Antipaticni likovi knjizevnosti koje volimo da mrzimo

[Lada]

Većina čitalaca se rado seća kako su u nekom trenutku poželeli da budu „pravi prijatelji“ sa voljenim fiktivnim likovima, od Ane iz Zelenih zabata do Harija Potera, mada u mnogim knjigama koje volimo značajnu ulogu igraju likovi koji baš i nisu vredni divljenja. Takvi likovi – nepouzdani naratori, protagonisti sa fatalnom manom, kao i gnusni sporedni likovi – nisu ljudi koje bismo poželeli uz sebe u teškom trenutku, pa čak ni piće ne bismo popili sa njima. Iako ovakvi ljudi nisu poželjni za prijateljstvo, pa čak ni poznanstvo u stvarnom životu, sve dok se nalaze samo na stranicama knjige njihove iritirajuće osobine nas više privlače nego što nas odbijaju.
Razlog zbog kojeg vredi čitati o fiktivnim likovima nije dopadljivost, već kompleksnost, slojevitost i neuhvatljiva harizma koja ljudima održava pažnju dok čitaju. U svakom slučaju, retko kad se od dopadljivih ljudi može napraviti uzbudljiva priča. Ono što čitanje čini zanimljivijim i daje značaj priči su mane, od malih slabosti, do užasnih tajni.

Antipatični, ali dobro napisani likovi mogu se svrstati u nekoliko osnovnih kategorija. Jedna je antiheroj, protagonista koji odbacuje pravna i moralna načela, ali ipak nekako u nama budi oprezno saosećanje. Tu je i živopisni sporedni lik koji privlači pažnju svojom kapricioznošću (od šaljive iritantnosti, do groteskne zlobe) i priči daje posebnu aromu kroz momente komičnog predaha ili užasa. Naravno, tu su i protagonisti sa manom, čiji nedostaci više idu na živce nego što bude saosećanje, ali koji se ne mogu tek tako opisati kao loši ljudi. Na njih samo kolutamo očima.

Odličan lik može ne mora da bude simpatičan, ali mora da bude intrigantan i živopisan.

 

[Lada]

 

[Lada]

G. Kolins iz romana „Gordost i predrasuda“

Kao što bi gospođa Benet rekla: „Oh, gospodine Kolins!“ Ovaj čovek ima jedinstvenu osobinu da je istovremeno odvratan i beskrajno zabavan. Ovaj vikar koji želi da se popne na društvenoj lestvici i rođak sestara Benet koje će naslediti očevo imanje, pojavljuje se već na početnim stranicama romana i otkriva svoju nameru da oženi jednu od sestara. Već tada, njegovo neprestano diskretno hvalisanje i uvežbano pominjanje važnih imena izazivaju podsmeh kod naše junakinje, Elizabet. U svakom sledećem pojavljivanju, njegova odvratna poniznost i nedostatak manira privlače ogromnu pažnju, dok ga čitaoci zamišljaju kao neverovatno iritantnog poznanika na večeri. Ipak, pompeznost njegovih proračunatih komplimenata, potpuni nedostatak samosvesti i ljigava odanost bogatoj pokroviteljki unose dašak dobrodošle apsurdnosti na stranice živopisne romantične komedije Džejn Ostin.

 

[Lada]

Gvendolin Harlet iz romana „Danijel Deronda“

Džejn Ostin je usavršila veštinu stvaranja antipatičnog, ali zanimljivog sporednog lika. Džordž Eliot je, međutim, stvorila glavne likove koji su istovremeno antipatični i simpatični. Među njima su arogantni idealista, dr Lidgejt iz „Midlmarča“, neotesani, ali dobroćudni Tom iz „Vodenice na Flosi“, i, pre svih, sujetna Gvendolin Harlet iz „Danijela Deronde“. Gvendolin je, uz Danijela iz naslova, jedan od glavnih likova u ovom obimnom romanu i predstavlja prepredenu, narcisoidnu antitezu njegovom moralnom i uzvišenom liku. Dok se Danijel ponovo upoznaje sa svojim jevrejskim identitetom i zaljubljuje u dobrodušnu Miru, Gvendolin pokušava da iskoristi svoju neverovatnu lepotu kako bi finansijski obezbedila svoju porodicu, zbog čega se zarobi u lošem braku. Dok njena sujeta, nadmenost i olako maltretiranje ljudi iz okruženja ne nagoveštavaju da vas može očarati, teško je nemati razumevanja za njene probleme u braku i ne navijati da ih prevaziđe. Podrazumeva se da su delovi romana posvećeni njoj mnogo zanimljiviji od onih o dosadno dopadljivom Danijelu i Miri.

