Arapi u Španiji

[Khal Drogo]

Појава на историјској сцени Арапа у VII.вијеку, њихова експанзија када су за само вијек створили огромно царство које се простирало од Индије до Атлантика је по много чему јединствена прича.
Најзападнија област докле су добацили синови пустиње је простор данашње Шпаније, који се у античка времена звао Хиспанијом.

И та њихова епизода на пиринејском полуострву, која је потрајала безмало осам вијекова је по много чему и јединствена, по мени занимљива и заслужује тему.
На жалост, када се пише и збори о Арапима на простору данашње Шпаније, а то је обавезно у комшилуку, углавном у фед.БиХ, то се обавезно уоквири у један строго религијски охвир, и један изопачен приступ гдје се све своди на афирмацију једне религије и геноцидну нарав свих других према јадним муслиманима, чиме се у коначници скрнави а богами и силује историја.

Када опет зборимо о Арапима у Шпанији, то бих по неком мом “комотном“ виђењу сврстао у 4 временка периода.
- период освајања и успостављања арапске власти 711-756.године.
- периoд Умајадског емирата и калифата, вријеме успона и просперитета 756-1031.године .
- период малих арапских државица,1031-1248.године.
- Гранада, задњи арапски бастион на полуострву, 1248-1492.године.

Арапско освајање Хиспаније извршено је више стицајем околности, све је почело као пљачкашки поход.
Неки јебивјетар, Бербер, Тарик-ибн-Зијад

по налогу управитеља сјевернe Африке Мусе ибн-Нусаира повео је експедицију, прешао 711.године тјеснац, искрцао се код једног брда које ће бити по њему именовано, данас знано као Гибралтар .

Врло брзо је дошло до одлучујеће битке код Гвадалете 19. јула 711. године.

Ту је Тарик са својих 12.000 берберских ратника до ногу потукао визиготског краља Родерика који је водио војску од 25.000 ратника.
Судбина Родерика је непозната, остао је глас да је једноставно нестао.

 

[Khal Drogo]

Након битке код Гвадалете слиједи изузетно успјешна кампања по попуострву. Врло брзо, очигледно фрустриран Тариковим успјехом, номинално подређеног, у Хиспанији му се придружио Муса ибн-Нусаир са неких 10.000 арапских, углавно сиријских ратника, он је освојио градове које је Тарик заобишао.

Тек су неки утврђени градови са визиготским витезовима пружилуи озбиљнији отпор, визиготска пријестолница Толедо је пала након издаје јеврејских становника града. Најжешћи отпор је пружила Мерида, град је на јуриш освојен 1.јун 713.године.
Експедиција је почела као пљачкашки поход, убрзо су Арапи, гдје су Бербери ипак били ти који су изнијели терет освајања, овладали готово читавом Хиспанијом. Остале су неосвојене тек енклаве на сјеверу.

Више је разлога оваквом ненаданом упјеху, и гдје су Арапи са доста скромном војном силом освојило једно респектабично краљевство.
На простору данашње Шпаније тада бјеше успостављено визиготско краљевство, међутим сами Визиготи бејаху ратничка елита (по процјенама историчара у VII вијеку Хиспанију је насељавало 6 милиона душа од којих тек око 200.000 Визигота тј 3-4%) и мањина која је владала већинским романизованим старосједиоцима. Из перцепције већинско романизованог келтског и иберског становништва, Визиготи су били освајачи који су раније смијенили друге германске освајаче, уљезе, Вандале и Свеве, а њих су смјенили нови освајачи, Арапи и Бербери.

Други разлог је што у визиготском краљевству бјеше хаотична ситуација која је трајала већ неколико деценија, 710.године краљ Родерик је на кваран начин преотео власт од Витиза, краљевство бјеше подијељено, пола краљевство бјеше стало иза бискупа Опаса, Витизова брата, они су Тарика и Бербере доживљавали као снагу која се бори за “њихову ствар“, издаја Опасових и Витизових присталица је и одлучгила битку код Гвадалете. Убрзо ће увидјети да су се зајебали, и то гадно, Бербери и Арапи су имали другачије намјере него ли су они наивно прижељкивали.

