Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Ova tema je posvećena svim onim izgubljenim gradovima i naporima stručnjaka i entuzijasta koji su uložili puno znanja, veštine i mašte da ih ožive
Poslednja izmena:
-
- Popularno:
- Koje kućne aparate treba isključiti...
- Ostavila upaljenu klimu i otišla 10...
- Ko je Vučićev poltron No1?
- Da li studentska lista može biti...
- U koju instituciju imate najviše...
- Koliko vam je važno
- BiH postaje jedina država u Evropi i...
- Mitropolit Metodije odlikovao...
- Austrija se za tri meseca zadužila 18,5...
- Srbija izdaje 100.000 radnih dozvola:...
ARHITEKTURA, GRADOVI KOJIH NEMA - SLIKE KOJE IH OŽIVLJAVAJU
- Začetnik teme Lancier
- Datum pokretanja
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Konstantinopolj kao Rimski i Romejski grad
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Bukoleon Palata iz Konstantinopolja - rekonstrukcija
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Bukeleon palata, fotografija dole je iz sredine XIX veka
...i današnje stanje palate
...i današnje stanje palate
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Konstantinopolj - Konstantinov forum
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Kartagina iz vremena punskih ratova
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Luka Kothoa, antička Kartagina
- Poruka
- 91.476
Arhitekta i dizajner Ašot Ghazaryan napravio je fenomenalan 3D model Dvina; drevne prestonice Jermenije.
3D model je napravljen za dokumentarni film "Andin. Armenian Journey Chronicles" u režiji Rubena Gineya.
3D model je napravljen za dokumentarni film "Andin. Armenian Journey Chronicles" u režiji Rubena Gineya.
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Tenočtitlan, prestonica carstva Asteka - danas Meksiko siti
Tenočtitlan je bio glavni grad Carstva Asteka. Nalazio se na ostrvu na jezeru Tekskoko, na mestu gde je danas grad Meksiko. Tenočtitlan je na vrhuncu moći, u svoje vreme bio jedan od najvećih gradova sveta sa oko 200.000 stanovnika.
Grad su uništili 1521. španski konkistadori. Na ruševinama Tenočtitlana izgrađen je sledećih vekova grad Meksiko, a jezero Tekskoko je postepeno isušeno.
Tenočtitlan je pokrivao 8 do 13,5 km². Bio je na zapadnoj strani plitkog jezera Tekskoko. Sa kopnom je bio povezan putevima, koji su vodili preko jezera severno, južno i zapadno. Putevi su bili isprekidani mostovima, koji su omogućavali prolaz čamaca. Mostovi su se mogli i povući u slučaju odbrane grada. Grad je bio ispresecan mrežom kanala, tako da su se do svih delova grada moglo doći peške ili čamcem.
Jezero Tekskoko je bilo najveće od pet povezanih jezera doline Meksika. Jezero je bilo malo slano, tako da se voda akvaduktima dovodila do grada.
Grad je bio podeljen u četiri zone. Svaka zona je imala 20 distrikta, a svaki distrikt je bio presecan ulicama. Postojale su tri glavne ulice u gradu koje su vodile prema tri izlaza iz grada. Svaki distrikt je imao specifičnu delatnost po kojoj je bio poznat. Svaki distrikt je imao svoju pijacu, a pored njih postojala je i glavna pijaca.
U centru grada su bile javne zgrade, hramovi i škole. Ceremonijalni centar je bio 300 m širok i 300 m dugačak. Postojalo je oko 45 javnih građevina, koje uključuju glavni hram, hram Kecalkoatla, hram sunca, zidovi lobanja sa lobanjama žrtvovanih bogu sunca i drugi. Van glavnog trga je bila Montezumina palata sa 100 soba, od kojih je svaka imala kupatilo. Grad Tenočtitlan je posedovao veliku simetriju. Sva gradnja je morala biti odobrena od strane funkcionera gradskog planiranja.
Preklopljeno - položaj piramida u odnosu na sadašnji izgled grada Meksiko sitija
Ilustracija napravljena od strane prvih evropskih očevidaca - osvajača - oko 1525 god.
Tenočtitlan je bio glavni grad Carstva Asteka. Nalazio se na ostrvu na jezeru Tekskoko, na mestu gde je danas grad Meksiko. Tenočtitlan je na vrhuncu moći, u svoje vreme bio jedan od najvećih gradova sveta sa oko 200.000 stanovnika.
Grad su uništili 1521. španski konkistadori. Na ruševinama Tenočtitlana izgrađen je sledećih vekova grad Meksiko, a jezero Tekskoko je postepeno isušeno.
Tenočtitlan je pokrivao 8 do 13,5 km². Bio je na zapadnoj strani plitkog jezera Tekskoko. Sa kopnom je bio povezan putevima, koji su vodili preko jezera severno, južno i zapadno. Putevi su bili isprekidani mostovima, koji su omogućavali prolaz čamaca. Mostovi su se mogli i povući u slučaju odbrane grada. Grad je bio ispresecan mrežom kanala, tako da su se do svih delova grada moglo doći peške ili čamcem.
Jezero Tekskoko je bilo najveće od pet povezanih jezera doline Meksika. Jezero je bilo malo slano, tako da se voda akvaduktima dovodila do grada.
Grad je bio podeljen u četiri zone. Svaka zona je imala 20 distrikta, a svaki distrikt je bio presecan ulicama. Postojale su tri glavne ulice u gradu koje su vodile prema tri izlaza iz grada. Svaki distrikt je imao specifičnu delatnost po kojoj je bio poznat. Svaki distrikt je imao svoju pijacu, a pored njih postojala je i glavna pijaca.
U centru grada su bile javne zgrade, hramovi i škole. Ceremonijalni centar je bio 300 m širok i 300 m dugačak. Postojalo je oko 45 javnih građevina, koje uključuju glavni hram, hram Kecalkoatla, hram sunca, zidovi lobanja sa lobanjama žrtvovanih bogu sunca i drugi. Van glavnog trga je bila Montezumina palata sa 100 soba, od kojih je svaka imala kupatilo. Grad Tenočtitlan je posedovao veliku simetriju. Sva gradnja je morala biti odobrena od strane funkcionera gradskog planiranja.
Preklopljeno - položaj piramida u odnosu na sadašnji izgled grada Meksiko sitija
Ilustracija napravljena od strane prvih evropskih očevidaca - osvajača - oko 1525 god.
- Poruka
- 91.476
3D artist Dimitrios Tsalkanis je napravio model Atine od pre 3000 godina
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Još nekoliko rekonstruisanih izgleda zgrada Konstantinopolja
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Izgled hipodroma
Lancier
Elita
- Poruka
- 15.111
Kapije i zidine grada
mala kapija
Zlatna kapija
mala kapija
Zlatna kapija
- Poruka
- 95.555
Ангкор Ват (кмер. អង្គរវត្ត) je džinovski kompleks hramova u Kambodži. U blizini je nedaleko Angkor Tom . Zauzima površinu od 2 km²[1] i predstavlja najveću versku građevinu na svetu. Nalazi se na mestu stare prestonice Kmerskog carstva Angkora, oko 240 km severozapadno od Pnom Pena, u blizini grada Sijem Reapa, severno od jezera Tonle Sapa.
Централни храм у Ангкор Вату
Sagrađen je u doba kralja Surjavarmana II početkom 12. veka kao državni hram.[2] Kroz celu svoju istoriju zadržao je religijsku namenu. Prvobitno je bio hinduistički hram posvećen bogu Višnuu, a kasnije je postao budistički.[3] Angkor Vat simbolizuje vrhunac klasičnog stila arhitekture iz doba Kmerskog carstva. Hram je postao simbol Kambodže[4] i pojavljuje se na državnoj zastavi.[5] Predstavlja glavnu turističku atrakciju zemlje i nalazi se na UNESKO-voj listi svetske kulturne baštine.
Angkor Vat kombinuje dva osnovna plana arhitekture Kmerskog hrama: Hram − planina i kasnije hram sa galerijom . Projektovan je da predstavlja planinu Meru, dom deva u hinduističkojoj mitologiji: unutar tvrđave koja je više od 3 km dugačka i unutrašnji zid koji je 36 km drugačak, nalaze se tri pravougaone galerije, svaka podignuta iznad naredne ili sledeće. U centru hrama stoji kenkoks od pet tornjeva. Za razliku od mnogih Angkorških hramova, Angkor Vat je orijentisan ka zapadu, stručnjaci tj. naučnici su podeljeni u simbolici toga. Hramu se dive zbog svoje grandioznosti i harmoniji arhitekture, izduženih i velikih bas reljefa isklesanih na kamenu sa slikama i scenama iz perioda Kmerskog carstva , kao i zbog bezbrojnih devata ili deva koje su isklesane i ostale očuvane na zidovima hrama.
Savremeno ime, Angkor Vat - „Gradski hram“, koristi se od 16. veka,[6]. Pre toga hram je bio poznat pod imenom Prea Pisunlok, po posmrtnoj tituli kralja Surjavarmana.[7] Angokor znači „grad” ili „glavni grad”, a reč potiče od sanskriptske reči nagara.[8] Vat na kmerskom znači „osnova hrama”.[9]
Položaj Angkor Vata i raspored hramova
Gradnja je započela u vreme kralja Surjavarmana II (vladao 1113—1150). Posvećen je bogu Višnuu i sagrađen je kao kraljevski državni hram. Tokom 14. ili 15. veka hram je od hinduističkog postao budistički, što je ostao do danas. Posle 16. veka bio je zapušten, ali nikad nije bio potpuno napušten. Njegovi kanali su pružali dovoljnu zaštitu od napada iz džungle. Originalno ime hrama se ne zna, a moderno ime je nastalo u 16. veku i znači „gradski hram“. Od Evropljana prvi ga je posetio portugalski monah Antonio da Magdalena 1586. Međutim hram je popularizovan na Zapadu tek u 19. veku posle putopisa francuskog istraživača Anrija Muoa 1861. Anri Muo upoređuje Angkor Vat sa Solomonovim hramom. Smatra ga veličanstvenijim od svih građevina antičkog Rima i Grčke.
Angkor Vat je zahtevao veliku restauraciju tokom 20. veka. Građanski rat u Kambodži i vladavina Crvenih Kmera prekinula je te radove. Hram je postao simbol Kambodže i nalazi se na zastavi Kambodže.
Francuski istraživač Herin Mouhout iznenadio je 1858. godine svet svojim otkrićem. On je usred džungle Kambodže otkrio hram, koji da je veličanstveniji od svega što su i Grčka i Rim ostavili iza sebe. Uskoro se otkriva kako Angkor Wat nije nekakva jedinstvena stvar, već deo golemog kompleksa građevina hramova i palata izgrađenih u godinama 800. do 1200. na površini od gotovo 80 km². Nešto kasnije došlo se do spoznaje kako je nekada u džungli Kambodže moralo biti izgrađeno na hiljade hramova, „čitava prašuma obrađenog kamena“, a sve je to sačinio narod po imenu Kmeri.
U drugom delu 20. veka zbog političke situacije u Kambodži, tačnije i zbog komunističkog režima Crvenih Kmera tokom 1975. do 1979. godine, oni ni ovu religijsku svetinju nisu poštedeli u pucnjavi i obračunu protiv vijetnaskih snaga . Gotovo da nije bilo moguće raditi na restauriranju objekata, bio je dugo zapostaven. U današnje vreme različite organizacije pokušavaju da zaustave dalje propadanje Angkor Vata i vršile su obnove i restauracije .
Pored mnogobrojnih turista, kojih je na milione, ovaj hram dnevno posećuju i budistički monasi.
Plan Angkor Vata
Angkor Vat je jedinstven spomenik, kombinacija hrama-planine, standardnog plana hramova drevne kmerske države, i uticaja iz Orise i Tamil Nadua u Indiji. Hram simbolizuje planinu Meru, dom hinduističkih bogova. Centralni hram simbolizuje njenih pet vrhova, a zidine i široki opkop simbolizuju planine i okean.[10] Centralni toranj je visine 65 m. Pristup višim zonama hrama je bio omogućen samo odabranima, dok je laicima bio dozvoljen pristup samo najnižem nivou hrama.[11]
Spoljni zid je 1025 sa 805 m i visok je 4,5 m, a okružen je sa 30 m otvorenog polja, posle čega se nalazi kanal širok 190 m. Pristup hramu je sa istoka i zapada preko kanala. Spoljni zid zauzima 802.000 m² i unutar zidina se nalazio grad i kraljevska palata.
Za razliku od većine kmerskih hramova, Angkor Vat je orijentisan ka zapadu, a ne ka istoku. Zbog toga mnogi istoričari smatraju da je ovo trebalo da bude Surjavarmanova grobnica. Još jedan dokaz su bareljefi koji se nižu u obrnutom redosledu koji je karakterističan za bramanske pogrebne obrede.[12] Neki drugi istraživači su uočili da još neki hramovi Angkora odstupaju od tipične orijentacije ka istoku i tumače da je hram bio posvećen bogu Višnuu, koji je povezivan sa zapadom.[10]
Pogled iz vazduha na Angkor Vat
Angkor Vat je izvanredan primer klasične kmerske arhitekture, koja po ovom hramu nosi ime Stil Angkor Vata. Do 12. veka kmerski arhitekti su stekli veštinu i samopouzdanje u upotrebi peščara. Većina vidljivih zidova izrađeni su od blokova krečnjaka. Materijal za spajanje blokova još uvek nije identifikovan, a pretpostavlja se da je to bila smola, ili kalcijum-hidroksid.[13]
Istoričari umetnosti ističu skladan dizajn hramova Angkor Vata. Po Morisu Glejzu, konzervatoru Angkor Vata sredinom 20. veka, hramovi postižu klasičan sklad uzdržane monumentalnosti, fino balansiranih arhitektonskih elemenata i preciznih proporcija. To je delo „snage, jedinstva i stila
(Sa Vikipedije)
Централни храм у Ангкор Вату
Sagrađen je u doba kralja Surjavarmana II početkom 12. veka kao državni hram.[2] Kroz celu svoju istoriju zadržao je religijsku namenu. Prvobitno je bio hinduistički hram posvećen bogu Višnuu, a kasnije je postao budistički.[3] Angkor Vat simbolizuje vrhunac klasičnog stila arhitekture iz doba Kmerskog carstva. Hram je postao simbol Kambodže[4] i pojavljuje se na državnoj zastavi.[5] Predstavlja glavnu turističku atrakciju zemlje i nalazi se na UNESKO-voj listi svetske kulturne baštine.
Angkor Vat kombinuje dva osnovna plana arhitekture Kmerskog hrama: Hram − planina i kasnije hram sa galerijom . Projektovan je da predstavlja planinu Meru, dom deva u hinduističkojoj mitologiji: unutar tvrđave koja je više od 3 km dugačka i unutrašnji zid koji je 36 km drugačak, nalaze se tri pravougaone galerije, svaka podignuta iznad naredne ili sledeće. U centru hrama stoji kenkoks od pet tornjeva. Za razliku od mnogih Angkorških hramova, Angkor Vat je orijentisan ka zapadu, stručnjaci tj. naučnici su podeljeni u simbolici toga. Hramu se dive zbog svoje grandioznosti i harmoniji arhitekture, izduženih i velikih bas reljefa isklesanih na kamenu sa slikama i scenama iz perioda Kmerskog carstva , kao i zbog bezbrojnih devata ili deva koje su isklesane i ostale očuvane na zidovima hrama.
Savremeno ime, Angkor Vat - „Gradski hram“, koristi se od 16. veka,[6]. Pre toga hram je bio poznat pod imenom Prea Pisunlok, po posmrtnoj tituli kralja Surjavarmana.[7] Angokor znači „grad” ili „glavni grad”, a reč potiče od sanskriptske reči nagara.[8] Vat na kmerskom znači „osnova hrama”.[9]
Položaj Angkor Vata i raspored hramova
Gradnja je započela u vreme kralja Surjavarmana II (vladao 1113—1150). Posvećen je bogu Višnuu i sagrađen je kao kraljevski državni hram. Tokom 14. ili 15. veka hram je od hinduističkog postao budistički, što je ostao do danas. Posle 16. veka bio je zapušten, ali nikad nije bio potpuno napušten. Njegovi kanali su pružali dovoljnu zaštitu od napada iz džungle. Originalno ime hrama se ne zna, a moderno ime je nastalo u 16. veku i znači „gradski hram“. Od Evropljana prvi ga je posetio portugalski monah Antonio da Magdalena 1586. Međutim hram je popularizovan na Zapadu tek u 19. veku posle putopisa francuskog istraživača Anrija Muoa 1861. Anri Muo upoređuje Angkor Vat sa Solomonovim hramom. Smatra ga veličanstvenijim od svih građevina antičkog Rima i Grčke.
Angkor Vat je zahtevao veliku restauraciju tokom 20. veka. Građanski rat u Kambodži i vladavina Crvenih Kmera prekinula je te radove. Hram je postao simbol Kambodže i nalazi se na zastavi Kambodže.
Francuski istraživač Herin Mouhout iznenadio je 1858. godine svet svojim otkrićem. On je usred džungle Kambodže otkrio hram, koji da je veličanstveniji od svega što su i Grčka i Rim ostavili iza sebe. Uskoro se otkriva kako Angkor Wat nije nekakva jedinstvena stvar, već deo golemog kompleksa građevina hramova i palata izgrađenih u godinama 800. do 1200. na površini od gotovo 80 km². Nešto kasnije došlo se do spoznaje kako je nekada u džungli Kambodže moralo biti izgrađeno na hiljade hramova, „čitava prašuma obrađenog kamena“, a sve je to sačinio narod po imenu Kmeri.
U drugom delu 20. veka zbog političke situacije u Kambodži, tačnije i zbog komunističkog režima Crvenih Kmera tokom 1975. do 1979. godine, oni ni ovu religijsku svetinju nisu poštedeli u pucnjavi i obračunu protiv vijetnaskih snaga . Gotovo da nije bilo moguće raditi na restauriranju objekata, bio je dugo zapostaven. U današnje vreme različite organizacije pokušavaju da zaustave dalje propadanje Angkor Vata i vršile su obnove i restauracije .
Pored mnogobrojnih turista, kojih je na milione, ovaj hram dnevno posećuju i budistički monasi.
Plan Angkor Vata
Angkor Vat je jedinstven spomenik, kombinacija hrama-planine, standardnog plana hramova drevne kmerske države, i uticaja iz Orise i Tamil Nadua u Indiji. Hram simbolizuje planinu Meru, dom hinduističkih bogova. Centralni hram simbolizuje njenih pet vrhova, a zidine i široki opkop simbolizuju planine i okean.[10] Centralni toranj je visine 65 m. Pristup višim zonama hrama je bio omogućen samo odabranima, dok je laicima bio dozvoljen pristup samo najnižem nivou hrama.[11]
Spoljni zid je 1025 sa 805 m i visok je 4,5 m, a okružen je sa 30 m otvorenog polja, posle čega se nalazi kanal širok 190 m. Pristup hramu je sa istoka i zapada preko kanala. Spoljni zid zauzima 802.000 m² i unutar zidina se nalazio grad i kraljevska palata.
Za razliku od većine kmerskih hramova, Angkor Vat je orijentisan ka zapadu, a ne ka istoku. Zbog toga mnogi istoričari smatraju da je ovo trebalo da bude Surjavarmanova grobnica. Još jedan dokaz su bareljefi koji se nižu u obrnutom redosledu koji je karakterističan za bramanske pogrebne obrede.[12] Neki drugi istraživači su uočili da još neki hramovi Angkora odstupaju od tipične orijentacije ka istoku i tumače da je hram bio posvećen bogu Višnuu, koji je povezivan sa zapadom.[10]
Pogled iz vazduha na Angkor Vat
Angkor Vat je izvanredan primer klasične kmerske arhitekture, koja po ovom hramu nosi ime Stil Angkor Vata. Do 12. veka kmerski arhitekti su stekli veštinu i samopouzdanje u upotrebi peščara. Većina vidljivih zidova izrađeni su od blokova krečnjaka. Materijal za spajanje blokova još uvek nije identifikovan, a pretpostavlja se da je to bila smola, ili kalcijum-hidroksid.[13]
Istoričari umetnosti ističu skladan dizajn hramova Angkor Vata. Po Morisu Glejzu, konzervatoru Angkor Vata sredinom 20. veka, hramovi postižu klasičan sklad uzdržane monumentalnosti, fino balansiranih arhitektonskih elemenata i preciznih proporcija. To je delo „snage, jedinstva i stila
(Sa Vikipedije)
- Poruka
- 95.555
Vavilon i viseći vrtovi
Više od dve hiljade godina Viseći vrtovi Vavilona (takođe označavani i kao Semiramidini viseći vrtovi) zaokupljali su ljudsku maštu, ali zapanjujuća je činjenica da nema dokaza da su ikada postojali. Drevni opisi grada Vavilona (u današnjem Iraku) ne spominju vrtove. Osim toga, iako su arheolozi iskopavali taj drevni grad, nikada nije bio nađen nijedan ostatak vrtova. Grad je napušten 539. pre n. e., nakon što su ga osvojili Persijanci, a danas su od vrtova ostale samo neverovatne priče o njima. Slični vrtovi nađeni su nedaleko od Vavilona i arheolozi su uspeli da slože sliku kako su viseći vrtovi mogli izgledati.
Prema legendi, vrtove je podigao kralj Nabukodonosor II (vladao od 605. do 562. pre n. e.), koji je osnovao Vavilonsko carstvo i potom pretvorio Vavilon u slavni grad. Legenda kaže da je taj moćni vladar izgradio viseće vrtove kao prekrasan poklon za svoju kraljicu Amitis. Mnogi autori starog veka opisuju Semiramidu kao kraljicu obdarenu božanskim moćima, ali ona nije bila Nabukodonosorova žena. Taj legendarni lik verovatno je tek kasnije povezan sa tim vrtovima. Priča kaže da je Nabukodonosor izgradio viseće vrtove jer je Amitis bila nesrećna u pustinjskom kraljevstvu svoga muža. Njegova zamisao bila je da obilan biljni svet podseća Amitis na bogat planinski predeo njene domovine Medije, koja se nalazila na prostoru današnjeg Irana. Niko ne zna koje su biljke bile u visećim vrtovima, ali u svojim kraljevskim vrtovima kod Nimruda kralj Asurnasirpal II (883–859. pre n. e.) uzgajao je mirtu, bademe, urme, masline, šljive kruške, dunje, smokve i grožđe. U visećim vrtovima je verovatno postojao sistem kanala iz kojeg se voda mogla donositi na svaki pojedinačni nivo. Voda je mogla biti dovedena do vrtova sistemom kanala iz reke Eufrata. Među drvećem mogli bi se naći čempres, abonos, palma, kedar, hrast, jasen, vrba i jela. Zidovi od cigala pečenih od blata napravljeni su nepropusnim uz pomoć trske, slojeva smole i olova kako bi bio sprečen gubitak vlage. Održavanje vrtova i obrađivanje zemlje, sađenje, zalivanje, okopavanje i obrezivanje zapošljavalo je stotine robova.
Holandski naučnik Metju Osendrajver sa Humboltovog univerziteta u Berlinu zaključio je na temelju analize pet glinenih pločica iz drevnog Vavilona da su Vavilonci osmislili apstraktni oblik geometrije (trapezoid) kako bi pratili nepravilno kretanje planeta. Tako su izračunali da se brzina Jupitera menja s vremenom.
Razlog posmatranja upravo Jupitera leži u tome što su ga povezivali sa svojim vrhovnim bogom Mardukom.
Ovo je vrlo važno jer se do sada smatralo da su takve tehnike prvi uveli Evropljani u 14. veku, a da su se vavilonski astronomi služili isključivo aritmetičkim konceptima.
Vavilon je bio antički grad u Mesopotamiji, blizu današnjeg grada Al Hilaha u Iraku. Vavilon je bio glavni grad Vavilonskog carstva. Ime mu je nastalo prema akadskoj reči Babilu, što znači "Božja vrata", a koja je bila prevod sumerskog imena za grad, Kadingira.
Vavilon je upisan na UNESCO-v popis mesta svetske kulturne baštine u Aziji 2019. godine jer su "njegovi ostaci, spoljašnje i unutrašnje gradske zidine, vrata, palate i hramovi, jedinstveno svedočanstvo jedne od najuticajnijih carstava drevnog sveta.
Sedište uzastopnih carstava, pod vladarima poput Hamurabija i Nabukodonosora II., Vavilon predstavlja izraz kreativnosti Novovavilonskog carstva na svom vrhuncu. Povezanost grada s jednim od sedam svetskih čuda antike (Viseći vrtovi Semiramide), takođe su inspirirali umetničku, popularnu i versku kulturu na svetskom nivou.
Pretpostavlja se kako je Vavilon bio najveći grad na svetu od oko 1770. - 1670. pr. n. e., pa ponovo oko 612.-320. pr.n.e. Takođe, bio je prvi grad koji je imao više od 200.000 stanovnika.
Vavilon je imao pravougaonu osnovu opasanu bedemima, a od devet gradskih vrata najpoznatija su Ištarine dveri ukrašene sa 575 reljefnih lavova, zmajeva i bikova.
Vavilon
Više od dve hiljade godina Viseći vrtovi Vavilona (takođe označavani i kao Semiramidini viseći vrtovi) zaokupljali su ljudsku maštu, ali zapanjujuća je činjenica da nema dokaza da su ikada postojali. Drevni opisi grada Vavilona (u današnjem Iraku) ne spominju vrtove. Osim toga, iako su arheolozi iskopavali taj drevni grad, nikada nije bio nađen nijedan ostatak vrtova. Grad je napušten 539. pre n. e., nakon što su ga osvojili Persijanci, a danas su od vrtova ostale samo neverovatne priče o njima. Slični vrtovi nađeni su nedaleko od Vavilona i arheolozi su uspeli da slože sliku kako su viseći vrtovi mogli izgledati.
Prema legendi, vrtove je podigao kralj Nabukodonosor II (vladao od 605. do 562. pre n. e.), koji je osnovao Vavilonsko carstvo i potom pretvorio Vavilon u slavni grad. Legenda kaže da je taj moćni vladar izgradio viseće vrtove kao prekrasan poklon za svoju kraljicu Amitis. Mnogi autori starog veka opisuju Semiramidu kao kraljicu obdarenu božanskim moćima, ali ona nije bila Nabukodonosorova žena. Taj legendarni lik verovatno je tek kasnije povezan sa tim vrtovima. Priča kaže da je Nabukodonosor izgradio viseće vrtove jer je Amitis bila nesrećna u pustinjskom kraljevstvu svoga muža. Njegova zamisao bila je da obilan biljni svet podseća Amitis na bogat planinski predeo njene domovine Medije, koja se nalazila na prostoru današnjeg Irana. Niko ne zna koje su biljke bile u visećim vrtovima, ali u svojim kraljevskim vrtovima kod Nimruda kralj Asurnasirpal II (883–859. pre n. e.) uzgajao je mirtu, bademe, urme, masline, šljive kruške, dunje, smokve i grožđe. U visećim vrtovima je verovatno postojao sistem kanala iz kojeg se voda mogla donositi na svaki pojedinačni nivo. Voda je mogla biti dovedena do vrtova sistemom kanala iz reke Eufrata. Među drvećem mogli bi se naći čempres, abonos, palma, kedar, hrast, jasen, vrba i jela. Zidovi od cigala pečenih od blata napravljeni su nepropusnim uz pomoć trske, slojeva smole i olova kako bi bio sprečen gubitak vlage. Održavanje vrtova i obrađivanje zemlje, sađenje, zalivanje, okopavanje i obrezivanje zapošljavalo je stotine robova.
Holandski naučnik Metju Osendrajver sa Humboltovog univerziteta u Berlinu zaključio je na temelju analize pet glinenih pločica iz drevnog Vavilona da su Vavilonci osmislili apstraktni oblik geometrije (trapezoid) kako bi pratili nepravilno kretanje planeta. Tako su izračunali da se brzina Jupitera menja s vremenom.
Razlog posmatranja upravo Jupitera leži u tome što su ga povezivali sa svojim vrhovnim bogom Mardukom.
Ovo je vrlo važno jer se do sada smatralo da su takve tehnike prvi uveli Evropljani u 14. veku, a da su se vavilonski astronomi služili isključivo aritmetičkim konceptima.
Vavilon je bio antički grad u Mesopotamiji, blizu današnjeg grada Al Hilaha u Iraku. Vavilon je bio glavni grad Vavilonskog carstva. Ime mu je nastalo prema akadskoj reči Babilu, što znači "Božja vrata", a koja je bila prevod sumerskog imena za grad, Kadingira.
Vavilon je upisan na UNESCO-v popis mesta svetske kulturne baštine u Aziji 2019. godine jer su "njegovi ostaci, spoljašnje i unutrašnje gradske zidine, vrata, palate i hramovi, jedinstveno svedočanstvo jedne od najuticajnijih carstava drevnog sveta.
Sedište uzastopnih carstava, pod vladarima poput Hamurabija i Nabukodonosora II., Vavilon predstavlja izraz kreativnosti Novovavilonskog carstva na svom vrhuncu. Povezanost grada s jednim od sedam svetskih čuda antike (Viseći vrtovi Semiramide), takođe su inspirirali umetničku, popularnu i versku kulturu na svetskom nivou.
Pretpostavlja se kako je Vavilon bio najveći grad na svetu od oko 1770. - 1670. pr. n. e., pa ponovo oko 612.-320. pr.n.e. Takođe, bio je prvi grad koji je imao više od 200.000 stanovnika.
Vavilon je imao pravougaonu osnovu opasanu bedemima, a od devet gradskih vrata najpoznatija su Ištarine dveri ukrašene sa 575 reljefnih lavova, zmajeva i bikova.
Vavilon
- Poruka
- 95.555
Ruševine i ostaci vavilona
Rekonstrukcija Vavilona
Rekonstrukcija Vavilona
- Poruka
- 95.555
Karnak , Egipat
(Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije)
Karnak (arap. الكرنك al Karnak - „utvrđeno selo“) je selo u Gornjem Egiptu na desnoj obali Nila, oko 2,5 kilometra severoistočno od Luksora. Po njemu je ime dobila severna polovina ruševina Tebe (oko 3200 godine pre n.e.) koja prestavlja najveći ansambl hramova iz faraonskog doba Egipta. Hramovi u Karnaku su od 1979. na listi Svetske baštine Uneska.
Kompleks hramova, uvećavan i menjan mnogo puta, odražava promenljivu sreću Egipatskog carstva. Gradnja je počela u 16. veku pne. Oko 30 faraona je dalo doprinos u izgradnji hramova. Glani deo hrama (Amonova sekcija) podignut je u doba Osamnaeste dinastije.
Kamen peščar za izgradnju haramova i stubova dovlačen je iz kamenoloma Gebel Silisila, oko 150 kilometara južnije.[1]
Podeljen je na tri zidovima odvojena dela koja su posvećena bogovima:[2]
Hram u Karnaku je čuven zbog svojih 134 masivnih stubova organizovanih u 16 redova u Sali stubova. Od njih su 122 stuba visoka 10 metara, a preostalih 12 stubova su visoka 21 metar, sa prečnikom od preko tri metra. Arhitravi na vrhu ovih stubova teški su 70 tona. Još nije sasvim jasno kako su Egipćani podigli ovako teške konstrukcije na tu visinu. Jedna teorija je da su korišćene poluge, a druga je da su korišćene rampe od cigle i blata.
Hram ima čak 10 pilona (monumentalnih kapija), odvojenih palatama i dvoranama.
Salu stubova su sagradili faraoni Seti I i Ramzes II. Ona ima površinu od 4.850 kvadratnih metara.
Car Konstantin je 356. naredio zatvaranje svih paganskih hramova u Rimskom carstvu. Do tada je hram u Karnaku već bio uglavnom napušten. U njegovim ruševinama nastale su hrišćanske crkve. Prvi savremeni evropski opis Karnaka potiče iz 1589. Načinio ga je nepoznati Venecijanac. Evropljani su posetili i opisali hramove u Karnaku u 18. i 19. veku.
(Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije)
Karnak (arap. الكرنك al Karnak - „utvrđeno selo“) je selo u Gornjem Egiptu na desnoj obali Nila, oko 2,5 kilometra severoistočno od Luksora. Po njemu je ime dobila severna polovina ruševina Tebe (oko 3200 godine pre n.e.) koja prestavlja najveći ansambl hramova iz faraonskog doba Egipta. Hramovi u Karnaku su od 1979. na listi Svetske baštine Uneska.
Kompleks hramova, uvećavan i menjan mnogo puta, odražava promenljivu sreću Egipatskog carstva. Gradnja je počela u 16. veku pne. Oko 30 faraona je dalo doprinos u izgradnji hramova. Glani deo hrama (Amonova sekcija) podignut je u doba Osamnaeste dinastije.
Kamen peščar za izgradnju haramova i stubova dovlačen je iz kamenoloma Gebel Silisila, oko 150 kilometara južnije.[1]
Podeljen je na tri zidovima odvojena dela koja su posvećena bogovima:[2]
- Amonu (centralni i najveći deo hrama, jedini koji je otvoren za posete)
- Mentuu (tebanski bog-ratnik)
- Mutu (božanska supruga boga Amona)
Hram u Karnaku je čuven zbog svojih 134 masivnih stubova organizovanih u 16 redova u Sali stubova. Od njih su 122 stuba visoka 10 metara, a preostalih 12 stubova su visoka 21 metar, sa prečnikom od preko tri metra. Arhitravi na vrhu ovih stubova teški su 70 tona. Još nije sasvim jasno kako su Egipćani podigli ovako teške konstrukcije na tu visinu. Jedna teorija je da su korišćene poluge, a druga je da su korišćene rampe od cigle i blata.
Hram ima čak 10 pilona (monumentalnih kapija), odvojenih palatama i dvoranama.
Salu stubova su sagradili faraoni Seti I i Ramzes II. Ona ima površinu od 4.850 kvadratnih metara.
Car Konstantin je 356. naredio zatvaranje svih paganskih hramova u Rimskom carstvu. Do tada je hram u Karnaku već bio uglavnom napušten. U njegovim ruševinama nastale su hrišćanske crkve. Prvi savremeni evropski opis Karnaka potiče iz 1589. Načinio ga je nepoznati Venecijanac. Evropljani su posetili i opisali hramove u Karnaku u 18. i 19. veku.
- Poruka
- 95.555
Rekonstrukcija Karnaka
Ostaci Karnaka
Ostaci Karnaka
- Poruka
- 95.555
Arkaim,Rusija
Аркаим (рус. Аркаим) је археолошко налазиште у Русији. Налази се у јужној Уралској степи, 8,2 км северно-западно од села Амурски и 2,3 км југо-источно од Село Александровски, у Чељабинској области, северно од руско-казахстанске границе.
Насеље се генерално датира на период 17. век п. н. е. То је било насеље Синташита културе.[1]
Налазиште је откривено 1987. године од стране тима Челебинских научника који су припремали подручје за поплаву како би се направио резервоар, и заштитним ископавањима које је водио Геннади Зданович. На почетку су њихови налази били игнорисани од стране совјетских власти, који су планирали да поплаве локацију пошто су већ раније поплавили Саркелом, али пажња која је привукла вест о открићу, приморала је совјетску власт да укине своје планове за плављање овог подручја. Налазиште је за проглашено за културни резерват 1991. године, а маја 2005. године посету је посетио председник Владимир Путин. [2]
Иако је насеље спаљено и напуштено, очуван је велики број детаља. Аркаим је сличан у облику, али много боље очуван од суседне Синташите, где је откривена старија кочија. Налазиште је заштићено са два кружна зида. Откривен је централни трг, окружен двема кружним зградама раздвојених улицом. Насеље покрива око 20.000 м2. Сачувани део заштитног зида је око 160 м. Саграђен је од земље упаковане у дрвене оквире, а ојачан циглом од непечене глине, укупне дебљине од 4 до 5 м. И висине 5,5 м.
У насељу има четири улаза кроз спољни и унутрашњи зид са главним улазом на западу. Станови су били површине између 110 и 180 м2. Спољни прстен станова броји 39 или 40 станова, у кружној улици. Унутрашњи прстен станова броји 27 станова, распоређених дуж унутрашњег зида. Централна улица је исушена покривеним каналом. Жданович процењује да је у насељу живело 1.500 до 2.500 људи.
Око Аркаимових зидова, биле су обрадива поља, 130-140 м до 45 м наводњавана системом канала и јарака. Пронађени су остаци семена проса и јечма.
Датовање на 17. век пре нове ере указује на то да се насељавање десило или одмах након индо-аријевске миграције у Јужну Азију и Месопотамију .
Аркаим (рус. Аркаим) је археолошко налазиште у Русији. Налази се у јужној Уралској степи, 8,2 км северно-западно од села Амурски и 2,3 км југо-источно од Село Александровски, у Чељабинској области, северно од руско-казахстанске границе.
Насеље се генерално датира на период 17. век п. н. е. То је било насеље Синташита културе.[1]
Налазиште је откривено 1987. године од стране тима Челебинских научника који су припремали подручје за поплаву како би се направио резервоар, и заштитним ископавањима које је водио Геннади Зданович. На почетку су њихови налази били игнорисани од стране совјетских власти, који су планирали да поплаве локацију пошто су већ раније поплавили Саркелом, али пажња која је привукла вест о открићу, приморала је совјетску власт да укине своје планове за плављање овог подручја. Налазиште је за проглашено за културни резерват 1991. године, а маја 2005. године посету је посетио председник Владимир Путин. [2]
Иако је насеље спаљено и напуштено, очуван је велики број детаља. Аркаим је сличан у облику, али много боље очуван од суседне Синташите, где је откривена старија кочија. Налазиште је заштићено са два кружна зида. Откривен је централни трг, окружен двема кружним зградама раздвојених улицом. Насеље покрива око 20.000 м2. Сачувани део заштитног зида је око 160 м. Саграђен је од земље упаковане у дрвене оквире, а ојачан циглом од непечене глине, укупне дебљине од 4 до 5 м. И висине 5,5 м.
У насељу има четири улаза кроз спољни и унутрашњи зид са главним улазом на западу. Станови су били површине између 110 и 180 м2. Спољни прстен станова броји 39 или 40 станова, у кружној улици. Унутрашњи прстен станова броји 27 станова, распоређених дуж унутрашњег зида. Централна улица је исушена покривеним каналом. Жданович процењује да је у насељу живело 1.500 до 2.500 људи.
Око Аркаимових зидова, биле су обрадива поља, 130-140 м до 45 м наводњавана системом канала и јарака. Пронађени су остаци семена проса и јечма.
Датовање на 17. век пре нове ере указује на то да се насељавање десило или одмах након индо-аријевске миграције у Јужну Азију и Месопотамију .
- Poruka
- 95.555
Rekonstrukcija grada Arkaim
- Poruka
- 95.555
Pompeji
Pompeji su jedan od najstarijih gradova u Italiji, nalazi se u podnožju Vezuva u Kampaniji, plodnoj regiji Apeninskog poluostrva sa rastresitim vulkanskim tlom i blagom klimom.
Antička kampanja (iz knjige Mau)
Nije poznato kada su Pompeji osnovani tačno, ali znamo da fragmenti Apolonovog hrama - jedne od najstarijih građevina u gradu - arheologija datiraju s kraja 7. vijeka. Pne. Još jedna drevna građevina Pompeja - dorski hram - datira s početka 6. veka. Pne. i vjerovatno je služio kao kulturno središte grčke ambasade. Ali Oskani se mogu smatrati pravim osnivačima grada (najstariji natpisi Pompeja nastali su na jeziku Oska). Časnu starost Pompeja potvrđuju i rezultati iskopavanja Amedea Mayurija i Stefana de Cara: rane gradske zidine i ostatke vrata pronađenih u VI regiji arheolozi pripisuju sredini VI vijeka prije nove ere. - glavni građevinski materijal ovog doba bio je tuf.
U VI vijeku. Pne e. Pompeji su bili jedan od gradova saveza etrurskih gradova formiranih u Kampaniji, predvođenih Kapuom. Međutim, izvori koji govore o ovom periodu ne govore ništa konkretno o gradu - Pompeji se ni na koji način ne ističu u odnosu na druge kampanijske gradove. Etrursko razdoblje završava se sredinom 5. vijeka. Pne. - primat u regiji pripada Samnitima. Povijest promjene naroda u Kampaniji daje Strabon u svojoj "Geografiji" (V.4.8.): "Tvrđava Hercules, koja leži na rtu izbočenom u more i toliko je otvorena jugozapadnom vjetru da naselje čini iznenađujuće zdravim, susjedna je Napulju. Ovaj grad i sljedeći, Pompeji, pored kojih teče rijeka Sarn, nekada su bili u vlasništvu Oskija, zatim Tirenaca i Pelazga, a zatim Samnita. Međutim, ovi drugi su protjerani s ovog područja. "
U 1. stoljeću. Pne e. Pompeji se pretvaraju u dobro održavan kulturni centar. Grade se amfiteatar za 20 hiljada gledalaca, Odeon, brojne privatne zgrade, ulice. Grad je aktivno ukrašen skulpturama, mozaicima, freskama stvorenim na visokom umjetničkom nivou.
5. februara 62. god. oglasilo se prvo zvono predstojeće katastrofe - snažan potres dogodio se u Kampaniji sa epicentrom u blizini Pompeja. Grad je uništen, a Nuceria, Herculaneum i drugi obližnji gradovi također su teško oštećeni. Prirodno, za takvu seizmički aktivnu zonu kao što je Kampanija zemljotresi nisu rijetkost, kao što Seneka primjećuje u svojoj raspravi "Naturales Quaestiones" (VI, I, 2): "... istina je da Kampanija nikada nije bila oslobođena prijetnje takvih toliko puta, bez nanošenja štete, da je strah od njih prošao ... "Međutim, ovoga puta snaga elemenata premašila je razmjere poznate generaciji - Pompejci su svoje posljedice uhvatili čak i u umjetnosti: lararij u kući pompejskog bankara Lucija Cecilija Jukunde prikazuje brojne gradske zgrade tokom zemljotresa.
Bareljef iz Yukundove kuće
Sljedećih 15 godina Pompeja bilo je ispunjeno grozničavom građevinskom aktivnošću - stanovnici grada obnavljaju ono što je uništeno zemljotresom, pa čak postavljaju i nove zgrade. Jedna od najvećih zgrada u Pompejima nakon zemljotresa, Centralno kupalište, nikada nije završena 79. godine nove ere. U mnogim su kućama arheolozi pronašli tragove rekonstrukcije, kozmetičkih popravki, obnove slika i mozaika. Sve je ukazivalo na to da stanovnici Pompeja, uprkos okrutnom udaru prirode, nisu uzeli u obzir Vezuv u svojim budućim životnim planovima.
Lagana podrhtavanja 70-ih. AD građani su to shvatili vrlo poslovno - pukotine na zidovima bile su razlog za sljedeću obnovu interijera kuća i druge restauratorske radove u gradu. Pronađene su mnoge indikacije drugog građevinskog buma: dragocjenosti u bogatim kućama čuvaju se u zaključanim pomoćnim prostorijama, alati, amfore sa krečom, a lonci za boje postavljaju se u prostorije spremne za ukrašavanje. Sve ukazuje na to da zemljotres koji je prethodio erupciji nije izazvao paniku kod Pompejaca i oni su se pripremili za uobičajenu obnovu oštećenih elementima.
