Београд ме трује. Истина.
Тамо, одакле сам морала да одем, ваздух мирише, лечи, подмлађује.. Од оног ваздуха цветам. Оно сунце ме милује, она трава ми стопала чини лаким.. Тамо сам најлепша, најбоља верзија себе. Осмеха нескидљивог, тела лаког и гипког, духа бистрог, воље несаломиве...
А морала сам да одем, јер свака влат траве, сваки лист, хук ветра, мирис ми сад изазове сузе, потоке суза... Можда ћу једном моћи да се вратим.
Зато ми прија и отров Београда.
Пружа ми уточиште. Крије ме као шума један смешни грм.
Смрдљиви ваздух од којег једва дишем, бука и гужва, препуне улице људи, хаос у саобраћају, бескрајно чекање на семафорима које убија минуте који би на сузе били потрошени. И ето, сад га волим. Иако ме трује, упорно и очигледно, истовремено ме и одржава у животу. По уличицама људи које не желим да познајем, али ми прија да су ту док ходам да се уморим.
Пешачке руте на којима чекирам кафане са карираним столњацима.
Улице у које нико не залази осим оних који живе у њима и прогнаници попут мене, радознали шта је иза ћошка.
Вожња двојком цео круг са све паузом код пристаништа.
Трафике и пекаре где сам
,, комшиница". Изненађујуће добар бурек, неки би рекли савршен.
Дунавски кеј, преко Бранковог моста па шетња до Земуна.
Јесте ли пробали? Ја јесам, не журим нигде,осим да побегнем од себе. А ту превоз, ауто, воз, авион не помажу. Само ходање.
Најстрашније ме грде што пешице прелазим мост где је тако загађен ваздух, што шетам ноћу по Калемегдану или кеју и што се не вратим ,, кући"...
Не могу, не још. Остаћемо Београд и ја још неко време загрљени а може да се деси да се роди доживотна љубав. Видећемо. Остало је још мало улица београдских непрепешачено, брзо ћу ја и то.
Ако вам затреба нека инфо о затвореним или новоотвореним радњама, о поломљеним тротоарима, промењеним линијама превоза, ценама по пијацама, боји седишта у трамвајима.. питајте док ме није отровао скроз, излечио довољно да се вратим или док ме неки већи, луђи град не позове.
Тамо, одакле сам морала да одем, ваздух мирише, лечи, подмлађује.. Од оног ваздуха цветам. Оно сунце ме милује, она трава ми стопала чини лаким.. Тамо сам најлепша, најбоља верзија себе. Осмеха нескидљивог, тела лаког и гипког, духа бистрог, воље несаломиве...
А морала сам да одем, јер свака влат траве, сваки лист, хук ветра, мирис ми сад изазове сузе, потоке суза... Можда ћу једном моћи да се вратим.
Зато ми прија и отров Београда.
Пружа ми уточиште. Крије ме као шума један смешни грм.
Смрдљиви ваздух од којег једва дишем, бука и гужва, препуне улице људи, хаос у саобраћају, бескрајно чекање на семафорима које убија минуте који би на сузе били потрошени. И ето, сад га волим. Иако ме трује, упорно и очигледно, истовремено ме и одржава у животу. По уличицама људи које не желим да познајем, али ми прија да су ту док ходам да се уморим.
Пешачке руте на којима чекирам кафане са карираним столњацима.
Улице у које нико не залази осим оних који живе у њима и прогнаници попут мене, радознали шта је иза ћошка.
Вожња двојком цео круг са све паузом код пристаништа.
Трафике и пекаре где сам
,, комшиница". Изненађујуће добар бурек, неки би рекли савршен.
Дунавски кеј, преко Бранковог моста па шетња до Земуна.
Јесте ли пробали? Ја јесам, не журим нигде,осим да побегнем од себе. А ту превоз, ауто, воз, авион не помажу. Само ходање.
Најстрашније ме грде што пешице прелазим мост где је тако загађен ваздух, што шетам ноћу по Калемегдану или кеју и што се не вратим ,, кући"...
Не могу, не још. Остаћемо Београд и ја још неко време загрљени а може да се деси да се роди доживотна љубав. Видећемо. Остало је још мало улица београдских непрепешачено, брзо ћу ја и то.
Ако вам затреба нека инфо о затвореним или новоотвореним радњама, о поломљеним тротоарима, промењеним линијама превоза, ценама по пијацама, боји седишта у трамвајима.. питајте док ме није отровао скроз, излечио довољно да се вратим или док ме неки већи, луђи град не позове.
