tada dovela pred svršen čin, uslovno rečeno (koliko je adekvatan takav izbor reči zaključićete iz nastavka pasusa). Naime, Šo se bio ozbiljno razboleo zbog iznurivanja prekomernim radom i pao je u postelju, a Šarlot je insistirala na tome da mu je neophodna negovateljica, ona, i da će ga pratiti u seosku kuću gde je planirao oporavak. Da bi izbegao skandal (muškarac i žena u istoj kući, na selu, gde je jedina zanimacija gledanje preko komšijskog plota) pristao je na venčanje; oboje su imali po 41 godinu, i po svemu sudeći brak nikada nije bio konzumiran (dece u svakom slučaju nisu imali).

Džordž Bernard Šo — poznati vegetarijanac — preminuo je 2. novembra 1950. godine. Smrt je po njega došla u „Šoovom uglu“ (eng. Shaw's Corner); u pitanju je kuća u Hartfordširu koju su njih dvoje pronašli još 1906, kupili i u njoj proveli ostatak života, zadržavajući dva londonska stana u kojima su povremeno boravili (Šo je naložio izgradnju malene daščare u vrtu, veličine šest kvadrata i izgleda seoskog kioska, koja se okretala oko svoje ose da bi pratila kretanje Sunca tokom dana, i u njoj je napisao najveći broj svojih dela, između ostalog i „Pigmalion“; daščaru je nazvao „London“ da bi neželjenim posetiocima moglo da se kaže da je „otišao u prestonicu“ a da ih se ne slaže). U tom trenutku je radio na novom komadu. Šarlot je bila mrtva već sedam godina; njen pepeo je posle njegove smrti pepeo posut po stazi u vrtu i oko statue Svete Jovane.

Džordž Bernard Šo, Svetska književnost, Britanska književnost, Irska književnost, Engleska

„Šoov ugao“, kuća u Hartfordširu u kojoj je sa suprugom živeo Džordž Bernard Šo od 1906. do smrti 1950. godine. Foto: Wikimedia Commons/Jason Ballard
Probrali smo ovoga puta nekoliko kratkih anegdota, a ne samo jednu, pošto su ove veoma kratke a sve zanimljive. Priča kaže da je jednom prilikom proslavljena američka plesačica Izadora Dankan (1877—1927), inače u svojoj domovini nikada preterano popularna ali u Evropi slavom ovenčana, „majka modernog plesa“, pisala gospodinu Šou rekavši mu da bi — u skladu sa zakonima eugenizma koje je on propagirao — trebalo da zajedno naprave dete. „Razmislite samo o tome!", uskliknula je u pismu. „Sa mojim telom i vašim mozgom, kakvo bi to čudo bilo.“ „Da“, složio se Šo. „Ali šta ako bude imalo moje telo a vaš mozak?“

Nakon što je Holivud eksplodirao dvadesetih godina prošlog veka, šef studija „MGM“ Semjuel Goldvin je na sve načine pokušavao da otkupi prava za nekoliko njegovih pozorišnih komada, ali je posle otegnutih pregovora oko uslova pisac odlučio da ga odbije (posle je pristao kad je Goldvin popustio). „Nevolja je u tome, g. Goldvin“, suvo mu je objasnio i sa velikom dozom sarkazma, „što ste vi zainteresovani samo za umetnost a ja sam zainteresovan samo za novac“.

Toliko je poznat i popularan bio Šo da ga je neko ondašnje preduzeće za proizvodnju električnih brijača pokušalo da privoli da reklamira njihov novi proizvod, i to tako što će obrijati bradu — njegov zaštitni znak. Šo im je objasnio da se, baš kao i njegov otac, ne brije iz jednog odličnog razloga. „Imao samo oko pet godina tada“, prisećao se, „i stajao sam pored očevog kolena dok se brijao. Pitao sam ga, ’Tata, zašto se ti briješ?’. Gledao me je u tišini, čitav minut, pre nego što je bacio brijač kroz prozor, rekavši, ’Zašto, kog đavola?’ Nikada više nije.“

A kada je punio devedeset godina, četiri pre nego što će umreti, posetio ga je neki proslavljeni detektiv Skotland jarda. Za tu priliku je predložio da mu uzme otiske prstiju kako bi ih sačuvali za potomstvo. Međutim, otisci slavnog pisca su bili toliko bledi da nisu mogli uopšte da se uzmu. „Pa“, objavio je Šo veselo, „da sam ovo znao ranije drugu bih ja profesiju izabrao!“

(P. L.)



https://www.telegraf.tv/zanimljivos...=video_box_in_article&utm_content=video_other
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.