- Poruka
- 70
Dačić ni usred Srbije ne uspeva da se uzdrži ruganja mitingu za Kosovo uz duhovitosti tipa „guslarsko veče" itd. Loš trenutak za bezrazložno sprdanje sa državom.
Dačića koji usred Srbije (dakle, ne može da se vadi ni na zbunjenost što sedi u zgradi vlade u Prištini dok daje intervju, a napolju neka rulja razbija sve što stigne) ne uspeva da se uzdrži ruganja svojoj državi, mitingu za Kosovo povodom proglašenja nezavisnosti uz duhovitosti tipa „guslarsko veče" itd. Loš trenutak za bavljenje Koštunicom, promašena tema, bezrazložno sprdanje na račun države
Imala sam priliku da za poslednja dva dana gledam dve emisije, jednu snimljenu u Beogradu a drugu u Prištini. Gosti beogradske emisije bili su Ivica Dačić i Ilir Deda a gosti prištevske Borko Stefanović i glavna perjanica albanskog novinarstva na Kosovu (i direktorka Birna za Kosovo) Jeta Džara - koja je za ovu priliku izabrala da bude i svoj gost i domaćin, da pokušava da se svađa, drži Borku istorijska i druga predavanja, da sama odgovara na svoja pitanja i, na kraju, na Borkava - koji je u jednom trenutku uzeo da se zabavlja postavljajući ih novinarki.
Albanska novinarka vodila je emisiju kao Albanka s Kosova, ali i to je preblago rečeno. Vodila je emisiju u najgorem maniru postavljanja retoričkih pitanja, glupih pitanja, i na kraju pitanja koja bi, da je bila veštija, bila veoma uvredljiva sve uz papagajsko ponavljanje ključnih reči NGO obuke „suočavanje", „izvinjavanje" i razume se „Ali, Milošević je..." Pa onda vrištanje na sagovornika. Borko Stefanović bio je, s početka, smiren i ljubazan, zatim ciničan i ljubazan i na kraju, ležernošću superiornog do granica neprijatnog, sasvim opušten i podsmešljiv spram ostrašćenosti novinarke, i dalje ljubazan. Emisija je bila burna i zabavna za praćenje do trenutka kada su agresivnost i glupost (ne bih da zamaram ni sebe ni čitaoca eufemizmima - glupost je glupost) dostigle svoj vrhunac, pa je ovaj duel bio neprijatan za praćenje.
Emisija u Beogradu protekla je nešto mirnije i u njoj je Ivica Dačić, obraćajući se više auditorijumu koji bi sutra trebalo da glasa nego sagovornicima, izneo ono za šta veruje da je glavni pravac razmišljanja građana Srbije kad je Kosovo u pitanju. Ivica Dačić, međutim, zastupa veoma opasnu ideju, pri tome nemoguću - a to je da se, prema njegovim rečima, status Kosova ima rešavati „razgraničenjem" i to „samo brzo i radikalno". Status Kosova se upravo ne može rešavati radikalno, a za Srbe i srpsku državu pogubno je da bude rešavan brzo.
ŠTA DOBIJAMO? Ilir Deda, sa svoje strane, raspolagao je razumnijim argumentima (na temu razgraničenja ili podele) i oslanjao se na poznavanje terena, a to će reči: upozoravao je da bi razgraničenjem Srbija naudila samoj sebi jer bi tako otvorila pitanje juga Srbije, gde je većinsko albansko stanovništvo raspoloženo da se pripoji Kosovu, zatim bi narušila regionalnu stabilnost jer bi pitanje razgraničenja ili podela Kosova bilo početak kraja krhkog mira u Makedoniji, čiji zapad Albanci sa Kosova smatraju svojim budićim parčetom teritorije, i na kraju, tu je Crna Gora. To je priča na kojoj je Albin Kurti na Kosovu osvojio dovoljno glasova da uđe u parlament, to je priča koju sam pre dve godine čula od Bajrama Redžepija, danas ministra policije a tada gradonačelnika južne Mitrovice, to je priča koju će vam pričati veterani OVBMP u Bujanovcu i to je priča koju priča pacifista Ilir Deda. To je činjenica, i ja je ne bih shvatila kao pretnju albanskog analitičara upućenu Ivici Dačiću.
