marija_ronaldo
Početnik
- Poruka
- 2
Treba mi analiza, ili bilo kakva pomoc za Remboove pesme "Bal obesenih", "Prvo vece", "Zateceni", "Njoj" i "Noc u paklu". Ako neko ima vremena, i zeli da mi pomogne, ostavite svoj komentar, svaki ce mi biti dobrodosao. Ovo mi treba do utorka. Hvala unapred!
Bal obešenih
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuce
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po celu starom cizmom tuce,
Uz pesmu božicnu s njima igru veze.
A pajaci na to splicu ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igraci lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovo!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tela otpire!
Niceg što im smeta i cega se stide.
Sneg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom - kapom za naprsle glave -
S mršave se cupe parce mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! - ko orgulje gubilište vice.
Iz plavkastih šuma vucji odjek luta,
Crven se pakao horizontom mice...
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kicme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvackog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skace,
Zanet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jace,
Grci pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Prvo vece
Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zracak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Cuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: "Dosta s tim!"
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oci njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
"Oh! svida mi se, svida to!
Ali ti moram reci zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Zacuh njen smeh što znaci: da...
Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
Zateceni
Tamni u snegu i u magli,
Petoro malih su se sagli
Nad okno što se kresi,
S guzama uvis, i - o jade! -
Oci im divni prizor slade
Dok Pekar hlebac mesi.
Motre ga kako testo sivo
Obrce, pa ga gurne živo
U rupu što se žari,
I cuju - dobri hleb se pece,
Sa Pekarovih usta tece
Nekakav napev stari.
Tu šcucureni, ne micu se,
Dah sa okna udišu u se,
Ko miris toplih grudi,
Dok se zbog nekog nocnog slavlja
Pletenica od hleba spravlja
Pred pogledom što žudi,
Dok pod gredama što se dime
Mirisna kora cvrci rime
S popcima raspevanim,
Pred rupom tom gde život diše
Ne vide svoje rite više
Ocima zacaranim.
O, svaki sneva kako jede,
Isusi jadni što se lede -
Pa ipak se tu kupe
Da stisnu ružicaste njuške
Uz rešetke i, potrbuške,
Da mumlaju kroz rupe,
Otupeli, i tu se mole,
Sagnuti tako snažno dole
Ka nebu odškrinutom,
Da pucaju im bedne hlace
I košulje im se izvlace
U zimskom vetru ljutom.
Njoj
U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešcemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.
Sklopiceš tada oci, da ne vidiš kroz prozor
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sicušni poljubac vratom ce tvojim vešto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavši: "Traži", ti ceš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce da skita svud...
U vagonu, 7. oktobra 70.
Noc u paklu
Progutao sam ogroman gutljaj otrova.
Neka je triput blazen savet na koji sam nadosao!
Utroba mi gori. Zestina otrova savija mi udove, izoblicuje me, obara me. Umirem od zedji, gusim se, ne mogu da vicem. To je pakao, vecno mucenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim bas propisno. Pozuri, djavole!
Nazirao sam povratak dobru i sreci, spasenje. Zar mogu opisati svoje prividjenje, kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bica, jedan ljupki duhovni konvert, snaga i mir, plemenita castoljublja, i znam li sta sve ne?
Plemenita castoljublja!
A to je jos zivot!
Ako je osuda vecita! Covek koji zeli da se osakati zaista je osudjen, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje ucenje veronauke. Ja sam rob svoga krstenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesrecu; izazvali ste i svoju. Siroto nevinasce!
Pakao ne moze da napadne pagane.
To je opet zivot! Slasti prokletstva bice docnije jos dublje. Hocu zlocin, brzo, nek padnem u nistavilo, po odluci ljudskog zakona.
Cuti, ali cuti!
Sramno je to prebacivanje ovde: Sotona koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes uzasno glup. Dosta!
Dosta sa tim zabludama koje mi sapucu, s tim carolijama, laznim mirisima, detinjastim svirkama.
Pa recite da posedujem istinu, da vidim pravdu : moje rasudjivanje je zdravo i odresito, spreman sam na savrsenstvo.
Ponos.
Koza na mojoj glavi sasusuje se. Milost! Gospode, bojim se. Zedan sam, tako zedan! Ah! Detinstvo, trava, kisa, jezero na kamenju, mesecenina kada je zvonik tukao na dvanaest
Djavo je tada na zvoniku. Marijo! Sveta device!
Uzasava me moja glupost.
A tamo dole, zar nisu sve to cestite duse, koje mi zele dobro.
Dodjite.
Imam nekakav jastuk na ustima, one me ne cuju, to su aveti. Zatim, niko nikada ne misli na drugog. Nek se se ne priblizuju. Ja mirisem na izgoretinu, izvesno je.
Prividjenja su bezbrojna. To je zaista ono sto sam uvek imao: ne verujem vise u istoriju, zaboravljam nacela. Cutacu o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo skrti kao more.
