3) Plinije Mlađi
Rimski istoričar Plinije Mlađi ili Plinije II (61-114), takođe spominje istorijskog Isusa. U svom delu "Epistulae" (Pisma), u desetoj knjizi, u pismu broj 96. napisanom 111. god. i upućenom caru Trajanu, on spominje osobu pod imenom Isus Hrist.
U tom svom pismu on pita cara za savet kako da postupa u procesu progona hrišćana kojeg je trebao predvoditi u Bitiniji, a na temelju rimskog zakona o tajnim društvima. Slično poput Tacita i Svetonija naziva naziva hrišćane "zarazom" i sa prezirom govori o njima, iako istovremeno hvali njihove moralne vrline (čestiti, pošteni, marljivi). Jedini razlog da ih se mrzi je taj što su oni prezirali druge (rimske) bogove i nisu hteli prinositi žrtve pred carskim kipovima, i što su raspetog čoveka znanog kao Isus, nazivali svojim Bogom. Plinije piše:
"Nikada nisam prisustvovao ispitivanjima kada se radi o prestupima hrišćana. Zbog toga ne znam kako i do kog stepena ih trebam kažnjavati, te kako da o tome vodim zapisnik. Kada su pred mene izvodili neke sa optužbom da su hrišćani, ja sam ih kao hrišćane i kažnjavao. Pitao sam ih jesu li hrišćani; i one koji su to priznavali pitao sam isto i po drugi i po treći put preteći im kaznama; uporne sam kažnjavao... Bilo je i takvih bezumnika koje sam, budući da su rimski građani, odlučio poslati u Rim... One koji su bili okrivljeni da su hrišćani, ili da su bili hrišćani, oslobađao sam kad su priznali (rimske) bogove i čim su pred tvojim likom, koji sam naredio da tu bude donesen zajedno sa kipovima bogova, prineli žrtve u tamjanu i vinu i uz to se odrekli i prokleli Hrista. No, pravi se hrišćani ne mogu privoleti ni na jedan od ovih postupaka. Drugi pak, koji su bili potkazani, govorili su da su hrišćani, a posle se odricali toga, izjavljujući da su to nekad bili, ali da su potom otpali, jedni pre tri, drugi pre mnogo godina, neki pre dvadeset godina. Svi su oni častili tvoj lik i kipove bogova i odricali se Hrista. Tvrdili su, da je sva njihova krivica ili zabluda u tome što su se određenih dana sakupljali pre zore pevali i slavili Hrista kao Boga i obvezivali se zakletvom da neće činiti prestupe, da će se uzdržavati od krađa, grabeži, preljuba, kršenja zadane reči, itd. Zatim su se razilazili i ponovno se sakupljali radi uzimanja hrane, obične i nevine (uobičajne)... Ovaj posao, po mome shvatanju, zaslužuje da se o njemu razmisli, naročito zbog broja onih kojima preti opasnost. Mnogo ljudi svih uzrasta i svih zvanja i oba pola idu i odlaziće u propast. Zaraza ovog praznoverja se počinje širiti ne samo po gradovima, već i po selima i zaseocima."
Citirani odeljak pokazuje kako je već za vreme cara Trajana, na početku drugog veka, broj hrišćana bio toliki da je to kod rimskih vlasti izazivalo ozbiljnu zabrinutost.
Treba zapaziti kako su se hrišćani sastajali zato da bi slavili Hrista i da bi Mu pevali - Njemu kao Bogu. Taj izraz "carmenque Christo quasi Deo" - pevali su himne Hristu kao Bogu - potvrđuje da Isus nije izmišljena figura, već stvarna osoba, budući da bi u tom slučaju bilo rečeno "Pevali su himne svome Bogu Hristu". Međutim, Plinije zna da je Hrist bio čovek, istorijska osoba, koga hrišćani slave kao svog Boga.
Ovaj Plinijev tekst je nemoguće osporiti, budući da ga spominje i sam Tertulijan u svom delu "Apologeticus", napisanom oko 197. god. Nikako se ne može ni tvrditi da spominjanje Hrista u tekstu nije rezultat ličnog Plinijevog istraživanja, tj. da on tek prenosi ono što je čuo od hrišćana ili "rekla kazala". Pliniju su hrišćani očigledno predstavljali velik problem u poslu, i on je sigurno bio dobro upoznat sa njihovim verovanjem i praksom. Plinije poput drugih rimskih pisaca, spominje Isusa sasvim normalno, kao nekog ko je bio i poznat i stvaran.
