Bajke

[-Lust]

hej dragi forumaši ja mnogo volim da čitam bajke i smatram da ih treba čitati da bi se očuvalo to dete u sebi stoga vas pitam koja je vama omiljena bajka i zašto, bilo bi lepo da napišete neki poduži odgovor a ne samo dve reči ako je to u redu

(nadam se da neću biti sankcionisana )

 

[☆Aždaha☆]

obožavam bajke i narodne priče i legende
ova mi je jedna od dražih jer je i smešna
Evo,celu ću je postaviti, te će post biti odgovarajuće dužine

Зла жена


Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоро покошене, онда човек рече: "Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!" А жена: "Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!" А човек опет: "Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса." – И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као ножицама, стане викати: "Стрижено! стрижено! стрижено!" Идући она тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види човек, ђе се она стровали и замакне у рупу, а он рече: "А! тако теби ваља!" Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу.

Послије неколика дана ражали се човеку, па стане у себи говорити: "Ајде да је извадим, ако још буде жива! кака је така је; а може бити, да ће се у напредак што и поправити;" па узме уже и отиде над рупу, па пусти уже у рупу и стане викати, да се увати за уже, да је извуче на поље. Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! – Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест. Човек се уплаши, и пође да упусти уже, а ђаво повиче: "Држи, да си ми по Богу брат! извуци ме на поље, па ме убиј, ако ми нећеш: живот поклонити; само ме избави. одавде." Човек прими за Бога, и извуче ђавола на поље. Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: "Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш!

Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! – Прођи је се, ако Бога знаш! Остави је ту, ђе је; а ево ја ћу тебе учинити честита, што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и пружи је човеку): на ти ову траву, те је остави; а ја идем, па ћу ући у кћер тога и тога цара; из свега ће царства доћи љекари, и попови и калуђери, да је лијече и да мене ћерају, али ја нећу изићи, докле гођ ти не дођеш; а ти се начини љекар, па и ти дођи да је лијечиш, и само је окади овом травом, а ја ћу одма изићи, по том ће теби цар дати своју кћер, и узеће те да царујеш с њиме." Човек узме траву, те остави у торбу, па се опрости с побратимом, и растану се. – Послије неколико дана пукне глас, да је болесна царева кћи, ушао ђаво у њу.

Скупе се из цијелога царства љекари, и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап. у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе. Кад се прикучи собама, ђе болује царева кћи, види ђе лете љекари и љекарице; попови, калуђери и владике, чате молитве, свјештавају масла, држе денија, и зову ђавола да изиђе, а ђаво једнако виче из ђевојке и руга им се; пође и он тамо са својом торбом, али га не пуштају унутра; онда он отиде у кућу управо царици, па јој каже, даје и он љекар, и да има траву, којом је он до сад ишћерао неколико ђавола.

Царица, као свака мати, скочи брже боље, и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: "Ту си, побратиме!" – "Ту сам". "Е добро! а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице)." Човек извади своју траву из торбе, те окади ђевојку, а ђаво изиђе, и ђевојка остане здрава као од мајке рођена.

Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства свога! Послије некога времена отиде онај исти ђаво, те уђе у кћер другога већег цара, који је био комшија с овим. Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет.

Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке болести, па ће му дати штогођ иште. Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити. Кад то одговоре ономе цару, а он пошље другу књигу, и каже, да ће дигнути војску и заметнути крајину, ако му цар не пошље свога љекара. Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде.

Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: "А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?" – "Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад? изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе." – "Шта наопако! изишла твоја жена!" повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе.

 

[Baudrillard]

hej dragi forumaši ja mnogo volim da čitam bajke i smatram da ih treba čitati da bi se očuvalo to dete u sebi stoga vas pitam koja je vama omiljena bajka i zašto, bilo bi lepo da napišete neki poduži odgovor a ne samo dve reči ako je to u redu

(nadam se da neću biti sankcionisana )

Došla si da iskušaš sreću? Nećeš biti sankcionisana, za sada.

Lepa tema, prvo što mi trenutno pada na pamet je Devojčica sa šibicama, sećam se kada
sam je pročitao kao mali da sam bio istraumiran, najtužnija bajka što se mene tiče.
Nisam siguran da mi je omiljena, ali je definitivno ostavila na mene neizbrisiv trag.

 

[-Lust]

bože agathe, oduševljena sam ovom bajkom. naše narodne bajke su carske prvi put da čujem za ovu, a čitah ih dosta

bau, e jeste, devojčica sa šibicama je baš onako upečatljiva, čitala sam je i ja davno, tužna...

meni je omiljena staklareva ljubav... http://pefja.kg.ac.rs/wp-content/uploads/2018/04/Grozdana_Olujic-Staklareva_ljubav.pdf
i naravno vasilisa prekrasna, za to verujem manje više da svi znaju

 

[☆Aždaha☆]

bajke moraju da imaju i ilustracije

 

[-Lust]

bože sad mi je krivo što sam takva cicija za reputacije i onda zbog toga ne mogu tebi da dodelim reputaciju jer moram jedno 1000 ljudi >
uvek sam želela da imam one divne ilustrovane knjige al skupo u pm
https://www.laguna.rs/odlomak_1174_zaboravljena_gora_-_mitska_bica_drevnog_balkana.html

mitologija, al sa lepim ilustracijama

 

[Smorisha]

ja bih pre igrao igrice ili gledao neke crtace nesto ...

 

[The5thElement]

Jako lepa tema ali šteta što se tačka, zarez i veliko slovo pojavljuju samo u citiranoj bajci.

 

[Lada]

Dva vuka: Bajka Ciroki Indijanaca




Jedne veceri stari Indijanac, sedeci kraj vatre, ispricao je svom unuku kakva se bitka odvija u svakom coveku:
-Sine moj, u svakom od nas bore se dva vuka. Jedan je Zlo: bes, ljubomora, zavist, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosazaljenje, krivica, osecanje manje vrednosti, laganje, gordost, lazni ponos, nemogucnost
prastanja i Ja. Drugi je Dobro: radost, bezuslovna ljubav, prastanje,
nada, ljubaznost i dobrota, spokojstvo, stalozenost, poniznost,
blagonaklonost, razumevanje drugih, velikodusnost, istinitost i vera.

Unuk je nekoliko trenutaka cutao i razmisljao o onome sto mu je deda rekao, a onda ga je upitao:

- Koji vuk pobedjuje?
- Onaj koga hranis - rekao je stari Indijanac, bez razmisljanja.

 

[Lada]

Sunce i Mesec (legenda naroda Snokualni)



U pradavna vremena dve mlade devojke lezale su u travi i posmatrale nocno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nadju sebi
neveste. Videvsi mlade devojke u travi, odlucise da ih uzmu sa sobom i
ozene se njima. Kad su devojke zaspale, mladozenje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za zene.

Devojke su mirno zivele sa svojim muzevima medju Zvezdanim narodom. Svaki dan isle su da kopaju korenje za rucak. Muzevi su ih upozorili da ne kopaju previse duboko jer mogu da probuse rupu kroz koju ce pasti na Zemlju.

Vreme je prolazilo, a mlade zene pocele su da tuguju za svojim plemenom.
Kopajuci korenje, slucajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlucile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muzeva i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.

Posle nekoliko meseci obe mlade zene rodile su sinove. Decaci su rasli zajedno kao braca. Dok su jos bili bebe, majke su morale da odu u sumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rodjacima na cuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muzevi koji su iz osvete ukrali decake i sakrili ih u duboku pecinu. Po povratku kuci, ocajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa.
Njihov vapaj cuo je Soko koji je video kuda su ocevi odveli decu. Sazalio se na tugu majki, odleteo je do pecine i vratio decake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.

Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomcili, jedan od njih odlucio je da potrazi oca. Dugo je lutao nebom, ali nije nasao ni traga od oca. Ljutit i razocaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osecao se usamljeno, te je odlucio da mu se pridruzi i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladica svakodnevno zajedno kruze oko Zemlje.

 

[Lada]

Dani i noci (legenda naroda Kititas)



U davna vremena, pre nego sto je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, zivotinje su raspravljale o duzini dana i noci. Zivotinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Zabu za svog predstavnika. Druga grupa je zelela da dan bude duzi od noci citave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odluciti o trajanju dana i noci.

Sve zivotinje su se okupile i pocela je zucna rasprava koja je prerasla u veliku svadju. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Zaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:

„Pojescu te zivu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Zaba.

Medved je cepteo od besa. Pokusao je da je zgnjeci svojom ogromnom sapom, ali Zaba se hitro izmigoljila i skocila u obliznju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nadje. Trazio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prosao bes. Predlozio je Zabi da se dogovore. Pristao je da dan i noc traju po 12 sati naizmenicno cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Zaba
pristane, da ih na prolece probudi. Zaba se slozila i izasla iz mulja.

Od tada se mesec ranog proleca kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku zabljeg kreketanja. Do danasnjih dana nijedan medved nece otici na spavanje u pecinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio budjenje i dolazak toplih dana.

 

[Lada]

ZMIJSKA NEVESTA


Bili jednom covek i žena i imali tri kceri. Kad devojke porastoše, poce mati razmišljati o njihovoj udaji pa ode vracari da je upita kad i kako ce se kceri udomiti. Vracara joj odgovori: "Starije ce ti se docnije udati, ali ce najmlada poci uskoro za zmiju." Mati se zbog tih reci naljuti na vracaru tako da joj ne dade srebrni talir, a bila je besna i na samu sebe što je i otišla takvoj vracari.
Kad jednog dana devojke odoše da se kupaju u jezeru, smota se na haljinama najmlade zmija, pa rece: "Necu sici sa tvoje odece sve dok mi ne obecaš da ceš se udati za mene". Šta je umela da uradi jadna devojka? Gola nije mogla poci kuci i zato obeca zmiji da ce joj biti žena. Starije sestre se obukoše i podoše, a ona postaja još malo u vodi, a onda vide kako se zmija odmotava i otpuza s njenih haljina. Treceg dana posle toga, kad nikog starijeg ne beše kod kuce, dode zmija, uze devojku za ruku i odvede je.

Pošto je jednu godinu živela sa njom, rodi devojka kcer koja je bila lepša i od majke - prave lepotice. Zmija-muž imadaše pod zemljom lepu kucu, a sama je postajala naocit mlad covek cim bi svukla zmijsku kožu sa sebe. Prode i druga godina i mlada žena rodi još jednu kcer, opet neobicno lepu. Tokom trece, odnosno cetvrte godine rodi se i treca kcer, možda najlepša. Sem toga, sve su devojcice bile i neobicno umiljate i pametne.
Kada malo porastoše, upitaše jednom majku: "Majcice, svako obilazi baku i dedu a mi ne znamo da li ih imamo!" Majka im odgovori: "Imate ih, decice, ali ih ne možete posetiti, jer ni sama necu nikad moci da odem tamo odakle me je vaš otacodveo".

Dok je to govorila, obliše je suze tako da i kceri poceše plakati. Eto, takav razgovor se vodio još nekoliko puta izmedu majke i njenih kceri i tada bi mati deci onog dugonje od zmije pricala i o tome da na zemlji, gore, postoji svet u kom žive njihova baka i ded. Posle toga poceše deca neprekidno saletati majku da zamoli oca za dopuštenje da posete deda i baku. Jedne veceri, tek što se otac vratio kuci, izloži mu žena decju molbu pa je i sama podupre govoreci: "Dopusti mi, dragi mužu, da samo jednom posetim roditelje, ostareli su sad vec pa zašto da odu u grob sa tugom u srcu, a sem toga i ja cu presvisnuti od cežnje da ih vidim!" Zmija pristade i ispuni ženi i kcerima molbu. One se brzo spremiše, a otac rece da ce ih ispratiti preko mora pa ih odmah postavi sve cetiri sebi na leda i zapliva, izvijajuci se kao što zmija i radi kad pliva. Kad ih iznese na obalu, pouci on ženu: "Kad se budeš vracala i stigneš na morsku obalu, zapevaj:

Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj! Tada cu ja doci i preneti vas kuci, kao što sam sad ucinio."

Putem opomenu mati kceri da na pitanje dede i bake ne odgovaraju ništa o tome gde žive niti ko je njihov otac: "Ako bi stari ili ma ko drugi pitao,
recite: Živimo kao i ostali svet i imamo oca baš kao i svi drugi na zemlji."
Otac i mati se silno obradovaše kad posle tolikih godina videše kcer živu i zdravu. Kad je roditelji upitaše gde je i kako je dosad živela, kci im kratko odgovori: "Živela sam sa svojim covekom, ali tamo gde sam živela, vi ne možete stici." Ded uze najstariju unuku u ruke, izide iz kuce, i umiljavajuci joj se, upita je:

- Dušice, reci mi kako živite i kakav je vaš otac?
- Dedice, živimo kao i svi drugi i imamo oca kao i ovaj ovde svet - odgovori devojcica.
Ded uze drugu unuku u krilo, umiljavaše joj se, pa ce joj reci:
- Cercice, kaži mi kako živite i kakav je vaš otac? Dete odgovori:
-Pa, živimo i imamo oca kao i svi drugi ovde. Onda ded uze najmladu
unuku, dakle najgluplju, iznese je napolje, umiljavašejoj se, pa je upita:
- Ćerčice, reci dedi kako živite i kakav je vaš otac? Dete obavi svoje rucice dedu oko vrata pa poce pricati:
-O, dedice, kod nas se lepo živi, jela i pića imamo dovoljno, ali naš otac nije kao drugi ocevi. Naš otac je jedna velika zmija - kad ode pa se kuci vrati, puzi preko stola uvijajuci se da sve posude i kašike zvone. Kuca nam je duboko ispod zemlje; iz nje nas je otac izneo na more, a mi smo se sve posadile na njegova leda, pa nas je dugo, vrlo dugo nosio preko mora dok nas nije doveo na zemlju. Tu nas je ostavio, a majci je rekao da zapeva, kad se vratimo, ovakvu pesmicu:


Vitka zmijo, šištava,
Spremi ladu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kuci njinoj!

U starcu uzavre krv kad saznade da je prokleta zmija prevarom uzela njegovu kcer za ženu. Napuni pušku srebrnom sacmom i odjuri na obalu
mora, pa zapeva:

Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!

Sakri se iza žbuna i cekaše. Ne prode mnogo vremena a na vodi se pojavi
velika zmija, koja je, uspravljene glave, plivala prema obali. Stari nanišani pravo u glavu - bum! opali puška, a od velike zmije ne ostade ništa sem kože koja se njihala na talasima.

Kad kci provede nedelju-dve u poseti kod roditelja, spremi se jednog dana i pode sa decom kuci. Stigavši na morsku obalu, zaustavi se ona i zapeva:
Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!

Žena dugo cekaše, pa kad primeti da je ceo vidik tih i bez žive duše, zapeva još jednom, ali opet se ništa ne pojavi, sve bejaše muklo, a more mirno kao ogledalo. Sad mati shvati da se nešto moralo desiti, pa poce pitati cercice: "Možda ste nekom govorile o svom ocu?" Najstarija odmah
spremno odgovori: "Nisam nikom ništa rekla. Deda me je uzeo u narucje, odveo iz kuce i zaista me mnogo ispitivao". I srednja odbi da je ikom išta rekla, ali najmlada priznade: "Ded je i mene uzeo u narucje, izneo me napolje, umiljavao se i o svemu se raspitivao, a ja sam sve i ispricala i rekla gde živimo, kako živimo i ko je naš otac."

Ucveljena žena stade plakati i naricati dok se na kraju ne pretvori u brezu
trepetljiku na moru. Najstarija kci se obavi kao kora oko nje, srednja postade spoljna bela koruba, a najmlada, ona što je bila glavni krivac, pretvori se u treperavo lišce na beloj kori. Tako ostadoše do dana današnjeg.


(Estonska)

 

[Lada]