И религијски сегмент потпомогао је освајање Бербера и Арапа, Визиготи почетком VIII вијека јесу били ортодоксни хришћани, међутим до 587.године били су сљедбеници аријанизма, владали су сурово према ортодоксним домаћим хришћанима, и иако је прошло 120 година и у међувремену су пригрлили ортодоксно хришћанство, остало је сјећање локалног хришћанског становништва на то вријеме угњетавања.
О разлозима брзог освајања Шпаније пише и Филип Хити у свом дјелу Историја Арапа (овдје) стр.451-452

Онај који је имао највише заслуга за овако брз успјех, Тарик ибн-Зијад, награђен је тако што је бачен у окове јер се оглушио о наредбу да стане са освајањем и тако побрао превелику славу, све се осим успјеха прашта. И Муса који је испрва еуфорично дочекан у Дамаску није дуго уживао у слави, и он је убрзо пао у немилост и завршио као просјак у неком забаченом селу.

 

[Khal Drogo]

Арапи су покушали наредних деценија експанзију и са друге стране Пиринеја, у земљи Франачкој, након почетних успјеха у бици код Тура 732.године потукао их је Карло Мартел.

Арапи су са друге стране Пиринеја ипак задржали Нарбону, која је била полажиште даљњих операција до 759.године.

Терет освајања су изнијели Бербери, међутим Арапи су себи приграбили најпллодније приобалне дијелове Хиспаније а Берберима оставили пасивни средишњи дио.
Тадашњи простор Шпаније није имао изглед као данас, тек ће крајем VIII вијека комплексом канала извршити наводњавање и од пасивног краја учинити мјесто пожељно за живот.
Међу Берберима разумљиво долази до незадвољства таквом расподјелом колача, незадовољство је прерасло у отворену побуну, пламен берберског устанка који је бјеснио осам година 734-42, поред Шпаније захватио је и Мароко све до Кејравана, и пријетио је истребљењу пачици арапских колониста у Шпанији.

Године 741. калиф Хишам је послао 27.000 сиријских ратника да угуше ову побуну, но то је само закомпликовало ствари.
Ови Сиријци су убрзо постали колонисти, сви са својим амбицијом да себи обезбједе богату провинцију, практично би свој завичај у Сирији замијенили градом и провинцијом у Шпанији, тако у старту већ имамо подијељен и разједињен емират. У неким периодима посебно послије доласка једног изванредног младића Абд ал-Рахмана 756.године имали би централизовану власт арапску власt на полуострву, али те подјеле праћене племенским и породичним анимозитетима између су тињале читаво вријеме, и сасвим сигурно си поспјешиле процес реконквисте који ће касније услиједити.

 

[Khal Drogo]

Године 750. у арапском свијету десио се важан догађај, династија Абасида је узурпирала вјерску и свјетовну власт од династије Умајада, то је пратио покољ гдје су сви чланови, сродници династије Умајада поклани. Како то и бива,један је ипак преживио, неки младић Абд ал-Рахман

у свом драматичном бијегу, неколико пута избјегавши погубљење, домогао се Шпаније, гдје сиријски колонисти нису благонаклоно гледали на овај преврат у арапскок и исламском свијету, и гдје је центар моћи премјештен из Дамаска и Сирије у Багдад и Ирак.
У подијељеној политичкој ситуацију једини преживјели из династије Умајада је брзо стицао присталице, локални емир је разумљиво увидио пријетњу, окупио је своје снаге и у бици код ријеке Гвадалквивира Абд ал-Рахман је извојевао побједу, убрзо улази у пријестоницу Кордову и 756.године почиње нова ера у историји Шпаније.
Емират у Шпанији је формално био у надлежности управитеља Магриба, и раније је Емир имао велику аутономију, а сада након преврат и покоља старе династије, емират у Кордови је преузео све атрубуте државе, и убрзо ће постати једном од најмоћнијих свјетских држава тог времена.

Године 778.године Карло велики а како то пише Филип Хити (овдје) на стр.459

је повео експанзију на Кордовски емират, но то је завршило неславно.