4) Celzo
Rimski filozof Celzo je takođe ostavio svedočanstvo o istorijskom Isusu. U drugom veku nove ere, uprkos svim zakonskim pritiscima i fizičkim progonima, hrišćanstvo se već toliko raširilo Rimskim carstvom, da ga se pokušavalo zaustaviti sa filozofskim obaranjem hrišćanskih učenja. Tu je prednjačio Celzo, čije argumente još i danas preuzimaju razno-razni kritici hrišćanstva. U svome delu "Logos alethes" (Istinska nauka), Celzo se trudio da Isusa opiše u što lošijem svetlu i negira njegovo mesijanstvo. Međutim, s time je samo ostavio vrlo dragocene podatke o istorijskom Isusu, čime je svojim ideološkim sledbenicima srušio koncepciju zagovaranja mitološkog Hrista.
Prema Celzovu pisanju Isus se rodio u siromašnoj jevrejskoj porodici. Majka mu je bila Marija, a otac Pantera. Zbog siromaštva je morao poći na rad u Egipat, gde je učio i magijske veštine. Nakon toga se vratio u Palestinu i objavio sebe kao Boga, Sina Božjeg i Mesiju. (Zvuči li vam ova priča poznato? Da, ovo još uvek puni trash tabloide.)
Dalje, u svom spisu, Celzo napada Isusa direktno, te mu se obraća: "Kakav Bog, kakav Sin Božji, kad ga otac nije mogao spasiti od kazne, a sam nije bio u stanju da je izbegne. Ne, tvoje rođenje, tvoja dela, tvoj život, pokazuju da si samo čovek!" Onda, Celzo nabraja jedanaest Isusovih apostola, te raspravlja o Isusovim čudima. On ih ne isključuje, ali ih tumači kao magijsku a ne kao Božju silu. Isus je čudotvorno lečio, umnožio hlebove, čak i dizao mrtve u život, ali, prema njemu, takva čudesna dela su činili i mnogi drugi.
Zanimljivo je da Celzo čak iznosi i neke Isusove telesne karakteristike, kakvih nigde ne nalazimo u Bibliji:
"Kad bi apsolutno bilo potrebno da se duh Božji utelovi u čovečje telo, onda bi za tu svrhu trebala poslužiti barem poznata ličnost, zdrav, lep, snažan, uticajan čovek koji ima melodičan glas i govorničku veštinu. Nemoguće je da se čovek koji je određen da utelovi božanske vrline i mudrost ne razlikuje od mnoštva svojim posebnim osobinama. A Isus je bio običan čovek kao i svi drugi: kao što vi tvrdite, bio je sitan rastom, neuglednom spoljašnošću i nije imao plemenitosti."
Celzo, takođe, potvrđuje da je Isus bio ubijen. On kaže da je Isus dozvolio da bude uhvaćen, odveden pred sud, ponižavan, ismejavan, bičevan od vojnika i na kraju osuđen na sramnu smrt na krstu.
Kasnije, kada je uvideo da ne uspeva obezvrediti hrišćansku veru u Isusa Hrista, Celzo menja taktiku, te od oštrog napadača i uvredljivog rugača postaje uglađeni diplomata, i piše:
"Neka niko ne misli da predlažem da hrišćani treba da budu prisiljavani da se odreknu svoje vere i da obmanjuju vlast prividnom verom i lažnim odstupanjem. Ljudi prožeti uzvišenom mišlju i težnjom da se približe Bogu sa kojim se osećaju srodni, dostojni su poštovanja."
Celzo nakon toga predlaže hrišćanima da budu pomirljivi, i prema rimskim bogovima i prema kultu cara. Celzo tako iznosi kompromisno rešenje da hrišćani spolja uzmu učešća u rimskim obredima i prinošenju žrtava, a da i dalje pored toga drže svoju veru, i da tako bude postignut mir.
Šta još dodati. Celzo je nastupao kao neprijatelj i "iz petnih žila" se trudio dokazati kako je hrišćanstvo jedna loša religija. Njegovo neprijateljstvo još jače utvrđuje argument o istorijskom Isusu, a pored toga potvrđuje i zapisana Evanđelja - tj. učenje Novog zaveta.
