Крижанић креира католичку руску државу, језик и правопис
Сврха упућивања Августина Крижанића у Русију је била религиозно-политичка и социо-лингвистичка мисија. Римокатоличка мисија је простор православног руског словенства традиционално третирала као шизму или продужетак паганизма. Зато је планирала простор православне Русије уредити унијатском мисијом. Једно од римокатоличких решења руског православног простора је била примјена `католичке` круцијалне концепције римокатоличке духовне државне доктрине – религиозне државе под папским поглаварством према назорима култне `католичке` књиге Аурелија Августина „De civitate Dei“-
Држава Божја или
Божја Држава, (потпуни назив: De Civitate Dei contra Paganos –
„О Држави Божјој против пагана“) објављена на латинском језику 420. године.
Крижанић је као студент у Риму писао представку 1641. године за мисионарску дјелатност међу православним Словенима. Крижанић је своју молбу образложио Франческу Игнолију, секретару нове Конгрегације за ширење римокатолицизма, ријечима: „Не сматрам Московљане кривовјернима и расколницима јер њихов раскол није настао и из охолости, већ из незнања, него сматрам да су преварени“. Крижанић је у мисији „у својим политичким иступима отворено проповиједао оправданост буна и устанака против тиранства руског цара и његове владе.“ Крижанићев религиозни резон је био римокатолички програмски став према православљу. Папска пропаганда од свог издвајања `папства` у засебну институцију проповиједа о православним Светим Оцима као кривовјерним мистицима који су измијенили јеванђелско учење. Папизам се противио богословљу Светих Отаца зато што негира теорију о духовној изузетности патријарха у Риму. Такође, такву теолошку теорију тумачења православља као исквареног јеванђелског учења наставио је протестантизам.
Теолошка теорија коју је Августин Крижанић проповиједао православним Словенима о погрешном вјерском учењу које су им наметнули Грци јесте римокатоличка програмска пропаганда против православља. Римокатоличка теолошка теорија коју је у Русији мисионарио Крижанић унесена је у југословенски програм реформе српског језика и правописа. Таква теолошка теорија је међу православним Србима позната као Караџићева „теорија“ о Србима три вјерозакона а у којој је православље названо „грчким законом“.
Августин Крижанић је у Русији написао филолошки оглед на комбинованом синкретистичком правопису „Објаснијеније изводно о писмје словјанском новом“, а затим „Граматично исказаније об руском јазике“. У оба језичка рада Крижанић се бавио правописом заједничког славенског језика сачињеног за православне Словене. У програму латинске славистике Крижанић је за православне Русе и све православне Словене креирао прозелитски правопис, „двоазбучност“ – упоредно коришћење латиничног и ћириличног писма или мјешовити правопис комбиноване ортографије латиничног и ћириличног алфабета, као мисионарске моделе правописног прелаза из православне у латинску писменост, какав је коришћен у унијатској мисији у Далмацији. (Програмска граматичка и правописна правила која су касније примијењена у реформи српског језика и правописа). „Крижанић је у новокреирану ћирилицу увео слово `ј`, и избацио тврде знаке како је касније урађено у реформи српског правописа. Пошто се бавио решавањем изражавања фонема И и Ј, и меким сугласницима, у Крижанићевим књигама се може уочити `недоследност` у писању ових фонема и разлика у ортографији, што је зависило од потребе за новим графичким решењима у изради функционалнијег мисионарског правописа. Већина Крижанићевих радова није штампана, већ су коришћени као мисионарски материјал према практичним прозелитским потребама.
Концепцију новог словенског језика Крижанић је представио књигом „Граматички приказ руског језика“ (Граматичко изказање об Руском језику) штампаном 1665. године у Тоболску у Сибиру. Крижанићева граматика је критичка, нормативна и компаративна граматика књижевног руског и других славенских језика, којом је обрађивао и креирао заједнички језик за све Словене. У граматици обрађује и предлаже тродијалекатну чакавско-кајкавско-штокавску комбинацију за могући модус будућег свесловенског стандарда, каква је била пракса латинске мисије у Далмацији. Придјев `Руска` у називу граматике не односи се на говорни нити на књижевни руски језик већ на политички назив заједничког језика (коине) свих Словена који је требало наметнути и Русима. Таквим називом Крижанић управо прави отклон од руског власништва над највећим словенским језиком којим се преноси и којим је написано велико православно предање. Заправо, смисао назива је „Граматички приказ словенског језика“, како је у предговору Крижанић и појаснио назив граматике као митско-повјесно поимање заједничког поријекла шест племена – Руса, Чеха, Бугара, Пољака, Срба и Хрвата, од којих име
Руси сматра древним и зато неутралним називом наднационалног будућег заједничког словенског језика.
У Болоњи после школовања Крижанићу је понуђено да буде начелник Илирско-угарског завода, али Крижанић је тражио рад у мисији практичног прозелитизма. После школовања у Риму Јурај Крижанић 1642. године долази у Далмацију гдје борави као жупник у Вараждину до 1646. године. Затим добија наредбу за мисионарски пут у Русију. Године 1646. први пут долази у Русију, у Смоленск код бискупа Petra Parczewaskog. У Москву стиже у октобру 1647. и после два мјесеца се враћа у Пољску. После повратка из Русије борави у Цариграду од октобра 1650. до маја 1651. године (као капелан бечког посланства и као секретар Johana Rudolfa Schmida zum Schwarzernhorna). Године 1652. долази у Рим у Институт Св. Јероме одакле други пут путује у Русију. Затим у Риму борави двије године, 1656-1658, у Тевтонском заводу Кампо Санто. У Риму пише студију против православних богослова, од патријарха Фотија до савременика, коју је сабрао у необјављеној књизи „Свеукупна библиотека расколника“ (Bibliotheca Schismaticorum Universa). Поново путује у Русију 8. јануара 1661. године, када је царском наредбом прогнан у Сибир 8. марта 1661. у град Тоболск. У прогонству је провео петнаест година. После смрти Цара Алексеја Михајловича Романова протјеран је из Русије. У октобру 1677. напушта Русију и долази у Вилниус гдје приступа Доминиканском реду и узима редовничко име
Аугустин. Придружио се пољској војсци Јана Собиевскога, коме је посветио своје дјело „Хисториа де Сибириа“. Крижанић је погинуо 12. септембра 1683. године у редовима пољске војске код Беча.
Preneto sa:
http://sloven.org.rs/srb/?p=14037
Posted on
17. фебруара 2019. by
Зоран Туцаковић
Огњен Војводић: ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ ПРОГРАМ РАЗГРАДЊЕ РУСКОГ ЈЕЗИКА И НАРОДА
da ne bude tema dopisivanje samo sa sobom, pa tako. 