Сукоб добра и зла, анђела и демона. Стари архетип који се провлачи кроз све религије и кроз саму људску свест, нешто је веома реално, реалан садржај нашег духа, чија је објективација цео опажајни свет.
Ово што следи је смотра антиморалних побуда које су на једној страни, моралност је на другој.
ЕГОИЗАМ
Шта човека и животињу покреће на деловање? Није тешко дати одговор на то, одржање и добробит сопствене егзистенције. Све што користи одржању егзистенције прибавити за себе, а све што штети истој уклонити. То је егоизам и он неприкосновено влада. Ако је неко живо биће негде деловало, а желимо знати који су импулси воље били чиниоци тог дејства, видећемо да је у његовој основи сопствена добробит.
Једини изузетак од овога јесте тежња за продужењем врсте, која лако надвладава егоизам усмерен ка индивидуи. Али то је далеко од оног осећања сажаљења које је у основи морала, а засновано је на метафизичком трансцендентном јединству (учење кога је извео Шопенхауер). Воља за продужењем врсте је у ствари егоизам на вишем степену. Егоизам који је пренет са индивидуе, на идеју врсте, при чему је врста она која преузима циљеве самоодржања и добити. Живо биће које се брине за своје потомство усмерено је на одржавање егзистенције искључиво њега. Шта је то него егоистички импулс усмерен на добробит, више не своје индивидуе, већ свог потомства. Ово "свог" суштински одваја вољу за продужењем врсте од алтруизма заснованог на метафизичком јединству.
[qуоте]Егоизам је колосалан: он надвисује свет. Јер када би свакоме понаособ било дато да бира између властитог уништења и уништења осталог света, не морам ни да кажем на шта би то изашло код већине.
Шопенхауер[/qуоте]
Шта је у основи тог порива? Ако ствари приђемо на једини исправан начин а то је субјективан начин увида у непосредне чињенице свести, видећемо да оно што је једино реално јесте сопствена свест, док је "спољашњи свет" само скуп опажаја у тој једној свести. При томе, ако не у мисли, свако има у осећају ту истину, тако да за сваког понаособ његова свест је све, а објекти око њега су објекти, слике формиране у мозгу које суштински не могу имати такву објективну егзистенцију одвојену од субјекта (то показује учење о корелативности субјекта и објекта - видети први унос на овом блогу). Из те чињенице, и несвесног увида у њу, извире егоизам јер непосредност тврди своје право.
Егоизам је заправо несвесна интуиција о корелативности субјекта и објекта уз осећај да је индивидуална воља субјект. Трансцендентна воља, у својој целини, егоисти остаје страна.
ЗЛОБА
Ово је поред егоизма друга антиморална побуда. Она се јавља у сусрету са другим индивидуама али оно што је разликује од егоизма јесте циљ. Циљ егоизма јесте сопствено добро, туђа несрећа није у интересу егоизма и он је равнодушан према њој. Патња и бол, који се јављају код других, као последица егоистичних радњи јесу само акцидентални (случајни).
Код злобе циљ је управо туђа несрећа и она је оно што се жели и што прибавља "корист".
Из злобе рађају се две побуде: завист и злурадост
ЗАВИСТ
Завист је злонамерност побуђена туђом срећом, имовином или заслугама. Индивидуа обузета завишћу жели да "спусти" објекат те зависти на свој ниво, када већ не може да га досегне.
То је најслабији облик злобе.
ЗЛУРАДОСТ
Злурадост је већ много озбиљнија. Онај ко се радује туђој несрећи не жели само да "спусти" објекат злурадости на свој ниво, већ да га гурне испод тог нивоа. Он жели да ужива у туђем болу и несрећи које је сам поштеђен. И та туђа бол и несрећа јесу циљеви сами по себи.