 

[Lada]

Ignacije Ž. Rajli iz „Zavere budala“

„Naduvenko.“ „Lezilebović.“ „Perverznjak.“ „Primitivac.“ „Hvalisavac.“ Ovo su samo neki od epiteta koji se odnose na glavnog junaka u romanu Džona Kenedija Tula „Zavera budala“. Ovaj satirični roman neočekivano je izbio u prvi plan stekavši opštu popularnost i dobivši Pulicerovu nagradu 1981, nakon dugog i trnovitog puta do objavljivanja. Ali za sve ovo nije zaslužan puki šarm protagoniste. Ignacije, neobično odeveni, pompezni ekscentrik, tokom celog romana neuspešno pokušava da ne dobije otkaz i arogantno propoveda o izopačenosti moderne kulture i o Boecijevoj filozofiji. Iako ima jednu prijateljicu sa kojom se dopisuje, takođe radikalku, Mirnu Minkof, očigledno je zašto Ignacije nema mnogo prijatelja. Njegovo baljezganje bi u stvarnom životu bilo iritantno, ali na stranicama Tulovog romana zaista je histerično. Malo je klovnova u književnosti koji su osvojili srce publike kao Ignacije Ž. Rajli.

 

[Lada]

„Vašara taštine“​

 

[Lada]

Beki Šarp iz „Vašara taštine“

Beki, najupornija penjačica na društvenoj lestvici ikada opisana u književnosti, ni na trenutak nije dosadna. Antiheroina Tekerijevog zamašnog „Vašara taštine“ na početku je gladno siroče slikara-boema i plesačice, ali uspeva da se laktanjem probije do vrha – ili barem do položaja baronetske snaje. Koristoljubiva kakva jeste, Beki iskorišćava bogatije prijatelje, poslodavce i naizgled voljene osobe da bi došla do plemićke titule, kao i do neograničenih sredstava za finansiranje luksuznog načina života. Na svakom koraku otkrivamo neki novi znak Bekinog sociopatskog ponašanja, ali ne možemo da skrenemo pogled u stranu – svakako ne čitamo knjigu zbog njene dosadne, mile prijateljice, Amelije. Iako gazi preko mnogo ljudi na svom putu do bogatstva i društvenog statusa, nekako ne možemo a da ne navijamo da joj se na kraju isplati neprestano spletkarenje.

 

[Lada]

Romeo iz „Romea i Julije“

Romeo, Romeo, zašto si takav metiljavi smotanko? I sam Šekspir bi se verovatno zaprepastio pred Romeovim usponom do pozicije „najromantičnijeg tipa u književnosti“ – u prvoj sceni drame tvrdi da mu je slomljeno srce zbog jedne devojke koju će potpuno zaboraviti čim ugleda Juliju! Jadna Rozalina (ili bolje, imala si sreće, Rozalina). Romeova očigledna sklonost ka valjanju u romantičnoj patnji zbog neuzvraćene ljubavi nalazi novu žrtvu u naivnoj Juliji, koja na kraju umire zbog momka koji bi je verovatno zaboravio po povratku sa medenog meseca. Da, Romeo je egocentričan, prevrtljiv i prilično kilav, ali ga ipak volimo. Njegove melodramatične budalaštine unose malo humora na radost publike i, uprkos manama, Romeo nas podseća na nesputanost mladalačke ljubavi. Ko ne želi da mladalačka ljubav pobedi??

 

[Lada]

 

[Lada]

Hambert Hambert iz „Lolite“

Ne treba objašnjavati zašto je Hambert Hambert antipatičan, zar ne? Ipak je on seksualni predator, i to bezočni. Nabokovljeva „Lolita“ se kvalifikuje za remek delo u velikoj meri zbog toga što je narator, Hambert, istovremeno odvratan i fascinantan. Iako nas odbijaju njegove pokvarene mahinacije i nemoralnost, njegovo elokventno samoopravdavanje i perverzno romantiziranje „ljubavi“ prema Loliti intrigiraju nas. Teško je ne zaviriti u um tako briljantno gnusnog muškarca.

