E tačno sam mislila da se meni ovo neće desiti, al' ne znam je l' to mora tako ili sam ja debil...
Uglavnom, evo stigoh tu pred kraj već i nešto sam zakočila u poslednje vreme (4 meseca tapkam u mestu, a i pre toga sam usporila). Hoću sebi glavu da razbijem, da se već pokrenem, al' nešto sam strašno demotivisana, valjda već umorna, isceđena...
Mislim, svesna sam ja da je i drugima tako, ali me to baš i ne teši. Na žalost, nemam baš neke radne navike, uvek sam bila kampanjac i sve u poslednji momenat spremala, sa velikim stresom....a sada mi to jako teško pada. Upala sam u neki trip, kao da stojim i ne mičem se, a vreme prolazi nenormalnom brzinom, dani i noći se smenjuju, a ja kao ukopana. Jbt, koji mi je?!?
E a što je najgore, niko ni da drekne na mene, da me malo iskritikuje, svi su nešto fini, kao: ''Pa ok, to je prolazna kriza....samo se ti trudi i biće dobro.'' Tačno imam osećaj da mi treba neko da me dobro prodrma, da mi da neki agresivan, ali pravi savet...
Eee, a nisam ovakva inače...Uh, kada treba nešto drugo raditi skačem prva. Sport, čitanje, šetanje, spremanje kuće, ma bilo šta...e onda sam puna energije...
A kad uzmem ono radno pravo, pa kad vidim one organe Međunarodne organizacije rada, pa radne odnose od robovlasničkog društva, preko feudalizma, samoupravljanja do kapitalizma i sliče ''zanimljive'' teme u sitna crevca, obuzme me neki jad i bezvoljnost. Interesantno, uvek zaspim kad uzmem knjigu i to je tako neki moćan san, ne može mu se čovek odupreti, ili počnem da se gušim, ili dobijem (da izvinete) proliv. Razmišljam o poseti psihologu.
Ako neko ima neki isproban recept kako se ovo prevazilazi, jer ja moram do leta završiti (brat mi dolazi na faks, a ne mogu roditelji oboje da izdržavaju), ja ću mu biti zahvalna ako ga podeli sa mnom...
Ej, a za poseban blog je priča o tome koliko se loše osećam što još uvek sedim roditeljima na grbači a još malo pa ću 24 godine da nabijem u guzicu...Mislim da me čak i to koči (iako zvuči kontradiktorno možda)...Jes' da mi nikad nisu zamerili, štaviše zadovoljni su sa mnom, znam, ali nekako meni neprijatno, pa samoj sebi stvaram pritisak, i onda se kočim (sve je to na podsvesnom nivou, jer kad racionalno razmišljam svesna sam da je normalno da roditelji izdržavaju dete dok je na fakultetu...al' kako to usaditi i u podsvest koja drugačije rezonuje)....Al' ajd da ne davim sad o tome...
Neg', volela bih da čujem ovde savet pametnih ljudi, a znam da vas na ovom forumu ima najviše
...
PS. U jbt, pre nego što počeh da pišem blogove, htedoh da mi svi budu veseli, kad ono sve neki crnjaci...:-?
Uglavnom, evo stigoh tu pred kraj već i nešto sam zakočila u poslednje vreme (4 meseca tapkam u mestu, a i pre toga sam usporila). Hoću sebi glavu da razbijem, da se već pokrenem, al' nešto sam strašno demotivisana, valjda već umorna, isceđena...
Mislim, svesna sam ja da je i drugima tako, ali me to baš i ne teši. Na žalost, nemam baš neke radne navike, uvek sam bila kampanjac i sve u poslednji momenat spremala, sa velikim stresom....a sada mi to jako teško pada. Upala sam u neki trip, kao da stojim i ne mičem se, a vreme prolazi nenormalnom brzinom, dani i noći se smenjuju, a ja kao ukopana. Jbt, koji mi je?!?
E a što je najgore, niko ni da drekne na mene, da me malo iskritikuje, svi su nešto fini, kao: ''Pa ok, to je prolazna kriza....samo se ti trudi i biće dobro.'' Tačno imam osećaj da mi treba neko da me dobro prodrma, da mi da neki agresivan, ali pravi savet...
Eee, a nisam ovakva inače...Uh, kada treba nešto drugo raditi skačem prva. Sport, čitanje, šetanje, spremanje kuće, ma bilo šta...e onda sam puna energije...
A kad uzmem ono radno pravo, pa kad vidim one organe Međunarodne organizacije rada, pa radne odnose od robovlasničkog društva, preko feudalizma, samoupravljanja do kapitalizma i sliče ''zanimljive'' teme u sitna crevca, obuzme me neki jad i bezvoljnost. Interesantno, uvek zaspim kad uzmem knjigu i to je tako neki moćan san, ne može mu se čovek odupreti, ili počnem da se gušim, ili dobijem (da izvinete) proliv. Razmišljam o poseti psihologu.
Ako neko ima neki isproban recept kako se ovo prevazilazi, jer ja moram do leta završiti (brat mi dolazi na faks, a ne mogu roditelji oboje da izdržavaju), ja ću mu biti zahvalna ako ga podeli sa mnom...
Ej, a za poseban blog je priča o tome koliko se loše osećam što još uvek sedim roditeljima na grbači a još malo pa ću 24 godine da nabijem u guzicu...Mislim da me čak i to koči (iako zvuči kontradiktorno možda)...Jes' da mi nikad nisu zamerili, štaviše zadovoljni su sa mnom, znam, ali nekako meni neprijatno, pa samoj sebi stvaram pritisak, i onda se kočim (sve je to na podsvesnom nivou, jer kad racionalno razmišljam svesna sam da je normalno da roditelji izdržavaju dete dok je na fakultetu...al' kako to usaditi i u podsvest koja drugačije rezonuje)....Al' ajd da ne davim sad o tome...
Neg', volela bih da čujem ovde savet pametnih ljudi, a znam da vas na ovom forumu ima najviše
...PS. U jbt, pre nego što počeh da pišem blogove, htedoh da mi svi budu veseli, kad ono sve neki crnjaci...:-?
...
...
. Al' sad je kasno za razbijanje glave tim. Idemo dalje.