VERTIGON
Veoma poznat
- Poruka
- 14.877
gost autor: Brendan O'Neill
prevod: AleXandar Lambros
Gest koji je Ratko Mladić načinio prvog dana suđenja u Hagu (rukom preko grla) odaslao je talas uzbuđenja u prostoriju rezervisanu za novinare. Nije bitno što je objašnjeno da je gest, zapravo, najverovatnije bio molba za toalet pauzu, a ne pretnja upućena bosanskim muslimanima na galeriji (Mladić je gestom upitao „možemo li da presečemo na trenutak, moram u toalet"). Mediji još uvek naklapaju o tome u ekstazi što je njihov omiljeni zlikovac uradio stvarno zlu stvar prvog dana suđenja na kome mu se sudi što je zao. Dobili su sliku koju su želeli, koja će dalje podgrevati šoubiz performans kojim se bave evo već 20 godina: onaj u kome Srbi igraju ulogu modernih nacista koji vole da ubijaju i siluju, a moralni krstaši zapadnih medija igraju ulogu nezamislivo hrabrih svedoka ove nacističke izopačenosti.
Suđenje Mladiću nema nikakve veze sa „pravdom za Bosnu". Treba ga shvatiti kao jeftini Nirnberg za moderne moralne krstaše koji će, u nedostatku Hesa ili Geringa, učiniti šta mogu sa Mladićem. Mladić je zamena za nacoša za samoproklamovane reinkarnacije Čerčila, za one sredovečne dokonaše međunarodnih liberalnih medija koji zamišljaju da je njihovo hrabro izveštavanje iz Bosne sredinom devedesetih pomoglo da se obelodani da je nacizam još uvek živ i zdrav i da je utisnut u DNK svakog Srbina. Nema propisnog pominjanja Mladića bez razrađivanja terminologije holokausta, bilo da nas podsećaju da je odgovoran za „najgore zločine u Evropi od vremena nacističkog holokausta" ili da je „arhitekta genocida" ili da je bio odlučan da očisti, istrebi, iskoreni i tako dalje.
Nema, naravno, sumnje da je Mladić čudovišan lik odgovoran za dobar deo varvarstva bosanskog rata - kao što su to i bosanski Hrvati i bosanski muslimani koji su, između ostalog, dobrodošlicom dočekali bivše mudžahedine a buduće članove Al Kaide iz Avganistana da se bore sa njima protiv Srba od kojih su nekima, ti simpatični mudžahedini, odrubili glave. Ali u upotrebi analogije s nacistima u svakoj raspravi o Srbima više se radi o potrebi zapadnih posmatrača nego o tome šta se zaista dogodilo u Bosni devedesetih. U pitanju je njihova očajnička potreba za istorijskom misijom, političkim uzbuđenjem u njihovim inače ušuškanim, neuzbudljivim životima, što je dovelo do toga da je tragičan, gadan, duboko složen rat u Bosni preobražen u jednostavnu reinkarnaciju nacističke čudovišnosti. To, naime, zapadnim liberalnim piscima i aktivistima, koji su imali tu nesreću da žive u izuzetno nezanimljivoj političkoj eri - devedesetih godina prošlog veka - omogućuje da fantaziraju o novom evropskom holokaustu i kako je, eto, njima zapalo ne samo da svet o tome obaveste, već ga i zaustave.
Od Bosne sredinom devedesetih (gde je Novi Državnik Srbe nazivao „satanistima") do Kosova krajem devedesetih (kad je časopis „Sun" objavio naslov „Nacisti 1999: srpska okrutnost jezivo podseća na Holokaust") Srbi se neprestano porede s nacistima. Ovo obezvređivanje Holokausta od strane zapadnih komentatora smišljeno je ne samo da se Srbi (koji se opisuju kao ludaci, divljaci, zla kopilad, čudovišta, rečima Mishe Glenny) osude već, što je još važnije, da se laska egu zapadnih posmatrača. Ed Vulliamy odaje ovu maskaradu kada u jednom od svojih brojnih članaka o bosanskom ratu, piše kako je njegov otac „imao čast da se bori protiv fašizma", dok on ima „čudnu privilegiju" da prati borbu protiv „blede, ali nepogrešive imitacije Trećeg Rajha", što će reći bosanskih Srba. U zapadnim medijima sredinom devedesetih novinari su pokušavali da budu dorasli očekivanjima svojih očeva i njihovim postignućima u daleko inspirativnijem ratu, tako što će objaviti rat rečima „novim nacistima".
Sada možemo očekivati da se suđenje Mladiću tretira kao vrsta raspleta ovog samopovlađujućeg brendiranja Srba kao nacista. Svaki Mladićev gest ili komentar držaće se kao dokaz da je on bio više od običnog prosečnog gospodara rata, kakvih zapravo ima mnogo na svetu - novi Hitler, počinilac Holokausta. Bilo je potrebno da Elie Wiesel koji je preživeo pravi Holokaust, dovede u pitanje ovu tinejdžersku eksploataciju istorije Holokausta od strane novinara u potrazi za nekom misijom. Krajem devedesetih on je izjavio - „Holokaust je zamišljen da istrebi sve Jevreje na svetu. Da li bilo ko veruje da su Srbi ozbiljno planirali da istrebe sve Bošnjake, Albance, sve muslimane na svetu?".
Ponadajmo se da ove reči imaju bilo kakav odjek kod zapadnjačkih piskarala koji hrle u Hag u nadi da vide „novog Hitlera".
članak je blog britanskog Telegrafa
Brendan O'Neill: Brendan O'Neill is the editor of spiked, an independent online phenomenon dedicated to raising the horizons of humanity by waging a culture war of words against misanthropy, priggishness, prejudice, luddism, illiberalism and irrationalism in all their ancient and modern forms.
------------------------------------
izvor sa bloga http://blog.b92.net/text/20333/Antisrbizam---novi-antisemitizam/
prevod: AleXandar Lambros
Gest koji je Ratko Mladić načinio prvog dana suđenja u Hagu (rukom preko grla) odaslao je talas uzbuđenja u prostoriju rezervisanu za novinare. Nije bitno što je objašnjeno da je gest, zapravo, najverovatnije bio molba za toalet pauzu, a ne pretnja upućena bosanskim muslimanima na galeriji (Mladić je gestom upitao „možemo li da presečemo na trenutak, moram u toalet"). Mediji još uvek naklapaju o tome u ekstazi što je njihov omiljeni zlikovac uradio stvarno zlu stvar prvog dana suđenja na kome mu se sudi što je zao. Dobili su sliku koju su želeli, koja će dalje podgrevati šoubiz performans kojim se bave evo već 20 godina: onaj u kome Srbi igraju ulogu modernih nacista koji vole da ubijaju i siluju, a moralni krstaši zapadnih medija igraju ulogu nezamislivo hrabrih svedoka ove nacističke izopačenosti.
Suđenje Mladiću nema nikakve veze sa „pravdom za Bosnu". Treba ga shvatiti kao jeftini Nirnberg za moderne moralne krstaše koji će, u nedostatku Hesa ili Geringa, učiniti šta mogu sa Mladićem. Mladić je zamena za nacoša za samoproklamovane reinkarnacije Čerčila, za one sredovečne dokonaše međunarodnih liberalnih medija koji zamišljaju da je njihovo hrabro izveštavanje iz Bosne sredinom devedesetih pomoglo da se obelodani da je nacizam još uvek živ i zdrav i da je utisnut u DNK svakog Srbina. Nema propisnog pominjanja Mladića bez razrađivanja terminologije holokausta, bilo da nas podsećaju da je odgovoran za „najgore zločine u Evropi od vremena nacističkog holokausta" ili da je „arhitekta genocida" ili da je bio odlučan da očisti, istrebi, iskoreni i tako dalje.
