- Poruka
- 19.265
Glumac je često svemoćni vladar i može sve osim jednog: da sebi obezbedi radost i sreću.
Zato glumac uživa u radosti i sreći publike.
Publika je za glumca sve - život i gubilište, strah, spas i prokletstvo.
Velikani i legende našeg glumišta, s kraja XIX, pa do pred kraj XX veka, su ostavili za sobom anegdote,
koje prenose priče o njima samima i strelovito ulazeći u jezgro njihovih karaktera, otkrivaju duhovito njihovu
originalnost i neponovljivost.
Otvorene i bez lažne stidljivosti, anegdote razumeju i praštaju, nikad ne lakiraju, niti idealizuju.
Prikazuju sliku sudbine glumaca, gorčinu njihovog poziva i lepotu njihove kreativnosti... mnogo o njima samima,
a često još više ono što je o njima prećutano.
Anegdote o životima legendarnih velikana našeg pozorišta kazuju i koliko se "predstava" odigra i pre izlaska na
pozornicu i posle završene predstave. One otkrivaju da istinski glumci priznaju samo jednu zavesu, onu koja se
spušta kada glumac mora da zaspi.
Zavirićemo iza te zavese i oživećemo ono što ne postoji.
LEK
Boleo Čiča Iliju Stanojevića zub i otekao mu ceo obraz. Tako otečen sretne prijatelja.
- Šta ti je , Čiča?
- Zub.! Boli đavolski.
- E, slušaj, da ti kažem šta ja radim kada me boli zub. Legnem pored žene
Perse, metnem glavu na njene grudi i od toplote prestane zub da boli.
- A je li Persa sad kod kuće? Hteo bih da probam i ja taj lek.
DOKLE ŽENA SME DA PODIGNE SUKNJU
Sedeo Čiča Ilija na klupi pored glumačkog ulaza u Dositejevoj ulici.
Turska kaldrma, pala kiša, barice. Naišla Draga Spasić, glumica, čuvena Koštana, "balkanski slavuj".
Podigla dugačku suknju da je ne pokvasi, prelazeći s kamena na kamen. Čiča, gledajući joj reče:
- Draga, mnogo si podigla suknju.
- Šta misliš, Čiča, dokle žena sme da podigne suknju?
- Do dvadeset i druge godine! - reče Čiča.
NUŠIĆEVA ZUBOBOLJA
Ugledala Žanka Stokić u tramvaju "oca" Živke ministarke, Branislava Nušića, sa maramicom na licu,
pa ga upita:
- Gospodine Nušiću, kako to izgledate? Šta Vas to muči?
- Zubi, prokleti zubi, stalno me poneki boli.
- E, da je Bog bio pametniji, pa da je dao čoveku jedan zub, a mesto 31
zuba da je dao onu mušku stvar, koliko bi manje muke bilo!
- Kuku, Žanka!! Onda bi svaki čovek morao nositi korpu za jaja.
ŠNICLA S BELIM LUKOM
Godine 1912. godine u Vranju oslobođenom od Turaka gostovalo je Narodno pozorište iz Beograda sa predstavom
"Lukrecija Bordžija", Igoa. Naslovnu ulogu igrala je Mara Taborska, a Dženara mladi Dobrica Milutinović.
Predstava se igrala u kafani "Pariz", u punoj sali Vranjanaca, koji su za stolovima večerali i gledali glumce.
U jednoj sceni Dženaro kaže Lukreciji:
- Majku si mi otrovala, oca ubila, i šta tražiš još?
U tom trenutku konobar povika prema šuberu:
- Jednu šniclu s belim lukom!
KOLEKTIVNA POŠILJKA
Žanka Stokić je 1942. napisala pismo prijatelju, Brunu Kreščinskom, slikaru, koji je bio u zarobljeništvu u
Nirnbergu, Oflag-XIII-B., između ostalog:
"Da li ti šta treba da ti pošaljem?"
Bruno odgovori:
"Ne treba mi ništa, samo malo muke one tvoje kad bi mi poslala".
Prepiska se nastavi:
"Bila sam na pošti, primaju samo do 5 kg težine."
"Onda nam to pošalji kao vagonsku robu, kao kolektivnu pošiljku - za sve. To ćemo primiti", napisa joj Bruno.
Nastaviće se...
Poslednja izmena:
