Atentat u narodnoj skupštinI 1928 - Puniša Račic ubio tri hrvatska poslanika , a dva ranio

[Nikita Kulganov]

Licemerstvo zapada - Odobravaju nacizam i fasizam u okviru Evropske Unije, a nama drze lekcije!
Milutin Miša Ilić - Novinar
54.33 min - Svaka medelja ima dve strane, sada cu zaraditi negativne poene. Kako danas mozemo da objasnimo da u beogradskom parlamentu, jedan poslanik Punisa Racica izvadi pistolj i pobije i rani nekoliko poslanika drugog naroda. Mi to sve nesto preskacemo
Voditelj Guta : A sta su ga pitali ti poslanici ?
Novinar Ilic - Ali ubiti coveka ?
Voditelj Guta - Ja to ne opravdavam, ali on je bio isprovociran

Jedan dogadja o kome se srpski istoricari bas ne timaju da pisu.
Kako kaze voditelj Guta - Punisa Racic je bio ''isprovociran'' i zato je puco i ubio i ranio nekoliko hrvatskih poslanika...
Radicu se pretilo smrcu i pre dolazak u Beograd.
Koliko je ovaj dogadja uticao na srpsko - hrvatske odnose ? Ko je stajao iza Punise Racica ili je samo bio isprovociran kao sto rece samouki istoricar Guta ? Da li je ovaj dogadaj iznedrio ustaski pokret ?
Racic je osudjen na 30.godina zatvora, ali je izlazio iz zatvora i setao se kroz Pozarevac kada je hteo, i nije odsluzio celu kaznu.

Атентат у Народној скупштини је извршен 20. јуна 1928. године када је Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, на седници Народне скупштине Краљевине СХС пиштољем убио групу народних посланика Хрватске сељачке странке. Рачић је упуцао три чланa ХСС, укључујући и њеног вођу Стјепана Радића. Двојица посланика су одмах убијена, док је Стјепан Радић смртно рањен преминуо месец дана касније.
Дана 20. јун 1928. веома бурна седница Народне скупштине је ескалирала током наступа радикалског посланика Томе Поповића, који је вербално напао Стјепана Радића, који је одбијао да се укључи у дискусију, и упркос опомени председника скупштине, запретио да ће „Ако се ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље продужи са вређањем, да ће његова глава пасти. Ја вам господо то кажем и од тога не бежим! Ја вам то јамчим!". Тому Поповића је за говорницом заменио Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, који је, пошто је поздравио држање посланика Поповића и сам запретио „И господо, као Србин и народни посланик према својој нацији и отаџбини отворено кажем, да ћу употребити и друго оружје, које треба да заштити интересе српства..." Пошто је посланик Светозар Прибићевић казао „Хоћете да се у Лондону чује да се овде прети оружјем!" Рачић је наставио „Има неколико година, откад је требало да се наша држава консолидира, кад је требао наш народ да искористи, што је стекао у рату својим јунаштвима и верношћу према савезницима. Све дотле је један део народа употребљавао, што је најгоре, клевете да омета сређење, и издавао интересе нашег народа и ове наше државе." На оптужбу о издаји дошло је до великог узбуђења у редовима Сељачке и Самосталне демократске странке. Изреволтиран, посланик ХСС-а Иван Пернар, пришао је Рачићу који је силазио са говорнице и довикнуо му: „Опљачкао си бегове!"[1] Рачић је прво позвао председавајућег Нинка Перића да казни Пернара, и вратио се на говорницу, где је узвикнуо „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме. Ко год буде покушао, да се стави између мене и Пернара, погинуће!"[1]

Председник скупштине је у том тренутку из неразјашњених разлога напустио дворану. Тада је Рачић извадио пиштољ и прво пуцао у Пернара, ранивши га. Рачић је затим покушао да убије Радића и Прибићевића који су седели један иза другог, али је уместо њих убио Ђуру Басаричека и ранио Ивана Гранђу. Обојица су покушала да спасу Радића од Рачића. Потом је Рачић ранио Радића у стомак. Када је Павле Радић притрчао у помоћ свом стрицу, Рачић узвикнуо „Тебе сам тражио” и усмртио Павла Радића.[1] Рачић је отишао из скупштине и аутомобилом свог брата Драгана Бојовића се одвезао у град. Сутрадан се Рачић са Бојовићем појавио код министра унутрашњих послова Антона Корошеца и предао се.

Стјепан Радић је однет у болницу и 8. августа је преминуо.

Vest o atentatu je izazvala duboki šok u javnosti tadašnje države, ali i bes u Hrvatskoj, gje su u Zagrebu tada organizirane demonstracije, koje su eskalirale u žestoke nerede. Vodstvo HSS-a se 1. augusta sastalo i izjavilo da njeni poslanici više neće odlaziti u "Skupštinu ge ih se ubija" te izjavilo da više ne smatra legitimnom odluku o stvaranju Kraljevine SHS te umesto toga traži nove pregovore o zajedničkoj državi Srba i Hrvata. Nekoliko dana kasnije je umro Stjepan Radić, koji je zbog toga stekao status jednog od najvećih mučenika u hrvatskoj istoriji. ( Navijači Dinama ( Bad Blue Boys ) su pevali / Oj Dinamo, Dinamo poginu ću za te kao Stjepan Radić za Hrvate)
Atentat je imao značajne političke posljedice, s obzirom da je u Zagrebu., ali i u Beogradu, dao argumente svim protivnicima Jugoslavije. U Hrvatskoj je zamah dobila struja radikalnih nacionalista koja će posle postati poznata kao ustaški pokret, dok su u Srbiji atentat i neredi poslužili iznošenju ideja o "amputaciji", odnosno izdvajanju "problematične" Hrvatske, odnosno pretvaranju Kraljevine SHS u Veliku Srbiju. Tadašnja je vlada izgubila veliki deo svog autoriteta, a što je iskoristio kralj Aleksandar kako bi 6. 1. 1929. zaveo šestojanuarsku diktaturu.

