Apsurdna, ali neizbežna pomišljanja

sve sto citam je tacno. sve ima vise perspektiva. jedino, u mom slucaju, osoba je, ocigledno, vec resila da sve prekine. nasao je nacin shodno svojim kapacitetima. ne vidim sta bi promenilo i da sam zvala, slinila, insistirala, vikala, proklinjala, pretila, kose cupala... on je RESIO da ode..neka mu je srecno...patila ja posle zvanja ili bez zvanja, meni je isto. podjednako isto pece cinjenica da je otisao kao poslednji smrduljak. nista meni tu ne bi promenila moja odluka da ga pozovem...i jos nesto. mislim da sve ovo zaista nema mnogo veze sa ponosom. neko je gore u prethodnim postovima to razumeo, mislim da je pravnica lepo definisala. nije ponos. sve drugo je.
 
Nije mi se to desilo. A moze i drugacije. Neki ljudi vole jednu osobu , a desi im se druga. Neki nisu voleli nikoga , pa su zavrshili s nekim zato sto tako ''treba''. A pri tom koliko je pravih proshlo pored njih...

Ali kad se jednom upetljsh u takav zivot ,i provedesh mnogo vremena u njemu.Onda pocinjesh da verujesh , ili da se obmanjujesh...da je tako bolje. Da je tako moralo.
I niko ne sme da postavi pitanje , jer sam ne smesh da postavish pitanje.Sta bi bilo da je bilo drugacije?
I tako zivot polako prolazi.
 
nikolasander:
Jednostavno nisam mogao da je pogledam u oci a da ne zaplacem,ma cinimi se da bih umro od tuge.Sta da joj kazem?,o cemu da pricam sa njom?Ne znam,sad mi je krivo sto nisam otisao da je vidim i zagrlim poslednji put,ali sad je kasno i popravka nema!
:cry::cry::cry:
Kliknite za proširenje...

Pa sta i ako zaplaces? Ljudi u takvim situacijama i treba da znaju da su voljeni i da nisu sami. Ne bi je ti podsetio na smrt, ona je sa tim zivela svaki dan. Nije bitno sta ces da pricas. Nisi otisao zbog sebe, jer ti nisi mogao da se suocis. Ne kudim te, nego hocu da objasnim koliko je to bre vazno. :-(
 
Ponekad na zivot gledamo kao na kompjutersku igricu. Ko je na redu da povuce potez,ko gubi a ko dobija,takmicimo se sa samim sobom i kreiramo sliku o sebi na racun zivota.
Sve sto zelish da radish a nisi uradio-uskracen si za nesto. ( ne pricam naravno za stvari koje ne treba uraditi-ne mora svaka ograda da se preskoci, ali zna se gde su ograde...)
Nisi gubitnik ako si nekome priznao svoje emocije prvi ili uopshte...lepo je imati emocije bez obzira na to da li su uzvracene ili ne...
Samo nas strah sprecava,da cemo ispasti ovakvi ili onakvi...da ce nas odbiti...Luzer nije onaj koji ima osecanja vec onaj koji ne oseca nishta....ma sta ja to pishem, ti pojmovi ne postoje kad su u pitanju emocije, u tome je kvaka...
Pa sta ako povucesh prvi potez? Sta je najgore sto moze da se desi ako to uradish? Da ti nije uzvraceno istom merom? PA SHTA?
 
Meni se dogodilo da, nakon 25 godina, pronađem jedno neotvoreno pismo. Dakle, stajalo je dve i po decenije u podrumu, i verovatno ga nikada ne bih pronašla da se nismo selili u drugi stan. Kad sam otvorila pismo, iz njega je ispao zlatni privezak u obliku srca. Bila sam potpuno šokirana.
Elem, pismo je napisao momak u koga sam nekada davno bila ludo i - činilo se - beznadežno zaljubljena. U njemu mi on izjavljuje ljubav i kaže da, ukoliko ne odgovorim na pismo, to će značiti da njegova ljubav nije uzvraćena.
Kako se desilo da pismo nikada nisam otvorila, a kamoli pročitala - nemam pojma.
Uostalom, to više nije ni važno.
Ali je osećanje fantastično. Čudan spoj nežnosti i tuge sa zadovoljstvom.
 
Pipi Langstrumpf:
Ponekad na zivot gledamo kao na kompjutersku igricu. Ko je na redu da povuce potez,ko gubi a ko dobija,takmicimo se sa samim sobom i kreiramo sliku o sebi na racun zivota.
Sve sto zelish da radish a nisi uradio-uskracen si za nesto. ( ne pricam naravno za stvari koje ne treba uraditi-ne mora svaka ograda da se preskoci, ali zna se gde su ograde...)
Nisi gubitnik ako si nekome priznao svoje emocije prvi ili uopshte...lepo je imati emocije bez obzira na to da li su uzvracene ili ne...
Samo nas strah sprecava,da cemo ispasti ovakvi ili onakvi...da ce nas odbiti...Luzer nije onaj koji ima osecanja vec onaj koji ne oseca nishta....ma sta ja to pishem, ti pojmovi ne postoje kad su u pitanju emocije, u tome je kvaka...
Pa sta ako povucesh prvi potez? Sta je najgore sto moze da se desi ako to uradish? Da ti nije uzvraceno istom merom? PA SHTA?
Kliknite za proširenje...


Svaka cast o, Veliki Ucitelju !!! I ja sam htela bas ovako nesto da kazem (8-) malo sutra bih ga ovako srocila8-)), al evo , u slavu svega ovde procitanog mogu prepuruciti svima knjigu Richarda Bacha "JEDNO" (poznat je podelu Galeb Dzonatan Livingstoun). Dakle, u tom romanu on pilotira iznad mnogobrojnih puteva sudbine koji su bili "spremljeni" za njega i kojima je mogao poci da se nije odlucio za neki drugi. Zastaje na mestima "vaznih zivotnih odluka" i pokusava da isproijektuje sta bi se dogodilo da je tada drugacije postupio, .....
 
Predivna je tema, stvarno. Niko ne spamuje i svi su iskreni. Svaka cast ljudi. Ja sam obicno ta koja se prva javi, zove. Ako mi je stvarno stalo do nekog, progutam ponos (mada je tesko, jako tesko). I uglavnom se pokajem i jos vise razocaram. Vecina ljudi ipak nije spremna da iskreno voli, da oprosti, da dopusti sebi nesto najlepse i najcistije. I kad tako jedva skupim hrabrost i snagu i pozovem, posaljem sms, sta god... i ostanem bez odgovora ili je odgovor formalan i hladan i predtsavlja jos jedno ispaljivanje... pojedem se ziva. I shvatim da sam samo nahranila ego nekom a sebe spustila nisko, najnize. I patim, dugo i intenzivno. I nikad ne zaboravim. A ono "ko zna zasto je to dobro" nekad naglas ponavljam ne bih li ubedila sebe da ima bar malo istine u tome... i uglavnom mi ne uspe. Ne verujem da se sve desi onako kako je trebalo da bude... Ne verujem u sudbinu. Ne verujem ni da sve zavisi od nas samih i da smo sami kovaci svoje srece. Postoji mnogo stvari na koje ne mozemo da uticemo. Postoje mnogi ljudi koje volimo, a ne mozemo da ih "nateramo" da zavole i oni nas. Niti ih mozemo naterati da nam se jave, da zamole za oprostaj, da bar pozovu i pitaju "kako si". Ne mozemo im zabraniti da nas povrede, ako smo ih vec pustili u svoje srce.
 
Sokolica_M:
''Milion puta prošao sam ispod tvoga prozora
Kliknite za proširenje...
Sokolica_M:
da si rekla samo riječ, došao bih...'' Suviše ofucan bend, odveć rabljena fraza ne samo iz vizure mojih, ohohoo godina. Stanje kroz koje smo svi prošli/prolazili za pubertetskih papazjanija. Da se mogu latiti bezvezne da mi je ova pamet bila, ISKLJUČIVO bih korigovao ovu stavčicu ličnog zanošenja. Bezvezna izreka, bezvezni vapaj za povoljnijim epilogom. Ergo, ne treba mi ni korekcija ;)

Evo, da obrišem prvo suze (rukavom, poput deteta ), pa da počnem... Čemu zagrada i čemu poređenje? :P Dokaži da si odrasla. ;)

Da li verujete da se uvek sve desi baš onako kako treba? Da li se vodite onom već pomalo (ili pomnogo otrcanom, lažno ili istinski utešnom): ''Ko zna zašto je to dobro''... Ne – za misao pod navodnicima, da – za početak pasusa (iako baš i nije najjasnija razlika između ova dva gesla, neubjedljiva u aksiomatičnosti). Vodim se onom NAJBOLJE JE UPRAVO ONAKO KAKO SE DEŠAVA. I to nije linija manjeg otpora, već stvar izbora bar jedne od zaraćenih strana. Stepen spremnosti da prihvatimo okolnosti koje postoje izvan naše volje, čine nas manje ili više ZRELIM.

Znam da ne možemo da utičemo na događaje... u tome je očaj čoveka... „Pih”, al' bih bio srećan da si izostavila negaciju ispred možemo. Ali, u tom slučaju bi izostao i očaj, pa i pobuda za postavljanje topic-a :P A ko to, izvini, utiče, a i kreira događaje, do nas? Implementacija neke više, meni nejasne sile... opet...? Ah, drznuću se da je ne priznajem.

