- Poruka
- 19.266
DA NIJE BILO NJIH -- NE BI BILO NI NAS
Neki mlad glumac sretne na groblju slavnog Milorada Gavrilovića, sa beležnicom u ruci i upita ga:
- Gospodine Gavriloviću, šta to pišete?
- Tražm grobove naših glumaca i zapisujem njihova imena. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas.
JESTE, KAŽU DA JE BIO GLUMAC
Čiča Ilija Stanojević
Milorad Gavrilović - "Stari gospodin"
Čiča Iliji Stanojeviću su popustile moći i telesne i umne.
Gazdarica, kojoj se isplaćivala penzija za njegovo izdržavanje, nije htela više da ga pušta nečistog i dronjavog u belu posteljinu.
Zimi je spavao u budžaku ispod stepeništa za tavan, a leti u šupi.
Kada nije mešao paradajz, ili cepao drva, lunjao je okolo i plašljivo se prikradao gomili ispred Narodnog pozorišta u Beogradu.
Đaci su čitali plakat naglas i ime glumca koji je igrao Kalču.
Iz čiča Ilijine mutne i zapaljene glave, nehotice se otela plašljiva rečenica:
- To sam ja igrao.
Neobrijan i musav, pružio je prst na plakat.
Deca, podgurkujući se, smejući se, stavljajući prste na čelo i vrteći, kao znak da je malo šenuo, okretali su mu leđa.
- Ja znam ko je on.....kažu da je bio glumac...reče jedan dečak...
Dok se gomilica razilazila, Čiča Ilija ostade posramljen, nemo gledajući za njima.
POSLEDNJA ULOGA
Poslednja uloga Milorada Gavrilovića, Starog gospodina, je bila uloga cara Samuila u drami "Jovan Vladislav",
Momčila Miloševića...
U poslednjoj predstavi koju je Gavrilović odigrao, posmatrao ga je Mata Milošević iza kulisa.
- Uvek sam voleo da ga čujem.
Zastao sam da pogledam njegovu scenu.
Gavrilović je stajao pred prestolom i pred vlastelom govorio monolog u stihovima.
Kada je izgovorio: "Ja sam lađa koja polako tone," svima nama koji smo ga tog trenutka čuli,
učinilo se da Gavrilović govori svoju sopstvenu misao.
Bio je to onaj trenutak kada gluma u pozorištu prestaje da bude umetnost i pretvara se u život
- napisao je kasnije u časopisu "Pozorišni život".
Par minuta uoči smrti, on je još jednom bio kraj prozora, progovorio par reči sa prijateljem u prolazu, pogledao pred kućicom to parče
Skadarlije, prazne i puste u nedeljni dan po podne, pogledao preko puta "Tri šešira".
Vratio se, seo na postelju i klonuo bez glasa.
Otišao je prvak Drame, stub kuće Narodnog pozorišta, otišao je Ričard III, Magbet, Šajlok, Kin, Arman Dival, Gabrijel Borkman, Orsat,
Nik Amerikanac...
Branislav Nušić mu je na sahrani održao govor: (26. aprila 1931.)
"... Kraj jedne epohe, jednog doba naše kulturne istorije.
Ova smrt je poslednja reč jedne gloriozne epopeje i taj kovčeg koji leži pred nama, u stvari je tačka
na kraju jedne sjajne i pune sadržaja rečenice.
Taj je kovčeg sklopljena knjiga u kojoj je ispisano pedeset godina istorije naše dramske umetnosti."
NIKAKAV GLUMAC
Sedi Gavrilović kod "Tri šešira" i neće ni da pogleda susedni sto, za kojim sedi Čiča Ilija sa društvom.
- Što sam noćas sanjao čudan san! - priča Čiča Ilija. - kao ja umro.
- Hajde pričaj! zagrajalo društvo.
- Umro ja i dođem na nebo.
I tamo stoji tabla: "Glumcima ulaz zabranjen".
Ja probam da uđem na silu, ali me Sveti Petar zgrabi za jaknu.
Zvirnem ipak kroz jednu rupu i vidim kako po nebu mirno šeta Gavrilović.
Tad ja dreknem Svetom Petru:
"Zar i na nebu ima protekcije?? Eno ga jedan glumac!!"
A Sveti Petar me odgurnu i reče strašnim glasom:
- Taj nije nikakav glumac!
U KOJE OKO JE ČIČA ĆORAV
Zemun je nekada pripadao Austrougarskoj, ali Čiča je i tamo imao svoje društvo i kafane u kojima je srdačno dočekivan.
