cvrle77
Iskusan
- Poruka
- 6.858
Religija odgovara na ontološku prazninu koju otkriva svako ko shvati da će jednog dana umreti, da mu je boravak na zemlji vremenski ograničen, da se svaki život kratko upisuje izmeðu dva ništavila.
Jedni obožavaju kamenje – od najprimitivnijih plemena do današnjih muslimana koji idu na ćabu u ophodnju oko bejtulaha – drugi Mesec ili Sunce, neki nevidljivog Boga koji se ne sme predstavljati inače se ide u idolopoklonstvo, ili pak neku antropomorfnu figuru – belu, mušku, naravno, arijevsku – jedan kao savršeni panteista, vidi Boga svuda, drugi, vatreni sledbenik negativne teologije, nigde, jedanput se obožava mrtvo telo obliveno krvlju, s krunom od trnja, drugi put u vlati trave na istočnjački šinto način: ne postoji nijedna lakrdija koju su izmislili ljudi koja nije poslužila da se proširi polje božanskih mogućnosti...
Smrtni, konačni, ograničeni, žalosni zbog svojih nesloboda, ljudi mučeni savršenstvom izmišljaju silu obdarenu tačno suprotnim svojstvima: od svojih mana, izvrnutih kao prsti na paru rukavica, grade osobine pred kojima kleče, zatim se klanjaju do zemlje.
Jesam li ja smrtan? Bog je onda besmrtan;
jesam li ja konačan? Bog je onda beskonačan;
jesam li ja ograničen? Bog je onda bezgraničan;
ja ne znam sve? Bog je sveznajući;
ja ne mogu sve? Bog je svemoćan;
ja nisam obdaren sveprisutnošću? Bog je sveprisutan;
ja sam stvoren? Bog nije stvoren;
ja sam slab? Bog ovaploćuje Svemoć;
ja sam na zemlji? Bog je na nebu;
ja sam nesavršen? Bog je savršen;
ja nisam ništa? Bog je sve, itd.
Religija postaje, dakle, prvorazredan postupak alijenacije: ona podrazumeva raskid čoveka sa samim sobom i stvaranje imaginarnog sveta u kome je istina fiktivno prisvojena. Teologija, tvrdi Fojerbah, izvesna je „psihička patologija“...
Predavati ateizam (nasuprot veronauke) podrazumevao bi jednu arheologiju religioznog osećanja: straha, bojazni, nesposobnosti da se gleda smrti u oči, neodržive svesti o nesavršenosti i konačnosti ljudi, glavne uloge i pokretačke snage egzistencijalnog strahovanja. Religija, taj svet fikcija, iziskivala bi propisno demontiranje ovih ontoloških placeba – kao što se u filozofiji prilazi pitanju vračanja, ludila i graničnih oblasti da bi se načinila i obuhvatila definicija razuma.
Ja ne prezirem vernike, ne smatram ih ni smešnim niti jadnim, ali očajavam što su im milije umirujuće izmišljotine za decu od svirepih izvesnosti odraslih. Radije vera koja smiruje nego razum koji zadaje brigu – čak i po cenu stalnog mentalnog infantilizma: to je operacija metafizičkog opsenarstva po čudovišnu cenu!
Moj ateizam se pokreće kada privatno verovanje postane javna stvar i kad u ime jedne lične mentalne patologije prema njoj organizuje i svet za drugog. Jer, od ličnog straha za život do upravljanja telom i dušom drugog, postoji jedan svet u kome iz potaje deluju profiteri te duhovne i umne bede.
U ime Boga, Istorija svedoči, zbog tri monoteizma vekovima se prolivaju neverovatne reke krvi! Ratovi, kaznene ekspedicije, pokolji, ubistva, kolonijalizam, etnocidi, genocidi, krstaški ratovi, inkvizicije, a danas planetarni superterorizam...
Ova tri monoteizma, koje podstiče isti genealoški nagon smrti, dele niz istih mržnji:
mržnju prema razumu i inteligenciji;
mržnju prema slobodi;
mržnju prema svim knjigama u ime one jedne;
mržnju prema životu;
mržnju prema seksualnosti, ženama i uživanju;
mržnju prema ženskom principu;
mržnju prema telu, željama, nagonima.
Umesto svega toga, judaizam, hrišćanstvo i islam brane: veru i verovanje, poslušnost i pokornost, sklonost ka smrti i stradanju radi onostranog, aseksualnog anðela i neporočnost, nevinost i monogamnu vernost, suprugu i majku, dušu i duh. To znači raspet život i slavljeno ništavilo...
