Аутокефалија Српске Православне Цркве II

Poruka
72.926
Nastavak ove teme: https://forum.krstarica.com/threads/autokefalija-srpske-pravoslavne-crkve.895725/

Nedavno je diskusija na temi o crnogorskom nacionalnom pitanju ponovo otvorila ovo pitanje, a posebno interesovanje za situaciju u kojoj se srpska Crkva nalazila između 1459. i 1557. godine, možda najslabije poznato razdoblje u njenoj povesti.

Započeću diskusiju raspravom Nebojše Šuletića na dotičnu temu sa naučnog skupa o padu Srpske despotovine (1459) iz 2009. godine:

331.jpg

https://postimg.cc/ppwRggvz
https://postimg.cc/Xr943QNh
https://postimg.cc/jWKKjPLj
https://postimg.cc/V5NfMq4r
https://postimg.cc/SjtyGntZ
https://postimg.cc/N2LQctL7
https://postimg.cc/fJtMqMGM
https://postimg.cc/LqTSg513
https://postimg.cc/ygpznGnJ
https://postimg.cc/9w4HkBNL
https://postimg.cc/PNNHNtr1
https://postimg.cc/ftRNcs7n
https://postimg.cc/w1YYWL5k
https://postimg.cc/HVyC4BMx
https://postimg.cc/3W6TvPdV
https://postimg.cc/9DP5s0JH
348.jpg

349.jpg


@АнаиванГорд @Casino Royal @RickRoss @Krcun @Statler and Waldorf @Khal Drogo @Gledston @Перута @Pravi Vlah @sumljiv_tip @Лекизан @Bastiani @Акај @Bajo Pivljanin @Konstantin Veliki.
 
Poslednja izmena:

Khal Drogo

Poznat
Poruka
8.438
Како је већ примијетио аутор теме, статус СПЦ односно Пеђке патријаршије у периоду од 1459.и 1557. је доста (још) неистражен у српској историографији, и на српским историчарима је да то у наредним временима, колико је већ могуће, покушају исправити.
Опет наратив да српска црква није имала између 1459.и 1557,било какву аутономију и да је била подвргнута Охридској архиепископији афирмисао је неки Јован Руварац, којег неке умне главе зову и оцем аутошовинзма у српској историографији.
Као аргументе или "доказе" својим тврдњама овај Јован налази у чињеници да у пописима српских архиепископа и патријараха у српским љетописима између Арсенија II и Макарија нема уписаног ниједног архиепископа или патријарха.
Слиједеће што Руварац наводи јесте да се у штампаним књигама Божидара Вуковића из 1538.-е спомињу четири васељенска патријарха, а не спомиње се поглавар српске цркве. Није лоше напоменути да је је тослије 1532-е и да су те књиге биле намењене и црквама под Охридском архиепископијом.
Као и чињеница да је монах Максим Бранковић, бивши деспот Ђурађ, 1499. године позвао софијског митрополита Калевита да га рукоположи у свештенички чин. То су ти "докази".

Имамо један (по мени) квалитетан урадак "Српска црква од пада Деспотовине до обнове Пећке патријаршије" (овдје, препоручујем, није преопширан, 40ак страница) кроз који су аутори Небојша Ђокић и Марија Живковић изнијели пуно више убједљивих аргумената да је самостална српска црква од 1459. године до 1532. године постојала, имала аутономију у раду и да није била подвргнута Охридској архиепископији. Па чак и за период послије 1532.године.
У дјелу се доста темељито баве околностима уочи и током сабора у Охриду одржаног 1532. године, примјећују и да посланица цариградског патријарха Јеремије указује на то да је (тужитељ) Прохор заиста добио посланице од четири патријарха, те их прерадио и унио у свој текст, осим посланице цариградског патријарха, гдје је уз мале измене оставио текст посланице,

