Cao.
Molim vas, pogledati.
>>>>>>> http://srpskidnevnik.com/tema-dana/...t93Q6WUe8-mfekGfGNht7raGwHxLBSJiNEB4jPuAZlYrY
Premda u protestima „1 od 5 miliona“ učestvuju i suverenističe stranke – Dveri, Narodna stranka i Zdrava Srbija, ipak je utisak da, nekako, ton demonstracijama poglavito daju prozapadne (atlantističke) partije i ideologije.
To se možda može videti, između ostalog, i po tome što predloženi Sporazum s narodom (ovde) uopšte ne sadrži reči „Kosovo“ ili „Republika Srpska“.
Štaviše, tačka 4 ovog Sporazuma koja je, prema uveravanjima što ih je autor ovog teksta dobio od suverenista iz SzP, trebalo približno da glasi: „Ne priznajemo nijedan državni ili ekonomski sporazum koji ova nelegitimna vlast bude potpisala, te upozoravamo druge države, međunarodne organizacije i institucije, kao i kompanije, da ovo prime k znanju“, preformulisana je kao: „Obavezujemo se da ćemo obelodaniti i preispitati sve akte koji su do sada usvojeni i koje bi sadašnji nedemokratski režim usvojio, a koji ugrožavaju državne, nacionalne i ekonomske nterese“.
Suštinska je razlika između javnog i upozoravajućeg odricanja prava „nelegitimnoj vlasti“ da sklapa sporazume koji se tiču državnih, nacionalnih i ekonomskih interesa – uključiv i ugovore o statusu Kosmeta, i onoga što je na kraju završilo u Ugovoru s narodom, a što je samo slaba i mlaka najava da će takvi sporazumi biti – tek „preispitani“ (?!).
Tako se posredno, po mom mišljenju, potvrđuju procene iz krugova ozbiljnih beogradskih analitičara da, kakva god da je namera učesnika, najopasniji učinak ovih protesta može biti, zapravo, jačanje atlantističkog pritiska na Aleksandra Vučića kako bi što pre potpisao „Pravno obavezujući sporazum“, odnosno, omogućio „Kosovu“ dobijanje stolice u UN.
Da događaji, izgleda, idu u tom pravcu pokazuje ne samo izjava srpskog ministra inostranih poslova da je „sada povoljan momenat za rešavanje kosovskog pitanja“ jer će, u trenutnoj konstelaciji, „SAD podržati dogovor Beograda i Prištine“ (ovde), već i razmišljanja koja, iznebuha, čujem iz izvora koji komuniciraju s vlastima, da „stolica u UN za Kosovo možda i nije tako strašna“, budući da su „Belorusija i Ukrajina, kao deo jedne države (SSSR), bile u UN“, te da „i Republika Srpska može istu priliku da iskoristi da i ona uđe u UN“.
Tačno je da je Dodik više puta rekao da „ako Kosovo bude primljeno u UN, Republika Srpska će preduzeti korake u tom pravcu“ (ovde i ovde), pozivajući se, između ostalog, i na duh Rezolucije Skupštine RS od 22. februara 2008. godine (ovde).
Ovu vezanu nameru nedavno je afirmisao i Dragomir Anđelković, analitičar blizak SNS-u (ovde). Ali, hajde da vidimo da li beogradsko puštanje Kosova u UN može biti praćeno i, istovremenim, ulaskom Republike Srpske u svetsku organizaciju.
Ideja da se „Kosovo“, „po modelu Belorusije, Ukrajine i SSSR“, može slobodno primiti u UN, a da i dalje pravno ostane deo Srbije (?), javila se još 2006. godine. Nju je, kao alternativu, izneo Srđan Srećković, tadašnji potpredsednik SPO, ukazavši da je „lider naše stranke, Vuk Drašković, analizirao veliki broj mirovnih sporazuma“ i zaključio kako su „različita rešenja moguća“ – poput činjenice da je „SSSR bio stalni član SB UN, ali su Belorusija i Ukrajina imale posebne stolice u UN“ (ovde).