ČAROBNA KIČICA


Beše jednom jedan decacic po imenu Ma Lijang, koji bi radije crtao no hleba jeo. Na nesrecu, ostao je zarana siroce te je morao samog sebe prehranjivati. Iz dana u dan skupljao je opalo granje u šumi ili kosio travu, pa ipak bio toliko siromah da mu je kicica izgledala kao neprocenjivo blago.
Kad je jednom prolazio kraj škole, dogodi se upravo da je nastavnik svoje vaspitanike poducavao crtanju. Zažarenih ociju gledao je decacic kroz odškrinuta vrata kako se šarolike boje, sve potez po potez, uoblicuju u krasnu sliku. Pre no što je i shvatio šta cini, ukoraci decak u školu.
- Smem li se usuditi da pozajmim jednu cetkicu? - zapita ucitelja. - I ja bih tako rado ucio da crtam.
- Šta ti samo pada na pamet, mangupe jedan! - dreknu ucitelj strogo i mrko ga odmeri. - Golja kao ti, pa hoce, ni manje ni više, nego da uci slikanje! - I tako ga po kratkom postupku izbaci.
Znaci, razmišljao je Ma Lijang, nama siromasima zabranjeno je cak i crtanje. E, baš da vidimo da li je tako!
Od tog dana, kad je u šumi pribirao drva, posmatrao je pažljivo oblicje i let ptica pa jednom grancicom njihovu sliku ucrtavao u prašinu; kad bi sekao trsku na reci, posmatrao je ribice gde vrludaju kroz ševar, pa bi zamocio kažiprst u vodu i vrhom prsta crtao njihove oblike na pljosnatom priobalnom kamenju; najzad, kad bi s vecera došao kuci, uzimao bi nagaravljeni komadic drveta u ruku i njime crtao predmete svog oskudnog pokucanstva: sto, klupicu i šta je još drugo posedovao, a sve bi to šarao po zidovima svoje glinene kolibice.
Dan za danom vežbao je uporno i strpljivo, pa, da vidiš, i vrlo dobro napredovao. Tako je zapanjujuce verno slikao ptice da si mirne duše mogao ocekivati kako ce svakog casa zacvrkutati, a ribe su mu takode izgledale tako prirodne i žive kao da ce pri prvom dodiru zamahati perajima i otplivati. Ali ono za cim je decacic najviše ceznuo, to mu je još uvek nedostajalo: kicica.
Tada se dogodi da Ma Lijang, jedne veceri, leže na svoju slamaricu i, iscrpljen od dnevnog rada, smesta zaspa, pa mu se u snu javi jedan starac snežnobele brade i predade mu kicicu.
- Ovo je carobna kicica - progovori starac. - Budi oprezan i koristi je samo u blagocastive svrhe.
Kako je samo kicica blistala i treperila, i kako bila teška u ruci kad je Ma Lijang prihvati.
- Pa to je doista prekrasna kicica - uzviknu decak ocarano i skoci od radosti sa svoje postelje. - Veliko vam hvala, veliko vam hvala, dragi, dobri starce...
No, gle - prijateljskog starca vec više nigde nije bilo. Ma Lijang se prepade i probudi. Avaj, pomisli razocarano, to opet beše san! Da li san? Da je bio san, odakle bi se kicica o kojoj je toliko sanjao, pozlacena kicica, sad našla u njegovoj ruci?
Tek što je Ma Lijang ovom carobnom kicicom naslikao pticicu, vec bi malo stvorenjce raširilo krilca, pa bi lepršalo i curlikalo i cvrkutalo kao da želi da svom tvorcu otpeva pesmu zahvalnicu. Takode bi i ribice koje bi naslikao glavacke skakale u vodu, pa bi vrludale levo-desno i izvodile kojekakve vesele igre njemu u cast. Kako je srecan bio Ma Lijang!
Iz dana u dan išao je sad kroz selo i slikao sirotim seljanima sve u cemu su oskudevali: plugove, motike, lampe uljanice, vedra za vodu...
Takva cudesna dela prirodno da dugo nisu mogla ostati tajnom. Od usta do usta pronese se vest, pa i bogati seoski gazda za to doznade. Njegova pohlepa odmah se probudi, te smesta otposla dvojicu slugu rmpalija, koji mladog carobnika jednostavno dohvatiše za percin i dovukoše pred gazdu.
Da bogataši nikad nisu dobronamerni prema sirotinji, znao je Ma Lijang odavno uprkos svojoj mladosti, pa kako je bio cvrst i neustrašiv junoša, usudi se da, uprkos najoštrijim pretnjama i najprimamljivijim obecanjima, odbije da i jedan jedini potez kicicom povuce u gazdinu korist. Na to se ovaj toliko razbesne da decaka zakljuca u štalu i najstrože naredi da mu se ne daje ni jelo ni pilo.
Tri dana tako decak proboravi u štali. Treceg dana u predvecerje otpoce sneg. Velike pahuljice padale su sa neba, pa se ubrzo preko smrznute zemlje raširi debeli, pahuljasti snežni pokrov. A gazda je mislio: ako Ma Lijang dosad od gladi nije krepao, sad ce se zasigurno smrznuti. Kad, medutim, stiže pred štalska vrata, ugleda kroz pukotine gde plamsa rumena vatra, a prijatan miris svežeg pecenja dopre mu do nozdrva.
Gazda se necujno prišunja i proviri: unutra je mali Ma Lijang sedeo udobno kraj vatrice, sladio se pecenjem i u tiganju pržio valjuške. Aha! pomisli gazda, znaci sve je to naslikao, jer kako bi inace tiganj, drva, meso i brašno dospeli u štalu? Izbezumljen od besa, sazva gazda svoje izmecare i naredi im da malog bez oklevanja ubiju. Tako ce odsad kicica njemu pripadati.
Po zapovesti upade tuce slugu u štalu - ali gle, gde je mališa? Na zidu s istocne strane videše merdevine koje su vodile na tavan. Gazda htede njima da se uspne, ali tek što je krocio na trecu precagu, strmoglavi se i poleduške ljosnu o zemlju. Istog casa nestadoše merdevine bez traga.
Posle bekstva, Ma Lijang je znao da mu više u selu nema opstanka, jer ma gde se sakrio, pronašli bi ga gazdini žbiri, pa bi doveo u nepriliku ne samo sebe vec i sve one koji bi mu pružili utocište. S bolom u duši oprosti se on od svoje drage postojbine: "Ostajte mi zbogom, mili prijatelji, ostajte zbogom! Možda cemo se još u životu sresti". I tako žurno naslika konja, vinu mu se u sedlo, mamuznu ga i odjaha niz drum.
Nije daleko dospeo kad za sobom zacu topot konjskih kopita. Pri svetlosti rasplamsalih buktinja vide cetu konjanika, napred gazda s isukanim macem u ruci, a za njime njegove sluge izmecari. Na to Ma Lijang poteže kicicu i naslika sebi luk i strelu, pa priceka dok progonitelji ne pristigoše na domašaj: fijuuuuu! fijuknu strela odapeta s tetive, a gazda, pogoden posred grla, sruci se s konja. Sad Ma Lijang žurno mamuznu svog ždrepca i, puštenih uzda, odjezdi.
Nekoliko dana docnije stiže do jednog gradica. Vec sam dovoljno udaljen od rodnog mesta, pomisli decak, pa bih ovde mogao bez opasnosti da se nastanim. Kako drugog posla nije mogao naci, to opet poce da crta. Ovog puta se pak dobro cuvao da ne izbije na glas kao cudotvorni slikar. Slike koje je nudio na prodaju ostajale su beživotne jer ih nikad ne bi do kraja naslikao: pticama bi nedostajao kljun, životinjama po jedna noga -jednom recju, uvek bi namerno ponešto izostavio.
Jednog dana, pak, tek što je dovršio jednog ždrala bez ociju, kad mu slucajno prsnuše dve kapi tuša na prazna mesta i tako se nesreca dogodi: ždral otvori smesta oci, zamaha krilima i vinu se u zrak. Ovaj neocekivani dogadaj prenerazi citav grad, pa nije dugo potrajalo a jedan od dvorskih ulizica, u želji da se dodvori, saopšti caru o ovom cudesnom dogadaju. Car smesta posla nekoliko dvorana, koji najpre pokušaše da Ma Lijanga domame recima slatkim kao med, zatim predoše na prikrivene pretnje, a pošto se decak opirao, najzad ga skleptaše i silom dovukoše u prestonicu.
Ma Lijang je ranije vec cesto slušao od ljudi kako se car okrutno i tvrdokorno ophodi prema sirotinji. Zar bi takvom jednom odvratnom vladaru on stavio svoju umetnost u službu? Nikad ni za šta na svetu! Umesto zmaja, kako je car naredio, decak naslika jednu groznu žabu krastacu, a kad njegovo velicanstvo požele da vidi feniksa šarenog perja, dogega odjednom pored njega ocerupani pevac. Ove grozne životinje uznemiriše citavu palatu: zagadile su raskošne odaje i svud rasprostrle životinjski smrad. Caru se žuc razli od besa.
- Otmite mu kicicu! - dreknu stražarima. - Bacite nitkova pravo u najcrnju tamnicu!
S otetom carobnom kicicom pokuša sad car sam da se bavi slikanjem. Njegova prva slika predstavljala je brdo od cistog zlata. Ali u njegovoj bezgranicnoj pohlepi, nije mu bilo dovoljno jedno brdo, te je dodavao sve nova i nova, dok najzad ne stvori pravi zlatni planinski lanac s padinama, obroncima, kupama i vrhovima. Ali kad bliže promotri svoje umetnicko delo, imao je šta i videti! Nigde ni traga ni glasa zlatu! Samo su sure stene, gomile vapnenca ležale pred njim, a kako ih je bezumno visoko bio natrpao, to se citava gomila pod svojom sopstvenom težinom strovali, pa u onom tumbanju zamalo što ne smrska noge njegovom velicanstvu.
Pokušaj slikanja zlatnih brda bio se, doduše, sramno izjalovio, ali to cara nije odvratilo od zamisli da smesta pocne novu sliku. Ovog puta nacrta zlatnu šipku, ali mu se i ona u njegovom bezgranicnom srebroljublju ucini premalom, te ju je produžavao i širio, nadovezivao, krivio, uvrjao i preplitao sve dok ne dobi debelu, dugacku, izukrštanu zlatnu šipketinu. Na njegov užas, namah se pretvori to zlatno cudovište u groznu džinovsku zmiju, koja, razjapljenih ralja, polete pravo na njega. Car se od straha onesvesti, i da mu dvorani ne pritekoše hitro u pomoc, veruj da bi ga cudovište zajedno s odelom i percinom progutalo.
Sad i caru bi jasno da mu je bez Ma Lijanga sva muka s kicicom uzaludna. I tako naredi da junošu izvuku iz sužanjstva, te mu blagonaklono polaska govoreci vrlo dobrostivo, pa ga ne samo darova s nekoliko zlatnih i srebrnih novcica no mu još i obeca da ce ga oženiti jednom prššezom. Ma Lijang, koji je u meduvremenu vec bio izmudrovao neku lukavštinu, nacini se kao da prihvata careve credloge s najvecom radošcu. Car se preko mere razveseli i vrati decaku kicicu.
Sad opet poce car da se domišlja šta bi mu junoša mogao nacrtati. Neki breg? - Ne, odatle bi, možda, mogle da iskoce opasne zveri. Necemo breg. Neka crta more. Divno, plavo more.
Ma Lijang se smesta baci na posao kako bi ovom nalogu udovoljio. Hitro je letela kicica gore-dole; odjednom pred carevim ocima poce da blista i presijava se beskonacno prostrano more. Pri svetlim suncevim zrakama ležalo je ono, prekrasno plavo i glatko, kao uglacani lapislazuli.
- Baš je lepo - uzviknu car, dok je kroz vodu cistu kao biljur zurio u morsko dno - samo mi reci gde su ribe?
- Ribe? - odvrati Ma Lijang. - Samo trenutak.
Marljivo zamaha kicicom tamo-amo i vec zaplivaše duž obale šarolike ribice, koje se neko vreme veselo u plicaku prevrtahu a zatim spokojno otplivaše na pucinu. Car oduševljeno posmatraše igru ribica. Kad u daljini išcezoše, obuze i njega želja da se naveze na more.
- Naslikaj mi brod - dreknu Ma Lijangu. Dok bi dlanom o dlan, vec je Ma Lijang naslikao jednu golemu džunku, pa kad se car s porodicom i svitom ukrca
na galiju, docrta Ma Lijang i oštar povetarac: more se namreška, talasi poceše da biju o bokove broda, te lada veselo zaplovi morem.
Caru se, pak, vožnja pricini presporom. - Hej! - doviknu on na obalu - docrtaj još malo vetra.
Ma Lijang se snažno razmaha kicicom: talasi se podigoše, jedra nabreknuše, sve brže i brže klizio je brod. Još nekoliko poteza kicicom i more se uznemiri, zapenuša i zatutnja; šibana uskomešanim talasima, džunka se nakrivi. Caru se stuži i prepast ga obuze.
- Dosta! - razdra se iz petnih žila. - Dosta je vetra! Ne treba više.
Ma Lijang ni glave ne okrete na dozivanje: sad tek marljivo raspali kicicom, i tako je burno slikao da more zaurla i zapenušenim, uskipelim, lomovitim talasima baci se na jadnu galiju, koja je vec u svim sastavima i spojnicama pocela da popušta.
Tresuci se od prepasti, mokar do kože, prilepi se car za katarku, vrištao je iz petnih žila i usplahirenim znacima pokazivao Ma Lijangu da zaustavi buru kako zna i ume.
Ma Lijang na sve to ni glave ne okrete. Iz sve snage se razmaha sada kicicom. Orkan se uzvitla. Crne oblacine gonile su se nebom. Talasi se nadigoše kao kuca, oboriše na galiju, te je stukoše na parcice: car i sva njegova pratnja pogiboše u talasima.
Prica o tome kako je Ma Lijang carobnom kicicom oterao nepocudnog cara u vodeni grob, ubrzo se raširi po celoj zemlji.
Tvrdi se da se Ma Lijang docnije vratio u svoju postojbinu i tu do kraja svojih dana proživeo medu drugovima svoje mladosti kao seljak; drugi, opet, tvrde da je posle toga neprekidno putovao od grada do grada, od sela do sela, te svojom carobnom kicicom uvek siromasima^ncšo dobra dela.
Šta je pak stvarno sa malim Ma Lijangom bilo, niko ne zna da potvrdi sa sigurnošcu.