Ali 24. avgusta, istorija grada je iznenada prekinuta - dotada dremajući Vezuv se budi i srušuje sve vrste proizvoda vulkanskih aktivnosti na okolni prostor. Drhtanje, pepeljaste pahuljice, kamenje koje je padalo s neba - sve je to iznenadilo stanovnike Pompeja. Ljudi su se pokušavali sakriti u kuće, ali su umrli od gušenja ili pod ruševinama. Neko je pretekao smrt na javnim mjestima - u pozorištima, na pijacama, forumima, crkvama, neko - na ulicama grada, neko - već izvan njegovih granica. Međutim, velika većina stanovnika ipak je uspjela napustiti grad.
Pompeji su jedan od najstarijih gradova u Italiji, nalazi se u podnožju Vezuva u Kampaniji, plodnoj regiji Apeninskog poluostrva sa rastresitim vulkanskim tlom i blagom klimom.
Antička kampanja (iz knjige Mau)
Nije poznato kada su Pompeji osnovani tačno, ali znamo da fragmenti Apolonovog hrama - jedne od najstarijih građevina u gradu - arheologija datiraju s kraja 7. vijeka. Pne. Još jedna drevna građevina Pompeja - dorski hram - datira s početka 6. veka. Pne. i vjerovatno je služio kao kulturno središte grčke ambasade. Ali Oskani se mogu smatrati pravim osnivačima grada (najstariji natpisi Pompeja nastali su na jeziku Oska). Časnu starost Pompeja potvrđuju i rezultati iskopavanja Amedea Mayurija i Stefana de Cara: rane gradske zidine i ostatke vrata pronađenih u VI regiji arheolozi pripisuju sredini VI vijeka prije nove ere. - glavni građevinski materijal ovog doba bio je tuf.
U VI vijeku. Pne e. Pompeji su bili jedan od gradova saveza etrurskih gradova formiranih u Kampaniji, predvođenih Kapuom. Međutim, izvori koji govore o ovom periodu ne govore ništa konkretno o gradu - Pompeji se ni na koji način ne ističu u odnosu na druge kampanijske gradove. Etrursko razdoblje završava se sredinom 5. vijeka. Pne. - primat u regiji pripada Samnitima. Povijest promjene naroda u Kampaniji daje Strabon u svojoj "Geografiji" (V.4.8.): "Tvrđava Hercules, koja leži na rtu izbočenom u more i toliko je otvorena jugozapadnom vjetru da naselje čini iznenađujuće zdravim, susjedna je Napulju. Ovaj grad i sljedeći, Pompeji, pored kojih teče rijeka Sarn, nekada su bili u vlasništvu Oskija, zatim Tirenaca i Pelazga, a zatim Samnita. Međutim, ovi drugi su protjerani s ovog područja. "
U 1. stoljeću. Pne e. Pompeji se pretvaraju u dobro održavan kulturni centar. Grade se amfiteatar za 20 hiljada gledalaca, Odeon, brojne privatne zgrade, ulice. Grad je aktivno ukrašen skulpturama, mozaicima, freskama stvorenim na visokom umjetničkom nivou.
5. februara 62. god. oglasilo se prvo zvono predstojeće katastrofe - snažan potres dogodio se u Kampaniji sa epicentrom u blizini Pompeja. Grad je uništen, a Nuceria, Herculaneum i drugi obližnji gradovi također su teško oštećeni. Prirodno, za takvu seizmički aktivnu zonu kao što je Kampanija zemljotresi nisu rijetkost, kao što Seneka primjećuje u svojoj raspravi "Naturales Quaestiones" (VI, I, 2): "... istina je da Kampanija nikada nije bila oslobođena prijetnje takvih toliko puta, bez nanošenja štete, da je strah od njih prošao ... "Međutim, ovoga puta snaga elemenata premašila je razmjere poznate generaciji - Pompejci su svoje posljedice uhvatili čak i u umjetnosti: lararij u kući pompejskog bankara Lucija Cecilija Jukunde prikazuje brojne gradske zgrade tokom zemljotresa.
Bareljef iz Yukundove kuće
Sljedećih 15 godina Pompeja bilo je ispunjeno grozničavom građevinskom aktivnošću - stanovnici grada obnavljaju ono što je uništeno zemljotresom, pa čak postavljaju i nove zgrade. Jedna od najvećih zgrada u Pompejima nakon zemljotresa, Centralno kupalište, nikada nije završena 79. godine nove ere. U mnogim su kućama arheolozi pronašli tragove rekonstrukcije, kozmetičkih popravki, obnove slika i mozaika. Sve je ukazivalo na to da stanovnici Pompeja, uprkos okrutnom udaru prirode, nisu uzeli u obzir Vezuv u svojim budućim životnim planovima.
Lagana podrhtavanja 70-ih. AD građani su to shvatili vrlo poslovno - pukotine na zidovima bile su razlog za sljedeću obnovu interijera kuća i druge restauratorske radove u gradu. Pronađene su mnoge indikacije drugog građevinskog buma: dragocjenosti u bogatim kućama čuvaju se u zaključanim pomoćnim prostorijama, alati, amfore sa krečom, a lonci za boje postavljaju se u prostorije spremne za ukrašavanje. Sve ukazuje na to da zemljotres koji je prethodio erupciji nije izazvao paniku kod Pompejaca i oni su se pripremili za uobičajenu obnovu oštećenih elementima.
Ali 24. avgusta, istorija grada je iznenada prekinuta - dotada dremajući Vezuv se budi i srušuje sve vrste proizvoda vulkanskih aktivnosti na okolni prostor. Drhtanje, pepeljaste pahuljice, kamenje koje je padalo s neba - sve je to iznenadilo stanovnike Pompeja. Ljudi su se pokušavali sakriti u kuće, ali su umrli od gušenja ili pod ruševinama. Neko je pretekao smrt na javnim mjestima - u pozorištima, na pijacama, forumima, crkvama, neko - na ulicama grada, neko - već izvan njegovih granica. Međutim, velika većina stanovnika ipak je uspjela napustiti grad.
- Poruka
- 95.555
- Poruka
- 95.555
gradski toalet
akvadukt
akvadukt