Ђуро Басаричек, убијен

Павле Радић, убијен

Стјепан Радић, накнадно преминуо од последица рањавања

https://sr.wikipedia.org/wiki/Атентат_у_Народној_скупштини
https://en.wikipedia.org/wiki/Stjepan_Radić

 

[Nikita Kulganov]

 

[sasasta]

gomnava epopeja srbije zahvaljujuci alavosti karadjordjevica

gurnuse nas u 3 rata za 11 god od dolaska na vlast a onda nas ugazise sa jugoslavijom

 

[Cro_čvarak]

gomnava epopeja srbije zahvaljujuci alavosti karadjordjevica

gurnuse nas u 3 rata za 11 god od dolaska na vlast a onda nas ugazise sa jugoslavijom

Da ako misliš na Karađorđevića, prava elementarna nepogoda!!!

 

[sasasta]

Da ako misliš na Karađorđevića, prava elementarna nepogoda!!!

vi u hrvatskoj da dignete bar jedan spomenik aleksandru karadjordjevicu

zasluzio je

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Vrlo kontroverzan i nesrećan događaj koji u pravoj meri oslikava srpsko-hrvatske zavrzlame XX veka.

Da parafraziram šta su pojedini istoričari rekli, možda bi istorija išla malčice drugačijim tokom da se Pribićević nije uspešno sagnuo i primio i taj metak namenjen njemu, te da stoga zločin nije dobio striktno protuhrvatski karakter.

 

[Cro_čvarak]

Vrlo kontroverzan i nesrećan događaj koji u pravoj meri oslikava srpsko-hrvatske zavrzlame XX veka.

Da parafraziram šta su pojedini istoričari rekli, možda bi istorija išla malčice drugačijim tokom da se Pribićević nije uspešno sagnuo i primio i taj metak namenjen njemu, te da stoga zločin nije dobio striktno protuhrvatski karakter.

Gledaj, nema dokaza da je to bila organizirana urota, ali . Ali kakva je to država u kojoj zastupnik nosi pištolj, to svi znaju, i ne samo to nego je taj zastupnik već i prijetio ubojstvom!!!

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Gledaj, nema dokaza da je to bila organizirana urota, ali . Ali kakva je to država u kojoj zastupnik nosi pištolj, to svi znaju, i ne samo to nego je taj zastupnik već i prijetio ubojstvom!!!

Oružje nije bilo zabranjeno propisima. Značajni broj poslanika dolazio je u parlament naoružan. Puniša Račić je taj pištolj nosio za sobom apsolutno svaki dan koji bi kročio u zgradu parlamenta.

 

[Cro_čvarak]

Oružje nije bilo zabranjeno propisima. Značajni broj poslanika dolazio je u parlament naoružan. Puniša Račić je taj pištolj nosio za sobom apsolutno svaki dan koji bi kročio u zgradu parlamenta.

Ne tvrdim ja da Puniša nije nosio pištolj svaki dan, to se znalo. Ali znalo se i da je atmosfera u skupštini krajne naelektrizirana, da su svađe bile non stop, da su se zastupnici zalijetali u fizičke obračune i da je baš Puniša već prijetio da ima oružje. Znajući sve to bilo je jasno da je u takvim uvjetima takav čin itekako vjerovatan. Zašto se ništa nije poduzelo?

Znaš onu " riba smrdi od glave"? To hoće reći kad nešto ne valja u državi to seže od samog vrha, ta gnjiležina ide od vrha pa nadolje a ne obrnuto. Ko je bio vrh? Pa kralj i što njemu nije odgovorilo tj zašto mu je odgovaralo to što se dogodilo. Stjepan Radić i Svetozar Pribičević nekadašnji žestoki unitarist i pristaša kralja, postao je žestoki kraljev oponent i Radićev saveznik. Najednom koalicija Radić- Pribičević postaje najjača opcija, još npr da im se pridružili Slovenci i još da Makedonci glasaju za njih, pa rasturali bi parlament. Kraljevina SHS je bila parlamentarna monarhija pa kralj nije mogao činiti baš što god oćeš. Usijana budala poput Puniše Račića je savršeno odgovarao kralju za postizanje njegovog cilja, poništenja parlamentarne demokracije.

I o da dolazimo do toga da svi zlo dolazi od Karadjorđevića, od 1903- e, 1914, 1928 i 1941- e.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ne tvrdim ja da Puniša nije nosio pištolj svaki dan, to se znalo. Ali znalo se i da je atmosfera u skupštini krajne naelektrizirana, da su svađe bile non stop, da su se zastupnici zalijetali u fizičke obračune i da je baš Puniša već prijetio da ima oružje. Znajući sve to bilo je jasno da je u takvim uvjetima takav čin itekako vjerovatan. Zašto se ništa nije poduzelo?

Znaš onu " riba smrdi od glave"? To hoće reći kad nešto ne valja u državi to seže od samog vrha, ta gnjiležina ide od vrha pa nadolje a ne obrnuto. Ko je bio vrh? Pa kralj i što njemu nije odgovorilo tj zašto mu je odgovaralo to što se dogodilo. Stjepan Radić i Svetozar Pribičević nekadašnji žestoki unitarist i pristaša kralja, postao je žestoki kraljev oponent i Radićev saveznik. Najednom koalicija Radić- Pribičević postaje najjača opcija, još npr da im se pridružili Slovenci i još da Makedonci glasaju za njih, pa rasturali bi parlament. Kraljevina SHS je bila parlamentarna monarhija pa kralj nije mogao činiti baš što god oćeš. Usijana budala poput Puniše Račića je savršeno odgovarao kralju za postizanje njegovog cilja, poništenja parlamentarne demokracije.

I o da dolazimo do toga da svi zlo dolazi od Karadjorđevića, od 1903- e, 1914, 1928 i 1941- e.

Ja nisam idiot. Puniša Račić je bio član Crne ruke; angažovan u akcijama u Crnoj Gori i u Kolašinskoj i Bombaškoj aferi, potom obaveštajac u Makedoniji pred Balkanske ratove, a onda u Crnoj Gori posle bekstva Nikole orkestrira borbu za oslobođenje Crne Gore ali kao dela Srbije, a posle se bori protivu zelenaša. Imamo i dobre indicije da, iako je nesporno da je Račić bio veliki srpski rodoljub, ostvario i masno materijalnu korist u svojoj dugoj karijeri pre incidenta u parlamentu.

Dakle, tu treba povezati samo konce tj. dva i dva. Neko ko ozbiljno razmišlja u takvim situacijama možda bi predao Hrvatima da Račića ispeku na ražnju posle toga što je učinio, ali za njega se neko izborio uspešno da kao prvo bude u nekom trenutku za vreme suđenja i služenja kazne pušten iz samice, a posle će imati i razne zatvorske privilegije; mislim da je dobijao i povremene dopuste da se šeta po Požarevcu. Za čoveka koji bi trebalo da je klasifikovan kao državni neprijatelj i osuđen za najteže zločine sa krupnim političkim posledicama jeste neobično što su neki delovi pravosudnih organa iskazali toliko pijeteta prema njemu, mada se objašnjenja koja se koriste uglavnom oslanjaju na to što je pre toga bio veliki patriota da krupnim zaslugama. Dakle kao npr. kad je sudija smanjio godine zatvora Mirku Norcu zbog toga što je, kako je u elaboratu napisao, doprinio pobjedi u Domovinskom ratu.

Ali da; ne možemo glumiti nekakvu naivnost. Po svemu Puniša Račić je bio klasični obaveštajac za specijalne poslove. Ono što jeste pitanje je ko je sve tačno bio umešan; npr. teorije kažu da je bio Anton Korošec zato što su se nedugo pre sreli. Ono što je pitanje jeste šta je i u kojoj meri možda znao kralj Aleksandar, ukoliko je postojala zavera. Vlasti u Srbiji nisu bile monolitne kao što se da hrvatske strane predstavlja često; dakle to su Crnom rukom bila je i borba sa uticajem tog udruženja. Njen vođa, Apis, u sastavnom delu obračuna sa njima u kojem je bio ključan mladi regent Aleksandar Karađorđević, bio je i streljan u Solunu 1917. godine.

Tako da ono što ostaje ako je to bio planirani incident, što je itekako moguće, ko je sve bio umešan u njemu. Ono što je nesporno jeste da Beogradu apsolutno nikako nije bilo u interesu da Stjepan Radić bude ubijen. On jeste kako da kažemo bio trn u oku koji je mnoge nervirao, pa i Maček bio ako ćemo biti realni višestruko normalniji i čovek i političar od njega, ali nema nikakve logike da se od Radića pravi žrtva. Mislim hajde, jedan od opozicionkh lidera ubijen; neredi u Hrvatskoj očekivani, pa sa tog aspekta hajde da kažemo da bi moglo donekle piti vodu, ali dugoročno od Radića praviš sveca. To mi nekako ne ide iskreno ni sa Aleksandrovim mentalitetom, bez obzira na to što je bio sklon autoritarnom režimu kao takvom.

Takođe ako se dobro sećam ni sam Radić nije krivio kralja; štaviše kad ga je bio posetio u Zagrebu, sasvim su normalno popričali.

 

[Cro_čvarak]

Ja nisam idiot. Puniša Račić je bio član Crne ruke; angažovan u akcijama u Crnoj Gori i u Kolašinskoj i Bombaškoj aferi, potom obaveštajac u Makedoniji pred Balkanske ratove, a onda u Crnoj Gori posle bekstva Nikole orkestrira borbu za oslobođenje Crne Gore ali kao dela Srbije, a posle se bori protivu zelenaša. Imamo i dobre indicije da, iako je nesporno da je Račić bio veliki srpski rodoljub, ostvario i masno materijalnu korist u svojoj dugoj karijeri pre incidenta u parlamentu.

Dakle, tu treba povezati samo konce tj. dva i dva. Neko ko ozbiljno razmišlja u takvim situacijama možda bi predao Hrvatima da Račića ispeku na ražnju posle toga što je učinio, ali za njega se neko izborio uspešno da kao prvo bude u nekom trenutku za vreme suđenja i služenja kazne pušten iz samice, a posle će imati i razne zatvorske privilegije; mislim da je dobijao i povremene dopuste da se šeta po Požarevcu. Za čoveka koji bi trebalo da je klasifikovan kao državni neprijatelj i osuđen za najteže zločine sa krupnim političkim posledicama jeste neobično što su neki delovi pravosudnih organa iskazali toliko pijeteta prema njemu, mada se objašnjenja koja se koriste uglavnom oslanjaju na to što je pre toga bio veliki patriota da krupnim zaslugama. Dakle kao npr. kad je sudija smanjio godine zatvora Mirku Norcu zbog toga što je, kako je u elaboratu napisao, doprinio pobjedi u Domovinskom ratu.