(Kineska)

 

[Lada]

VERA I NEVERA


U vreme kada su životinje umele da govore a kamenje da hoda, živela je neka vila, lepa kao upisana, dobrodušna, sažaljiva prema nevoljnima, ali mocna carobnica, kadra da sve živo zacara.
Ali ni ona nije bila sasvim slobodna. Pecinu u kojoj je stanovala smela je da napusti samo na tri dana. Ako bi se napolju zadržala malcice duže, njena carobna moc se gasila.
Toga dana, cim osvanu, lepojka izide iz svoga skloništa i prošeta okolinom. I tako se nameri na nekog pastira koji je nedaleko napasao stado ovaca.
Mladic beše lep i divno sviraše u frulu, pa se vila na prvi pogled u njega zaljubi.
- Lepi pastiru, jesi li srecan? - upita ga.
- Srecan sam, carobna ženo, kako da nisam srecan.
- Snevaš li katkad snove nedosnivane, imaš li želja što želje ostaju? Šta želiš da ti ucinim?
- Sve imam što mi srce zažele.
- Miloliki ovcaru, kaži - ne laži, jesam li lepa?
- U životu svome još nisam video žensko celjade što bi moglo da se meri s tobom po lepoti i milini.
- Ako je tako, a ti se oženi mnome, jer, znaj, moje se srce privilo tvome srcu.
- Neka bude kako veliš.
- Evo ti burma pozlacena, nosi je kao znamen združenja naših života, jer vek cemo zajedno vekovati.
Cobanin posluša carobnu neznanku, i gle, u tren oka sa njega spadoše uboške haljine a zaogrnuše ga svila i kadifa.
- Cuj me i pocuj - rece vila - moje prebivalište je daleko odavde, preko brda i dola. Evo dvoprega s krilatim konjima, popni se, pa krenimo u sretanje svojoj sudbi.
- Podari mi nekoliko od niza naših buducih dana - odgovori ovcar - da svoju majku pohodim i od nje blagoslov dobijem, jer je stara i vremenita, i više je necu videti kad krenem našim putem.
Kad to cu, volšebnica zagrli svoga sudenika, podiže se i ode.
I tako vilinski ženik ode u pohode roditeljki. Put ga navede u susret vladarki njegove zemlje, pa ga ova, pošto joj se ucini naocit, oslovi i rece:
- Mladicu lepi, obudoveh iznenada, jer mi kraljevskog supruga zadesi preka smrt. U najbolji sam ga grob sahranila, ali nije u mojoj prirodi da dugo budem u žalosti. Jesi li voljan da mi sada ti postaneš muž?
Pastir se duboko zamisli.
Kraljica se lepotom nije mogla ni prineti njegovoj divnoj izabranici kojoj se na vernost obavezao, ali akose privoli ovoj - postace kralj, što znaci: u celoj zemlji prvi gospodstvom i snagom. To ga zavede da od vere postane nevera, i on se saglasi sa brakolomnicom.
- Pristajem. Smatraj me svojim mužem.
Kad to rece, kola i belci dugogrivi i krilati - išcezoše. Krivokletnik, koji se beše pogordio i uzoholio, vide se u nevolji, i od silnog velmože pretvori se u poslednjeg bednika. Sa lika mu lepota okopne, sav potavne i izoblici se.
- Otkud ovde ova nakaza? - zavapi kraljica ka dvoranima. - Sklonite mi tu grdobu ispred ociju, da mi se u snu ne pojavi.
- To je vaš kralj, gospo, saputnik života vašeg.
- Odvedite ga i iskamdžijajte. Neka se najede batina, i nije za drugo, jer, ovako odvratan, ne može biti moj muž.
Cim to izusti, zemlja im se otvori pod nogama, svetlice zaparaše mracni oblak, verolomni zarucnici behu pritešnjeni, te padoše u dubinu i bezdan ih proguta.
I tako je izneverena verenica, obecana onom što obecanje ne održa, bila osvecena.


(Korzikanska)

 

[Lada]

KAKO JE PATULJAK POSTAO CAR


Nekad davno živela u jednoj kolibici jedna starica. Ova nesrecna žena iz dana u dan tugovaše što nema poroda. I tako jednom, u trenutku usamljenosti i ocajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i pažljivo skloni u neki kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila šta ce se dogoditi, ali se na jajetu nije pokazivala nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrcala da vidi šta je sjajetom, nade jaje razbijeno, a pored ljuske bebu, koja joj je vec pružala rucice.
Sirota žena, sva luda od srece, zagrli dete i nazva ga "moje dete". Ona ga je negovala i hranila s toliko nežnosti da je vec za godinu dana ono i govorilo i hodalo, baš kao odrastao covek. Medutim, ostalo je malo kao što se i rodilo.
Staricino oduševljenje s vremenom postade toliko da poce da veruje kako ce joj dete jednoga dana postati neki velmoža, možda cak kralj.
Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mašte, ona predloži svom detetu da ode licno kralju i da ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u ovakva iskušenja, ali pošto je majka to toliko želela, nije mogao ništa drugo nego da posluša. Cim ga izvedoše pred kralja, on mu dobaci svoj izazov. Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatraži od patuljka da podigne kamen težak pedeset kilograma. Siromah patuljak dode svojoj majci i potuži se. Ona mu rece:
- Ako kralj može da podigne taj kamen, moci ceš i ti.
I tako, kralju pode za rukom da podigne kamen. Zacudo, to isto ucini i patuljak. Posle toga odmeravahu snage i na druge nacine, ali sve što bi uradio kralj, ucinio bi i patuljak bez ikakvih poteškoca.
Kralj se sada toliko ozlojedi videvši kako ne može da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naredenje: ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu jedinu noc, bice osuden na smrt.
Sav užasnut i uplakan, dode patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri uveravajuci ga da ce sve biti dobro. I doista, vec sutradan majka i sin osvanuše u velelepnoj palati, koja postoji i dandanas.
Veoma iznenaden ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potraže neke vrlo tvrde plodove jednog drveta, pa da podele megdan gadajuci se njima.
Ovaj poslednji okršaj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepašceni, videše kako se plod koji je hitnuo kralj u paramparcad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo nudilo. Pošto kralj dade casnu rec da ce dopustiti da i patuljak s njime ucini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u dva udarca razbi kralju lobanju, a velmože ga proglasiše za novog vladara i gospodara.
Od toga casa starica nestade, i niko nikada više nije cuo ništa o njoj.


(Meksička)

 

[Lada]

O ARGELUSU


Jedan kralj imao dva sina. Stariji, koji se zvao Argelus, bio je tako lep da ga je otac držao u posebnom zamku i uopšte ga nije puštao napolje da ga ni zli vetric ne bi zapahnuo i naškodio mu. Kraljevic je imao sve udobnosti i poslugu, ali, iako ga je kralj cesto posecivao i zabavljao se s njim, život mu je bio veoma dosadan i on je stalno uzdisao za slobodom.
Jednoga dana izraste u kraljevskom vrtu lepa jabuka, koja je ujutru imala zlatne cvetove a pred vece zlatne plodove. Kralj se, šetajuci po vrtu, veoma radovao toj jabuci i namisli da pozove sve znamenitije knezove u državi da bi im pokazao taj cudni plod, a da ne bi, kao obicno, u toku noci nestao, postavi stražu kraj jabuke. Iako stražari nisu oka s drveta skidali, niko nije znao kako su jabuke u toku noci nestale; medutim, ujutro se opet pojaviše zlatni cvetovi a uvece opet zlatne jabuke. Kralj naredi da se sledece noci postavi dvostruka straža, ali jabuke opet nestadoše. Trece noci isto.
Ne znajuci šta to treba da znaci, kralj naredi da se pozove jedan cuveni carobnjak. Ovaj rece:
- Rekao bih ti, najsvetliji kralju, ali se bojim za svoj život.
Kralj navali na njega da svakako kaže, i ovaj najzad izjavi:
- Samo tvoj sin Argelus mogao bi sacuvati to voce. Kralj se strašno naljuti pa rece:
- Huljo, ti hoceš da moj sin pogine, ali ceš prvo poginuti ti.
I naredi da ga ubiju.
Mladi sin, koji je bio malo luckast, zbog cega ga kralj nije voleo, izrazi želju da cuva voce i kralj mu dozvoli. Ali kad mu voce nestade, on celu stvar isprica starijem bratu Argelusu. Kad kralj poseti Argelusa, ucini mu se veoma tužan. On ga zapita zašto je tužan, a sin mu odgovori:
- Sanjao sam danas kako imamo divnu jabuku u našem vrtu i o tome kako sam samo ja u stanju da sacuvam njene plodove.
Onda zamoli oca da mu to dozvoli, ali otac isprva nije hteo ni da cuje, a tek kad mu Argelus poce pretiti da ce se ubiti, on mu, iako nerado, dopusti.
Argelus naredi da mu se namesti sto ispod zacarane jabuke i uzme jednog od svojih slugu. Onda legne u krevet, ali da ne bi zaspao, citao je razne knjige. Oko ponoci dolete sedam labudova i spuste se na jabuku. Ugledavši to, Argelus odmah ispruži ruku prema jabuci, koliko god je mogao da dosegne, i uhvati jednog labuda, od koga odmah postade vrlo lepa devojka. Ostalih šest labudova slete na zemlju i takode se prometnu u devojke.
Prva, koju je uhvatio, bila je ukleta princeza a ostale su bile njene dvorkinje. Argelus se veoma radovao što je princeza ljubazno razgovarala sa njim i usrdno ga molila da ovde provede još tri noci, jer samo na taj nacin može je spasti ukletosti, ali ga je opominjala da ne zaspi. Tek što prvi zraci zasjaše, devojke se opet pretvoriše u labudove i odmah odleteše, a zlatne jabuke te noci ostadoše na drvetu. Kralj se veoma radovao tome i nije dozvolio da ih beru. Ali Argelus ništa ne rece ocu o devojkama a i svom sluzi, smatrajuci da mu je najverniji, naredi da cuti. Taj Argelusov sluga pazio se sa jednom ženom koja je bila velika carobnica i u poverenju je ispricao svojoj milosnici dogadaj od prošle noci. Ova je, opet u poverenju, ispricala svojoj majci, a majka mu je naredila da cuti i dala mu kožnu kesicu, rekavši:
- Kad tvoj gospodar legne, ti malo otvori kesicu i on ce odmah zaspati. A kad labudovi odlete, namaži mu oci mašcu iz ove teglice i on ce se probuditi.
Argelus je sledece noci vrlo pomno bdeo, ali kad mu njegov neverni sluga otvori iza leda kesicu, on, siromah, zaspa kao zaklan. Labudovi doleteše i pretvoriše se u devojke, princeza je drmusla spavaca, naredila i sluzi da ga budi, ali sve uzalud, jer ovaj nije hteo da ga probudi. Kad poce da svice, princeza s teškim prekorom poruci sluzi da mu gospodar sledece noci bude oprezniji. Onda se devojke pretvoriše u labudove i odleteše. Tek tada sluga namaza gospodaru oci onom mašcu. Kad se probudio, isprica mu o devojkama i šta mu je jedna od njih porucila. Kraljevic se veoma naljuti i sluzi još strože naredi da o svemu cuti. Sluga se, medutim, opet poveri carobnici, a ova mu posavetova da ucini kao i prethodne noci. Sledece noci Argelus se ponovo upinjao da ne zaspi, ali neverni sluga ispusti malo vetra iz kesice i gospodar mu odmah izgubi svest. Tada doleteše labudovi, pretvoriše se u devojke i kraljevica drmusahu, cak su ga i iz kreveta digle i vodile, ali ništa nije pomoglo. Princeza još jednom poruci preko sluge da mu gospodar bar sledece noci ne spava ako želi da je oslobodi. Sluga to saopšti gospodaru kad ga je probudio, ali o carobnici i kesici ne rece ništa.
Argelus je sebe ceo dan silio da zaspi kako mu se u toku
noci ne bi spavalo, ali i to je bilo uzalud. Zaspao je, a kad
devojke ni na koji nacin nisu mogle da ga probude, rekoše
sluzi da ih njegov gospodar više nece videti jer moraju da odu
u vrlo daleke krajeve da ispaštaju. A ako bi Argelus hteo da
zna uzrok, neka premesti sa jednog klina na drugi mac što
visi u zamku nad njegovim krevetom, i ovaj ce mu ga pokazati.
"Ako bi, pak, hteo da nas još i traži, onda mu reci da o
izlasku sunca u Crnom gradu moramo završiti naše
ispaštanje". -
Jadni Argelus ode u svoj zamak, a pošto mu sluga saopšti šta su devojke rekle, on premesti mac sa jednog klina na drugi. Ovaj se odmah poce micati i okrenu se prema nevernom sluzi. Videvši to, Argelus dohvati mac i odsece njime glavu pokvarenom sluzi. Tada isprica ocu o izdaji i zamoli ga da mu dozvoli da traži svoju voljenu. Otac mu to ne htede dozvoliti, ali kad vide kako mu sin, sve više mucen tugom, vene, pusti ga i dade mu sluge, konje i novca toliko da može ispuniti svoju želju.
I Argelus krenu na put. Prošao je bio vec mnoge daleke zemlje, ali mu na kraju nestade i novca. On onda prodade konje i kocije i, poslavši sluge kuci, otputova sam dalje. Glad ga je veoma mucila. Jednog dana stiže u neku šumu, gde
susrete trojicu mladica koji su se uzajamno tukli. On im pride i, kazavši im da je kraljevskog roda, zapita ih zašto se spore. Mladici mu rekoše:
- Mi smo tri brata, otac nam je ostavio samo to što vidiš pred nama, to jest: stocic, bic, sedlo i konja. Ne možemo da se nagodimo oko podele, pošto sve te stvari mogu da budu od koristi samo jednome. Jer ko stavi sedlo na konja, zatim sedne na njega i pucne bicem govoreci: "Hocu da budem tamo ili tamo", u tom trenutku ce tako i biti. A ko udari u stocic, konj sa sedlom i bicem odmah mora njemu da se vrati; nego, znaš šta, ti nam presudi u ovoj stvari.
Kraljevic je neko vreme išao sa njima, pa najzad rece:
- I to može biti.
A zatim im se opet ponovo obrati:
- Vidite li u daljini ona tri brda koja se nalaze na istoj udaljenosti? Potrcite, dakle, sva trojica ka njima, i ko se prvi na vrh popne i natrag s njega meni vrati, taj ce naslediti sve što je ostalo.
Braca pristadoše na to i potrcaše prema brdima. Argelus ih nije cekao, nego uzjaha konja i rece:
- Hocu da budem u Crnom gradu - i nestade.
Konj ga je vec bio odneo nekoliko stotina milja bliže Crnom gradu, kad braca, vrativši se, primetiše prevaru. Jedan od njih onda udari u stocic i rece:
- Neka konj smesta bude ovde.
Tada konj spusti Argelusa u velike mocvare, iz kojih se jedva izvukao i odakle je, sav pregladneo, stigao u jednu kucu. Domacin ga ljubazno primi i nahrani. Argelus ga upita da li je još daleko do Crnog grada. Domacin mu odgovori:
- Cuo sam ti ja za takav grad, ali koliko je daleko, to ti ne umem reci. Ostani, medutim, nekoliko dana kod mene, ovuda ce prolaziti trgovacki karavan i povorke hadžija, pa ceš od njih moci nešto saznati.
Prode jedna, druga i treca grupa, ali niko od njih nije znao za Crni grad. Najzad naide na jednog coveka koji mu je rekao da se Crni grad nalazi sto pedeset milja odatle.
Argelus je imao još samo skupocen prsten, koji mu je ponudio ako ga odvede do Crnog grada. Ali mu onda ovaj covek priznade da je on pobegao iz Crnog grada i zato ga može odvesti samo do granice okruga. Posle toga Argelus i sam srecno stiže do svog cilja. Išao je gradom i razmišljao šta bi trebalo da ucini i kako da se raspita za svoju dragu.
Princeza i njene devojke su u to vreme vec bile oslobodene ukletosti i kroz nekoliko dana trebalo je da se obavi njena svadba sa jednim cestitim knezom. Zato je bila poslala jednu svoju devojku u grad da joj kupi haljine. Ali ova, cim ugleda Argelusa, vrati se brže-bolje princezi da joj to kaže. Princeza nije htela da veruje i rece joj:
- To je nemoguce.
Onda posla i drugu i trecu devojku, a kad joj se obe vratiše sa istim obaveštenjem, uveravajuci je da je to onaj isti, da ga dobro poznaju, jer su ga ispod one jabuke dobro zagledale, princeza najzad i sama izade u grad da bi ga videla. Zagledavši ga dobro, ona ga odmah poznade, srdacno se pozdravi s njim i posle nekoliko dana njih dvoje naprave u zamku veliku svadbu, na kojoj sam i ja bio. A kad posle toga krenuše na dalek put kralju, i ja sam pošao sa njima i tako ovamo dospeo.


(Poljska)

 

[mjehur]

Smatra se da su Anđeli kada su videli kuda ih je tehnologija odvela vratili na zemlju i odlučili da jedu samo ono što drvo života odbaci i postanu ljubav.Tela su im postala tako mala da su počeli da lete i kroz 7 svodova vazduha pravo u svemir. Sav uzvišen nebeski život javlja da u svim delovima svemira postoje anđeli. Anđeli se umnožavaju u sudaru bez uglova i tada Anđela kine i mali Anđeo izleti niz kosu u nosu.

 

[sanja*]

Vasilisa Premudra

Najpre mi se dopada slojevita struktura bajke - krece se od prauzroka dogadjaja,sukoba vrapca i misa oko zrna, da bi se preslo na pricu o lovcu i ranjenom orlu u kojoj se obradjuje motiv vracanja milog za drago, pa onda na pricu o gradovima na nebu i tri carobne kutijice preko kojih se testira privrzenost sestara bratu, zatim se, kroz odnos lovca i morskog cara, razmatra odnos uzroka i posledice kao i opasnosti koje vrebaju iza olako datih obecanja, pa se onda dolazi do rodjenja Ivanuske koji odlucuje da razresi porodicu ocevih dugova zrtvujuci sebe, pa onda imamo ljupku pojavu baba Jage usred sume, u kucici na kokosijoj nozici, koja nasem junaku daje savete o ponasanju u svetu magije, onda sledi susret s devojkama-lebudicama i uvodjenje Vasilise u pricu, i na kraju moj omiljeni motiv:mudrost kao poluga i ljubav kao kljuc.

 

[Opsednuta vedrina]

Kažu teoretičari da je "Carevo novo odelo" paradigma savremenog društva (reprezentuje simulakrum, licemerje, ulagivački mentalitet, postmodernu površnost).
Mi smo uvek bili posebni , pa za nas možda važi ona druga paradigma, ona bajka o dve sestre - jedna je dobra i blaga na rečima, empatična, voljna da pomogne, a druga je zla, poganog jezika i sebična. U susretu sa vilom prerušenom u iznemoglu staricu, obe ispoljavaju svoj karakter i bivaju adekvatno "nagrađene": dobroj devojci su, kad govori, ispadale ruže i biseri iz ustiju (i svi su je voleli), a zloj - žabe i zmije (i svi su je izbegavali)...

