gost 271475
Buduća legenda
- Poruka
- 26.923
Ovo nije tema koja govori o "dokazima" postojanja, ili nepostojanja boga, već o stanju svesti ateista, odnosno vernika. I pre svega priča o tome da ateizam nije izbor, već i da umnogome zavisi od IQ. 
Studija objavljena u naučnom časopisu Social Psychology Quarterly govori o tome kako ljudi formiraju osnovne vrednosti i stavove:
"Ljudi s prosječno višom inteligencijom će pokazivati sklonosti vrijednostima koje su relativno nove u ljudskoj povijesti, kao što su liberalizam i ateizam. Manje inteligentni ljudi će, pak, teže mijenjati postojeće stavove."
"Ateizam
Dakle... ... nije mi cilj stvaraje razdora između dve ideologije, već iznošenje činjenica, po pitanju IQ, širine svesti u odnosu na verovanje u postojanje boga i suženog stanja svesti koje ne prihvata suprotan stav, niti ostavlja prostora za promenu mišljenja, makar se ono zasnivalo na argumentima.
Zanima me šta mislite o ovome, u skladu sa mentalnim potencijalom, naravno.
Koliko vam vera u boga uopšte dozvoljava korišćenje sopstvenih resursa?
Studija objavljena u naučnom časopisu Social Psychology Quarterly govori o tome kako ljudi formiraju osnovne vrednosti i stavove:
"Ljudi s prosječno višom inteligencijom će pokazivati sklonosti vrijednostima koje su relativno nove u ljudskoj povijesti, kao što su liberalizam i ateizam. Manje inteligentni ljudi će, pak, teže mijenjati postojeće stavove."
"Ateizam
Moderni ateizam i njegove predjashnje forme
Zhivimo u svetu posve razlichitom od onog iz osamnaestog i devetnaestog veka. I ateizam dvadesetog veka, je takodje drukchi, kao i sve ostalo. U poslednja dva veka imali smo ateizam dana, prosvetiteljstva: on je bio oslonjen na pouzdanje u suprematiju, vrhovnu vlast rezona, zdravog razuma. Kao kontrast, moderni ateizam je najbolje opisan kao ateizam noci, ekspresija chezhnje, terora i beznadezhnosti modernog choveka. Sve je postalo vishe kao jedna krajnost, vishe ogoljeno...i u isto vreme, ateizam je postao vishe zapleten i ugladjen: on nije vishe jedan poskok, kao nekada, ka elementarnom materijalizmu i pozitivizmu, ka optimistichnoj veri u beskrajni progres i u vodecu ulogu zdravog razuma. U proshlosti to je bio rezon, svest o njegovoj nezavisnosti, koja je bunstvovala protiv Boga - sada, to je iracionalna snaga zhivota koja bunstvuje protiv Njega. Nekada se tvrdilo: svet sam je doobar i neprestano se razvija, tako da nema Boga niti bilo kakve potrebe za Njim. Danas kazhu: svet je losh i besmislen, nema progresa, tako da znachi da nema ni Boga.
Ravnodushnost - najgori oblik ateizma
Pronalazimo da je najstrashniji oblik ateizma ne u militantnoj i strastvenoj borbi protiv ideje o Bogu samom, vec u praktichnom ateizmu svakodnevnog zhivota, u apatiji i obamrlosti. Chesto susrecemo ovakve oblike/forme ateizma medju onima koji su bivshi hrishcani. Usplamtela strashcu revnjivost i borba protiv Boga mozhe, ipak, dovesti do prosvetljenja i vishe religijske svesti. Na ovaj nachin obezbozhenost chak mozhe biti i od koristi, i mozhe dovesti do katarsisa ideje o Bogu i oslobodjenja od ropskih koncepata boga koji su se izokrenuli sociomorfizmom [=drustvenopodobijem].
Hrishcanska uzbunjenost protiv ateizma, protiv militantog bezbozhja, mozhe chesto biti i dobra stvar, takodje.
Mada, poprilichno je verovatno da su izobrtane [engl.= distorted] od strane Hrishcana koncepcije Boga, ili njihovi obezbozheni zhivoti, ponajpre bili uzrok tog bash ateizma kojeg Rishcani sade oplakuju. Oni su i doprineli da se Gospodu pripishu najrdjavije medj karakteristikama: samozadovoljshtina, jogunastost [engl.= stubbornness], okrutnost, ljubav k obestnosti. Ne pristoji Hrishcanima da budu samo-zadovoljni i da nipodashtavaju one koji su prosto rastocheni idejom o Bogu, ljudi poput Nichea, za primer. Neki od ateista su trista puta gotivniji kao ljudi nego mnogi medju Rishcanima i medju onima shto kuknjavu dizhu: "pomozi, pomozi"! Ateizam ima svoju internalnu dijalektiku: kao prvo, Bog je otrechen zarad Chovekovog doobra, njegove slobode i kreativne aktivnosti; uvek ali, cela ta chapri sa ateizmom se zavrshava zapravo sa odricanjem choveka samog [kao shto je XX vek dosta uspeshno i pokazao = srx], ali zarad necheg stvarno ne bash ljudskog, vec nechega super-ljudskog [no u krajnjoj meri - fejknog] chime je smenjena bozhanstvenost.
Dve psiholoshke forme ateizma
Psiholoshki, imamo dva tipa ateizma. Imamo samo-zadovoljni, optimistichni ateizam, kada chovek oseca olakshanje shto nema Boga: ovo iskazuje veru u zdrav razum, u chovekove sopstvene moci, u rezonichnost materijala samog, veru u beskonachni razvitak. Tada, tu je i patnja, tragichni tip ateizma, kada Chovek kazhe, sa Nicheom: 'Bog je mrtav!' Prvi tip choveka kazhe: 'hvala Bogu, nema Boga, tako da smo slobodni da uchinimo sebi raskalashnu uzhivanciju od zhivota na zemlji!'; dok drugi tip kazhe: 'kako grozna situacija, nema Boga, sve je izgubljeno, i zhivot je za nas bez znachenja.' Obezbozhenost mozhe biti mirna, dobronamerna i ponajmanje ne neprijateljski raspolozhena prema ljudima koji veruju u Boga; dok, mozhe biti i gnevna, burna i puna pretnje. Imamo obezbozhenost koja rezultuje iz simpatije, iz ljubavi prema pravdi i dobrom, i imamo obezbozhenost koja rezultira iz pobune protiv istog tog dobra, i spremna je da okrutno progoni one koji veruju u Boga. Postoji obezbozhenost, i postoji protiv-bozhnost.
U teoriji, ateizam ne mora da bude nuzhno borba protiv Boga, no mozhe se veoma lako preobraziti u takvu borbu. No moramo se vasdan prisecati da obezbozhenost mozhe biti i protest protiv pritvornih i ponizhavajucih ideja o Bogu. Ovaj tip ateizma zasluzhuje svaku simpatiju!
Poricanje Bozhje egzistencije chesto je bilo razumeveno kao oslobodjenje od ropske ideje o Bogu, gde je o bogu ucheno kao o gospodaru a o Choveku kao o robu. Bog je metamorfoziran u poricanje ljudskog dostojanstva i ljudske kreativnosti. I borba protiv boga postala je borba za Choveka. Vera u Boga postala je tako strashno izvitoperena procesom 'objektivizacije' i 'socijalizacije', da je to prosto neverovatno! Bog je upotrebljen da bi se odbranilo zlo, neistina i nepravda."
Zhivimo u svetu posve razlichitom od onog iz osamnaestog i devetnaestog veka. I ateizam dvadesetog veka, je takodje drukchi, kao i sve ostalo. U poslednja dva veka imali smo ateizam dana, prosvetiteljstva: on je bio oslonjen na pouzdanje u suprematiju, vrhovnu vlast rezona, zdravog razuma. Kao kontrast, moderni ateizam je najbolje opisan kao ateizam noci, ekspresija chezhnje, terora i beznadezhnosti modernog choveka. Sve je postalo vishe kao jedna krajnost, vishe ogoljeno...i u isto vreme, ateizam je postao vishe zapleten i ugladjen: on nije vishe jedan poskok, kao nekada, ka elementarnom materijalizmu i pozitivizmu, ka optimistichnoj veri u beskrajni progres i u vodecu ulogu zdravog razuma. U proshlosti to je bio rezon, svest o njegovoj nezavisnosti, koja je bunstvovala protiv Boga - sada, to je iracionalna snaga zhivota koja bunstvuje protiv Njega. Nekada se tvrdilo: svet sam je doobar i neprestano se razvija, tako da nema Boga niti bilo kakve potrebe za Njim. Danas kazhu: svet je losh i besmislen, nema progresa, tako da znachi da nema ni Boga.
Ravnodushnost - najgori oblik ateizma
Pronalazimo da je najstrashniji oblik ateizma ne u militantnoj i strastvenoj borbi protiv ideje o Bogu samom, vec u praktichnom ateizmu svakodnevnog zhivota, u apatiji i obamrlosti. Chesto susrecemo ovakve oblike/forme ateizma medju onima koji su bivshi hrishcani. Usplamtela strashcu revnjivost i borba protiv Boga mozhe, ipak, dovesti do prosvetljenja i vishe religijske svesti. Na ovaj nachin obezbozhenost chak mozhe biti i od koristi, i mozhe dovesti do katarsisa ideje o Bogu i oslobodjenja od ropskih koncepata boga koji su se izokrenuli sociomorfizmom [=drustvenopodobijem].
