Sve je pošlo đavoljijem tragom
Milorad Vučelić
decembar 16, 2010
Kako danas izgledaju medijske optužbe za govor mržnje i političke deklaracije i haške presude o srpskim krivicama, te sva ona izvinjavanja naših vlastodržaca posejana na sve strane koja čekaju kosovsku priliku? Samo nas je jedan tren delio od zvaničnog beogradskog izvinjenja Hašimu Tačiju. Mada niko ne može garantovati da se i to posle svega neće dogoditi. Malo je čitav broj „Pečata“ samo za popis knjiga, dokumenata, memoara, naučnih radova i svedočanstava koja raskrinkavaju i razobličavaju sve one najcrnje propagandne laži posejane protiv srpskog naroda i države u poslednje dve i po decenije. Samo zvanični Beograd to ne čuje, ne zna i neće da zna. Samo srpski režim sa svojom nevladinom služinčadi i dalje proizvodi i prevodi najgore „naučne“ falsifikate poput Zundhausenove „Istorije Srbije“.
Šta to beše govor mržnje?
Govori li tim govorom mržnje Dik Marti kada kaže: Hašim Tači je šef mafijaške grupe za trgovinu organima, drogom i oružjem! Da li je to isti onaj Tači koji je baš kao takav koliko juče postao pobednik na izborima u „nezavisnoj državi Kosovo“, i sa kojim u koaliciju ulaze srpski liberali na čelu sa izvesnim Slobodanom Petrovićem?
Da li je to isti onaj Hašim Tači koji je bio i ostao milosnik Madlen Olbrajt da bi ga ona prosledila dalje u ruke sadašnje američke državne sekretarke Hilari Klinton, što je s njim razmenjivala srdačnosti pre samo dva meseca usred Prištine.
Dik Marti se poziva u svom izveštaju Savetu Evrope na američku Ef-Bi-Aj i druge obaveštajne izvore, pa se tako postavlja pitanje kako to da sve te službe nisu američke državne sekretare obavestile o onome što znaju od 1999. godine? Ili se sada pojavila pretnja neke tajne depeše koja će se naći na Vikiliksu pa se požurilo sa zvaničnim objavljivanjem opštepoznatih činjenica, sadržanih i u nekadašnjim optužnicama našeg pravosuđa iz Miloševićevog vremena?
U čemu se to razlikuje naš decenijski govor mržnje od rezultata istrage zapadnih zvaničnika, obaveštajnih službi i istražnih organa? Da li je istina sada istinitija i verodostojnija? Hoće li mu biti osporeno pravo, dobijeno albanskim glasovima, da pregovara u ime Prištine sa zvaničnim Beogradom?
Hoće li konačno posle Dika Martija srpski vlastodršci videti srpsku krv na Tačijevim rukama? Sudeći po dosadašnjim saznanjima i Vikiliksovim obelodanjivanjima tajnih depeša, srpski vlastodršci se u svemu i uvek slažu sa svojim zapadnim sagovornicima, bilo da su oni ambasadori, diplomatski službenici ili ministri. Tako će se, valjda, i ovde saglasiti. Jer, oni nikada nemaju različit stav od bilo kog zastupnika stranih interesa. Oni žele sve ono što se od njih traži i sve bi odmah uradili, ali ne da im srpski narod. Narod to neće i oni zato ne mogu da to sprovedu. Nije trenutno popularno. Oni se iskreno žale stranim predstavnicima na svoj narod i na sve svoje prethodnike. Narod je za njih, gotovo do nastranosti nacionalistički nastrojen. Oni su se upeli da budu prosrpski, ali je srpski narod i dalje sklon da bude srpski.
Našim vlastodršcima ne pada na pamet da slažu ili prevare strance kada oni od njih nešto protiv vitalnih interesa Srbije zahtevaju i traže. Umesto toga oni su izabrali da lažu svoj narod. U takvom poslu su strani predstavnici, mediji i agenture spremne da im pomognu. Da lažu svim silama narod da bi ga na kraju, i do kraja, prevarili i osakatili.