Dozvole za odlazak u Zemun i povratak u Beograd izdavao je Savski komesarijat, a pisao ih je službenik koji se zvao
Ljubiša Glavonja.
Jednog dana Čiča se našao pred Glavonjom.
- Kako se zoveš?
- Čiča Ilija Stanojević.
- Po zanimanju?
- Glumac.
Kada je Glavonja zbog ličnog opisa digao glavu da bi video kako Čiča izgleda, video je čoveka zatvorenog desnog oka.
Glavonja je zapisao: "Glave okrugle, kratke prosede kose, širokog nosa, ćorav u desno oko".
Zatim je ponovo digao glavu, zbog daljeg opisa, a pred njim je sada stajao čovek otvorenog desnog i zatvorenog levog oka.
Dok je opis promenjen "na štetu" levog, desno oko se ponovo zatvorilo, a levo otvorilo.
- Pa u koje si oko ćorav, oca ti glumačkog? dreknu Glavonja...
DUG KRČMARU
Gavrilović, Stari Gospodin je stanovao u Skadarliji preko puta "Tri šešira" i tu je bio stalni gost.
Imao je svoj sto i kredit kod gazde Stojana Krstića.
Jednom, gazda Stojan priđe Gavrilovićevom stolu i upita ga:
- Gospodine, pregledao sam knjigu dužnika. Vaš dug je veliki. Kada ćete platiti?
Stari gospodin se naljuti:
- Nikome nisam ostao dužan, pa neću ni Vama. Platiću.
Ustade i ode.
Prošla je nedelja dana, nema Starog Gospodina kod "Tri šešira"...
Gosti dolaze i pitaju gazda Stojana:
- Gde je Stari Gospodin? Da nije bolestan?
Gazda Stojan ode u stan Gavrilovića.
- Gospodine Gavriloviću, šta je sa Vama? Nema Vas. Da niste bolesni?
- Nisam. Zamenio sam u pozorištu bolesnog kolegu, pa sam bio zauzet.
- Oprostite, ja sam pogrešio kada sam pregledao knjigu dužnika.
Vi niste ništa dužni, gospodine Gavriloviću, nego gospodin Mika.
Dođite, čeka Vas Vaš sto!!
- Doći ću, gazda Sojane - odgovori Stari Gospodin.
Nastaviće se...
Neki mlad glumac sretne na groblju slavnog Milorada Gavrilovića, sa beležnicom u ruci i upita ga:
- Gospodine Gavriloviću, šta to pišete?
- Tražm grobove naših glumaca i zapisujem njihova imena. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas.
JESTE, KAŽU DA JE BIO GLUMAC
Čiča Ilija Stanojević
Milorad Gavrilović - "Stari gospodin"
Čiča Iliji Stanojeviću su popustile moći i telesne i umne.
Gazdarica, kojoj se isplaćivala penzija za njegovo izdržavanje, nije htela više da ga pušta nečistog i dronjavog u belu posteljinu.
Zimi je spavao u budžaku ispod stepeništa za tavan, a leti u šupi.
Kada nije mešao paradajz, ili cepao drva, lunjao je okolo i plašljivo se prikradao gomili ispred Narodnog pozorišta u Beogradu.
Đaci su čitali plakat naglas i ime glumca koji je igrao Kalču.
Iz čiča Ilijine mutne i zapaljene glave, nehotice se otela plašljiva rečenica:
- To sam ja igrao.
Neobrijan i musav, pružio je prst na plakat.
Deca, podgurkujući se, smejući se, stavljajući prste na čelo i vrteći, kao znak da je malo šenuo, okretali su mu leđa.
- Ja znam ko je on.....kažu da je bio glumac...reče jedan dečak...
Dok se gomilica razilazila, Čiča Ilija ostade posramljen, nemo gledajući za njima.
POSLEDNJA ULOGA
Poslednja uloga Milorada Gavrilovića, Starog gospodina, je bila uloga cara Samuila u drami "Jovan Vladislav",
Momčila Miloševića...
U poslednjoj predstavi koju je Gavrilović odigrao, posmatrao ga je Mata Milošević iza kulisa.
- Uvek sam voleo da ga čujem.
Zastao sam da pogledam njegovu scenu.
Gavrilović je stajao pred prestolom i pred vlastelom govorio monolog u stihovima.
Kada je izgovorio: "Ja sam lađa koja polako tone," svima nama koji smo ga tog trenutka čuli,
učinilo se da Gavrilović govori svoju sopstvenu misao.
Bio je to onaj trenutak kada gluma u pozorištu prestaje da bude umetnost i pretvara se u život
- napisao je kasnije u časopisu "Pozorišni život".