У спојлеру прилажем закључак аитора поменутог урадка
По нашем мишљењу, догађаји око сукоба Охридске архиепископије и српске цркве текли су овако. Архиепископ Прохор је доласком на престо предузео да среди стање у својој архиепископији. Он је од цариградске патријаршије затражио помоћ.
Цариградски патријарх Јеремија, којем је то било друго патријарховање (1523 – 1537), изашао је у сусрет Прохору да среди стање у својој архиепископији. Јеремија се обратио александријском патријарху да подржи Прохора. На основу посланице александријског патријарха, сазван је сабор у Охриду 1528. или 1529. године (можда баш 25. јуна 1529. године). Сабор је осудио смутњу и неред у архиепископији. И рад Павла, поглавара смедеревске цркве, био је вероватно на дневном реду, иако у званичном акту није споменут. Сабор је био повод за заоштравање односа између охридске и смедеревске цркве. Дотада нерегулисани односи међу њима почели су се решавати. Поглавар смедеревске цркве хтео је повратити српској цркви стару територију, а архиепископ Прохор је хтео успоставити још старије границе Охридске архиепископије које би обухватиле и смедеревску цркву.
Павле је успео да отцепи Пећ и неке друге епархије од Охридске архиепископије и после добијања сагласности од свих патријараха, Павле се прогласио патријархом с тиме што је прво био проглашен архиепископом
Из тога би се могло закључити да је прво Павле изабран за архиепископа смедеревске цркве, да је започео енергичну акцију за успостављање српске патријаршије у старом обиму, да се домогао Пећи и прогласио патријархом.
То је била, очигледно, обнова Пећке патријаршије. Тако је српска црква у прво време добила спор и то уз сагласност турских власти.
Смедеревска црква је морала имати упоришта код локалних турских власти у смедеревском санџаку. Српска црква северној Србији је економски добро стајала. Северна Србија је у то време имала доста Срба спахија, кнезова, војничких старешина, а било је нешто Срба грађана.
Поглавар Смедеревске цркве је могао прибавити новчана средства да исходи обнављање Пећке патријаршије. Положај северне Србије и народа у њој у оквиру Османске Империје није тада био непогодан за акцију смедеревске цркве. Било је то време турских похода преко Саве и Дунава, време колонизације освојених крајева у Срему и источној Славонији, а народ у северној Србији и Срби војници и њихове старешине имали су важну улогу у томе.
Да је Пећка патријаршија обновљена уз сагласност турских власти види се и по томе што је Павле успео да Прохора стрпа у тамницу, као што то у акту анатеме вели сам Прохор. Јасно је да Павле није могао то спровести само као акт самовољног насиља. Таква Павлова силовитост је изазвала реакцију код оног српског свештенства које је било уз охридског архиепископа. Прохор се успео избавити из тамнице. Он је отпутовао у Цариград и затражио помоћ од патријарха Јеремије.
Цариградски патријарх је стао на страну Прохора и издао посланицу којом осуђује обнављање Пећке патријаршије и анатемише Павла и свакога ко би на томе радио. У овим посланицама из 1530. године се говори први пут о томе да српска
црква у целини треба да припадне Охридској архиепископији. Старија документа, прва посланица александријског патријарха и акт који се односи на први сабор у Охриду, не говоре о томе. Тек после Павлова посезања за патријаршијском столицом у Пећи и оштрог сукоба између Павла и Прохора, после Прохорова страдања, поставила, је охридска црква свој захтев за припајање смедеревске цркве, позивајући се на повеље византијских царева. У томе је Прохор добио подршку цариградског патријарха, што се несумњиво може утврдити из извора, и александријског патријарха, у што се донекле може сумњати.
Сагласност патријараха није била довољна да се реши спор између охридске и смедеревске цркве. Требало је исходити да султан укине српску цркву, да нареди да се припоји охридској. То је Прохор постигао уз помоћ цариградског патријарха, а овај вероватно уз помоћ великог везира Ибрахим-паше, пореклом Грка. Добијен је царски ферман којим се наређује да се сазове црквени сабор.
Сабор који је одржан 13. марта 1532. године је осудио и проклео Павла и зворничког епископа Теофана. Према анатеми коју је написао Прохор, проклео је још и Неофита Лесковског и Пахомија Кратовског. Павле је присуствовао сабору и покајнички се држао. Тиме је коначно постигнуто црквено уједињење македонских и српских епархија, чему је тежила Охридска архиепископија, везујући се за традицију из оног времена када је она била призната од византијског цара. Ни Охридска архиепископија није могла спровести стварно припајање смедеревске цркве.