 

[Khal Drogo]

Са Абд ал-Рахманом, првим свог имена почиње период просперитета Кордовског емирата. Успоставиће династију која ће трајати 275 година, од 756-1031.године. Пратио је то економски, културни и духовни просперитет. Успостављена је снажна централна власт, јака дипломатија, моћна и обучена војска која је у почетку бројала 40.000 берберских плаћеника, да би у Х.вијеку за Абд ал-Рахмана III. бројала 100.000 војника а окосницу је чинила слоенска гарда.
Немира и сепаратистичког дјеловала јесте било, наравно, но то је у коријену сасјецано, пратиле би то и репресалије. Жариште немира и бунта бјеше Толедо гдје су хришћански витезови и одметнути муслимански племићи константно подривали емирову власт, у гушењу тих немира дјеловало се енергично, некад и кварно, остао је забиљежен како пише Филип Хити на стр.464 покољ у јами

Врхунац просперитета Кордовски емират доживио је за времена Абд ал-Рахмана III који је владао 49 година (912-961) и који је увео калифат 929. Тако смо имали јединствену ситуацију у арапској и муслиманској истприји од 929-1031 колико је трајао Кордовски калифат имали смо чак 3 калифата, Абасидски у Багдаду, Фатимидски у Каиру и Умајадски у Кордови.
Колико год је овај владар донио просперитета свом емирату, он сам и није пуно уживао у благодетима живота, како пише Филип Хити на стр. 475

пред крај живота оставио је запис да је у животу имао четрнаест срећних дана.

 

[Боб]

битно је да је на крају дошло до Реконквисте и да је југозападна европа спашена од муслимана

 

[Khal Drogo]

Како то и бива, када неки владар успостави моћну и просперитетну државу, то зна бити превелико бреме насљедницима који у правилу нису дорасли мисији да наставе започето. То се десило и у Кордовском емирату, Абдурахманови насљедници нису били дорасли изазовима, централна власт је слабила, калифат бјеше убрзо обесмишљен да би 1031.године био укинут, разни локални арапски лидери су све више показивали сепаратистичке тежње, па је у XI. вијеку успостављен читав низ арапских државица које су међусобно биле у сталном сукобу, неке би се шириле на рачун других, некад настајале а ницале би нове. И једна хаотична ситуација.

Шпанија бјеше арабизована и Арапи јесу били она владајућа елита али они су била једна изразита мањина која је владала огромном већином. И међу муслиманима полуострва је превладавало домаће становништво које је прихватило ислам.
У XI.вијеку имамо јединствену појаву каква није забиљежена никад у односима хришћана и муслимана, тзв Мозарапи, који су прихватили арапски језик који бјеше службени у комуникацији и начин живота али су у кругу породице задржали стару хришћанску вјеру и служили се романским патоа језиком који се развио из вулгарног латинског. Имали би два имена, једно арапско (муслиманско) више истицано у јавности и друго хришћанско.
Колико тада међу домаћим становништвом бјеше Мозарапа а колико муслимана, јако је тешко процијенити.
Најпознатји од тих Мозарапа бјеше чувени шпански витез Родриго Диаз де Вивар знан и као Ел Сид (изведено од арапског Саид = господар) изазивач

Ел Сид је успјешно ратовао предводећи хришћанску војску којој су се придружили мозарапи и домаћи муслимани у одбрани од нових освајача из Марока.

 

[Khal Drogo]

Ову ситуаију и разједињеност међу Арапима су искористиле хришћанске државе на сјеверу које све више јачају, посебно Леон, Кастиља и Арагон, и у XI.вијеку ће започети реконквиста.
Са друге стране у Шпанију упадају нови освајачи из Марока, моћна воја сила уједињена под испрва вјерским братством а касније династијом Алморавида или Мурабита како их још зову.
Научени на тежак живот у Сахари, гдје их је оскудица обликовала, њихово практиковање ислама и начин живота бејаху супротни од онога у Кордовском емирату и калифату. Ригидни и нетолерантни према онима који не дијеле њихово поимање живота, са радикалним схватањем ислама, ови фанатици би били често немилосрднији према домаћим муслиманима и мозарапима, има сличности са данашњим вехабијама.

Како је временом ова берберска династија Алморавида омекшала у благодетима плодне Шпаније, замијениће их половином XII.вијека виталније, постојаније, више жељно ратовања ново вјерско братство из Марока које ће такође прерасти у династију, Алмохади или Мувахиди како се још зову.

И са Алмохадима циклус се поновио, у благодетима Хиспаније постали би млитави, лијени, те ће их потиснути ново берберско вјерско братство и касније династија половином XIII вијека, Мариниди.
Ти ће процеси потрајати четири вијека, превирања међу Арапима и Берберима користиле су све јаче хришћанске краљевине, реконквиста је све више узимала маха.

Привремено ће бити заустављен 1195. када су Алмохади у бици код Аларкоса нанијели тежак пораз краљевини Кастиљи.