Par minuta uoči smrti, on je još jednom bio kraj prozora, progovorio par reči sa prijateljem u prolazu, pogledao pred kućicom to parče
Skadarlije, prazne i puste u nedeljni dan po podne, pogledao preko puta "Tri šešira".
Vratio se, seo na postelju i klonuo bez glasa.
Otišao je prvak Drame, stub kuće Narodnog pozorišta, otišao je Ričard III, Magbet, Šajlok, Kin, Arman Dival, Gabrijel Borkman, Orsat,
Nik Amerikanac...
Branislav Nušić mu je na sahrani održao govor: (26. aprila 1931.)
"... Kraj jedne epohe, jednog doba naše kulturne istorije.
Ova smrt je poslednja reč jedne gloriozne epopeje i taj kovčeg koji leži pred nama, u stvari je tačka
na kraju jedne sjajne i pune sadržaja rečenice.
Taj je kovčeg sklopljena knjiga u kojoj je ispisano pedeset godina istorije naše dramske umetnosti."
NIKAKAV GLUMAC
Sedi Gavrilović kod "Tri šešira" i neće ni da pogleda susedni sto, za kojim sedi Čiča Ilija sa društvom.
- Što sam noćas sanjao čudan san! - priča Čiča Ilija. - kao ja umro.
- Hajde pričaj! zagrajalo društvo.
- Umro ja i dođem na nebo.
I tamo stoji tabla: "Glumcima ulaz zabranjen".
Ja probam da uđem na silu, ali me Sveti Petar zgrabi za jaknu.
Zvirnem ipak kroz jednu rupu i vidim kako po nebu mirno šeta Gavrilović.
Tad ja dreknem Svetom Petru:
"Zar i na nebu ima protekcije?? Eno ga jedan glumac!!"
A Sveti Petar me odgurnu i reče strašnim glasom:
- Taj nije nikakav glumac!
U KOJE OKO JE ČIČA ĆORAV
Zemun je nekada pripadao Austrougarskoj, ali Čiča je i tamo imao svoje društvo i kafane u kojima je srdačno dočekivan.
Dozvole za odlazak u Zemun i povratak u Beograd izdavao je Savski komesarijat, a pisao ih je službenik koji se zvao
Ljubiša Glavonja.
Jednog dana Čiča se našao pred Glavonjom.
- Kako se zoveš?
- Čiča Ilija Stanojević.
- Po zanimanju?
- Glumac.
Kada je Glavonja zbog ličnog opisa digao glavu da bi video kako Čiča izgleda, video je čoveka zatvorenog desnog oka.
Glavonja je zapisao: "Glave okrugle, kratke prosede kose, širokog nosa, ćorav u desno oko".
Zatim je ponovo digao glavu, zbog daljeg opisa, a pred njim je sada stajao čovek otvorenog desnog i zatvorenog levog oka.
Dok je opis promenjen "na štetu" levog, desno oko se ponovo zatvorilo, a levo otvorilo.
- Pa u koje si oko ćorav, oca ti glumačkog? dreknu Glavonja...
DUG KRČMARU
Gavrilović, Stari Gospodin je stanovao u Skadarliji preko puta "Tri šešira" i tu je bio stalni gost.
Imao je svoj sto i kredit kod gazde Stojana Krstića.
Jednom, gazda Stojan priđe Gavrilovićevom stolu i upita ga:
- Gospodine, pregledao sam knjigu dužnika. Vaš dug je veliki. Kada ćete platiti?
Stari gospodin se naljuti:
- Nikome nisam ostao dužan, pa neću ni Vama. Platiću.
Ustade i ode.
Prošla je nedelja dana, nema Starog Gospodina kod "Tri šešira"...
Gosti dolaze i pitaju gazda Stojana:
- Gde je Stari Gospodin? Da nije bolestan?
Gazda Stojan ode u stan Gavrilovića.
- Gospodine Gavriloviću, šta je sa Vama? Nema Vas. Da niste bolesni?
- Nisam. Zamenio sam u pozorištu bolesnog kolegu, pa sam bio zauzet.
- Oprostite, ja sam pogrešio kada sam pregledao knjigu dužnika.
Vi niste ništa dužni, gospodine Gavriloviću, nego gospodin Mika.
Dođite, čeka Vas Vaš sto!!
- Doći ću, gazda Sojane - odgovori Stari Gospodin.
Nastaviće se...
Mislim da bi bilo kupaca. Ovde je i Beograd, onaj stari, u anegdotama. 
