Kao i uvek, svaka populistička mera u ekonomiji, iako dobrih namera, ne proizvede dobre posledice.
Tako je i sa politikom obavezne minimalne zarade.
Ona, pokušavajući da, navodno, zaštiti zaposlene sa najnižim primanjima, upravo njih najviše pogađa.
Recimo, imamo firmu koja ima 3 zaposlena minimalcu od 25.000 dinara neto (neka to bude 35.000 bruto).
Radi jednostavnosti objašnjenja, pretpostavićemo da su to jedini troškovi firme.
Takođe, pretpostavićemo da sposobnosti radnika nisu iste, te da jedan poslodavcu zaradi 50.000, drugi 45.000, treći 38.000
Dakle:
rashodi 3 x 35.000 = 105.000
prihodi 50.000 + 45.000 + 38.000 = 133.000
-------
profit 28.000
Šta ako se minimalna zarada poveća na 30.000 neto (42.000 bruto)?
rashodi: 3 x 42.000 = 126.000
prihodi: 133.000
---
profit 7.000
Šta se u tom slučaju radi?
Ponovo se oceni učinak i utvrdi da treći radnik košta više nego što doprinosi (doprinosi 38.000, košta 42.000).
I shodno tome gubi se smisao njegovog angažmana.
Šta je poenta?
Poenta je da koncept minimalne zarade najviše šteti najmanje produktivnim radnicima, koji bi bili spremni da rade i za manje od minimalca, a saglasno svojoj produktivnosti.
To je školsko teorijsko objašnjenje, pojednostavljeno.
U Srbiji, praktično, stalno podizanje minimalca:
1) povećava ukupno poresko zahvatanje
2) povećava budžetske rashode (obzirom na striktnu primenu povećanih minimalaca i s njima povezanih koeficijenata u javnom sektoru)
3) pogoršava mogućnost zapošljavanja
4) povećava sivu ekonomiju