Nema, naravno, sumnje da je Mladić čudovišan lik odgovoran za dobar deo varvarstva bosanskog rata - kao što su to i bosanski Hrvati i bosanski muslimani koji su, između ostalog, dobrodošlicom dočekali bivše mudžahedine a buduće članove Al Kaide iz Avganistana da se bore sa njima protiv Srba od kojih su nekima, ti simpatični mudžahedini, odrubili glave. Ali u upotrebi analogije s nacistima u svakoj raspravi o Srbima više se radi o potrebi zapadnih posmatrača nego o tome šta se zaista dogodilo u Bosni devedesetih. U pitanju je njihova očajnička potreba za istorijskom misijom, političkim uzbuđenjem u njihovim inače ušuškanim, neuzbudljivim životima, što je dovelo do toga da je tragičan, gadan, duboko složen rat u Bosni preobražen u jednostavnu reinkarnaciju nacističke čudovišnosti. To, naime, zapadnim liberalnim piscima i aktivistima, koji su imali tu nesreću da žive u izuzetno nezanimljivoj političkoj eri - devedesetih godina prošlog veka - omogućuje da fantaziraju o novom evropskom holokaustu i kako je, eto, njima zapalo ne samo da svet o tome obaveste, već ga i zaustave.
Od Bosne sredinom devedesetih (gde je Novi Državnik Srbe nazivao „satanistima") do Kosova krajem devedesetih (kad je časopis „Sun" objavio naslov „Nacisti 1999: srpska okrutnost jezivo podseća na Holokaust") Srbi se neprestano porede s nacistima. Ovo obezvređivanje Holokausta od strane zapadnih komentatora smišljeno je ne samo da se Srbi (koji se opisuju kao ludaci, divljaci, zla kopilad, čudovišta, rečima Mishe Glenny) osude već, što je još važnije, da se laska egu zapadnih posmatrača. Ed Vulliamy odaje ovu maskaradu kada u jednom od svojih brojnih članaka o bosanskom ratu, piše kako je njegov otac „imao čast da se bori protiv fašizma", dok on ima „čudnu privilegiju" da prati borbu protiv „blede, ali nepogrešive imitacije Trećeg Rajha", što će reći bosanskih Srba. U zapadnim medijima sredinom devedesetih novinari su pokušavali da budu dorasli očekivanjima svojih očeva i njihovim postignućima u daleko inspirativnijem ratu, tako što će objaviti rat rečima „novim nacistima".
Sada možemo očekivati da se suđenje Mladiću tretira kao vrsta raspleta ovog samopovlađujućeg brendiranja Srba kao nacista. Svaki Mladićev gest ili komentar držaće se kao dokaz da je on bio više od običnog prosečnog gospodara rata, kakvih zapravo ima mnogo na svetu - novi Hitler, počinilac Holokausta. Bilo je potrebno da Elie Wiesel koji je preživeo pravi Holokaust, dovede u pitanje ovu tinejdžersku eksploataciju istorije Holokausta od strane novinara u potrazi za nekom misijom. Krajem devedesetih on je izjavio - „Holokaust je zamišljen da istrebi sve Jevreje na svetu. Da li bilo ko veruje da su Srbi ozbiljno planirali da istrebe sve Bošnjake, Albance, sve muslimane na svetu?".
Ponadajmo se da ove reči imaju bilo kakav odjek kod zapadnjačkih piskarala koji hrle u Hag u nadi da vide „novog Hitlera".
članak je blog britanskog Telegrafa
Brendan O'Neill: Brendan O'Neill is the editor of spiked, an independent online phenomenon dedicated to raising the horizons of humanity by waging a culture war of words against misanthropy, priggishness, prejudice, luddism, illiberalism and irrationalism in all their ancient and modern forms.
------------------------------------
izvor sa bloga http://blog.b92.net/text/20333/Antisrbizam---novi-antisemitizam/