 

[Lada]

Ana Karenjina iz „Ane Karenjine“

Dok dražesna Kiti donosi mudru odluku da se uda za čestitog Ljevina i pronađe zadovoljstvo u mirnom seoskom životu, jedna druga Ruskinja je donela daleko pogubniju odluku. Zbog njenog moralnog pada, Anu odbacuje društvo, pa čak i njena sopstvena porodica. Od srca navijamo za sirotu Anu, tako mladu i punu života, koja gubi sve u ime ljubavi. Njeno ispaštanje nam se čini mnogo većim nego što je zaslužila i vezano je za seksističke zahteve društva koje od žena očekuje seksualnu čednost pre braka i patrijarhalnu poslušnost u braku. Međutim, ne može se reći da bismo voleli da stanemo i porazgovaramo sa Anom, bez obzira na simpatije; njena impulsivnost, opsednutost sobom i konačan sunovrat u histeriju nam izgledaju prilično odbojno na ličnom nivou.

 

[Lada]

Holden Kolfild iz „Lovca u raži“

Kao pravi iritantni tinejdžer, Holden kukumavči, podsmeva se i vuče se kao prebijen kroz stranice „Lovca u raži“. Iako su generacije tinejdžera prepoznavale sopstvena antisocijalna osećanja u Holdenovim verbalnim napadima na „folirante“, njegova negativnost i olako suđenje drugima bi vas verovatno zamorili ako biste ga bolje upoznali. Većina nas ipak ne želi da trpi neprestane, besomučne kritike u svakodnevnom životu. Međutim, Holden i dalje raspiruje maštu Amerikanaca; njegov živopisni žargon i sveobuhvatan opis frustracija nezadovoljnog tinejdžera garantuju da će uvek biti uživanje čitati o njemu.

 

[Lada]

 

[Lada]

Dorijan Grej iz „Slike Dorijana Greja“

Na početku, Dorijan nije naročito antipatičan lik – moglo bi se reći da nije ni naročito zanimljiv. Neverovatno je zgodan i mlad, i izgleda da je rođen pod srećnom zvezdom. Sve je sjajno! Dok u trenutku dokolice nije poželeo da njegov portret koji mu je poklonio prijatelj stari umesto njega, tako da uvek ostane mlad – i, nekim čudom, želja mu se ostvarila. Pošto njegovom izgledu više ne može da naškodi hedonistički život kojim sada živi, Dorijan se bezbrižno odaje čulnim zadovoljstvima. Ko još ne voli povremene žurke? Naravno, njegovi hirovi daleko prevazilaze normalnu zabavu i prelaze granicu dozvoljenog, pa čak postaju i surovi. Većina ljudi na žurkama vas neće dovesti u fizičku opasnost kao Dorijan, koji će se pokazati kao prilično loš prijatelj. Ali upravo ovaj strmoglavi pad i posledična unakaženost njegovog portreta čine ga neodoljivim za čitaoce. Koji će sledeći užasni greh počiniti??

 

[Lada]

Čovek iz podzemlja iz „Zapisa iz podzemlja“

Bezimeni narator iz romana Dostojevskog „Zapisi iz podzemlja“ ni ne pokušava da se dopadne čitaocu. On je izolovani, frustrirani čovek kojeg su izobličili samoprezir i nesposobnost da ostvari dublje odnose sa drugim ljudima. Čak i kada poželi da se poveže sa drugom osobom, instinktivno je odbija i ostaje još usamljeniji i ogorčeniji. Prijateljstvo sa njim bi značilo, u najmanju ruku, da mu dozvoljavate da vas maltretira dok živite u uverenju da to nema veze sa vama, već sa njegovim nedostatkom samopoštovanja. Neobavezno poznanstvo zvuči manje stresno, ali bi i to u najboljem slučaju bilo nelagodno. Međutim, kao narator, čovek iz podzemlja nam potpuno zaokuplja pažnju – njegov monolog otkriva šablon samoprezrivih misli koji može da dovede do osobenjaštva i antisocijalnog ponašanja, dok njegovi cinični, ali inteligentni pogledi na filozofiju i estetiku nagone na razmišljanje.

 

[Lada]

 

[Lada]

Gospođica Hevišam iz „Velikih očekivanja“

Čak i oni koji nisu pročitali ovaj klasik Čarlsa Dikensa verovatno znaju za lik gospođice Hevišam. Ona je poremećena zaštitnica ledene Estele, u koju je zaljubljen Pip, i uči svoju štićenicu da izbegava ljubav i emocionalnu naklonost. Ne samo da obučava Estelu kako da bude bezdušna, gospođica Hevišam je i sama sablastan lik. Pošto ju je mladoženja ostavio pred oltarom pre mnogo godina, ona je i dalje u venčanici, a na stolu je ostavila tortu da truli. Zastrašujuća je pomisao da sretnete u stvarnom životu ovu avetinjsku, oronulu osobu, dovedenu do ludila zbog davnašnje odbačenosti, pa čak i dok čitate o njoj podilazi vas jeza. Naravno, sablasnost i neobičnost ovog lika su upravo razlozi zbog kojih nastavljamo da čitamo, i pored užasnutosti.

