Драги Сизифе, Чане и други учесници Форума.
Као сам говорила да ћу писати (много опростите на дугом кашњењу) неки топик о доказима постојања загробног живота кроз један животни случај, који је био у 1964г. у Руском граду Барнаулу.
Ево је он...
Барнаулскоје чудо, је прича о жени, која је преживела клиничку смрт, и налазила се у таквом стању читавих 72 сата. Она није веровала у Бога. У својој 44-ој години оболела је неизлечивом болешћу - раком. Сазнавши од какве болести болује, она је одмах прихватила предлог доктора да изврше операцију. Но «одстранити било шта из желудца чинило се просто немогућим, због тога што је он (желудац) у потпуности био захваћен болешћу». Смрт је наступила баш на операционом столу. По њеном седочанству, она је доживела раздељење душе од тела и нашла се у сасвим непознатом месту. Тамо је она срела Жену необично високог раста, обучену у дуге хаљине. Та Жена њој је показала рај и пакао. На крају пута «умрла» се поново нашла у свом телу (у мртвачници), уствари она је оживела. Кроз неколико месеци она је дошла на другу операцију, да би сазнала шта се уствари догодило. После друге операције докторица је са узнемиреношћу рекла, да «у мом организму нема чак ни признака канцерогеног обољења – моја унутрашњост је била као у новорођеног детета...». После тога, она је почела посећивати цркву и редовно се причешћавати.
Но, њу је мучило једно питање. Та, ко је била ова Жена? Једном је молећи се у храму препознала Њен лик на једној икони – Казанској икони Мајке Божије (ова икона је веома позната у Русији).
Њен син кад је постао одраслим решао изабрати свом животним путом пут свештеника и сада он је протојереј.
То тако је кратко, само суштина овога случаја.
У саврмености има много књижевности, која се тиче питања постојања загробног живота. Препоручивам прочитати, на пример, књигу јеромонаха Серафима (Роуза) «Душа после смрти». У почетку овој књиги један научник Елизабет Кублер-Росс говоре веома интересантну фразу да саврмени научни истражавања «потврђавају то, чему нас су учили две хиљаде године пре - да живот после смрти постоје». О чему овде иде разговор? Наравно, о појаве клиничкој смрти.
Још књиги о загробном животу - Давид Р.Уиллер «Путовање на другу страну» (Њју Јорк, 1977г.), К.Икскуљ «Задивљујући за многих, али истински је случај» (ово је прича о човеке, које је био у клиничкој смрти око 36 сата; овај случај је био у XIXв. ), др. Рејмонд Муди «Живот после смрти» (Атланта, 1975г.), «Мисли о животу после смрти» (1977г.).
Једна страна појве клиничкој смрти – сви људи, који су били у клиничкој смрти, видели уопштем исти слице.
«Храна за ум» -
- Да ли је ово гаљуцинација? Онда сви ови људи су луди...хммммм...сумњам се...
- Зашто многи и сасвим разнолики људи виде једно и такође? Да ли је ово само сан и ништа више? Па добро, ако рецимо да ово је само сан, онда, чудо је да ми, на пример, са тобом, Сизифе, можемо видети један сан.
Ако ово нити галуцинација, нити сан, онда шта је то?
Као сам говорила да ћу писати (много опростите на дугом кашњењу) неки топик о доказима постојања загробног живота кроз један животни случај, који је био у 1964г. у Руском граду Барнаулу.
Ево је он...
Барнаулскоје чудо, је прича о жени, која је преживела клиничку смрт, и налазила се у таквом стању читавих 72 сата. Она није веровала у Бога. У својој 44-ој години оболела је неизлечивом болешћу - раком. Сазнавши од какве болести болује, она је одмах прихватила предлог доктора да изврше операцију. Но «одстранити било шта из желудца чинило се просто немогућим, због тога што је он (желудац) у потпуности био захваћен болешћу». Смрт је наступила баш на операционом столу. По њеном седочанству, она је доживела раздељење душе од тела и нашла се у сасвим непознатом месту. Тамо је она срела Жену необично високог раста, обучену у дуге хаљине. Та Жена њој је показала рај и пакао. На крају пута «умрла» се поново нашла у свом телу (у мртвачници), уствари она је оживела. Кроз неколико месеци она је дошла на другу операцију, да би сазнала шта се уствари догодило. После друге операције докторица је са узнемиреношћу рекла, да «у мом организму нема чак ни признака канцерогеног обољења – моја унутрашњост је била као у новорођеног детета...». После тога, она је почела посећивати цркву и редовно се причешћавати.
Но, њу је мучило једно питање. Та, ко је била ова Жена? Једном је молећи се у храму препознала Њен лик на једној икони – Казанској икони Мајке Божије (ова икона је веома позната у Русији).
Њен син кад је постао одраслим решао изабрати свом животним путом пут свештеника и сада он је протојереј.
То тако је кратко, само суштина овога случаја.
У саврмености има много књижевности, која се тиче питања постојања загробног живота. Препоручивам прочитати, на пример, књигу јеромонаха Серафима (Роуза) «Душа после смрти». У почетку овој књиги један научник Елизабет Кублер-Росс говоре веома интересантну фразу да саврмени научни истражавања «потврђавају то, чему нас су учили две хиљаде године пре - да живот после смрти постоје». О чему овде иде разговор? Наравно, о појаве клиничкој смрти.
Још књиги о загробном животу - Давид Р.Уиллер «Путовање на другу страну» (Њју Јорк, 1977г.), К.Икскуљ «Задивљујући за многих, али истински је случај» (ово је прича о човеке, које је био у клиничкој смрти око 36 сата; овај случај је био у XIXв. ), др. Рејмонд Муди «Живот после смрти» (Атланта, 1975г.), «Мисли о животу после смрти» (1977г.).
Једна страна појве клиничкој смрти – сви људи, који су били у клиничкој смрти, видели уопштем исти слице.
«Храна за ум» -
- Да ли је ово гаљуцинација? Онда сви ови људи су луди...хммммм...сумњам се...
- Зашто многи и сасвим разнолики људи виде једно и такође? Да ли је ово само сан и ништа више? Па добро, ако рецимо да ово је само сан, онда, чудо је да ми, на пример, са тобом, Сизифе, можемо видети један сан.
Ако ово нити галуцинација, нити сан, онда шта је то?