Možemo samo da upravljamo svojom reakcijom na njih... i dobro je što imamo tu slobodu... i tu odgovornost... Da, kad smo slabići i ne gađamo in medias res. Pominjanje slobode i odgovornosti, u tom slučaju prerasta u njihovo nipodaštavanje ili kompromitaciju, koja mu dođe nekako i gora.

Koliko se puta desi, recimo: prolazite nekom ulicom uvek kad ste u tom kraju... A onda, jedne večeri, napravite izuzetak... I posle saznate da se nešto zbilo u toj ulici...
Ako je loše - čovek će uvek reći: ''Hvala Bogu''.
Ako je izbegao nešto što on smatra dobrim, pitaće se ZAŠTO... Ja se uzgred i žestim na Život (psujem ga kao kočijaš )... Individualna percepcija. Ne vidim ničeg ekstremno važnog za apostrofiranje ili poređenje kao paradoks... Recimo da se ponašam kao ti u podudarnoj simbolici, dok, recimo, prolazim Bulevarom. :mrgreen:

I ono usko vezano za ovu temu: da li vam se desilo da volite neku osobu, nedostaje vam, a iz nekog razloga niste u kontaktu (zbog svađe ili udaljenosti)... i iz ponosa čekate da onaj drugi progovori i priđe i pozove prvi... i tako do nekog praštanja, zbližavanja, objašnjavanja, izliva emocija nikad ne dođe. Sličnih odgovora je već bilo: Ništa me, a naročito ne „ponos”, nije moglo spriječiti u čačkanju makar i trunčice smislenosti u svrhu rasvjetljavanja zločina. Pade mi na pamet kako, u nerijetkim sudskim procesima na filmovima, detaljčić koji je promicao jednostavnosti uočavanja najednom radikalno izmijeni važeću optužbu i (gledaocima za srce prirasli :D ) glumac biva oslobođen krivice. No, film je fikcija, a stvarnost baš ne pričinjava toliku nepravdu samo jednom sudioniku događaja.

Ako računamo sa tim da nije ratno stanje i ograničene slobode misli i govora, ne vidim da postoji iko toliko nedodirljiv ili bogom dan (a ne pihtijasto spadalo, kakvo je žena :P ;) ) da prezam ili čekam na njegovu reakciju. Saspem, brate, šta imam (ali ne brutalno i kad god mi se ćefne) pa kom opanci, kom obojci.

A onda saznate, posle mnogo godina, da ste se čekali u isto vreme. I setite se situacije: ''Da si dao/dala samo jedan znak, sve bi bilo drugačije''... Nadam se da će, posle mnogo godina, pojedinci samo ZABORAVITI da su u isto vrijeme sa još nekima čekali redove za mlijeko, hljeb ili kamatu kod Jezde i Dafine... I vrlo bih volio da upoznam bar jedan par podlakćenih zaljubljenika koji tipkaju prstima u iščekivanju reakcije onog drugog. Baš koliko me zanima i da li postoji ijedan vozač koji se nije ogriješio o lik i djelo saobraćajnih znakova/znaka (valjda ovo drugo, 'bem li ga, kao i lingviste dok lome koplja šta je ispravnije reći za datu situaciju). Nešto mi se čini da me zamišljeni POČINILAC poštovanja saobraćajnih propisa ni slučajno ne bi impresionirao životnom vrletnošću i sadržajnošću. Dakle, ZNAkovCi su vrlo prekršiva kategorija. ;) Ne bih o mom večerašnjem iskustvu :mrgreen:

Možda je apsurdno gledati na stvari iz tog ugla... ''Šta bi bilo da je bilo''... ali nekad, u mom slučaju, neizbežno...
Aha, najzad se lati apsurda u gledanju na stvari i kao poslednje, a ispade najvažnije: :D otvori i njen, neizbježni slučaj :) Draga, pa di je ijedna konkretnija riječ o mukici koju si preovlađujućim dijelom ove teme zabašurila ulogom animir-dame na LJ&S? ;) Pa neka je sto puta samo o tome pričano u temi. Ne pišeš roman, a be, da bi se toliko primicala naratoru a ne subjektu u opisu događaja :P :)
Kliknite za proširenje...
Eto i pet karaktera na ovom mjestu, pošto tupson računarski poruči pred slanje da je poruka prekratka. Mislim, kriv je kompjuter :lol:
 
Ponovo mislim na njega,a ne zelim...
Razmisljam o tome sta bi bilo da sam bila drugacija prema njemu,
sta bi bilo da sam mogla da mu pokazem sta osecam,
sta bi bilo da sam umela da razgovaram sa njim.....
Da li je moguce da se emocije vrate?
Ili to sto osecam nikad nije ni prestalo?
Da li je moguce voleti dve osobe?
Mislim da nije.
A sta je onda ovo?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Paula
Mali, ali samo moj?
2
Odgovora
32
Pregleda
1.087
Lovac Luka ulovio vuka
Lovac Luka ulovio vuka

Back
Top