Autor: Kler Falon
Izvor: huffpost.com
Prevod: Borivoje Dožudić

 

[Redmond]

Curley iz "O miševima i ljudima"

 

[Baad_Boy]

Ooh taj Lord Voldemort. U 7 8 knjiga ga mrzim.

 

[Samsonight]

Ne mrzim, čak mi je i drag ali mislim da je jedan od manje simpatičnih svakako Kamijev Merso.
Čim je otpočeo sopstveno ogoljavanje čitaocu, ovaj prosto ne može da ga mrzi, nekako se mestimično lako i pronalazi u njemu, ali on je baš to iz naslova: Stranac po svemu.
Stranac koji ničim u svom životu ne upravlja, a i ne trudi se više-pitanje je da li se ikada trudio. Sve mu je potpuno svejedno, pa čak i kad ga obuzme neka iskra sentimenta, on je brzo udavi u tupoj i neljudskoj svejednoći kojoj je rob.
Čak i u zatvoru vrlo malo razume šta mu se dešava i odnosi se prema svom životu kao da je tuđ. Zabavljaju ga koještarije iz svakodnevnice kojima se predaje kao da boluje od sindroma Alise u zemlji čuda, pa mu se naglo zgade i ostavljaju ga bez snage da duhom prisustvuje mestima gde se nalazi bez pojma zašto.
Zašto je ušao u poznanstvo sa moralnom nakazom Rejmonom? Iz puke dosade i sveopšte svejednoće, apsolutne odmazde tome šta i kako bi trebalo da postupa čovek iz društva, u društvu.
Kakva li je prošlost tog lika kad može da bude toliko apsurdan, besmislen, prepušten slučaju, ničim iskreno i do srži dodirnut, a uvučen za tili čas u kob zločina zbog kojeg konačno biva osuđen na smrt?
Nikako nije delovao kao priprosta neznalica, pa zato ne mogu da mu ne zamerim to što je dozvolio da mu se baš bilo šta događa.
Kami ga je zaista sasvim obogaljio i unakaradio...

Taj Merso je u nama uglavnom samo prolazna i kratkotrajna faza... a on je morao biti Merso do samog kraja.

 

[Lada]

Dama s kamelijama - Aleksandar Dima Sin

“Kakve sve puteve nalazi srce i kakve razloge daje sebi da bi postiglo ono što želi” jeste rečenica iz romana koja može da ga opiše na odličan način. “Dama s kamelijama” (La dame aux camélias) je najpoznatije delo Aleksandra Dime (Alexandre Dumas). Ovo je priča o ljubavi dvoje mladih ljudi, Margarete (Marguerite Gautier) i Armanda (Armand Duval). Iako su odnosi muškaraca i žena oduvek sami po sebi bili dovoljno zamršeni, ovo nije tipična priča o nesrećnoj ljubavi. Margareta Gotje je mlada pariska kurtizana, visokog stasa, tamnih očiju i obrva kao naslikanih, a Armando Duval advokat i mladić iz ugledne porodice.Njihova ljubav je od samog početka osuđena na neuspeh. Iako je francusko društvo tog doba bilo slobodnije od ostalih, klasne razlike su uvek postojale i poštovale se. Pojam kurtizane ne možemo da uporedimo sa pojmom obične prostitutke, jer to su uglavnom atraktivne žene koje biraju jednog imućnog čoveka koji će da ih izdržava i nisu klasične prodavačice ljubavi. Međutim, lepota vremenom vene, a ostaju starost, poroci, večito kajanje i saznanje da nikada neće moći da postanu majke i supruge. Ovo je priča o devojci koja je htela da spoji oba sveta i mladiću koji je mislio da može da je promeni.Da ovo nije samo još jedna obična priča o ljubavi, dokazuje i uticaj na druge umetnike. Godinama je u pozorištima širom sveta, “Dama s kamelijama” jedan od omiljenih komada, a priča je i ekranizovana 1936. godine. Glavnu ulogu u filmu je imala Greta Garbo (Greta Lovisa Gustafsson) kojoj je ovo ostvarenje donelo nominaciju za Oskara u kategoriji glavne ženske uloge. Đuzepe Verdi (Giuseppe Verdi) je takođe bio inspirisan ovim delom kada je komponovao “Travijatu” (La Traviata).
Uvek cu mrzeti Armanovog oca...