Inače, volim bajke Lešeka Kolakovskog.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2013/03/12/15484376/gip1603.mp3

 

[Lada]

Zecica i tigar

Živeo u jednoj šumi silni tigar. Dugo godina je išao u lov i bio strah i trepet za sve zveri u okolini. Ali prođoše godine, tigar ostari i više nije mogao da kao nekada svaki dan odlazi u lov.
Okupi on zveri pa im ovako reče:
- Ja sam star, ali su moje kandže i zubi još uvsk snažni. Ako se neko od vas usudi da mi otkaže poslušnost, taj se neće dobro provesti! Nego, znate šta: svakog dana će neko od vas doći k meni, i ja ću ga pojesti.
Sneveseliše se zveri, ali pristadoše. Svakog jutra tigar je imao bogat doručak. A u šumi zavlada lelek i kuknjava: kako koji dan, a zveri sve manje i manje.
U to vreme živela je u šumi jedna zečica. Gledala ona, gledala kako zveri bez roptanja gube živote, pa odlučila da nauči tigra pameti. Zveri se samo nasmejaše kada im je ona to saopštila.

- Ta nije moguće! Pa zar ne znaš da je sutra na tebe red da ideš tigru! Bolje bi ti bilo da očitaš molitvu pred smrt.
Zečica ništa ne odgovori već se okrenu i ode u svoju rupu. Došlo vreme da ide tigru, a ona nikako da pođe. Tigar se razbesne. Prvi put se dogodilo da je ostao bez hrane!
A kad bi sutradan, zečica krenula tigru, usitnila, kao u šetnju da ide. Dođe ona tigru, a on je strašnim glasom pita:
- Bedno stvorenje! Zašto nisi došla juče? Ja sam zbog tebe ostao gladan!
- O svemogući tigru! Pošla sam ja juče k tebi, kako si zapovedio, ali, na nesreću, sretne me drugi tigar, isto tako moćan i silan kao ti. Ščepao me on tako, i nije me puštao ceo dan. "Ne mari, - veli on - snaći će se tvoj šugavi i plašljivi tigar i bez jela!" Tek maločas mi je uspelo da pobegnem od njega...
Tigar se još većma razbesne, skoči sa svoga ležaja i zaurla:
- Gde je taj drski hvalisavac, pokaži mi ga!
- Sasvim blizu, o svemogući. On živi u bunaru.
- Vodi me tamo, ali što je moguće brže! Ja ću mu već pokazati!
Povela zečica tigra. Dođoše oni pred bunar, a zečica veli:
- Eno ga, sakrio se sasvim pri dnu!
Pogleda tigar u bunar i vidi, posmatra ga drugi tigar i kezi zube. Onda se tigar sasvim razbesne, skoči u bunar i udavi se.
Elem, ponekad i zečica može da podvali tigru!

 

[Lada]

Pecurka smeha,japanska bajka

U staro vreme u jednom selu živela su tri brata. Najstariji i srednji bili su pametni, a najmlađi, Koske, bio je poznat kao budala. Svi su ga u selu tako i zvali: Koske budala.
Porastao je Koske budala i došlo je vreme da pođe u svet i da potraži svoju sreću. Zajedno sa starijom braćom napusti rodno selo i pođe s njima i sam ne znajući kuda. Nisu dugo išli zajedno. Nekim slučajem Koske budala zaostade za svojom braćom i zaluta sam samcit daleko u brdima. Sunce zađe, a Koske morade da zanoći u šumi. Kao postelja posluži mu suvo lišće, a korenje drveća kao jastuk.
U praskozorje Koske se ponovo spusti na put. Uskoro dođe do ivice šume i odjednom vide kraj starog panja mnoštvo pečuraka. Obradova se gladni Koske, nabra dosta pečuraka i napuni svoj zavežljaj, a zatim natače nekoliko na drvo, nekako ih ispeče na vatri i pojede. Odmah posle toga spopade ga takva razdraganost kakva se ne može opisati. Prohte mu se da se smeje, da pljeska dlanovima i da se kikoće na sav glas...

Čudno, od čega bi to moglo da bude? - pomisli Koske, uzdržavajući se da savlada smeh, ali mu to nije polazilo za rukom.
- Ha-ha-ha-ha... Oh, ha-ha-ha...
Smejući se, tapšući, igrajući i pevajući pesme poče da se spušta u dolinu. Ljudi koji su živeli u selu u podnožju brda gledali su ga i čudili se.
- Molim vas, pogledajte! Kakav veseljak! Prosto da mu se zavidi! Kad bi mogao da ustupi makar deseti deo svoje veselosti našem knezu, on bi ga pozlatio.
Tako su govorili seljaci prateći Koskea zavidljivim pogledima. Gde je i kako je proveo sledeću noć, ni sam Koske nije znao. Svanuo je dan, i tek tad je video da sedi na stepenicama nekog hrama. Tada poče da govori sam sa sobom.
- Gde sam? Šta je to sa mnom? Zašto me je spopala takva razdraganost? Sigurno da je to od jučerašnjih pečuraka?
Tada vide da u zavežljaju ima još dosta takvih pečuraka. Koske pljunu, i baci sve do jedne i pođe kuda ga oči vode. Tako dođe do velikog grada. Odjednom spazi da se ispred velikih gradskih vrata skupila gomila ljudi i da svi gledaju nekakav napis izložen na vratima.
Šta li je to tamo? - pomisli Koske i umeša se takođe u gomilu.
Na napisu je stajalo da se princeza, kneževa kći, od samog rođenja nije nasmešila. I ko uspe da je nasmeje, udaće se za njega.
- O, kako je to zabavno - pomisli Koske. - Pokušaću da je nahranim pečurkom smeha!
Koske požuri da se vrati do hrama gde je bacio svoje pečurke. I šta vide? Jedan miš grizao je njegovu pečurku, a još nekoliko miševa, ne znajući za sebe, već je igralo i kružilo po vrtu. I tanko, tanko pište kao da se kikoću. Kraj njih je jurila mačka, ne obraćajući pažnju na njih, takođe se smejući, samo grubljim glasom:
- Mijau-mijau-mijau!
Koske se zaboravi i pljesnu dlanovima, ali odmah se seti da stoji pred hramom, pomoli se bogovima da mu pomognu da nasmeje princezu i da je dobije za ženu. Zatim pokupi svoje pečurke, dođe u knežev dvorac i reče:
- Ja sam najbolji kuvar na svetu. Ko proba moja jela, neće moći da se uzdrži od smeha. Dozvolite mi da princezi spremim ručak.
Slučajno se desilo da su pre njega došla u dvorac neka dva mladića i zatražila dozvolu da nasmeju princezu. Oni su pred njom izvodili razne zabavne šale da bi se ona nasmejala. Posle njih došao je red na Koskea. I kakvo čudo! Ti nepoznati mladići bili su ustvari Koskeova braća.
Najstariji brat pravio je smešno lice, skakao, prevrtao se, ali princeza nije htela ni da se nasmeje. Srednji brat pričao je interesantne i smešne priče, ali princeza je samo dosadno mrštila obrve i čak joj se ni uglovi usana nisu pomakli.
Najzad dođe red na Koskea. Braća su mu se smejala, jer ako njima pametnim nije pošlo za rukom da nasmeju princezu, kako njemu, budali, to može da uspe. Koske se dobro sećao šta je s njim bilo juče i nije se bojao. On je rešio da ujedno nasmeje sve goste, i zbog toga je u svako jelo stavio malo pečurke smeha. On najpre postavi stočić sa jelom ispred princeze i reče:
- Molim vas, probajte.

Princeza pojede parče pečurke - i samo što se ne nasmeja. Proguta drugo parče - i sva se rasplinu od smeha, a kad pojede sve do kraja - prsnu u glasan smeh. I ostali gosti, pozvani na ručak, baciše svoja drvca i počeše da se smeju.
U dvorcu se diže nečuvena graja. Sa svih strana se čulo:
- Ha-ha-ha, he-he-he-he, hu-hu-hu... fu-fu-fu-fu, hi-hi-hi!
A zatim svi počeše da igraju, da skaču, da se okreću. I prindeza takođe poče da se okreće u igri, veselo se smejući i pevajući. Knez, ne znajući za sebe od radosti, doviknu glupom Koskeu:
- Mladiću! Uzmi moju kćer za ženu! Ih-ih-ih-ih-i!
Po celom dvorcu razlegao se bez prekida glasan smeh i veseli poklici:
- Srećna veridba princezi! Aha-ha-ha-aha! Želimo sreću! Ehe-he-he! S takvim se mužem nećeš dosađivati! Oho-ho-ho-ho!

 

[Snowqueen]

Bajka o labudu - Desanka Maksimović

Živela je na vrhu planine mala Snežana, kraljica zime.

Na nožicama je imala cipelice od srebra, bila je ogrnuta belim plaštom poprskanim snežnim zvezdicama, a na glavi nosila ledenu kapu koja se prelivala u bezbroj boja kad Sunčev zrak na nju padne.

Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima, loptala se po ceo dan sa pahuljicama, vozila se po jezeru na jednoj crnoj ptici tužno oborene glave. Kako je Snezana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo.

Sletale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali one su bile isuviše male da bi maloj kraljici zime mogle služiti umesto čamčića.

Često je Snežana mislila zašto li je crna ptičica tužna, zašto uvek obara glavu, pa je jednom upita:

- Moj crni čamčiću, zašto si uvek toliko tužan?

- Mala kraljice, odveć sam sad uzbuđena i ne mogu ti reći šta me tišti - prozbori najzad ptica - ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti.

Celoga dana Snežana je bila nemirna, jedva čekajući da padne noć. Kad se smrklo otušla je na obalu jezera gde je crna ptica već čekala. Skrivena u noći, ispovedala se tiho kraljici zime.

- Sve je oko mene belo: i drveće, i nebo, i zveri, i ti, mala kraljice, samo sam ja od noći crnja. Zato me mori tuga.

Čuvši to, Snžana radosno reče:

- Kad ti je to jedina nevolja, čamčiću, ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. Zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj.

Posle ovoga, kraljica je otišla do ledene kule među stenjem, gde je živela Srebrna zvezda, majka svih pahuljica. Mogla joj je zapovediti, ali Srebrna zvezda je bila vrlo stara pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli:

- Dobra Srebrna zvezdo, ti koja si još mojoj majci odeću tkala, pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i pokri njima zauvek njeno crno perje. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg moga prestola.

Tako je molila Snežana, a crna ptica je uzdrhtalo čekala nasred jezera. Kad bi oko ponoći, san savlada pticu, ona položi glavu na krilo, i ostade tako nepomična. A istoga časa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime.

Ujutru Snežana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu. Drugi su se posle toga rađali i umirali, ali taj prvi još i sad živi i po istom jezeru vozi Snežanu, kraljicu zime.

 

[Lada]

Besmrtna Bajka
Piše: Grozdana Olujić

Od tkiva mašte, tkiva sna gradi bajka svoj svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan; zapravo sazdan na samim istinama prvoga reda. Jer, šta je, ako ne istina prvoga reda, poruka bajke da ljubav nadilazi sve nevolje, a u besputici otvaraju se putevi za onoga ko ima hrabrosti da njima krene?
Pomažući detetu da odraste, uđe u ravnotežu sa samim sobom i svetom oko sebe, prevaziđe egzistencijalnu jezu i „strah pred nepoznatim”, većina bajki otkriva koliko čovek može da izdrži, koliko toga da savlada na putu koji je često težak, zamršen, pa i pogibeljan, ali nikada nesavladiv, nikada zatvoren do kraja.
Svet u bajci je jednina u kojoj ravnopravno egzistiraju i kamičak, i zvezda, i mrav, i čovek, a nemoguće je predvideti u kome će se trenutku, u kome dobrome ili zlom času ukrstiti njihovi putevi i sudbine, ko će koga spasti, ko koga pogubiti. Otuda nemušti jezik, jezik bilja, zveri, oblaka, kristala, zvezda i ljudi u bajci imaju jednaki značaj. Otuda priznavanje važnosti svemu postojećem, poštovanje svakog, ma i najbeznačajnijeg stvora. Ne bez razloga: ima kamičak nevidljivi svoj život, a nikada se ne zna spava li u princezi žaba – krastača, ili u krastači – princeza, a u ružnom pačetu – labud.
Bajka daruje detetu (najveće što se živome stvoru, možda, može i dati!) poverenje u samog sebe, zlatne ključeve nade i poruku da nikada ništa nije izgubljeno, niti za sva vremena. Onima koji imaju hrabrosti i vere – otvoriće se brda, u utrobi ribe, sa dna mora, isplivaće skrivena neka tajna, sa neba pašće sreća, ali nikada pre nego onaj, kome je u krilo pala, dobro ne zasuče rukave da je zasluži. Ali sreću ne možeš otresti kao zlatnu jabuku s grane, ma na desetine takvih jabuka na granama bajke bilo. Jabuku moraš zaslužiti, poručuje bajka.
Čuda i istine u bajci i životu ostaju ona ista stara čuda, stare istine, makoliko im mi, inače, menjali nazive i ruho. To je razlog što se bajke stvorene pre nekoliko hiljada godina, čitaju s istim uzbuđenjem kao da su danas napisane. Bajka ozbiljno shvata svet, baš kao što to čini i dete. Za razliku od odraslih, za dete su činioci izmaštanog sveta u bajci samo na prvi pogled pripadnici sveta čuda. Kamen ili zvezda koji govore, kapljica koja se zaljubljuje u cvet, izneverava ga i luta da bi mu se kroz sto godina opet vratila, školjka koja čezne da ode iz svog podmorskog sveta, pa u čežnji rađa biser i nalazi skrivenu svoju suštinu – za dete nisu čudo. Kroz bajku se na jedan simboličan način, pristupačan njegovom shvatanju, u stvari otkriva drevna istina da će u večitom kruženju materije svaki atom jednoga dana postati atom koji oseća, koji misli. Magičnu raskoš svoga jedinstva svet za dete gubi tek kad ono odraste, kad u njemu pukne jaz i njegov unutarnji svet predvoji na svet racionalnog i iracionalnog, svet jave i svet sna.
Bajka u kojoj se raskoš jedinstva sveta u punoj meri ogleda zato nije supstitut: ona je legitimni oblik sveta detinjstva u kome čuda ne prestaju da traju, baš kao što ni bajka ne prestaje da traje, stalno se sa svakim novim detetom i novim piscem iznova rađajući od praistorije do danas.

 

[Baudrillard]

NAJJAČI

Neki bogat i zavidljiv samuraj uputi se u šetnju. Bilo je podne i
sunce je peklo tako jako da svileni suncobran nije mogao da zaštiti
čoveka od vrelih sunčevih zraka.
Hladeći se lepezom, samuraj pogleda u nebo i reče:
— Najslabije stvorenje na svetu je čovek. Njemu sve može da
naškodi: i vetar, i mraz i sunce. Hteo bi da budem sunce. Na svetu
niko nije jači od sunca?
Samo što to reče, pretvori se u sunce.
Pogledavši na zemlju, čovek-sunce gordo reče:
— Niko nije jači od mene? Sve ljude što žive na zemlji mogu da
spalim svojim zracima za jedan minut?
— Pogrešno misliš da niko nije jači od tebe? — dobaci mu
ogroman crni oblak koji je lebdeo pored njega. — Pogrešno misliš?
Oblak se raširi pod suncem i sakri ispod sebe zemlju.
Makoliko se sunce trudilo, njegovi zraci nisu mogli da probiju
ogroman tamni oblak.
Sunce se rastuži: „Znači, oblak je jači od mene. Ah kako želim da
postanem oblak?"
Samo što to pomisli, pretvori se u oblak.
Oblak se obradova: „Na svetu niko nije jači od mene? Odmah ću
pokriti sunce i potopiti svu zemlju?“
Iz oblaka koji zakloni sunce poče da pljušti kiša.
Odmah sa brda pojuriše strašni potoci i vode, reke iziđoše iz
korita i jurnuše na polja i kuće stanovnika.
A oblak je sve to posmatrao i likovao:
— Niko nije jači od mene? Niko?
Ali, odjednom na oblak nalete svirepi vetar i ponese ga u okean.
— Znači, nisam ja najjači, već vetar? — povika oblak. — Kako bih
želeo da postanem vetar.
Rekavši to, oblak se odmah pretvori u vetar. Zavijajući strašnim
glasom, vetar poče da goni po nebu lake oblake, zatim polete na
more i podiže do samog neba ogromne vodene stubove.
Ja sam jači od sunca, jači od oblaka, ja sam jači od mora i od
svih na svetu? — likovao je vetar. — Poleteću sada u grad i razoriću
sve što su stvorili jadni, slabi ljudi?
Ostavivši more, vetar polete na obalu. Videvši granitnu stenu,
vetar povika:
— Ja sam jači od svih. Sad ću te pretvoriti u prah.
I on nalete na stenu, ali ona je stajala nepokolebivo.
— Ja sam jači od sunca, jači od oblaka, jači od mora? Sad ću te
uništiti? — zlobno zafijuka vetar i ponovo nalete na stenu.
Ali stena je kao i pre stajala gorda, visoka, jaka.
Tada vetar shvati da ne može da savlada granitnu stenu.
—~3nači, nisam ja najjači, već stena? — zafijuka vetar. — Kako
bih želeo da postanem stena.
Samo što to pomisli, pretvori se u granitnu stenu na obali mora.
Ogroman talas udarao ju je po grudima, ali ona ništa nije osećala.
Jak vetar naletao je u besu na njen vrh, ali i to nije pomoglo, stena i
to nije osećala. Sunce upravi na nju svoje vrele zrake, a stena je kao
i pre stajala visoka, jaka i radovala se.
— Najzad, ja sam jači od svih na svetu? Niko ne može da me
savlada, ni sunce, ni more, ni vetar.
Tog istog trenutka stena oseti jak udarac. Jedan, drugi, treći.
Svaki udarac odvaljivao je od njenog podnožja ogromnu parčad.
— Ko sme da me se dotakne — povika stena i pogleda dole. Ali
tamo nikoga ne vide, jer su vrh stene obavijali gusti oblaci.
Dotle je nevidljivo biće produžavalo da joj nanosi udarac za
udarcem.
— Znači, na svetu postoji biće jače od sunca, mora, vetra, oblaka,
jača od mene — stene. Ko je taj junak?
Tada vetar razagna oblake koji su obavijali vrh stene, a stena u
podnožju vide običnog čoveka. To je bio kamenorezac. On je
zamahivao čekićem, a od stene su se odvajala velika parčad.
— Šta, — uzviknu zaprepašćena stena — nisam se uplašila
morskih talasa, nisam se zaljuljala na svirepom vetru, odolevala sam
žarkim sunčevim zracima, a sada mi ništavan čovek nanosi udarce i
ja ništa ne mogu da učinim. Zar je taj kamenorezac jači od mene?
Čuvši to, kamenorezac reče:
— Da, ja sam jači od tebe, jer ja umem da radim. Znaj da na svetu
niko nije jači od čoveka koji zna da radi.
Rekavši to, kamenorezac se ponovo prihvati posla i posle svakog
udarca njegovog čekića stena je postajala sve manja i manja.
Dugo je čovek radio na obali mora, i uskoro od ogromne stene,
koja je mislila da je jača od svega na svetu, osta samo mali obalski
kamen. Međutim, ni on nije dugo ostao na obali. Za vreme prve
morske bure talasi ga ponesoše u more, a mali rakovi napraviše pod
njim divno prebivalište.

Japanska bajka

 

[Lada]

Voda života



Bio u jednoj zemlji stari kralj koji je imao tri sina. Jednom kralj oboli. Nijedan od lekara koje su pozvali nije umeo reći kakva je to bolest i nijedan joj leka nije znao. Tada pomisli kralj da neće još dugo živeti, pa dozva svoje sinove k sebi. On im saopšti da će brzo umreti i opomenu ih da se slažu i podnose kada posle njegove smrti zavladaju zemljom.

Posle toga ožalošćeni sinovi izadoše u vrt. Tamo se, neočekivano, iza jednog grma pojavi mali, sedi, bradati starac, koji ih zapita:

– Zašto ste tako tužni?

Najstariji sin odgovori:

– Naš otac je veoma bolestan i nijedan mu lekar ne može pomoći. On će sigurno brzo umreti.

– Lekari ne mogu pomoći vašem ocu, ali on će svakako ozdraviti od leka za koji vam ja budem kazao – reče starčić.

Sinovi se iznenadiše i zapitaše kakvo je to sredstvo, a mali čovek im odgovori:

– To je voda života. Jedan od vas mora poći po nju. Put će već nekako pronaći.

Posle tih reči izgubi se bradati starac, isto tako iznenadno kako se pojavio.

Najstariji sin ode odmah k ocu i saopšti mu to. Zatim reče da će odjahati po vodu života. Otac se s tim složi. Najstariji sin se sa roditeljima i braćom oprosti i odjaha.

Zadržavši se prilično dugo na putu, stiže najzad u veliku šumu i u njoj na raskršće. Na raskršću je stajao mali, bradati starac, koji ga upita:

– Kuda jašeš, mladi kraljeviću?

Kraljević mu nadmeno odvrati:

– Šta je tebe briga, kad mi ionako ne možeš pomoći!

I produži dalje. Ali, što je dalje išao, sve se više sužavao put, i, na kraju, mladić dospe u mračni klanac, gde nije bilo ni puta ni staze. Tamo se potpuno izgubi.

Kad se najstariji sin ne vrati, pođe srednji na put. Ali i njemu se isto to dogodi, te zaluta u tamnom bezdanu.

Kod kuće su uzalud čekali na najstarijeg i srednjeg sina. Onda najmladi sin zamoli kralja za dozvolu da po vodu života on odjaše. Kralj mu to teška srca odobri.

On dojaha u onu šumu i na veliko raskršće. Tamo ugleda malog, bradatog starca gde sedi. On mu priđe, a čovek ga upita:

– Kuda jašeš, mladi kraljeviću?

– Jašem po vodu života, da bih svoga oca od smrti izbavio – odgovori kraljević.

– Kad si tako srdačan, sigurno ćeš je pronaći – reče čovek. – Jaši tim putem! Ubrzo ćeš stići do velikog dvorca. Ali dvorac i svi njegovi žitelji začarani su. Dvor čuvaju dva lava. Svakom lavu gurni polutku hleba u ždrelo, pa će se umiriti i propustiti te da prođeš. U dvoru ćeš naći začaranu princezu. Ona će ti objasniti šta valja dalje da činiš. Ali, pazi: u dvoru možeš ostati samo do dvanaest časova, zadržiš li se duže, bićeš izgubljen.

I starac predade kraljeviću gvozdeni štapić kojim će gradska vrata razvaliti, a dade mu i veknu hleba za lavove. Pošto je kraljević još malo jahao, ugleda pred sobom začarani grad. On se brzo približi. Ali vrata su bila zatvorena.

Kraljević izvuče gvozdeni štapić i udari njime o vrata, koja se škripeći otvoriše. Ali odmah nasrnuše dva velika lava, spremna da skoče na njega. On ubaci svakom po polutku hleba u ždrelo, od čega se lavovi umiriše i povukoše u stranu. Sad je već bio u gradu, pa skoči s konja i priveza ga. Potom uđe u dvorac. U prvoj sobi, za stolom, sedeo je čovek, koji ni reči ne izusti. U drugoj sobi zatekne princezu. On joj priđe i dotače je. Princeza ga ljubazno pogleda i reče:

– Nisi došao u pravi čas! Za godinu dana ponovo dodi!

I ona mu u poverenju nešto šapnu na uho. Kraljević to upamti, a princeza mu još reče kako da do vode života dođe. On se zaputi tamo.

Tako stiže i u poslednju sobu. U joj je stajala već pripremljena postelja. Kako je kraljević bio od dalekog puta jako umoran, leže da se malo odmori. Ali on čvrsto zaspa i dosta dugo je tako uspavan ležao.

Odjednom se prenu, skoči i potrča dugačkim hodnikom, koji mu je princeza pokazala. Na kraju hodnika nađe izvor vode života, namah napuni plosku i pohita iz dvora, jer je već dvanaest otkucavalo. Napolju skoči na konja i izlete kroz vrata baš u trenutku kada se ona sa treskom zatvoriše i kraj repa njegovom konju odrezaše.

Pred vratima je opet stajao onaj mali, bradati starac, koji mu poruči:

– Hitaj sada! Još dosta trba da uradiš. Na svome putu proći ćeš tri kraljevstva. U prvome će biti buna, u drugome glad, a u trećem rat. Imaš taj štapić, njim ćeš bunu smiriti. Daću ti hleb koji će se razmnožiti i glad u onom kraljevstvu utoliti. A daću ti i čarobni mač da njime okončaš rat.

U prvom kraljevstvu kraljeviću pođe za rukom da pomoću čarobnog štapića uguši bunu. Na medama drugog kraljevstva pokloni svoj hleb siromašnim ljudima, pošto ga je prethodno raskomadao. Svaki, pak, komad ponovo naraste i hleba je bilo dosta za ceo narod. Na kraju stiže i u treće kraljevstvo. Tamo se nađe usred velike bitke. On poteže svoj čarobni mač, polete kao s vihorom na neprijatelja i protera ga iz zemlje.

Odatle, posle dugog putovanja, dojaha kraljević na veliko jezero. Tamo se neočekivano susrete sa svojom braćom. Bilo je to radosno viđenje. On im ispripovedi sve svoje doživljaje, a onda zajedno potražiše ladare da ih preko vode prevezu.

Na ladi, najmladi brat, koji je od dugog puta i mučnog ratovanja bio veoma umoran, ubrzo tvrdo zaspa. Tada mu najstariji brat izvuče iz torbe plosku sa vodom života, pa vodu preruči u svoju plosku, a njegovu napuni morskom vodom. Kada su stigli na drugu obalu, probudi se najmladi brat, pa sva trojica stupiše na zemlju. Sada su već bili blizu dvora, pa su nestrpljivo gonili svoje konje.

Vrata na očevoj sobi bila su otvorena. Otac je ležao zamišljen, a majka je iznad postelje plakala, jer su oboje strepeli da im se sinovi neće vratiti. Kada su oni naišli, svi se veoma obradovaše. Najmladi sin dohvati odmah svoju plosku i pruži je ocu da se napije. Ali očevo stanje se ne poboljša. Od morske vode još teže oboli. Kraljević se bog toga rastuži i izađe iz sobe uplakan. Sada izvuče najstariji sin plosku sa pravom vodom, dade je ocu i reče:

– Najmladi je hteo da te otruje, a ja ti donosim prvu vodu života.

Otac, koji jedva ispi vodu, namah ozdravi i ustade iz postelje. Gnevan na najmlađeg sina, reče:

– Hajde da se dogovorimo kako da kaznimo najmlađeg zbog nevaljalstva.

A najstariji sin odgovori:

– Šta bismo drugo: on mora umreti! Neka ga lovac odvede u šumu i tamo ubije!

Odmah su naredili da kraljevića zavežu, a potom ga lovac, tako vezanog, odvede u šumu. Ali on je znao da kraljević ima dobro srce i reši se da ne izvrši kraljevo naredenje. On ga oslobodi veza i reče:

– Izgubi se brzo, a ja ću u dvoru reći da sam te ubio i pokopao!

Tužni kraljević je trčao sve dublje i dublje u šumu. Dugo je po njoj lutao. Najzad natrapa na onu raskrsnicu. Tamo je, kao da je na njega čekao, opet sedeo onaj sedi, bradati starac, koji reče:

– Sećaš li se šta ti je princeza u začaranom dvoru šapnula na uho?

– Sećam se – odgovori kraljević.

– Jesi li o tome svojoj braći govorio?

Kraljević razmisli i reče:

– Svojoj braći sam o svemu pripovedao, ali im nisam rekao da mi je princeza onog dana šapnula na uho da će izgraditi zlatan put i da će njen sluga samo onog pustiti u dvor ko po tome zlatnom putu bude dojahao.

Kada to ću, mali bradati čovek poruči kraljeviću:

– Dobro je. A sada grabi, jer je pravi čas! Moraš tamo stići pre tvoje braće.

Kraljević odmah pođe u začarani grad. Ali ispred njega je već išao njegov stariji brat i već je bio blizu dvora, kada ugleda zlatni put. Stariji brat pomisli u sebi: "Najmladi nam o ovome putu nije ništa govorio. Sasvim je izvesno da se po njemu ne sme jahati." I nastavi starom stazom. Ali, kada dođe pred gradske vratnice, vide da su zatvorene. Iako je dugo lupao i dozivao, niko mu vrata ne otvori. I ništa mu ne preostade, nego da se vrati.

Iza njega grabio je i drugi brat. Ali i njemu se isto dogodi.

Najzad pristiže i najmladi brat. Kada zlatni put ugleda, on hrabro stupi na njega i stiže pred dvorska vrata. Još se nije ni primakao, a vrata se širom otvoriše i iz dvora izađe lepa princeza, koja mu pođe u susret. Iako je bio u zaprljanom odelu, ona ga prepozna i s velikom radošću dočeka. Već sutradan u dvoru se proslavljala velika svadba. Kraljević sada postade gospodar velike zemlje.

Na nekoliko meseci kasnije, predloži princeza:

– Hoćeš li da posetimo tvoje roditelje? Oni će se svakako radovati kada te opet ugledaju i doznaju da nisi mrtav. A braća će se postideti.

Kraljević je to jedva čekao. S mnogo kočija napunjenih darovima odjezdiše u zemlju staroga kralja. Otac i majka se veoma obradovaše što im je sin živ i što je tako veliko kraljevstvo stekao. U toj radosti zaboraviše na zlo koje se zbilo.