Србијанци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Србијанци
Појам
Србијанци у
српском језику има значење општег
демонимског, односно
политонимског назива за становнике, односно држављане
Србије, независно од њихове етничке, језичке, верске или било које друге припадности. Именица
Србијанци изводи се из именице
Србија и
семантички се непосредно везује за одговарајуће значење појма
Србија. Током историје, основни семантички склоп појма
Србијанци развијао се и обликовао према одговарајућим променама у
геополитичком значењу матичног појма
Србија. У оквирима српске
лингвистике, сложена питања о употреби и значењу именице
Србијанци и придева
србијански разматрана су од стране најистакнутијих српских стручњака за језик.
[1][2][3]
Основно значење појма
Србијанци усталило се током 19. века, након стварања
устаничке Србије (1804-1813).
[4] Почевши од тог времена, појам
Србијанци је ушао у ширу употребу као општи термин за означавање становника, односно држављана
Кнежевине Србије (1815-1882), односно
Краљевине Србије (1882-1918). У исто време, појам
Старосрбијанци је употребљаван за означавање становника тада још увек неослобођене
Старе Србије (Рашка, Косово, Метохија).
[5] Пошто је све до 1918. године био примарно везиван за државно подручје дотадашње Србије, појам
Србијанци се и данас повремено користи у суженом значењу, као назив за становнике уже, односно
средишње Србије. У суседним државама, првенствено у
Босни и Херцеговини,
Хрватској и
Црној Гори, под појмом
Србијанци се по правилу подразумевају становници
Србије у целини.
[6] Поједини критичари савремене употребе термина сматрају да је термин увредљив и да његова употреба у појединим суседним државама има за циљ наглашавање разлика између Срба и Србије и Срба из других бивших југословенских република.
Појам
Србијанци се почео шире употребљавати током прве половине 19. века.
Симеон Пишчевић је у својој
Историји српског народа из 1795. записао да су Србе из Старе Србије, који би доселили на позив царице Марије Терезије, звали
Србијанци.
[7] У
Летопису Матице српске из 1832. године, према тадашњем правопису, појављује у облику "Сербіянцы".
[8] Матија Ненадовић наводи овај термин у својим Мемоарима (
србијански официри).
[9] Српски књижевник
Сима Милутиновић Сарајлија је 1826. године своју чувену збирку песама објавио под насловом
Сербианка.
[10] Српски песник
Бранко Радичевић је 1844. године испевао чувене стихове: "Србијанче, огњу живи, ко се теби још не диви!".
Вук Стефановић Караџић је у издању „
Српског рјечника“ из 1852. године забележио да се појам
Србијанац односи на човека из Србије, уз назнаку:
нем. Einer von Serbien, односно „неко из Србије“ и са напоменом која је указивала на употребу тог појма у тадашњој
Војводини.
[11]
Једну од првих геополитичких дефиниција појма Србијанци дао је Јован Суботић, који је 1839. године указао на опште, односно демонимско значење тог појма. У склопу теоријског разматрања о концепту Велике Србије, овај српски књижевник је издигао србијанске одреднице изнад геополитичког оквира тадашње Кнежевине Србије, уз напомену да би се сви становници замишљене "Велике Србије" могли по општем имену "отачаства" називати Србијанцима, с тим што би сваки народ у оквирима те државе, почевши од самих Срба, задржао и своје народно, односно етничко име.[12] Указујући на народно јединство Срба у Угарској и Срба у Србији, Јован Суботић је према тадашњој политичкој подели прве означавао као угарске Србе, а друге као србијанске Србе, што представља један од најранијих примера за употребу тог израза.[13] Поменути пример сведочи да је израз србијански Срби већ у то време имао своје јасно значење: Срби из Србије.
Српски правник и књижевник Јевстатије Михајловић је 1843. године нагласио да Срби поред свог општенародног имена, према областима у којима живе употребљавају и разна пределна имена, односно регионалне називе, међу којима је поменуо и обласне појмове: Славонци, Србијанци, Бошњаци, Црногорци.[14]