Да се стварно припајање неких српских епархија није могло остварити, види се по једном изразитом примеру. Године 1531. се у једном запису спомиње херцеговачки митрополит Марко. На саборском акту из 1532.године, међутим, као херцеговачки митрополит је потписан Максим. Али је 1534. године осветио антимис опет херцеговачки митрополит Марко.
То показује да је Марко уклоњен од стране Прохора и да је на његово место постављен Максим, али да је упркос томе стварно остао Марко митрополит херцеговачки. Уосталом, новобрдски митрополит Никанор у запису из 1534 – 35. године каже да раскол који је започео Павле још увек траје. Међутим, Павле после 1532. године, тј. после другог сабора у Охриду, није био на челу борбе српског свештенства, јер није био ни на челу смедеревске цркве. Већ августа 1532. године, само неколико месеци после другог сабора у Охриду, спомиње се архиепископ Василије. После 1532. године Павле се налази ван земље. Он по страним земљама моли милостињу као страдалник. Он се тамо представља као старешина српске цркве; тужи се на турске зулуме које је претрпео. Разумљиво је да се он тужи на турске зулуме, а да не каже да је збачен од охридског сабора и да је уклоњен од својих.
Да је српска црква успевала да одржи своју стварну самосталност показује то што се 1543. године спомиње архиепископ Јосиф у запису који је направљен на једној књизи која је преписана у Студеници. То показује, као и Сопоћански поменик,
или да су поједини делови свештенства одступали од става који је заузела у сукобу Рашка епархија, или да се читава епархија у том погледу колебала.
Поглавари српске цркве пре 1532. године, као архиепископ Јован и митрополит Марко, били су старешине оног дела српске цркве који није био подвргнут Охридској архиепископији, а који је био званично признат од стране Турака као самостална црква. Архиепископ Павле је чак успео да буде врло кратко време признат као поглавар обновљене Пећке патријаршије. Василије, Теодосије, Теофан и Јосиф били су по традицији изабрани поглавари српске цркве која је званично била подвласна Охридској архиепископији, а стварно се одржала као самостална.
У исто време, као и раније, охридски архиепископ је имао стварну власт над неким јужним епархијама бивше Пећке патријаршије. Архиепископ Прохор је обилазио те епархије и трудио се да се у њима развије словенска писменост, продужавајући црквену политику коју је започео. Настојање да се задовољи српско свештенство представља свакако и долазак рашког митрополита Симеона на столицу охридског архиепископа после Прохорове смрти (1550). Али је он уклоњен са положаја након пола године.
Уклањање Симеона са положаја охридског архиепископа морало је још више заоштрити одбојни став српског свештенства према Охридској архиепископији. Вероватно је због тога ускоро дошао за охридског архиепископа опет епископ из српских епархија. Пред обнављање Пећке патријаршије био је охридски архиепископ Никанор, који је умро 1557.године.
То што је он уписан у поменику и Општем листу пећке цркве биће да је због тога што је представљао словенски курс, јер је осим њега уписан још само Прохор од охридских архиепископа, а у Поменику лесновског манастира уписан је поред Прохора још само Доротеј, који је такође заступао словенски курс. Можда је архиепископ Никанор бивши новобрдски митрополит Никанор, који је раније био радник на српској књизи, оснивач штампарије у Грачаници.
Ускоро је дошло до обнављања Пећке патријаршије под Макаријем Соколовићем (1557), до другог њеног обнављања, које ће донети трајно решење сукоба између охридске и српске цркве. Епархије северне Македоније припале су Пећкој патријаршији.
Кад је утврђено да је постојала смедеревска црква од 1459. до 1557.године, до 1532. чак ни званично неприпојена Охридској архиепископији, онда постаје разумљивији акт обнављања Пећке патријаршије. Испред њега се налази борба српског свештенства и смедеревске цркве за обнављање Пећке патријаршије.
На крају, споменимо и да не треба у потпуности одбацити ни претпоставку епископа Илариона да је српска црква, премда потчињена Охридској архиепископији, задржала високи степен аутономије што је, како смо већ навели, било могуће по митрополијском уређењу византијске цркве, тј. Цариградске патријаршије.
Ради бољег увида у ову тему није лоше га прочитати
 
