Sočim danas jednu neodoljivu devojku i u mislima odmah počeh da premlevam kako da je za tren oborim s nogu nečim što će zaokupiti njenu pažnju... Kašljucnuh, ali jedva čujno, kako ne bi pomislila da bolujem od COVID-a, pipnuh čvor na kravati, tek toliko da bih bio siguran da mi pravilno stoji, dodirnuh đozluke, onako navike radi, kao kad ispitujem moje studente, priđoh joj na rukohvat, klimnuh, baš onako učtivo, glavom u znak pozdrava i milozvučno prozborih:
"Oprostite, da li ste Vi Marica?"
"Nisam." - reče mi ona kroz slatku prizmu osmeha.
"Nisam ni ja Ivica, ali to ne znači da ne možemo da imamo našu bajku" - zamedih joj tako lepo da se istopi, posve ...
Šta posle bi? Pričaću vam kad se ta lepa bajka završi ...
"Oprostite, da li ste Vi Marica?"
"Nisam." - reče mi ona kroz slatku prizmu osmeha.
"Nisam ni ja Ivica, ali to ne znači da ne možemo da imamo našu bajku" - zamedih joj tako lepo da se istopi, posve ...
Šta posle bi? Pričaću vam kad se ta lepa bajka završi ...