Ali da; ne možemo glumiti nekakvu naivnost. Po svemu Puniša Račić je bio klasični obaveštajac za specijalne poslove. Ono što jeste pitanje je ko je sve tačno bio umešan; npr. teorije kažu da je bio Anton Korošec zato što su se nedugo pre sreli. Ono što je pitanje jeste šta je i u kojoj meri možda znao kralj Aleksandar, ukoliko je postojala zavera. Vlasti u Srbiji nisu bile monolitne kao što se da hrvatske strane predstavlja često; dakle to su Crnom rukom bila je i borba sa uticajem tog udruženja. Njen vođa, Apis, u sastavnom delu obračuna sa njima u kojem je bio ključan mladi regent Aleksandar Karađorđević, bio je i streljan u Solunu 1917. godine.

Tako da ono što ostaje ako je to bio planirani incident, što je itekako moguće, ko je sve bio umešan u njemu. Ono što je nesporno jeste da Beogradu apsolutno nikako nije bilo u interesu da Stjepan Radić bude ubijen. On jeste kako da kažemo bio trn u oku koji je mnoge nervirao, pa i Maček bio ako ćemo biti realni višestruko normalniji i čovek i političar od njega, ali nema nikakve logike da se od Radića pravi žrtva. Mislim hajde, jedan od opozicionkh lidera ubijen; neredi u Hrvatskoj očekivani, pa sa tog aspekta hajde da kažemo da bi moglo donekle piti vodu, ali dugoročno od Radića praviš sveca. To mi nekako ne ide iskreno ni sa Aleksandrovim mentalitetom, bez obzira na to što je bio sklon autoritarnom režimu kao takvom.

Takođe ako se dobro sećam ni sam Radić nije krivio kralja; štaviše kad ga je bio posetio u Zagrebu, sasvim su normalno popričali.

Gle, sve počinje s 1903- om kad su Obrenovići zvjerski pobijeni. To je bila terorističko špijunska zavjera zahvaljujući kojoj su Karađorđevića došli na vlast. Oni su znali da su na vlasti zbog špijuna i oficira u da ih na neki način drže u šaci. To je u biti sav problem, srpska civilna vlast nije kontrolirala armiju i obavještajnu zajednicu koji su bili extremni militaristi. To se vidilo 1914-e, što je mogla vlada u Beogradu? Javno priznati da ne kontroliraju situaciju u zemlji? Isto 1941- e kad je izvršen državni udar kojim je srušena vlada, ali kralja kao nisu dirali.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Gle, sve počinje s 1903- om kad su Obrenovići zvjerski pobijeni. To je bila terorističko špijunska zavjera zahvaljujući kojoj su Karađorđevića došli na vlast. Oni su znali da su na vlasti zbog špijuna i oficira u da ih na neki način drže u šaci. To je u biti sav problem, srpska civilna vlast nije kontrolirala armiju i obavještajnu zajednicu koji su bili extremni militaristi. To se vidilo 1914-e, što je mogla vlada u Beogradu? Javno priznati da ne kontroliraju situaciju u zemlji? Isto 1941- e kad je izvršen državni udar kojim je srušena vlada, ali kralja kao nisu dirali.

Sa čim je od ovog što sam ja napisao ovo u koliziji?

 

[Cro_čvarak]

Sa čim je od ovog što sam ja napisao ovo u koliziji?

Pa ništa zapravo, ja pišem mala sažetije i razumljivije😁 i daj koristi normalne izraze poput sukoba ili opreke i sl.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Gle, sve počinje s 1903- om kad su Obrenovići zvjerski pobijeni. To je bila terorističko špijunska zavjera zahvaljujući kojoj su Karađorđevića došli na vlast. Oni su znali da su na vlasti zbog špijuna i oficira u da ih na neki način drže u šaci. To je u biti sav problem, srpska civilna vlast nije kontrolirala armiju i obavještajnu zajednicu koji su bili extremni militaristi. To se vidilo 1914-e, što je mogla vlada u Beogradu? Javno priznati da ne kontroliraju situaciju u zemlji? Isto 1941- e kad je izvršen državni udar kojim je srušena vlada, ali kralja kao nisu dirali.

Ja bih se do neke mere izrazio da je to generalno bio jedan krupni remetilački faktor u savremenoj srpskoj istoriji. Mislim, Kristofer Klark i drugi preteruju bez osnove kada između Majskog prevrata 1903. i Srebrenice povlače nekakav kontinuitet; u dobroj meri u prvom redu zato što ga zbog komunista i Titovog razdoblja jednostavno ni ne može biti, ali i u Srbiji od 1990. godine to je vrlo evidentno problem.

Vidi se u tome što je ta sorta i činila najteže zločine među Srbima. Tu mislim i na to šta su Škorpioni činili tamo kod Srebrenice. A i što se same Srebrenice tiče, ja nisam jedan od onih koji pripisuju konspiratorske uloge Mladiću i na osnovu onoga što sam video u haškoj dokumentaciji uglavnom su dokazi posredni i izvedeni da se on može optužiti u ikakvom smislu za genocid, ali ono što je činjenica jeste da je on tim zarobljenim ljudima garantovao bezbednost svojim životom, a posle toga učestvovao i u prikrivanju zločina. Kad je telefonom pričao sa Miloševićem, koji je bio uspaničen kad su stizale vesti iz Srebrenice, i direktno ga je vrlo jasno slagao da tu ima baš ničeg nije bilo. Pa je potom i Milošević bio vrlo nesklon da išta tu osudi i razotkrije, osim onog Hrvata Erdemovića oko kojeg je sve živo čudno i strašno sumnjivo da verujem da ćemo tek u budućnosti saznati šta se krije ispod površine (sve je čudno, od njegove istorije i uloge, do izručenja Hagu).

Normalna i jaka država sa kao što kažeš civilnom vlasti bi odgovarno postupila i sve najmanje zločine sanirala u korenu, koristeći ih i kao primer radi propagande da se dokaže koliko je pravedna. A ovde imamo sistematsko prikrivanje; oni momci otišli u Vojvodinu i snimke klanja praktično radi razonode iznajmljivali. To je toliko ponižavajuće da ja nemam reči. Vrlo je očigledno sve tu u vrhu SRJ i Srpske bilo na principu kontrole štete i bez hrabrosti i spremnosti da se obračuna sa disidentskim ekstremnim strukturama koje postoje u dubokoj državi. Rezultat istog sleda je i na kraju krajeva i uspešni atentat na premijera 2003. godine i činjenica da je Srbija prva država koju je MSP osudio da se ogrešila o Konvenciju za sprečavanje genocida.

Dakle moje je viđenje stvari da Milošević nije bio u stanju da se izbori sa njom, te je pokušavao u najmanju ruku da gravitira i koliko-toliko sarađuje, a čim se krenulo u postpetooktobarskim promenama u pokušaj nekog obračuna, tako je i nastadao Đinđić. Koštunica s druge strane razumevao je situaciju i želeo barem donekle kontinuitet i dogovor s Bulatovićem.

Tako da to je vrlo zeznuta stvar ali frekventni problem naše savremene istorije tj. u suštinu si ubo rekao bih kada si pomenuo slabosti civilne vlasti da obuzda, kontroliše ili nadzire jedan deo vojno-bezbednosnog sistema, koji je zapravo na primeru Perišića i Stanišića (a da do danas znamo) prepun bio i stranih špijuna što legitimno otvara pitanje i značaj i udeo stranog faktora u svemu tome, naravno.

 

[Cro_čvarak]

Ja bih se do neke mere izrazio da je to generalno bio jedan krupni remetilački faktor u savremenoj srpskoj istoriji. Mislim, Kristofer Klark i drugi preteruju bez osnove kada između Majskog prevrata 1903. i Srebrenice povlače nekakav kontinuitet; u dobroj meri u prvom redu zato što ga zbog komunista i Titovog razdoblja jednostavno ni ne može biti, ali i u Srbiji od 1990. godine to je vrlo evidentno problem.

Vidi se u tome što je ta sorta i činila najteže zločine među Srbima. Tu mislim i na to šta su Škorpioni činili tamo kod Srebrenice. A i što se same Srebrenice tiče, ja nisam jedan od onih koji pripisuju konspiratorske uloge Mladiću i na osnovu onoga što sam video u haškoj dokumentaciji uglavnom su dokazi posredni i izvedeni da se on može optužiti u ikakvom smislu za genocid, ali ono što je činjenica jeste da je on tim zarobljenim ljudima garantovao bezbednost svojim životom, a posle toga učestvovao i u prikrivanju zločina. Kad je telefonom pričao sa Miloševićem, koji je bio uspaničen kad su stizale vesti iz Srebrenice, i direktno ga je vrlo jasno slagao da tu ima baš ničeg nije bilo. Pa je potom i Milošević bio vrlo nesklon da išta tu osudi i razotkrije, osim onog Hrvata Erdemovića oko kojeg je sve živo čudno i strašno sumnjivo da verujem da ćemo tek u budućnosti saznati šta se krije ispod površine (sve je čudno, od njegove istorije i uloge, do izručenja Hagu).

Normalna i jaka država sa kao što kažeš civilnom vlasti bi odgovarno postupila i sve najmanje zločine sanirala u korenu, koristeći ih i kao primer radi propagande da se dokaže koliko je pravedna. A ovde imamo sistematsko prikrivanje; oni momci otišli u Vojvodinu i snimke klanja praktično radi razonode iznajmljivali. To je toliko ponižavajuće da ja nemam reči. Vrlo je očigledno sve tu u vrhu SRJ i Srpske bilo na principu kontrole štete i bez hrabrosti i spremnosti da se obračuna sa disidentskim ekstremnim strukturama koje postoje u dubokoj državi. Rezultat istog sleda je i na kraju krajeva i uspešni atentat na premijera 2003. godine i činjenica da je Srbija prva država koju je MSP osudio da se ogrešila o Konvenciju za sprečavanje genocida.

Dakle moje je viđenje stvari da Milošević nije bio u stanju da se izbori sa njom, te je pokušavao u najmanju ruku da gravitira i koliko-toliko sarađuje, a čim se krenulo u postpetooktobarskim promenama u pokušaj nekog obračuna, tako je i nastadao Đinđić. Koštunica s druge strane razumevao je situaciju i želeo barem donekle kontinuitet i dogovor s Bulatovićem.

Tako da to je vrlo zeznuta stvar ali frekventni problem naše savremene istorije tj. u suštinu si ubo rekao bih kada si pomenuo slabosti civilne vlasti da obuzda, kontroliše ili nadzire jedan deo vojno-bezbednosnog sistema, koji je zapravo na primeru Perišića i Stanišića (a da do danas znamo) prepun bio i stranih špijuna što legitimno otvara pitanje i značaj i udeo stranog faktora u svemu tome, naravno.

Možda je prekrupno povući paralelu s Srebrenicom ali itekako se može povući paralela majskog prevrata 1903-e i martovskog atentata na Đinđića 2003-e.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Možda je prekrupno povući paralelu s Srebrenicom ali itekako se može povući paralela majskog prevrata 1903-e i martovskog atentata na Đinđića 2003-e.

Bitna napomena da je atentat na Đinđića je bio, ono, čist. Svet jeste bio u šoku, ali ono, dešava se, Balkan, itd.

Međutim Majski prevrat je bio neopisiva monstruoznost. Izbodeni divljački nakon što su se krili, pa bacili u bašti. I onda su celim Beogradom i po ulicama divljački se i bahato ponašali zaverenici...dakle totalno drugačija situacija u smislu izvedene akcije.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Meni je interesantno koliko se ocrnjujuća propaganda koristi da se odbrane strašne stvari. Aleksandar je i psihopata i bolesnik i mentalno poremećeni i izdajnik i austrougarski plaćenik i šta ti ja znam sve.

Njegovi su ostaci čekali 111 godina na ispravku nepravde.

 

[Khal Drogo]

Ja bih se do neke mere izrazio da je to generalno bio jedan krupni remetilački faktor u savremenoj srpskoj istoriji. Mislim, Kristofer Klark i drugi preteruju bez osnove kada između Majskog prevrata 1903. i Srebrenice povlače nekakav kontinuitet; u dobroj meri u prvom redu zato što ga zbog komunista i Titovog razdoblja jednostavno ni ne može biti, ali i u Srbiji od 1990. godine to je vrlo evidentno problem.

Vidi se u tome što je ta sorta i činila najteže zločine među Srbima. Tu mislim i na to šta su Škorpioni činili tamo kod Srebrenice. A i što se same Srebrenice tiče, ja nisam jedan od onih koji pripisuju konspiratorske uloge Mladiću i na osnovu onoga što sam video u haškoj dokumentaciji uglavnom su dokazi posredni i izvedeni da se on može optužiti u ikakvom smislu za genocid, ali ono što je činjenica jeste da je on tim zarobljenim ljudima garantovao bezbednost svojim životom, a posle toga učestvovao i u prikrivanju zločina. Kad je telefonom pričao sa Miloševićem, koji je bio uspaničen kad su stizale vesti iz Srebrenice, i direktno ga je vrlo jasno slagao da tu ima baš ničeg nije bilo. Pa je potom i Milošević bio vrlo nesklon da išta tu osudi i razotkrije, osim onog Hrvata Erdemovića oko kojeg je sve živo čudno i strašno sumnjivo da verujem da ćemo tek u budućnosti saznati šta se krije ispod površine (sve je čudno, od njegove istorije i uloge, do izručenja Hagu).

Normalna i jaka država sa kao što kažeš civilnom vlasti bi odgovarno postupila i sve najmanje zločine sanirala u korenu, koristeći ih i kao primer radi propagande da se dokaže koliko je pravedna. A ovde imamo sistematsko prikrivanje; oni momci otišli u Vojvodinu i snimke klanja praktično radi razonode iznajmljivali. To je toliko ponižavajuće da ja nemam reči. Vrlo je očigledno sve tu u vrhu SRJ i Srpske bilo na principu kontrole štete i bez hrabrosti i spremnosti da se obračuna sa disidentskim ekstremnim strukturama koje postoje u dubokoj državi. Rezultat istog sleda je i na kraju krajeva i uspešni atentat na premijera 2003. godine i činjenica da je Srbija prva država koju je MSP osudio da se ogrešila o Konvenciju za sprečavanje genocida.

Dakle moje je viđenje stvari da Milošević nije bio u stanju da se izbori sa njom, te je pokušavao u najmanju ruku da gravitira i koliko-toliko sarađuje, a čim se krenulo u postpetooktobarskim promenama u pokušaj nekog obračuna, tako je i nastadao Đinđić. Koštunica s druge strane razumevao je situaciju i želeo barem donekle kontinuitet i dogovor s Bulatovićem.

Tako da to je vrlo zeznuta stvar ali frekventni problem naše savremene istorije tj. u suštinu si ubo rekao bih kada si pomenuo slabosti civilne vlasti da obuzda, kontroliše ili nadzire jedan deo vojno-bezbednosnog sistema, koji je zapravo na primeru Perišića i Stanišića (a da do danas znamo) prepun bio i stranih špijuna što legitimno otvara pitanje i značaj i udeo stranog faktora u svemu tome, naravno.

У реду, разумијем да је овај неоусрашки провокатор отворио тему тако да се она претвори у такмичење ко ће се више исповраћати по Србима. Разумијем и да си се брже боље прикључио том "повраћању" по Србима. Кроз тему се могао дати осврт и на понашање хрватских посланика у скупштини краљевине СХС уочи Рачићевић пуцњева и инцидента, који су вођени девизом "што горе то боље" правили у континуитету хаос у тој истој скупштини, но разумијем и да то мало кога занима. Али побогу, мајски преврат, Сребреница, некакве "шкорпије", некакви снимци, Младић, Милошевић, Булативић, Перишић, Станишић, какве то уопште има везе са темом.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

У реду, разумијем да је овај неоусрашки провокатор отворио тему тако да се она претвори у такмичење ко ће се више исповраћати по Србима. Разумијем и да си се брже боље прикључио том "повраћању" по Србима. Кроз тему се могао дати осврт и на понашање хрватских посланика у скупштини краљевине СХС уочи Рачићевић пуцњева и инцидента, који су вођени девизом "што горе то боље" правили у континуитету хаос у тој истој скупштини, но разумијем и да то мало кога занима. Али побогу, мајски преврат, Сребреница, некакве "шкорпије", некакви снимци, Младић, Милошевић, Булативић, Перишић, Станишић, какве то уопште има везе са темом.