Poslednja izmena:
Poruka
72.926
Опет наратив да српска црква није имала између 1459.и 1557,било какву аутономију и да је била подвргнута Охридској архиепископији афирмисао је неки Јован Руварац, којег неке умне главе зову и оцем аутошовинзма у српској историографији.

Ruvarac nije dobro ostario i svakako je veliki broj njegovih stavova i zaključaka danas zastareo. Osnovna suština tendencije ohridske Crkve stoji i danas, bez obzira što je dokazano da će tek do treće decenije XVI stoleća to biti ostvareno; to da je otac autošovinizma su preterane ocene koje plasiraju u prvom redu novoromantičari, jerbo koriste to kao izgovor za idolopokloništvo Milošu S. Milojeviću i konkretnom pravcu koji je on zastupao. Da nije bilo Ruvarca u svoje vreme (a danas, naravno, ne bi takav prošao ni običan fakultet kao student istorije) uopšte ne bilo srpske istoriografije, ili preciznije ono što se dogodilo tada desilo bi se tek kasnije, a Srbi učili o sopstvenoj istoriji od drugih (Nemaca, Hrvata, Francuza, itd...), kaskajući za drugim narodima.

Druga je sasvim stvar što, u prvom redu iz pseudoistorijskih krugova (mada ne samo njih, naravno, ali prevasodno iz paranaučnih) se danas suočavamo sa vrlo čestim slučajem da se autošovinizmom etiketira svako govorenje istine samo zbog toga što ona nije milozvučna...a sa druge strane se propaganda tretira na jedan izrazito apologetski način. U pojedinim najumerenijim slučajevima tu je reč i o relativizaciji koja pokušava umanjiti značaj kao da je reč o nečem, tobože, benignom, ali čak i kada se radi o direktnoj apologiji propapande iz nacionalnih i političkih ciljeva, ti su postupci najčešće autodestruktivni jerbo ne postoji nikakav efektivni domet koji bi čak i sa tog surovog realpolitičkog stanovišta koji oni zauzimaju, opravdao njihovo stanovište.
 
Poslednja izmena:

Khal Drogo

Poznat
Poruka
8.438
На другој теми сам се осврнуо на расправу Недељка В. Радосављевића "Црногорски митрополит Сава Петровић и укидање Пећке патријаршије 1766." (овдје) која може допринијети бољем сагледавању и ове теме.
Недељко пише о околностима у периоду 1737-66.године, и након тога, да се након слома хабзбуршке офанзиве код Бање Луке 1737.године и битке код Гроцке 23. јула 1739, те Београдског мира, склопљеног 18. септембра 1739.године, положај и пропале Краљевине Србије и Срба и Српске цркве под османском влашћу драматично погоршавао, а Пећка патријаршија сваке године притискана све већим дуговима имала је након 1739.године и све мању самосталност у дјеловању.