Тако је у теорији а у пракси завист постаје: ПАКОСТ а злурадост постаје ОКРУТНОСТ
Листа анти моралних побуда:
https://forum.krstarica.com/threads/antimoralna-pobuda-egoizam.279086/
Ово што следи је смотра антиморалних побуда које су на једној страни, моралност је на другој.
ЕГОИЗАМ
Шта човека и животињу покреће на деловање? Није тешко дати одговор на то, одржање и добробит сопствене егзистенције. Све што користи одржању егзистенције прибавити за себе, а све што штети истој уклонити. То је егоизам и он неприкосновено влада. Ако је неко живо биће негде деловало, а желимо знати који су импулси воље били чиниоци тог дејства, видећемо да је у његовој основи сопствена добробит.
Једини изузетак од овога јесте тежња за продужењем врсте, која лако надвладава егоизам усмерен ка индивидуи. Али то је далеко од оног осећања сажаљења које је у основи морала, а засновано је на метафизичком трансцендентном јединству (учење кога је извео Шопенхауер). Воља за продужењем врсте је у ствари егоизам на вишем степену. Егоизам који је пренет са индивидуе, на идеју врсте, при чему је врста она која преузима циљеве самоодржања и добити. Живо биће које се брине за своје потомство усмерено је на одржавање егзистенције искључиво њега. Шта је то него егоистички импулс усмерен на добробит, више не своје индивидуе, већ свог потомства. Ово "свог" суштински одваја вољу за продужењем врсте од алтруизма заснованог на метафизичком јединству.
[qуоте]Егоизам је колосалан: он надвисује свет. Јер када би свакоме понаособ било дато да бира између властитог уништења и уништења осталог света, не морам ни да кажем на шта би то изашло код већине.
Шопенхауер[/qуоте]
Шта је у основи тог порива? Ако ствари приђемо на једини исправан начин а то је субјективан начин увида у непосредне чињенице свести, видећемо да оно што је једино реално јесте сопствена свест, док је "спољашњи свет" само скуп опажаја у тој једној свести. При томе, ако не у мисли, свако има у осећају ту истину, тако да за сваког понаособ његова свест је све, а објекти око њега су објекти, слике формиране у мозгу које суштински не могу имати такву објективну егзистенцију одвојену од субјекта (то показује учење о корелативности субјекта и објекта - видети први унос на овом блогу). Из те чињенице, и несвесног увида у њу, извире егоизам јер непосредност тврди своје право.
Егоизам је заправо несвесна интуиција о корелативности субјекта и објекта уз осећај да је индивидуална воља субјект. Трансцендентна воља, у својој целини, егоисти остаје страна.
ЗЛОБА
Ово је поред егоизма друга антиморална побуда. Она се јавља у сусрету са другим индивидуама али оно што је разликује од егоизма јесте циљ. Циљ егоизма јесте сопствено добро, туђа несрећа није у интересу егоизма и он је равнодушан према њој. Патња и бол, који се јављају код других, као последица егоистичних радњи јесу само акцидентални (случајни).
Код злобе циљ је управо туђа несрећа и она је оно што се жели и што прибавља "корист".
Из злобе рађају се две побуде: завист и злурадост
ЗАВИСТ
Завист је злонамерност побуђена туђом срећом, имовином или заслугама. Индивидуа обузета завишћу жели да "спусти" објекат те зависти на свој ниво, када већ не може да га досегне.
То је најслабији облик злобе.
ЗЛУРАДОСТ
Злурадост је већ много озбиљнија. Онај ко се радује туђој несрећи не жели само да "спусти" објекат злурадости на свој ниво, већ да га гурне испод тог нивоа. Он жели да ужива у туђем болу и несрећи које је сам поштеђен. И та туђа бол и несрећа јесу циљеви сами по себи.
Тако је у теорији а у пракси завист постаје: ПАКОСТ а злурадост постаје ОКРУТНОСТ
Листа анти моралних побуда:
https://forum.krstarica.com/threads/antimoralna-pobuda-egoizam.279086/
Poslednja izmena:
four You!
