Tema je o meni.
Mama mi se uvredila kad je u petak uvece saznala da sam ja u Bg. Sok! Mogla sam joj bar reci... kad se vracam...
Napisah joj da nemam 7 godina...
Drugarica koja insistira da se vidimo, ja ne uspevam da organizujem vidjenje jer sam ceo dan na predavanju, od 9-18h... uvredjena... tesko... a ja citam i sve mislim kako ona hoce sa mnom da se svadja i nadgornjava i ne nasednem...
Kad izadjem sa mm i decom u setnju, ja volim da smo sami, jer mm i ja i dok smo s decom jedva dodjemo do reci i uspemo da se ispricamo i razmenimo sve, kazemo jednom drugom sve sto zelimo... kad nekog sretnem usput ja se najezim... mogu Cao cao i nastavljam... iako mi radimo zajedno, iako smo stvarno dobar deo dana zajedno, imam osecaj da mi uvek fali jos par sati dnevno samo sa njim da razmenimo sve sto imamo na umu...
I sad ja stvarno ne znam da li sam ja asocijalna?
Jer necu da ginem da sa nekim pijem kafu i time ugrozavam svoju koncentraciju na projekat?
Da li sam luda sto sa 33 godine se ne javljam mami da idem par dana negde? Zasto bi ona to trebala da zna? Zasto bi trebala da zna svaki moj korak?
Da li sam ja sebicna sto mi fali vreme u kojem smo samo mm i ja i deca, i sto mi smeta svako narusavanje naseg vremena i sto mastam kako se selimo na Novi Zeland, i kad izadjemo u setnju, odemo u market, na pijacu, u soping, tu smo samo mi i masa nepoznatih ljudi kojima nisi u nikakvoj obavezi da se javis i cavrljas?
Jel do mene?
Ili do godina u kojima svi oko tebe traze i ocekuju nesto od tebe?
Da li ste vi osecali nekad potrebu da budete asocijalni?
Opustanje tokom cetiri dana setajuci ulicama a da nikog ne znam, tako mi je prijalo...
, 
.
Ali mi se svakako ne dopada da se bojim misa!