О методама којима се служила османска власт да загорча битисање Пећке патријаршија (уз свесрдну асистенцију грчких фанариота, моја примједба) говори један одломак из урадка
Пропаст Георгија Спатариса, драгомана влашког кнеза и шпекуланта који се обогатио закупом монопола на дуван, додатно је погоршала њен положај.
Спатарис је 1765. био осуђен за издају и погубљен, а сво имање му је конфисковано. У његовој заоставштини су 1766. пронађене обвезнице Пећке патријаршије, које је Порта одмах прогласила доспелим. (*напомена; Чињеница да је сва Спатарисова имовина заплењена значила је и да је дуг Пећке патријаршије према њему постао дуг према држави)
Слиједеће вриједно пажње јесте понашање митрополита Саве Петровића након укидања патријаршије 1766.који како пише
Став митрополита Саве Петровића према укидању Пећке патријаршије исказан је тиме што није потписао молбу за њено укидање, нити је било кога овластио да то учини. Међутим, дипломатски искусан, он је схватао реалност и чињеницу да као појединац није био у стању да утиче на ту одлуку, због чега није реаговао на начин како је то учинио захумско-херцеговачки митрополит Стефан Мркоњић.
Док се за захумско-херцеговачког митрополита у актима Васељенске патријаршије наводи да се изричито противио томе, митрополит Сава се у таквом контексту не помиње. То је навело поједине ауторе да закључе да је црква у Црној Гори по укидању Пећке патријаршије de facto добила самосталност, што није било тачно.
није потписао молбу за њено укидање, али није исказао ни отворено противљење попут захумско-херцеговачког митрополита Стефана Мркоњића, прихватио је нову реалност..

У времену Васељенског патријарха Самуила I Ханцериса (1763–68, 1773-74), како пише Недељко, нема података да је митрополит Сава Петровић протестовао против укидања Пећке патријаршије, нити је тражио помоћ од московског Светог синода, но двије године године по окончању друге Самуилове управе, обратио се 1776.године писмом московском митрополиту Платону, са молбом да подржи васпостављање Пећке патријаршије.
Што је Платон, не желећи конфронтацију у тадашњем православном свијету, разумљиво одбио.

Свакако је вриједно пажње прочитати закључак аутора приложеног урадка који прилажем у спојлеру
Црногорски митрополит Сава Петровић 1766. није потписао молбу за укидање Пећке патријаршије и припајање њених епархија Васељенској патријаршији. Међутим, уважавао је чињеницу да је самосталност Пећке патријаршије после Београдског мира 1739. била мала, и да је одлуком о њеном укидању само потврђено тренутно стање и због тога од Васељенске патријаршије није био смењен.
Напротив, васељенски патријарх Самуило I Ханцерис затражио је од султана Мустафе III да Сава буде потврђен у митрополитском достојанству, и платио је пешкеш султановој благајни за издавање новог берата. Тако је Сава Петровић постао један од митрополита Васељенске патријаршије.
Године 1776. Сава Петровић обратио се молбом московском митрополиту Платону да подржи обнову Пећке патријаршије. Поменута молба није прихваћена. Како би се избегли проблеми у одржавању наследности митрополитског
достојанства у Црној Гори, од 1784. године црногорски митрополити рукополагани су у Карловачкој митрополији или у Московској патријаршији. Међутим, то није значило да је Црногорска митрополија постајала део тих помесних цркава. Васељенска патријаршија је Црногорску митрополију и даље сматрала својим делом.
Моје мишљење јесте да је статус Карловачке и Црногорске митрополије након 1766.године био доста сличан, разлика је у томе што Црногорска митрополија, за разлику од Карловачке, није улазила у отворену конфронтацију са Васељенском патријаршијом.Јерарси нису били, попут епархија које су потпале под надлежност Цариградске патријашије, Грци, већ домаћи људи, а од 1784. године црногорски митрополити рукополагани су у Карловачкој митрополији или у Московској патријаршији.
Тако да су и Карловачка и Црногорска митрополија, уз нешто другачији однос прма Васељенској патријашији, и иако нису добили канонску потврду неке патријаршије па их не можемо сврстати у помјесне цркве, имали у стварности "де факто" пуну самосталност и независност у дјеловању.
 

NickFreak

Veoma poznat
Poruka
13.110
Ti si pravi talenat da se skribomanski raspišeš o nečemu što nije tema i odvučeš je u sasvim drugi smer. :lol:
Само толико колико се тицало Руварца и имагинарног тријумфа српске историографије. На равно да не мислим да разглабам о овоме али свакако да се подвуче нека црта испод свега! Не треба славити историографију Милоша С Милојевића али ни Руварца.

Није као прво уопште утицао на то да нашу историју сами пишемо већ сасвим супротно наши људи образовани у Бечу , Берлину , Паризу.
Тако да дођосмо на исто учимо своју историју од Немаца , Француза и Енглеза али је предају наши људи.
 

Gledston

Aktivan član
Poruka
1.083
Задивљен сам што човек са оволиким знањем и вештином више није професор. Да нисам видео на овом форуму како је у Београду, мислио бих да Београд има боље османске студије него Лајден ако овакав човек није потребан.
 
Poruka
72.926
Задивљен сам што човек са оволиким знањем и вештином више није професор. Да нисам видео на овом форуму како је у Београду, мислио бих да Београд има боље османске студије него Лајден ако овакав човек није потребан.

Nastavio je da se bavi tim temama; u Balkanološkom institutu SANU. Ovako je u neku ruku možda i bolje za njega lično, jerbo ne mora da se bavi nastavom i može da se u potpunosti posveti istraživanjima.
 

Gledston

Aktivan član
Poruka
1.083
Nastavio je da se bavi tim temama; u Balkanološkom institutu SANU. Ovako je u neku ruku možda i bolje za njega lično, jerbo ne mora da se bavi nastavom i može da se u potpunosti posveti istraživanjima.
За њега да, за студенте не. Али ако олакшава, није боља ситуација ни у Турској.
 

Gledston

Aktivan član
Poruka
1.083
Тамо се бар налази већина грађе па би бар могли то некако да презентују јавности.
Османски архиви су прилично либерални и свако је добродошао да истражује. Ако дођеш у Истанбул, видећеш истраживаче од Јапана до Мексика како седе у двориштима око архива.
А ако мислиш на дигитализацију и сл, османски архив је други највећи архив на свету. Вежи то са малим бројем људи који знају османски турски и његову палеографију, дипломатику и сл, па ће ти бити јасно да је брза обрада толике грађе немогућа (колико је било укупно Срба османиста?). Ипак, османистика сваке године толико напредује да је сигурно једна од највиталнијих области историјских студија на свету.
 
Poruka
72.926
Što se tiče beogradskog Filozofskog fakulteta, zaista nije reč o nekoj protuturskoj zaveri, ali je splet vrlo nesrećnih okolnosti da je otišao u penziju Dabić i bez posla ostali i Šuletić i Fotić.

Osmanske studije su nastradale kao posledica sticaja okolnosti borbe klanova za pozicije, ali i novog sistema koji favorizuje skribomanstvo.

Neke studije su drastično zahtevnije od drugih, ali zakon tretira proučavanje turskog rukopisa u XV veku jednako kao i čitanje dnevne štampe Politike iz doba Kraljevine Jugoslavije. Šuletić pripada onoj garnituri naučnika koji polako i metodički proučavaju, pa objavljuju, a u današnjem sistemu jurnjave za bodovima, što je nužni preduslov za karijerni opstanak, a ne bodovanje, jednostavno nema mesta za takav pristup.

U Srbiji mnogi istoričari današnjeg vremena čak namerno pišu vrlo skromne rasprave, kako se ne bi ispucali tj. kako bi ostalo materijala za još koju bibliografsku jedinicu, iako je jasno da bi nešto trebalo da bude organska celina.
 

Gledston

Aktivan član
Poruka
1.083
Što se tiče beogradskog Filozofskog fakulteta, zaista nije reč o nekoj protuturskoj zaveri, ali je splet vrlo nesrećnih okolnosti da je otišao u penziju Dabić i bez posla ostali i Šuletić i Fotić.

Osmanske studije su nastradale kao posledica sticaja okolnosti borbe klanova za pozicije, ali i novog sistema koji favorizuje skribomanstvo.

Neke studije su drastično zahtevnije od drugih, ali zakon tretira proučavanje turskog rukopisa u XV veku jednako kao i čitanje dnevne štampe Politike iz doba Kraljevine Jugoslavije.
Разумем ја то, не мислим да је ово нешто против Турске. Све што ти причаш има и у Турској, вероватно још и горе - на хиљаде радова који не служе ничему изађу сваке године. Тако има и у Немачкој и у САД, само много мање наравно. Само, османистика је у Србији толико мала да свака промена утиче на целу дисциплину.

Разумем и то да ће просечни Србин увек више волети да студира средњи век него Османско царство. Али не треба одсецати и своју историју.
 
Poruka
72.926
Разумем ја то, не мислим да је ово нешто против Турске. Све што ти причаш има и у Турској, вероватно још и горе - на хиљаде радова који не служе ничему изађу сваке године. Тако има и у Немачкој и у САД, само много мање наравно. Само, османистика је у Србији толико мала да свака промена утиче на целу дисциплину.

Разумем и то да ће просечни Србин увек више волети да студира средњи век него Османско царство. Али не треба одсецати и своју историју.

Inače, s obzirom da si pokrenuo to pitanje, razgovarali smo na temu u međuvremenu o srpsko-slovenskom imenu i utisak je neki da se to kao sintagma raširilo iz srpskih crkvenih krugova iz Ugarske.
 

Khal Drogo

Poznat
Poruka
8.438
Ti si pravi talenat da se skribomanski raspišeš o nečemu što nije tema i odvučeš je u sasvim drugi smer.
Примијетих сада ову реплику која је послије мог поста.
Ако је реплика мени, који је смисао јер мој нешто опширнији пост, је строго везан за тему.
 

Scott Isle

Poznat
Poruka
9.987
статус СПЦ односно Пеђке патријаршије у периоду од 1459.и 1557.

Ja cu ti reci koji je status bio. Bio je nepostojeci! Od kad je pala Kraljevina, jer je srpska crkva Kraljevska, to je sustina raskola i pravoslavlja.
Kontinuitet crkve se trazi preko vladara, a ne preko patrijarsije. Ako postoji srpski vladar i ima crkvu, to je patrijarsija. Ako nema vladara sa crkvom, i kraljevskog staleskog ustrojstva kako pise u zakonicima, onda nema ni srpske crkve.
 
Poruka
72.926
Примијетих сада ову реплику која је послије мог поста.
Ако је реплика мени, који је смисао јер мој нешто опширнији пост, је строго везан за тему.

Replika je bila upućena onome ko ju je dobro rastumačio da je njemu bila upućena, a objave koja je ranije stajala iznad više nema; prebačena je na neku drugu temu, mislim.
Poruka je automatski spojena:

Ja cu ti reci koji je status bio. Bio je nepostojeci! Od kad je pala Kraljevina, jer je srpska crkva Kraljevska, to je sustina raskola i pravoslavlja.
Kontinuitet crkve se trazi preko vladara, a ne preko patrijarsije. Ako postoji srpski vladar i ima crkvu, to je patrijarsija. Ako nema vladara sa crkvom, i kraljevskog staleskog ustrojstva kako pise u zakonicima, onda nema ni srpske crkve.

Pretpostavljam da si ti po veroispovesti protestant?
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.