Ту краљ Кастиље Алфонсо VIII није сачекао краља Леона истог имена, већ је у битку кренуо сам и то га је коштало тешког пораза. Иако је Кастиља имала тешке посљедиве након овог пораза и требало је неколико година да се опораве, Алмохади нису у територијалном смислу остварили неку добит, а били су заузети и превирањима у Мароку.

Убрзо ће услиједити одлучујућа битка 1212.године код Лас Навас де Толоса.

Ту су хришћанске краљевине Кастиља, Арагон и Навара наније катастрофалан пораз Алмохадима.
Ова битка је и прекрерница у односима арапско-бербеских освајача и хришћанских краљевина, Кастиља и Арагон након ове битке постају доминантне силе на полуострву.

 

[Khal Drogo]

Реконквиста је довршена 1492. освајањем Гранаде. Међутим, већ половином XIII вијека, након ослобођења Кордове 1236.године и Севиље 1248.године, ослобођена је читава некадашња Хиспанија осим енклаве на југу, тек успостављњног (1230-е) емирата Гранаде.

Једини дио полуострва на којем се ислам заиста учврштио бјеше простор некадашње карташке колоније, такође семитског народа ако не сродног оно доста блиског Арапима. Тако успостављена линија која је раздвајала ислам и хришћанство подударала се са линијом некадашње пунске и западне цивилизације.
Паралелно са реконквистом ишао је и процес повратка конвертита својој старој вјери, покрштавање али и истовремено отклон од арапске културе и језика. Овај процес је ишао успорено али сигурно, одређених притисака је и разумљиво, не и неког прекомјерног насиља.

Сам емират Гранада више није могао угрозити хришћанске краљевине, повремено би Мариниди из Марока притекли Гранади у помоћ и вршили освајачке походе, 1340.године десила се велика битка код Салада

И нови катастрофалан пораз Гранаде и мароканских освајача против Португала и Кастиље. Португалску и кастиљанску војску предводила су два краља истог имена, наравно Алфонсо.

 

[Khal Drogo]

Браком између Исабеле и Фердинанда 1469.године, дошло је до уједињења два моћна краљевства, Кастиље и Арагона, и нова сила у најави, Шпанија.
Било је очекивати да би могли кренути и коначан довршетак реконквисте, и усмјерити акције на Гранаду. Ту су били и притисци од папе који је разумљиво охрабривао ослобођење полуострва од нехришћана а ту су и радикални елементи у Кастиљи који охрабривали владаре на овакав подухват.
Опет упитно је да ли би до похода дошло, могуће је да би превладали разлози против рата.

Дилему су олакшали задњи султани Гранаде, који су прво престали да плаћају данак, а ратоборни управитељ Малаге који ће у тим превирањима накратко приграбити и султански положај, ал-Загал предузимао је пљачкашке походе против околних хришћанских провинција. Бјеше чин рата, Гранада се ослањала на помоћ Турака и из Марока, које није било, самим тим и исход рата је могао бити само један.
Малага је освојена 1487.године, да би након преговора 2.јануара 1492. били предани кључеви Гранаде, која је пала под власт Кастиље.

Арапска ера на полуострву бјеше завршена. О тим задњим годинама Филип Хити пише у свом дјелу (овдје) на стр.501-502

Остало је забиљежено да је задњи султан абу-Абдулах (Боабдил) по напуштању Гранаде бацио задњи поглед и бризнуо у плач, након чега га је мајка и његов злодух прекорила; “ти плачеш као жена за оним што као мушкарац ниси могао одбранити“. Ова стијена би названа посљедњи уздах Маура.

 

[Лекизан]

Колико знам сва освајања муслиманских народа, било то да су Арапи, Турци Селџуци или Османи, започињала су пљачкашким походима суседних територија све док их нису довољно исцрпели да би могао да уследи један већи ратни поход у коме су те територије и припајане тим државама.

 

[Боб]

Колико знам сва освајања муслиманских народа, било то да су Арапи, Турци Селџуци или Османи, започињала су пљачкашким походима суседних територија све док их нису довољно исцрпели да би могао да уследи један већи ратни поход у коме су те територије и припајане тим државама.

овде је карактеристично арапско/муслиманско коришћење неслоге и хаоса на ободу европе за освајање, нешто што ће се потом поновити на њеном југоисточном ободу, са готово истим циклусом освајања и ослобођења

 

[dolinalima]

Свака част на занимљивој теми. Из инсајдерских извора знам да Арапи који држе до себе никако не могу да прежале губитак Шпаније, тј. ал-Андалуса.

 

[Khal Drogo]

Колико знам сва освајања муслиманских народа, било то да су Арапи, Турци Селџуци или Османи, започињала су пљачкашким походима суседних територија све док их нису довољно исцрпели да би могао да уследи један већи ратни поход у коме су те територије и припајане тим државама.

Ух, ту би се могла посебна тема отворити. У сваком случају добро запажање.
Сваким пљачкашким походом се врши тестирање колико је противник рањив и "зрео" да се крене и са освајачким походом.

Но, овдје не смијемо упасти у замку поједностављивања историје и историјских процеса. Иако сличности увијек има, често то уоквиримо у вјерски калуп, ипак постоји доста разлике када су у питању освајања турских народа и експанзија Арапа.
Увијек су ратни походи мотивисани користољубљем, освајањем територије, пљачком, поробљавањем и подјармљивањем народа, наметањем данка, међутим код Арапа је то добило нову важну димензију. Та ратна освајања и поробљавање народа, иако је мотив како написах користољубље наравно, су вршена под плаштом ширења "истинске вјере" (а ислам није ништа друго до арапска вјера) по њиховом учењу наравно.

Ту се ислам разликује од свих других религија које су постојале и које и данас постоје, и које су све у својој генези у почетку имале мирољубив карактер, тежњу узвишеним циљевима, истицање добра и отклон од било каквог насиља, у исламу у старту у самој основи бјеше тај милитантни карактер, бјеше од зачетка оруђе преко којег се ширила арапска доминација, култура и подјармљивање других народа.
Зато имамо нову појаву, свети рат (Историја Арапа стр.136)

и ту је у таквом рату све дозвољено, сваки злочин, непочинштво има оправдање. Ова нова димензија је била и важан замајац арапској експанзији.

 

[Лекизан]

Углавном освајање је било експресно ако се гледа период од настанка ислама у Арабији и њиховог доласка на Пиринејско полуострво.

https://www.scribd.com/document/249299135/Istorija-Španije-Fe-Baho-Alvares-Hulio-Hil-Pećaroman

 

[Khal Drogo]

Један веома добар документарац (први и други део) који говори о врхунцу арапске Шпаније, времену најмоћнијег владара Абд-ал-Рахмана III, околностима које су владале у првој половини Х вијека и владавини овог владара, успјесима и неуспјесима, који је донио просперитет својој земљи и који је пред крај живота оставио запис да је у животу имао само четрнаест срећних дана;

 

[Khal Drogo]

Један документарац који нам описује прилике прије и током арапске инвазије на Хиспанију и битку код Гвадалете;

 

[Statler and Waldorf]

Неки јебивјетар, Бербер, Тарик-ибн-Зијад

по налогу управитеља сјевернe Африке Мусе ибн-Нусаира повео је експедицију, прешао 711.године тјеснац, искрцао се код једног брда које ће бити по њему именовано, данас знано као Гибралтар

овај твој Тарик је за освајање Шпаније изгледа одликован Легијом части

 

[Khal Drogo]

овај твој Тарик је за освајање Шпаније изгледа одликован Легијом части

Није мој Тарик, уопште не познајем човјека, нити ми је род, у питању је историјска личнаст и важна епизода у историји Шпаније, а није неважна ни за европску историју. На нама је да је сагледамо колико смо у стању боље, покушавајући да не робујемо неком наметнутом и задатом калупу.
Није одликован, није је добио било какво признање, напротив, доживио је јако рђаву судбину "захваљујући" својим подвизима.
И код тадашњих Арапа све је било опростиво осим успјеха, посебно у освајачком походу, па је тако Тарик (Филип Хити Историја Арапа стр 450)

оптужен да се наводно оглушио о наређења, био јавно бичеван (за тадашње Бербере најгоре могуће понижење) и бачен у окове. Свакако је таквој судбини допринијело да Арапи никако нису могли дозволити да за тако важно освајање заслуге буду приписане неком Берберу.
Међутим, прича ту не завршава. Након успјешног похода и освајања Хиспаније, кренула је тријумфална поворка копненим путем кроз сјеверну Африку, све до Сирије и пријестолнице Дамаска у који је стигла фебруара 715.године.
Међу освојеним предметима посебно импресиван бјеше један сто украшен драгуљима и који је управитељ сјеверне Африке Муса разумљиво поклонио калифу. Тарик који је заплијенио овај сто успио је сакрити једну ногу (Историја Арапа стр 451);

и сада је приликом предаје поклона калифу искочио из гомиле са тим изгубљеним дијелом стола као доказ властитих подвига и да су заслуге за освајање Хиспаније више његове.
Није успио промијенити властиту судбини, али јесте Мусину који је убрзо и сам пао у немилост, одузета му је сва имовина, утамничен је и изложен најгорем понижењу, касније је завршио као просјак у неком селу у забаченом дијелу Хиџаза.

 

[Statler and Waldorf]

Није мој Тарик

шалио сам се.
војсковођа на слици носи огрлицу Легије части, што значи да је у питању неки берберски поглавица из 19. века, у блиским односима са Французима.

 

[Khal Drogo]

војсковођа на слици носи огрлицу Легије части, што значи да је у питању неки берберски поглавица из 19. века, у блиским односима са Французима.

Одлично запажање.
Слику сам добио у понуди када сам укуцао овог Тарика, ту некад убаце неодговарајућу слику, обично ако примијетим да није одговарајућа, елиминишем је, овај пута ми је то прмакло.

 

[Khal Drogo]

Један добар документарац који нам описује околности у Шпанији крајем XII вијека и битку код Аларкоса 1195.године.

 

[Khal Drogo]

Још један документарац који описује околности и догађаје почетком XIII вијека те нам даје приказ битке код Лас Навас де Толоса која се одиграла 16.јула 1212.године

 

[Khal Drogo]

Битке код Лас Навас де Толоса која се одиграла 16.јула 1212.године

Spojler: Battle of Las Navas de Tolosa

Battle of Las Navas de Tolosa

Casualties and losses
Strength
Commanders and leaders
Belligerents
Battle of Las Navas de Tolosa
Part of the Reconquista
Portrayal of the battle by Francisco de Paula Van Halen (1864)
Date 16 July 1212 Location Near Las Navas de Tolosa, Jaén, Andalusia, 38.28443°N 3.58286°W Result Decisive Christian Coalition victory[1]
Kingdom of Castile Crown of Aragon Kingdom of Navarre Order of Santiago Order of Calatrava Knights Templar Knights Hospitaller Narbonne Portuguese crusaders French crusaders Leonese crusaders Occitanian crusaders	Almohad Caliphate
Centre: Alfonso VIII of Castile Vanguard: Diego López II de Haro Rodrigo Jiménez de Rada (Archbishop of Toledo) Right Wing: Sancho VII of Navarre Left Wing: Pedro II of Aragon[2]	Muhammad al-Nasir
12,000–14,000[3]	~22,000–30,000[3][4]
~2,000[5]	Very high[3][6]

v t e Reconquista

The Battle of Las Navas de Tolosa, known in Arab history as the Battle of Al-Uqab (Arabic: معركة العقاب‎), took place on 16 July 1212 and was an important turning point in the Reconquista and in the medieval history of Spain.[7] The Christian forces of King Alfonso VIII of Castile were joined by the armies of his rivals, Sancho VII of Navarre and Peter II of Aragon, in battle[8] against the Almohad Muslim rulers of the southern half of the Iberian Peninsula. The caliph al-Nasir (Miramamolín in the Spanish chronicles) led the Almohad army, made up of people from all over the Almohad Caliphate.

Background
In 1195, Alfonso VIII of Castile was defeated by the Almohads in the Disaster of Alarcos. After this victory the Almohads took several important cities: Trujillo, Plasencia, Talavera, Cuenca, and Uclés. Then, in 1211, Muhammad al-Nasir crossed the Strait of Gibraltar with a powerful army, invaded Christian territory, and captured Salvatierra Castle, the stronghold of the knights of the Order of Calatrava. The threat to the Hispanic Christian kingdoms was so great that Pope Innocent III called Christian knights to a crusade.

Battle
Alfonso crossed the mountain range that defended the Almohad camp, sneaking through the Despeñaperros Pass, led by Martín Alhaja, a local shepherd who knew the area. The Christian coalition caught the Moorish army at camp by surprise, and Alhaja was granted the hereditary title Cabeza de Vaca for his assistance to Alfonso VIII.


Monument at Navas De Tolosa (1881)

According to legend, the Caliph had his tent surrounded with a bodyguard of slave-warriors. Though it was once claimed that these men were chained together to prevent flight, it is considered more likely that this results from a mistranslation of the word "serried", meaning a densely packed formation. The Navarrese force led by their king Sancho VII broke through this bodyguard. The Caliph escaped, but the Moors were routed, leaving heavy casualties on the battlefield.[9] The victorious Christians seized several prizes of war; Muhammad al-Nasir's tent and standard were delivered to Pope Innocent III.[10]

Christian losses were far fewer, only about 2,000 men (though not as few as legend had it).[5] The losses were particularly heavy among the Orders. Those killed included Pedro Gómez de Acevedo (bannerman of the Order of Calatrava), Alvaro Fernández de Valladares (comendator of the Order of Santiago), Pedro Arias (master of the Order of Santiago, died of wounds on 3 August) and Gomes Ramires (Portuguese master of the Knights Templar and simultaneously master of Leon, Castile and Portugal). Ruy Díaz (master of the Order of Calatrava) was so grievously wounded that he had to resign his command.

Muhammad al-Nasir died in Marrakech shortly afterwards.

Aftermath
The crushing defeat of the Almohads significantly hastened their decline both in the Iberian Peninsula and in the Maghreb a decade later. That gave further impulse to the Christian Reconquest and sharply reduced the already declining power of the Moors in Iberia. Shortly after the battle, the Castilians took Baeza and then Úbeda, major fortified cities near the battlefield and gateways to invade Andalusia. According to a letter from Alfonso VIII of Castile to Pope Innocent III, Baeza was evacuated and its people moved to Úbeda; Alfonso laid siege, killing 60,000 Muslims and enslaving many more. According to the Latin Chronicle of Kings of Castile the number given is almost 100,000 Saracens, including children and women, who were captured.[11]

Thereafter, Alfonso VIII's grandson Ferdinand III of Castile took Cordova in 1236, Jaén in 1246, and Seville in 1248; then he took Arcos, Medina-Sidonia, Jerez, and Cádiz. In 1252, Ferdinand was preparing his fleet and army for invasion of the Almohad lands in Africa. But he died in Seville on 30 May 1252, during an outbreak of plague in southern Hispania. Only Ferdinand's death prevented the Castilians from taking the war to the Almohad on the Mediterranean coast, James I of Aragon conquered the Balearic Islands (from 1228 over the following four years) and Valencia (the city capitulated on 28 September 1238).

By 1252 the Almohad empire was almost finished, at the mercy of another emerging African power. In 1269 a new association of African tribes, the Marinids, took control of the Maghreb, and most of the former Almohad empire was under their rule. Later, the Marinids tried to recover the former Almohad territories in Iberia, but they were definitively defeated by Alfonso XI of Castile and Afonso IV of Portugal in the Battle of Río Salado, the last major military encounter between large Christian and Muslim armies in Hispania.

Moorish Granada
In 1292 Sancho IV took Tarifa, key to the control of the Strait of Gibraltar. Granada, Almería, and Málaga were the only major Muslim cities remaining in the Iberian peninsula. These three cities were the core of the Emirate of Granada, ruled by the Nasrid dynasty. Granada was a vassal state of Castile, until finally taken by the Catholic Monarchs in 1492.

In fiction
Harry Harrison's 1972 alternate history/science fiction novel Tunnel Through the Deeps depicts a history where the Moors won at Las Navas de Tolosa and retained part of Spain into the 20th century.

када су хришћанске краљевине Кастиља, Арагон и Навара нанијеле катастрофалан пораз Алмохадима, је прекрерница у односима арапско-бербеских освајача и хришћанских краљевина, Кастиља и Арагон након ове битке постају доминантне силе на полуострву, реконквисту Хиспаније више ништа није могло зауставити.

Овој бици у Шпанији дају велику важност, самим тим је разумљиво честа инспирација не само шпанским сликарима.

Битка код Лас Навас де Толоса, 16.јули.1212.године, Хорас Вернет, слика из 1817.године

Битка код Лас Навас де Толоса, 16.јули.1212.године, Франсиско Де Паула ван Хејлен, слика из 1864.године

 

[Khal Drogo]

Један доккументарац који нам описује догађаје у Шпанији и процес реконквисте у првој половини XIV вујека и битку Битка код Рио Салада, познату и као битку код Тарифе, која се одиграла 30. октобра 1340.године;