Jedni obožavaju kamenje – od najprimitivnijih plemena do današnjih muslimana koji idu na ćabu u ophodnju oko bejtulaha – drugi Mesec ili Sunce, neki nevidljivog Boga koji se ne sme predstavljati inače se ide u idolopoklonstvo, ili pak neku antropomorfnu figuru – belu, mušku, naravno, arijevsku – jedan kao savršeni panteista, vidi Boga svuda, drugi, vatreni sledbenik negativne teologije, nigde, jedanput se obožava mrtvo telo obliveno krvlju, s krunom od trnja, drugi put u vlati trave na istočnjački šinto način: ne postoji nijedna lakrdija koju su izmislili ljudi koja nije poslužila da se proširi polje božanskih mogućnosti...
Smrtni, konačni, ograničeni, žalosni zbog svojih nesloboda, ljudi mučeni savršenstvom izmišljaju silu obdarenu tačno suprotnim svojstvima: od svojih mana, izvrnutih kao prsti na paru rukavica, grade osobine pred kojima kleče, zatim se klanjaju do zemlje.
Jesam li ja smrtan? Bog je onda besmrtan;
jesam li ja konačan? Bog je onda beskonačan;
jesam li ja ograničen? Bog je onda bezgraničan;
ja ne znam sve? Bog je sveznajući;
ja ne mogu sve? Bog je svemoćan;
ja nisam obdaren sveprisutnošću? Bog je sveprisutan;
ja sam stvoren? Bog nije stvoren;
ja sam slab? Bog ovaploćuje Svemoć;
ja sam na zemlji? Bog je na nebu;
ja sam nesavršen? Bog je savršen;
ja nisam ništa? Bog je sve, itd.
Religija postaje, dakle, prvorazredan postupak alijenacije: ona podrazumeva raskid čoveka sa samim sobom i stvaranje imaginarnog sveta u kome je istina fiktivno prisvojena. Teologija, tvrdi Fojerbah, izvesna je „psihička patologija“...
Predavati ateizam (nasuprot veronauke) podrazumevao bi jednu arheologiju religioznog osećanja: straha, bojazni, nesposobnosti da se gleda smrti u oči, neodržive svesti o nesavršenosti i konačnosti ljudi, glavne uloge i pokretačke snage egzistencijalnog strahovanja. Religija, taj svet fikcija, iziskivala bi propisno demontiranje ovih ontoloških placeba – kao što se u filozofiji prilazi pitanju vračanja, ludila i graničnih oblasti da bi se načinila i obuhvatila definicija razuma.
Ja ne prezirem vernike, ne smatram ih ni smešnim niti jadnim, ali očajavam što su im milije umirujuće izmišljotine za decu od svirepih izvesnosti odraslih. Radije vera koja smiruje nego razum koji zadaje brigu – čak i po cenu stalnog mentalnog infantilizma: to je operacija metafizičkog opsenarstva po čudovišnu cenu!
Moj ateizam se pokreće kada privatno verovanje postane javna stvar i kad u ime jedne lične mentalne patologije prema njoj organizuje i svet za drugog. Jer, od ličnog straha za život do upravljanja telom i dušom drugog, postoji jedan svet u kome iz potaje deluju profiteri te duhovne i umne bede.
U ime Boga, Istorija svedoči, zbog tri monoteizma vekovima se prolivaju neverovatne reke krvi! Ratovi, kaznene ekspedicije, pokolji, ubistva, kolonijalizam, etnocidi, genocidi, krstaški ratovi, inkvizicije, a danas planetarni superterorizam...
Ova tri monoteizma, koje podstiče isti genealoški nagon smrti, dele niz istih mržnji:
mržnju prema razumu i inteligenciji;
mržnju prema slobodi;
mržnju prema svim knjigama u ime one jedne;
mržnju prema životu;
mržnju prema seksualnosti, ženama i uživanju;
mržnju prema ženskom principu;
mržnju prema telu, željama, nagonima.
Umesto svega toga, judaizam, hrišćanstvo i islam brane: veru i verovanje, poslušnost i pokornost, sklonost ka smrti i stradanju radi onostranog, aseksualnog anðela i neporočnost, nevinost i monogamnu vernost, suprugu i majku, dušu i duh. To znači raspet život i slavljeno ništavilo...
Pa tebi retorika nije jača strana? Bog je na stanju duha?
da mara nije zakevila, umesto kesha na flipere, ostavljali bismo svasta nesto ispred totema, brisali dupeta koprivama i ziveli u pecinama 