Naša današnja politička elita uverena je da se pravi srpski lider rađa u stranim kabinetima i ambasadama, a ne na političkom i ekonomskom bojnom polju za interese srpskog naroda i njegov državni integritet. Zato se oni i ne plaše svog naroda, koga besramno lažu – oni se kao i sve političke marionete najviše plaše da ih lutkar ne odbaci. Njima je mudro i britanski cinično upozorenje da je Balkan „pakao popločan zlima namerama velikih sila“ tek podsticaj za bezbrižno neodgovorno trčkaranje. Proroci ili ideološki ljudi kada ih stvarnost ne prihvata udvostručuju svoje snage.
Današnje vlastodršce baš briga što ih srpska stvarnost ne prihvata – oni nastavljaju da to ignorišu i kao i do sada opušteno i bezočno lažu. Njihove laži su svakako opasne, ali je mnogo opasnije to što nema više odlučne istinoljubivosti.
Politički život u najboljem slučaju liči na lov u mutnom. Što mutnije – to za lov bolje.
Današnja srpska stvarnost, proizvod postojećeg režima, nešto je što je daleko ispod nivoa bilo kakve kritike, tako da je svako ozbiljno kritičko mišljenje primorano da učita višak značenja i smisla u stvarnost, i da je tako podigne do nivoa kritike. Tako je i sa ovim uvodnikom. Zbog događaja koji se odigravaju on mora biti drugačije od prvobitne zamisli završen.
Nespokoj oko jasnoće izveštaja Dika Martija o Hašimu Tačiju kao šefu mafije i onoga što mu kao zlikovcu pripada, uneo je srpski šef diplomatije Vuk Jeremić. Rekao je u Moskvi jasno i glasno da Hašim Tači više nema političku budućnost: „Ne znam kakvu to budućnost ova osoba ima ako se uzme u obzir izveštaj o istrazi Saveta Evrope o njegovom učešću u švercu heroina, trgovini ljudima i ljudskim organima i njegove uloge kao vođe jednog od najorganizovanijih kriminalno-mafijaških klanova na Balkanu“. I ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov slično reče.
Moglo se jasno naslutiti, tačnije pouzdano znati, šta sledi. Kao i u čitavom nizu prethodnih slučajeva (pomenimo samo događaje oko Rezolucije UN i „slučaja“ dodele Nobelove nagrade) – sledi Boris Tadić: „Dok se ne dokažu optužbe izvestioca Saveta Evrope spremni smo da razgovaramo sa Tačijem kao legitimnim predsednikom koga su Albanci izabrali. Nemamo prava na lični stav kada zastupamo javni interes“.
Izgleda da je naš državni vrh (kabinet) saznao da Dik Marti nije dovoljno visoki strani predstavnik i da ima onih viših koji misle drukčije od njega. Dik Marti ne bi smeo da se začudi ako zvanični Srbi budu ti što će se na njega prvi baciti kamenom. Pomenuti „srpski liberal“ Slobodan Petrović, to je na neki način već učinio. A možete misliti kakav je to on kada je i za Radu Trajković i Slavišu Petkovića izdajnik.
Vidimo kako to oko javnog interesa razume Tadić. Ne znamo (a znamo) kako će to oko „zastupanja javnog interesa“ podneti Jeremić, ali za nekoga ko odista ima svest o državnim dužnostima i služenju državi izbor je jednostavan. Izabere se nemilost tamo gde pokornost ne da ne donosi čast, već neminovno vodi gubitku obraza. Sve ostalo je neodgovorno izigravanje u diletantskoj i lažnoj predstavi o patriotizmu.
I u našoj javnosti, a pre svega iz prepoznatljivih nevladinih organizacija, izražava se veliko i do sada nezapamćeno poštovanje prema pretpostavci nevinosti Hašima Tačija. A sve u stilu „dok se ne dokaže“, „ako se dokaže“, „kad se dokaže“… Ako to dokazivanje dopadne samo u ruke naših političara, vlade, nevladinog sektora i većine medija, Hašim Tači nema šta da brine. Političkoj i medijskoj Srbiji bilo je potrebno gotovo godinu dana da dovede u vezu mleko i krave, nestašicu mleka i nedostatak krava. Možete misliti koliko će joj i pored svih Martija biti potrebno da spoji Tačija sa zločinima.
Pa, pregovarajte s legitimnim Tačijem. Ionako, „Sve je pošlo đavoljijem tragom“, kako bi rekao Njegoš.
Izvor
