Kad poredis procesore od samog pocetka (znaci, kreces od 0 u razvijanju procesora),
CISC je daleko napredniji od RISC-a po arhitekturi, jer ima vise instrukcija (CISC - Complex Instruction Set Computer, RISC - Reduced Instruction Set Computer). Medjutim, kad se krene u razvoj, CISC samo gomila i gomila instrukcije da bi odrzao backwards compatibility, da na kraju postane toliko glomazan, velik i neupotrebljiv da ga cak i ranije generacije RISC-a pocnu prestizati. RISC je surova snaga, bez mnogo instrukcija, tako da njemu povecanje tranzistora i brzine direktno utice na brzinu rada, a instrukcije ostaju gotovo nepromenjene. Kod CISC-a sve sto je bilo tu prethodno mora da ostane, a nove instrukcije se dodaju novim tranzistorima, dok se brzina postize povecanjem frekvence rada, so opet vuce za sobom potrebu za dubljim pipeline-om, vecu potrosnju, i generalno neisplativost.
CISC tehnologija je dobra solucija za prenosne uredjaje, jer mogu objediniti sve funkcije potrebne za isti, dok za RISC bi trebala posebna kola sa strane, kao i softver, da bi se sve implementiralo. Medjutim, kako vreme odmice, CISC zadrzava svoj backwards compatibility, i postaje sve glomazniji, pa pocne sve vise i vise struje da trosi, i samim tim, postaje neupotrebljiviji i za prenosnike...
Dakle, generalno, CISC-u je mesto u one-time-use stvarima, recimo kompleksnim serverima specijalne namene i sl. gde backwards compatibility i nije neki preduslov, i gde se to radi samo jednom pa ko zna kad ponovo... Za kucne masine, skalabilne servere i sl. RISC je daleko srecnija solucija...
)