Hrishcanska uzbunjenost protiv ateizma, protiv militantog bezbozhja, mozhe chesto biti i dobra stvar, takodje.
Mada, poprilichno je verovatno da su izobrtane [engl.= distorted] od strane Hrishcana koncepcije Boga, ili njihovi obezbozheni zhivoti, ponajpre bili uzrok tog bash ateizma kojeg Rishcani sade oplakuju. Oni su i doprineli da se Gospodu pripishu najrdjavije medj karakteristikama: samozadovoljshtina, jogunastost [engl.= stubbornness], okrutnost, ljubav k obestnosti. Ne pristoji Hrishcanima da budu samo-zadovoljni i da nipodashtavaju one koji su prosto rastocheni idejom o Bogu, ljudi poput Nichea, za primer. Neki od ateista su trista puta gotivniji kao ljudi nego mnogi medju Rishcanima i medju onima shto kuknjavu dizhu: "pomozi, pomozi"! Ateizam ima svoju internalnu dijalektiku: kao prvo, Bog je otrechen zarad Chovekovog doobra, njegove slobode i kreativne aktivnosti; uvek ali, cela ta chapri sa ateizmom se zavrshava zapravo sa odricanjem choveka samog [kao shto je XX vek dosta uspeshno i pokazao = srx], ali zarad necheg stvarno ne bash ljudskog, vec nechega super-ljudskog [no u krajnjoj meri - fejknog] chime je smenjena bozhanstvenost.
Dve psiholoshke forme ateizma
Psiholoshki, imamo dva tipa ateizma. Imamo samo-zadovoljni, optimistichni ateizam, kada chovek oseca olakshanje shto nema Boga: ovo iskazuje veru u zdrav razum, u chovekove sopstvene moci, u rezonichnost materijala samog, veru u beskonachni razvitak. Tada, tu je i patnja, tragichni tip ateizma, kada Chovek kazhe, sa Nicheom: 'Bog je mrtav!' Prvi tip choveka kazhe: 'hvala Bogu, nema Boga, tako da smo slobodni da uchinimo sebi raskalashnu uzhivanciju od zhivota na zemlji!'; dok drugi tip kazhe: 'kako grozna situacija, nema Boga, sve je izgubljeno, i zhivot je za nas bez znachenja.' Obezbozhenost mozhe biti mirna, dobronamerna i ponajmanje ne neprijateljski raspolozhena prema ljudima koji veruju u Boga; dok, mozhe biti i gnevna, burna i puna pretnje. Imamo obezbozhenost koja rezultuje iz simpatije, iz ljubavi prema pravdi i dobrom, i imamo obezbozhenost koja rezultira iz pobune protiv istog tog dobra, i spremna je da okrutno progoni one koji veruju u Boga. Postoji obezbozhenost, i postoji protiv-bozhnost.
U teoriji, ateizam ne mora da bude nuzhno borba protiv Boga, no mozhe se veoma lako preobraziti u takvu borbu. No moramo se vasdan prisecati da obezbozhenost mozhe biti i protest protiv pritvornih i ponizhavajucih ideja o Bogu. Ovaj tip ateizma zasluzhuje svaku simpatiju!
Poricanje Bozhje egzistencije chesto je bilo razumeveno kao oslobodjenje od ropske ideje o Bogu, gde je o bogu ucheno kao o gospodaru a o Choveku kao o robu. Bog je metamorfoziran u poricanje ljudskog dostojanstva i ljudske kreativnosti. I borba protiv boga postala je borba za Choveka. Vera u Boga postala je tako strashno izvitoperena procesom 'objektivizacije' i 'socijalizacije', da je to prosto neverovatno! Bog je upotrebljen da bi se odbranilo zlo, neistina i nepravda."
Dakle...
... nije mi cilj stvaraje razdora između dve ideologije, već iznošenje činjenica, po pitanju IQ, širine svesti u odnosu na verovanje u postojanje boga i suženog stanja svesti koje ne prihvata suprotan stav, niti ostavlja prostora za promenu mišljenja, makar se ono zasnivalo na argumentima. Zanima me šta mislite o ovome, u skladu sa mentalnim potencijalom, naravno.
Koliko vam vera u boga uopšte dozvoljava korišćenje sopstvenih resursa?
Poslednja izmena od moderatora:
