- Poruka
- 42.828
Zvala se Noa Milivojev, imala je 18. godina i sa ovog sveta je otišla na jeziv način. Ubica nije imao milosti prema njoj. Ono što je još gore i poražavajuće po nas kao ljude jeste činjenica da čak ni nakon smrti, Noa nema mira.
Nakon dvadesetak dana potrage za Noom, juče je kao bomba odjeknula vest da je policija pronašala njeno raskomadano telo u jednom stanu u centru Beograda. sama činjenica da je dete od 18. godina završilo na tako jeziv način, dovoljno je da se zaćuti i proguta knedla, ona najveća. Međutim, ne.
Baš i dok je trajala potraga za Noom, pojedincima na društvenim mrežama glavni okidač za sve bila je njena seksualnost, odnosno, transrodnost. Kao da je nestala čarapa, a ne dete za kojim su roditelji tragali od 27. juna. Ismevanje, najgore uvrede i poražavajući komentari, samo su se ređali ispod njenih snimaka samo zato što je bila drugačija i svoja.
Zar je zaista bilo bitnije da li se zove Noa ili Đorđe, da li je, kako su pisali na društvenim mrežama bata ili seka, ako roditelji kažu da je nema i da su u velikom strahu za njen život? Zar je zaista bitnije od činjenice da je nestala osoba ono što je radila u svoja četiri zida? Da li, pitam se, da li je zaista bitnije od ljudskog života njena seksualna orijentacija?
Upravo zato u ustima raste osećaj gorčine sa svakim pročitanim komentarom sledeće sadržine: "Zločin je strašan, ali...". Nema ali, zverski je ugašen mlad život. Ustvari, zverski je blaga reč. Za ovaj zločin još uvek ne postoji prava.
Ako nemaš nešto lepo da kažeš, ako ne možeš da pomogneš, skloni se, ne otežavaj, ne sipaj so na ranu - jednostavno je.
Ako je neko i mislio da će se sve završiti na tom verbalnom nipodaštavanju Noe, prevario se. Sinoć nakon što su brojni prijatelji, poznanici i ljudi izašli na beogradski Trg republike da zapale sveće i donesu cveće u spomen na Nou, dogodilo se još nešto gore, ovaj put divljački.
Mladić, po izgledu tu negde Noinih godina, sačekao je da se većina raziđe i onda je uradio nešto nezamislivo. Umesto da produži ako ne oseća potrebu da izrazi poštovanje prema prerano ugašenom životu, rešio je da taj privremeni oltar za odavanje poslednje počasti devastira.
Prvo je besno sklonio zastavu transrodnih osoba, izgazio ostavljeno cveće, a zatim besno u hodu cepao zastavu. Kako se navodi, nakon njega se pojavilo još par mlađih muškaraca koji su šutirali ono što je ostalo od sveća i cveća.
Dakle, u situaciji kada nam je u centru grada jedan monstrum ubio, iskasapio i držao u tom stanju dete od 18 godina po kantama i kesama, neko je rešio da pređe preko tog monstrouznog čina i da se iz nekih svojih pobuda i stavova, oglušio o sećanje na mrtvu osobu, gledajući samo onaj segment koji mu je upao u oko. Njenu seksualnost.
To, kako je skončala, njima nije bitno. Stigma koja je prilepljena na Nou za života, nastavila je da je prati i u smrti. I tu je naša najveća sramota.
Jer, izgledalo je da smo nešto naučili iz dva masakra koja su zauvek promenila Beograd. Da budem precizniji, mislio sam da smo savladali empatiju, ali očigledno po viđenom i pročitanom na mrežama - nismo.
Zato, ovo što se sinoć desilo na Trgu republike u Beogradu i sve ono što se piše na račun tragično nastradale Noe Milivojev, veliki je poraz za sve nas kao društvo, šamar čiji će eho odzvanjati svaki put kada samo pomsilimo da kažemo kako smo puni empatije.
Oprosti nam, Noa.
Merenjem krvnih zrnca i odmeravanjem nečijeg izgleda, kako u vreme kada se o toj osobi ništa ne zna još dok se vodi kao nestala, a potom, kada je obelodanjeno da je ubijena, poražavajuće je za nas kao društvo.
Nakon dvadesetak dana potrage za Noom, juče je kao bomba odjeknula vest da je policija pronašala njeno raskomadano telo u jednom stanu u centru Beograda. sama činjenica da je dete od 18. godina završilo na tako jeziv način, dovoljno je da se zaćuti i proguta knedla, ona najveća. Međutim, ne.
Baš i dok je trajala potraga za Noom, pojedincima na društvenim mrežama glavni okidač za sve bila je njena seksualnost, odnosno, transrodnost. Kao da je nestala čarapa, a ne dete za kojim su roditelji tragali od 27. juna. Ismevanje, najgore uvrede i poražavajući komentari, samo su se ređali ispod njenih snimaka samo zato što je bila drugačija i svoja.
Zar je zaista bilo bitnije da li se zove Noa ili Đorđe, da li je, kako su pisali na društvenim mrežama bata ili seka, ako roditelji kažu da je nema i da su u velikom strahu za njen život? Zar je zaista bitnije od činjenice da je nestala osoba ono što je radila u svoja četiri zida? Da li, pitam se, da li je zaista bitnije od ljudskog života njena seksualna orijentacija?
Upravo zato u ustima raste osećaj gorčine sa svakim pročitanim komentarom sledeće sadržine: "Zločin je strašan, ali...". Nema ali, zverski je ugašen mlad život. Ustvari, zverski je blaga reč. Za ovaj zločin još uvek ne postoji prava.
Ako nemaš nešto lepo da kažeš, ako ne možeš da pomogneš, skloni se, ne otežavaj, ne sipaj so na ranu - jednostavno je.
Ako je neko i mislio da će se sve završiti na tom verbalnom nipodaštavanju Noe, prevario se. Sinoć nakon što su brojni prijatelji, poznanici i ljudi izašli na beogradski Trg republike da zapale sveće i donesu cveće u spomen na Nou, dogodilo se još nešto gore, ovaj put divljački.
Mladić, po izgledu tu negde Noinih godina, sačekao je da se većina raziđe i onda je uradio nešto nezamislivo. Umesto da produži ako ne oseća potrebu da izrazi poštovanje prema prerano ugašenom životu, rešio je da taj privremeni oltar za odavanje poslednje počasti devastira.
Prvo je besno sklonio zastavu transrodnih osoba, izgazio ostavljeno cveće, a zatim besno u hodu cepao zastavu. Kako se navodi, nakon njega se pojavilo još par mlađih muškaraca koji su šutirali ono što je ostalo od sveća i cveća.
Dakle, u situaciji kada nam je u centru grada jedan monstrum ubio, iskasapio i držao u tom stanju dete od 18 godina po kantama i kesama, neko je rešio da pređe preko tog monstrouznog čina i da se iz nekih svojih pobuda i stavova, oglušio o sećanje na mrtvu osobu, gledajući samo onaj segment koji mu je upao u oko. Njenu seksualnost.
To, kako je skončala, njima nije bitno. Stigma koja je prilepljena na Nou za života, nastavila je da je prati i u smrti. I tu je naša najveća sramota.
Jer, izgledalo je da smo nešto naučili iz dva masakra koja su zauvek promenila Beograd. Da budem precizniji, mislio sam da smo savladali empatiju, ali očigledno po viđenom i pročitanom na mrežama - nismo.
Zato, ovo što se sinoć desilo na Trgu republike u Beogradu i sve ono što se piše na račun tragično nastradale Noe Milivojev, veliki je poraz za sve nas kao društvo, šamar čiji će eho odzvanjati svaki put kada samo pomsilimo da kažemo kako smo puni empatije.
Oprosti nam, Noa.
Merenjem krvnih zrnca i odmeravanjem nečijeg izgleda, kako u vreme kada se o toj osobi ništa ne zna još dok se vodi kao nestala, a potom, kada je obelodanjeno da je ubijena, poražavajuće je za nas kao društvo.