Pa pokušao sam napraviti nekakvu paralelu. Volim istoriju da probam da percipiram kao jednu veliku celinu, kao i da tražim šta je moguće više paralela u drugim vremenima, pa i savremenom dobu (koliko i ako je to moguće). Tako se, na kraju krajeva, i najbolje laiku tj. običnom čoveku približi neki problem. Problem manjka kontrole nad ekstremističkim strukturama u vojno-bezbednosnom sektoru večito je bio remetilački faktor, praveći generalno i državi i uopšteno narodu velike probleme. To, naravno, nije neki specifikum srpske istorije; prljave poslove i krvave tragove ostavljali su neregularci i sektor koji se ne nalazi pod direktnom kontrolom vlasti. Tako su i nrp. što se tiče Turaka u Balkanskim ratovima 1912/13. godine najstrašnije zločine i zapravo većinu da kažemo činili bašibozluk i svakojake garniture, a ne regularne trupe Osmanskog carstva.

Sem tako nekih informacija o misterioznom sastanku sa predsednikom vlade Korošecom, mi ovde naravno nemamo nikakve direktne dokaze i sve može ostati isključivo u domenu dosta hipotetisanja, ali ono što je činjenica jeste da je Račić bio klasični obaveštajni agent struktura Crne ruke. Ponašanje hrvatskih poslanika u parlamentu ne znam kakve veze sa tim ima, osim ako nisi hteo da kažeš da je ako neko smara, ne poštuje poslovnik i slično znači da neko ima pravo da izvadi vatreno oružje i puca, a što bi mi iskreno bilo vrlo čudno da si hteo da kažeš. I, naravno, hteo da sam da prozborimo koju o suštini, a to je sve ono što se krije ispod površine...što se tiče paralela, povlačenje nekih komparacija u smislu unutrašnjih struktura koje prave problem civilnoj vlasti tj. ne može ih kontrolisati, vrlo su česta tema u nacionalnoj istoriografiji, pa tako i komparacije između Majskog prevrata 1903. godine i atentata na premijera Đinđića 2003. godine. O tome je puno puta npr. i Čeda Antić govorio...

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Кроз тему се могао дати осврт и на понашање хрватских посланика у скупштини краљевине СХС уочи Рачићевић пуцњева и инцидента, који су вођени девизом "што горе то боље" правили у континуитету хаос у тој истој скупштини, но разумијем и да то мало кога занима.

Ukoliko nisam dobro razumeo, odnosno ako si ovde želeo da kažeš da je postojala vrlo specifična namera narodnih poslanika HSS-a da se isprovocira Račić da izvadi pištolj i opali koju; pa, pročitao sam stenografske beleške i čitao brojne izvore koji izveštavaju o tom nemilom događaju i prave izvesne retrospektive unatrag...moram ti kazati da nisam stekao taj utisak nit' da mislim da baš ima prostora da hipotetišemo u tom smeru (iako, naravno, jeste potpuno nesporno da je Radić na sve moguće načine pokušavao internacionalizovati hrvatsko pitanje; u tu svrhu bio je i liberal i demokrata i čak komunista; probao je sve od Alberta Ajnštajna do Josifa Staljina).

 

[Q. in perpetuum hibernum]

@Khal Drogo što se tiče teme, o njoj smo već rekli manje-više najveći deo,...preporučujem za prelistati sledeću temu: https://forum.krstarica.com/threads/ubistvo-u-skupstini-1928-godine.752939/

Knjiga Dragomira Kićovića i Radomira Guberinića, Puniša Račić. Život za jednu ideju, potpuno je nezaobilazna za ovu temu.

Prenosio sam dosta podataka iz nje na forum Krstarice; ona je pokazala u najdirektnijem smislu kako neko može biti pasionirani zaljubljenik i proučavalac neke teme. Bez obzira na to što se može nazvati vrlo ostrašćenom, tj. pristrasnom (autori ne kriju uopšte ni na koji način da je knjiga svojevrsni panegirik Račiću, na jednoj str. npr. iskazujući nade da će ponovo po Račiću neka ulica se prozvati, kao što se zvala u Vukovaru pre reintegracije 1998. godine), ali i strahovito potkovana. Autori su prošli svaki list; sve što su mogli gde pronaći o Račiću. Nema kamena koji nisu prevrnuli i na tome im se svako mora, objektivno, diviti.

 

[Nikita Kulganov]

У реду, разумијем да је овај неоусрашки провокатор отворио тему тако да се она претвори у такмичење ко ће се више исповраћати по Србима. Разумијем и да си се брже боље прикључио том "повраћању" по Србима. Кроз тему се могао дати осврт и на понашање хрватских посланика у скупштини краљевине СХС уочи Рачићевић пуцњева и инцидента, који су вођени девизом "што горе то боље" правили у континуитету хаос у тој истој скупштини, но разумијем и да то мало кога занима. Али побогу, мајски преврат, Сребреница, некакве "шкорпије", некакви снимци, Младић, Милошевић, Булативић, Перишић, Станишић, какве то уопште има везе са темом.

Slepac koji bi da sakrije istoriske cinjenice.
Kada se otvori tema o atentatu u narodnoj skupsitini 1928. onda se ''pljuje po Srbima''
,,Ponasanje hrvatskih poslanika''...to je opravdanje da se ubiju zbog toga...

 

[Brđanin]

Ja nisam idiot. Puniša Račić je bio član Crne ruke; angažovan u akcijama u Crnoj Gori i u Kolašinskoj i Bombaškoj aferi,

Samo što su i Kolašinska i Bombaška afera montirani slučajevi .

 

[Brđanin]

https://www.facebook.com/story.php?...SijtKzzzX6fpwgr8MuhSGi6CdB7rl&id=309460306627

 

[Nikita Kulganov]

Da li je ubistvo Stjepana Radića i drugih hrvatskih poslanika od Puniše Račića dovelo do stvaranje ustaškog pokreta ?

Puniša Račić ranjava Ivana Pernara i Ivana Granđu, smrtno ranjava Stjepana Radića te usmrćuje Đuru Basarička i Pavla Radića, zastupnike HSS-a. Dr. Ivan Pernar pogođen je s dva metka. Prvi Račićev metak pogađa ga u ruku a drugi nepuni centimetar ispod srca, tri milimetra ispod žile kucavice nakon kojega pada pod klupu i tako je izbegao treći mu namijenjen metak. Taj drugi revolverski metak Pernar je u telu nosio do kraja života. Ivan Granđa, seljak, zastupnik iz sela Šašinovca, sedio je u zastupničkoj klupi pokraj Stjepana Radića i ranjen je u levu ruku kada je, u trenutku atentata, svojim tijelom zaštitio Stjepana Radića i tako ga spasio od neposredne smrti. Atentat na narodne zastupnike u beogradskoj skupštini u Hrvatskoj je doživljen kao napad na celi hrvatski narod
Mada su pojedini istoricari sa ovog foruma u nekim raspravama optuzivali Stjepana Radica da je bio ustasa, veci i od samog Pavelica. mada je ustaski pokret osnovan posle smrti Stjepana Radica.....

STJEPAN RADIĆ O FAŠIZMU 1928: Fašizam ne zna stvarati pravnog poretka, nego ga ruši. Fašizam ne zna osiguravati mirnoga saobraćaja, nego stvara sukobe na sve strane. Fašizam ruši svaku ustavnost, a od narodnosti, koja je bila politički i kulturni pojam stvaranja i sređivanja, stvorili su jednu nakazu nacionalizma i šovinizma, koji proždire sve što nije njegovo i koji umjesto kulture stvara barbarstvo, i umjesto reda donosi tiraniju.
EDIT: U vrijeme kad je Radić ovo napisao jedan Winston Churchill se divio Mussoliniju i rekao da bi i on bio fašist da je Talijan.
Vest o atentatu je izazvala duboki šok u javnosti tadašnje države, ali i bes u Hrvatskoj, gje su u Zagrebu tada organizirane demonstracije, koje su eskalirale u žestoke nerede. Vodstvo HSS-a se 1. augusta sastalo i izjavilo da njeni poslanici više neće odlaziti u "Skupštinu ge ih se ubija" te izjavilo da više ne smatra legitimnom odluku o stvaranju Kraljevine SHS te umesto toga traži nove pregovore o zajedničkoj državi Srba i Hrvata. Nekoliko dana kasnije je umro Stjepan Radić, koji je zbog toga stekao status jednog od najvećih mučenika u hrvatskoj istoriji. ( Navijači Dinama ( Bad Blue Boys ) su pevali / Oj Dinamo, Dinamo poginu ću za te kao Stjepan Radić za Hrvate)
Atentat je imao značajne političke posljedice, s obzirom da je u Zagrebu., ali i u Beogradu, dao argumente svim protivnicima Jugoslavije. U Hrvatskoj je zamah dobila struja radikalnih nacionalista koja će posle postati poznata kao ustaški pokret, dok su u Srbiji atentat i neredi poslužili iznošenju ideja o "amputaciji", odnosno izdvajanju "problematične" Hrvatske, odnosno pretvaranju Kraljevine SHS u Veliku Srbiju. Tadašnja je vlada izgubila veliki deo svog autoriteta, a što je iskoristio kralj Aleksandar kako bi 6. 1. 1929. zaveo šestojanuarsku diktaturu.

Vlatka Vukelić hrvatska povijesničarka je izjavila da je Pavelić kada je čuo za ubistvo Radića i ostalih izjavio - Neće nas Srbi više ubijati, dok je u nama pradjedovske krvi.
Tragični događaji iz 1928. godine i uvođenje diktature kralja Aleksandra u januaru1929. ujerili su mnoge Hrvate da se samo nasiljem i oružanom borbom može postići oslobođenje Hrvatske. Posebno je na to uticalo pojačanje režimskog terora nakon uspostave diktature. Ubojstva, premlaćivanja, mučenja i zatvaranja postala su hrvatskom svakodnevicom. To je mnoge nagnalo da se u borbi protiv režima počnu služiti silom. Sličnoga je postupio i Pavelić, koji je emigrirao potkraj januara 1929 i formira ustaški pokreti On nalazi utočište u Italiji, u kojoj već u proleće 1930. zasigurno deluje ustaška organizacija. U razdoblju od 1930. do jeseni 1934. ta je organizacija provela niz vojno-terorističkih akcija kojima je htjela uzdrmati jugoslavensku državu. Pritom se osobito ističu Velebitski ustanak iz 1932. te pokušaj atentata na kralja Aleksandra u Zagrebu potkraj 1933. godine. Vrhunac ustaške djelatnosti predstavlja izvođenje uspešnog atentata na kralja Aleksandra u francuskom gradu Marseilleu.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Атентат_у_Народној_скупштини
https://en.wikipedia.org/wiki/Stjepan_Radić
https://en.wikipedia.org/wiki/Ustaše
https://sr.wikipedia.org/wiki/Пуниша_Рачић
Umesto zakljucka
U cast Stjepana Radica jedna ulica u Srbiji nosi njegovo ime.

Stjepana Radića, 21428 Plavna​

https://www.planplus.rs/plavna-bac/ulica/stjepana-radica/820401502
Do je spomen ploca Punise Racica sklonjena iz Crnoj Gori.