Molim vas, pogledati.
>>>>>>> http://srpskidnevnik.com/tema-dana/...t93Q6WUe8-mfekGfGNht7raGwHxLBSJiNEB4jPuAZlYrY
Premda u protestima „1 od 5 miliona“ učestvuju i suverenističe stranke – Dveri, Narodna stranka i Zdrava Srbija, ipak je utisak da, nekako, ton demonstracijama poglavito daju prozapadne (atlantističke) partije i ideologije.
To se možda može videti, između ostalog, i po tome što predloženi Sporazum s narodom (ovde) uopšte ne sadrži reči „Kosovo“ ili „Republika Srpska“.
Štaviše, tačka 4 ovog Sporazuma koja je, prema uveravanjima što ih je autor ovog teksta dobio od suverenista iz SzP, trebalo približno da glasi: „Ne priznajemo nijedan državni ili ekonomski sporazum koji ova nelegitimna vlast bude potpisala, te upozoravamo druge države, međunarodne organizacije i institucije, kao i kompanije, da ovo prime k znanju“, preformulisana je kao: „Obavezujemo se da ćemo obelodaniti i preispitati sve akte koji su do sada usvojeni i koje bi sadašnji nedemokratski režim usvojio, a koji ugrožavaju državne, nacionalne i ekonomske nterese“.
Suštinska je razlika između javnog i upozoravajućeg odricanja prava „nelegitimnoj vlasti“ da sklapa sporazume koji se tiču državnih, nacionalnih i ekonomskih interesa – uključiv i ugovore o statusu Kosmeta, i onoga što je na kraju završilo u Ugovoru s narodom, a što je samo slaba i mlaka najava da će takvi sporazumi biti – tek „preispitani“ (?!).
Tako se posredno, po mom mišljenju, potvrđuju procene iz krugova ozbiljnih beogradskih analitičara da, kakva god da je namera učesnika, najopasniji učinak ovih protesta može biti, zapravo, jačanje atlantističkog pritiska na Aleksandra Vučića kako bi što pre potpisao „Pravno obavezujući sporazum“, odnosno, omogućio „Kosovu“ dobijanje stolice u UN.
Da događaji, izgleda, idu u tom pravcu pokazuje ne samo izjava srpskog ministra inostranih poslova da je „sada povoljan momenat za rešavanje kosovskog pitanja“ jer će, u trenutnoj konstelaciji, „SAD podržati dogovor Beograda i Prištine“ (ovde), već i razmišljanja koja, iznebuha, čujem iz izvora koji komuniciraju s vlastima, da „stolica u UN za Kosovo možda i nije tako strašna“, budući da su „Belorusija i Ukrajina, kao deo jedne države (SSSR), bile u UN“, te da „i Republika Srpska može istu priliku da iskoristi da i ona uđe u UN“.
Tačno je da je Dodik više puta rekao da „ako Kosovo bude primljeno u UN, Republika Srpska će preduzeti korake u tom pravcu“ (ovde i ovde), pozivajući se, između ostalog, i na duh Rezolucije Skupštine RS od 22. februara 2008. godine (ovde).
Ovu vezanu nameru nedavno je afirmisao i Dragomir Anđelković, analitičar blizak SNS-u (ovde). Ali, hajde da vidimo da li beogradsko puštanje Kosova u UN može biti praćeno i, istovremenim, ulaskom Republike Srpske u svetsku organizaciju.
Ideja da se „Kosovo“, „po modelu Belorusije, Ukrajine i SSSR“, može slobodno primiti u UN, a da i dalje pravno ostane deo Srbije (?), javila se još 2006. godine. Nju je, kao alternativu, izneo Srđan Srećković, tadašnji potpredsednik SPO, ukazavši da je „lider naše stranke, Vuk Drašković, analizirao veliki broj mirovnih sporazuma“ i zaključio kako su „različita rešenja moguća“ – poput činjenice da je „SSSR bio stalni član SB UN, ali su Belorusija i Ukrajina imale posebne stolice u UN“ (ovde).