Ah, gle! casovnik zivota upravo se zaustavio. Ja vise nisam na svetu.
Bogoslovija je zaista ozbiljna, pakao je sigurno dole, - a nebo gore. Zanos, mora, spavanje u plamenom gnezdu.
Koliko u paznji polja ima obesenjastva.
Satan, Necastivi, trci sa divljim semenkama.
Isus ide preko purpurnih kupina, ne savijacu ih.
Isus je hodao po razljucenim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, bled i smedjih vitica, uz bok smaragdnog vala.
Ja cu skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti verskih ili prirodnih, sa smrti rodjenja, buducnosti, proslosti, kosmogonije , nistavila. Ja sam majstor u fatazmagorijama.
Slusajte!
Ja posedujem sve darovitosti!
Ovde nema nikoga i nekog ima: ja ne bih hteo rasuti svoje blago.
Da li neko zeli crnacke pesme, ili plesove hurija? Zeli li neko da isceznem, da uronim u potragu za prstenom? Zeli li neko? Ja cu praviti zlato, lekove.
Poverite se dakle meni, vera daje olaksanje, vodi, ozdravljuje. Dodjite svi, - cak i mala deca, - da vas utesim, da se za sve vas raspe nase srce, - cudesno srce!
Siromasi, radnici! Ja ne trazim molitava; samo vase poverenje dovoljno mi je da budem srecan.
I mislimo na mene. Ja zbog ovoga ne zalim mnogo za svetom. Imam srecu da ne patim vise. Moj zivot je bio samo slatka ludost, to treba zaliti.
Kojesta ! Nekreveljimo se sto bolje mozemo.
Zaista, mi smo izvan sveta. Nema vise nikakvog zvuka. Moje culo pipanja je iscezlo. Ah! moja kulo, moja Saksonska zemljo, moj avrbova sumo! Veceri, jutra, noci, dani .... Sto sam umoran!
Morao bih da imam svoj pakao za bes, svoj pakao za bes, svoj pakao za ponos, - i pakao milovanja; koncert paklenih svetova.
Skoro sam mrtav od umora. To je grob, ja odlazim k crviima, o uzase nad uzasima! Satano, lakrdijasu, ti hoces da me rastopis svojim carolijama. Ja trazim. Ja trazim! Udarac vila, kaplju plamena.
Ah! opet se popeti u zivot! Osinuti ocima nase nakaznosti. I ovaj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, krutnost sveta! Moj boze, milost, skrij me, drzim se suvise lose! – Ja i jesam i nisam sakriven.
To je plamen koji uzdize sa svojim gresnikom.
Bal obešenih
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuce
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po celu starom cizmom tuce,
Uz pesmu božicnu s njima igru veze.
A pajaci na to splicu ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igraci lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovo!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tela otpire!
Niceg što im smeta i cega se stide.
Sneg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom - kapom za naprsle glave -
S mršave se cupe parce mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! - ko orgulje gubilište vice.
Iz plavkastih šuma vucji odjek luta,
Crven se pakao horizontom mice...
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kicme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvackog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skace,
Zanet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jace,
Grci pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Prvo vece
Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zracak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Cuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: "Dosta s tim!"
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oci njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
"Oh! svida mi se, svida to!
Ali ti moram reci zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Zacuh njen smeh što znaci: da...
Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
Zateceni
Tamni u snegu i u magli,
Petoro malih su se sagli
Nad okno što se kresi,
S guzama uvis, i - o jade! -
Oci im divni prizor slade
Dok Pekar hlebac mesi.
Motre ga kako testo sivo
Obrce, pa ga gurne živo
U rupu što se žari,
I cuju - dobri hleb se pece,
Sa Pekarovih usta tece
Nekakav napev stari.
Tu šcucureni, ne micu se,
Dah sa okna udišu u se,
Ko miris toplih grudi,
Dok se zbog nekog nocnog slavlja
Pletenica od hleba spravlja
Pred pogledom što žudi,
Dok pod gredama što se dime
Mirisna kora cvrci rime
S popcima raspevanim,
Pred rupom tom gde život diše
Ne vide svoje rite više
Ocima zacaranim.
O, svaki sneva kako jede,
Isusi jadni što se lede -
Pa ipak se tu kupe
Da stisnu ružicaste njuške
Uz rešetke i, potrbuške,
Da mumlaju kroz rupe,
Otupeli, i tu se mole,
Sagnuti tako snažno dole
Ka nebu odškrinutom,
Da pucaju im bedne hlace
I košulje im se izvlace
U zimskom vetru ljutom.
Njoj
U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešcemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.
Sklopiceš tada oci, da ne vidiš kroz prozor
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sicušni poljubac vratom ce tvojim vešto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavši: "Traži", ti ceš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce da skita svud...
U vagonu, 7. oktobra 70.
Noc u paklu
Progutao sam ogroman gutljaj otrova.
Neka je triput blazen savet na koji sam nadosao!
Utroba mi gori. Zestina otrova savija mi udove, izoblicuje me, obara me. Umirem od zedji, gusim se, ne mogu da vicem. To je pakao, vecno mucenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim bas propisno. Pozuri, djavole!
Nazirao sam povratak dobru i sreci, spasenje. Zar mogu opisati svoje prividjenje, kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bica, jedan ljupki duhovni konvert, snaga i mir, plemenita castoljublja, i znam li sta sve ne?
Plemenita castoljublja!
A to je jos zivot!
Ako je osuda vecita! Covek koji zeli da se osakati zaista je osudjen, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje ucenje veronauke. Ja sam rob svoga krstenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesrecu; izazvali ste i svoju. Siroto nevinasce!
Pakao ne moze da napadne pagane.
To je opet zivot! Slasti prokletstva bice docnije jos dublje. Hocu zlocin, brzo, nek padnem u nistavilo, po odluci ljudskog zakona.
Cuti, ali cuti!
Sramno je to prebacivanje ovde: Sotona koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes uzasno glup. Dosta!
Dosta sa tim zabludama koje mi sapucu, s tim carolijama, laznim mirisima, detinjastim svirkama.
Pa recite da posedujem istinu, da vidim pravdu : moje rasudjivanje je zdravo i odresito, spreman sam na savrsenstvo.
Ponos.
Koza na mojoj glavi sasusuje se. Milost! Gospode, bojim se. Zedan sam, tako zedan! Ah! Detinstvo, trava, kisa, jezero na kamenju, mesecenina kada je zvonik tukao na dvanaest
Djavo je tada na zvoniku. Marijo! Sveta device!
Uzasava me moja glupost.
A tamo dole, zar nisu sve to cestite duse, koje mi zele dobro.
Dodjite.
Imam nekakav jastuk na ustima, one me ne cuju, to su aveti. Zatim, niko nikada ne misli na drugog. Nek se se ne priblizuju. Ja mirisem na izgoretinu, izvesno je.
Prividjenja su bezbrojna. To je zaista ono sto sam uvek imao: ne verujem vise u istoriju, zaboravljam nacela. Cutacu o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo skrti kao more.
Ah, gle! casovnik zivota upravo se zaustavio. Ja vise nisam na svetu.
Bogoslovija je zaista ozbiljna, pakao je sigurno dole, - a nebo gore. Zanos, mora, spavanje u plamenom gnezdu.
Koliko u paznji polja ima obesenjastva.
Satan, Necastivi, trci sa divljim semenkama.
Isus ide preko purpurnih kupina, ne savijacu ih.
Isus je hodao po razljucenim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, bled i smedjih vitica, uz bok smaragdnog vala.
Ja cu skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti verskih ili prirodnih, sa smrti rodjenja, buducnosti, proslosti, kosmogonije , nistavila. Ja sam majstor u fatazmagorijama.
Slusajte!
Ja posedujem sve darovitosti!
Ovde nema nikoga i nekog ima: ja ne bih hteo rasuti svoje blago.
Da li neko zeli crnacke pesme, ili plesove hurija? Zeli li neko da isceznem, da uronim u potragu za prstenom? Zeli li neko? Ja cu praviti zlato, lekove.
Poverite se dakle meni, vera daje olaksanje, vodi, ozdravljuje. Dodjite svi, - cak i mala deca, - da vas utesim, da se za sve vas raspe nase srce, - cudesno srce!
Siromasi, radnici! Ja ne trazim molitava; samo vase poverenje dovoljno mi je da budem srecan.
I mislimo na mene. Ja zbog ovoga ne zalim mnogo za svetom. Imam srecu da ne patim vise. Moj zivot je bio samo slatka ludost, to treba zaliti.
Kojesta ! Nekreveljimo se sto bolje mozemo.
Zaista, mi smo izvan sveta. Nema vise nikakvog zvuka. Moje culo pipanja je iscezlo. Ah! moja kulo, moja Saksonska zemljo, moj avrbova sumo! Veceri, jutra, noci, dani .... Sto sam umoran!
Morao bih da imam svoj pakao za bes, svoj pakao za bes, svoj pakao za ponos, - i pakao milovanja; koncert paklenih svetova.
Skoro sam mrtav od umora. To je grob, ja odlazim k crviima, o uzase nad uzasima! Satano, lakrdijasu, ti hoces da me rastopis svojim carolijama. Ja trazim. Ja trazim! Udarac vila, kaplju plamena.
Ah! opet se popeti u zivot! Osinuti ocima nase nakaznosti. I ovaj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, krutnost sveta! Moj boze, milost, skrij me, drzim se suvise lose! – Ja i jesam i nisam sakriven.
To je plamen koji uzdize sa svojim gresnikom.