Ali hajde da mi čak i kažemo da nas baš briga za mir u regionu i da hoćemo da što pre rešimo pitanje Kosova. Šta dobijamo? Dobijamo famoznih sedamodsto teritorije Kosova i Metohije na severu, dobijamo priznanje nezavisnog Kosova južno od Ibra (čime gubimo svoje istorijsko pravo na njega i lišavamo se moralne obaveze prema Srbima koji žive tamo) i dobijamo verovatno svoj najveći poraz u novom veku, koji će nas koštati više nego što ćemo moći da platimo. Čak i da kažemo: baš nas briga, neka se završi istorija s nama - to vreme koje živimo neće toliko brzo proteći, da sami ne osetimo posledice ove namisli, za koju se najiskrenije nadam da neće doživeti svoju realizaciju.
Ako kažemo i da nas baš briga za tih nekoliko desetina hiljada Srba južno od Ibra - kockali smo se mi i sa stotinama hiljada u Bosni i Hrvatskoj - i kažemo da oni nisu važni, nego mir u državi koja se rešila „kosovskog pitanja", opet smo na gubitku jer nećemo imati ni mir ni državu, nego ćemo upravo otvoriti devetu kapiju i zakoračiti tamo gde niko normalan ne bi želeo.
Pretpostavljam da Ivica Dačić ne igra na one među nama koji kažu „pa šta, neka i priznamo nezavisno Kosovo", jer se, s druge strane, tu i tamo služi vrlo zapaljivom pričom i u njemu se budi na mahove davni Dačić (možda nacionalista a možda neko ko samo voli moć), koji bi najradije poslao tu svoju policiju na Kosovo koliko sutra. Ali Ivica Dačić upravo ide na ruku onima koji kažu: „Pa šta, priznajmo više i to Kosovo".
Da se ovde radi samo o stavu Ivice Dačića, to ne bi bilo problematično. On, međutim, u ovoj priči predstavlja stav države, koliko god pokušavao da se ogradi i kaže „ovo je samo moje mišljenje" i „zar ja nemam pravo na svoje mišljenje". Kao što ni Borko Stefanović u emisiji kod Jete Džare ne predstavlja sebe ili stranku - nego predstavlja Srbiju, i to (šalu na stranu) radi dobro. Na svaki pokušaj ove čudne novinarke da ga navede na priču o Miloševiću, on joj ne daje satisfakciju i ne upušta se u diskusiju - za razliku od Dačića koji usred Srbije (dakle, ne može da se vadi ni na zbunjenost što sedi u zgradi vlade u Prištini dok daje intervju, a napolju neka rulja razbija sve što stigne) ne uspeva da se uzdrži ruganja svojoj državi, mitingu za Kosovo povodom proglašenja nezavisnosti uz duhovitosti tipa „guslarsko veče" itd. Loš trenutak za bavljenje Koštunicom, promašena tema, bezrazložno sprdanje na račun države. Dok Ilir Deda nema ružnih reči ni za momke Albina Kurija a, sudeći po javnim nastupima tog čoveka, on mu svakako ne može biti istomišljenik. Osim u jednom - Kosovo je republika. Tačka. Srbija to nažalost sve brže prestaje da bude.
I kada Dačić bezobrazno pita Ilira Dedu da li je on Albanac (a Dačić se spremio za razgovor i pretpostavljam da zna da li je i u koliko procenata DNK njegov sagovornik Albanac) i kada pominje Tiranu kao sagovornika - to radi država, ne Ivica. To je stara priča a Ivica Dačić deo je politike koja je propustila trenutak kada se možda i moglo razgovarati. see more...
http://www.standard.rs/vesti/36-pol...o-i-ivica-gol-u-gostima-autogol-kod-kue-.html
Dačića koji usred Srbije (dakle, ne može da se vadi ni na zbunjenost što sedi u zgradi vlade u Prištini dok daje intervju, a napolju neka rulja razbija sve što stigne) ne uspeva da se uzdrži ruganja svojoj državi, mitingu za Kosovo povodom proglašenja nezavisnosti uz duhovitosti tipa „guslarsko veče" itd. Loš trenutak za bavljenje Koštunicom, promašena tema, bezrazložno sprdanje na račun države
Imala sam priliku da za poslednja dva dana gledam dve emisije, jednu snimljenu u Beogradu a drugu u Prištini. Gosti beogradske emisije bili su Ivica Dačić i Ilir Deda a gosti prištevske Borko Stefanović i glavna perjanica albanskog novinarstva na Kosovu (i direktorka Birna za Kosovo) Jeta Džara - koja je za ovu priliku izabrala da bude i svoj gost i domaćin, da pokušava da se svađa, drži Borku istorijska i druga predavanja, da sama odgovara na svoja pitanja i, na kraju, na Borkava - koji je u jednom trenutku uzeo da se zabavlja postavljajući ih novinarki.
Albanska novinarka vodila je emisiju kao Albanka s Kosova, ali i to je preblago rečeno. Vodila je emisiju u najgorem maniru postavljanja retoričkih pitanja, glupih pitanja, i na kraju pitanja koja bi, da je bila veštija, bila veoma uvredljiva sve uz papagajsko ponavljanje ključnih reči NGO obuke „suočavanje", „izvinjavanje" i razume se „Ali, Milošević je..." Pa onda vrištanje na sagovornika. Borko Stefanović bio je, s početka, smiren i ljubazan, zatim ciničan i ljubazan i na kraju, ležernošću superiornog do granica neprijatnog, sasvim opušten i podsmešljiv spram ostrašćenosti novinarke, i dalje ljubazan. Emisija je bila burna i zabavna za praćenje do trenutka kada su agresivnost i glupost (ne bih da zamaram ni sebe ni čitaoca eufemizmima - glupost je glupost) dostigle svoj vrhunac, pa je ovaj duel bio neprijatan za praćenje.
Emisija u Beogradu protekla je nešto mirnije i u njoj je Ivica Dačić, obraćajući se više auditorijumu koji bi sutra trebalo da glasa nego sagovornicima, izneo ono za šta veruje da je glavni pravac razmišljanja građana Srbije kad je Kosovo u pitanju. Ivica Dačić, međutim, zastupa veoma opasnu ideju, pri tome nemoguću - a to je da se, prema njegovim rečima, status Kosova ima rešavati „razgraničenjem" i to „samo brzo i radikalno". Status Kosova se upravo ne može rešavati radikalno, a za Srbe i srpsku državu pogubno je da bude rešavan brzo.
ŠTA DOBIJAMO? Ilir Deda, sa svoje strane, raspolagao je razumnijim argumentima (na temu razgraničenja ili podele) i oslanjao se na poznavanje terena, a to će reči: upozoravao je da bi razgraničenjem Srbija naudila samoj sebi jer bi tako otvorila pitanje juga Srbije, gde je većinsko albansko stanovništvo raspoloženo da se pripoji Kosovu, zatim bi narušila regionalnu stabilnost jer bi pitanje razgraničenja ili podela Kosova bilo početak kraja krhkog mira u Makedoniji, čiji zapad Albanci sa Kosova smatraju svojim budićim parčetom teritorije, i na kraju, tu je Crna Gora. To je priča na kojoj je Albin Kurti na Kosovu osvojio dovoljno glasova da uđe u parlament, to je priča koju sam pre dve godine čula od Bajrama Redžepija, danas ministra policije a tada gradonačelnika južne Mitrovice, to je priča koju će vam pričati veterani OVBMP u Bujanovcu i to je priča koju priča pacifista Ilir Deda. To je činjenica, i ja je ne bih shvatila kao pretnju albanskog analitičara upućenu Ivici Dačiću.
Ali hajde da mi čak i kažemo da nas baš briga za mir u regionu i da hoćemo da što pre rešimo pitanje Kosova. Šta dobijamo? Dobijamo famoznih sedamodsto teritorije Kosova i Metohije na severu, dobijamo priznanje nezavisnog Kosova južno od Ibra (čime gubimo svoje istorijsko pravo na njega i lišavamo se moralne obaveze prema Srbima koji žive tamo) i dobijamo verovatno svoj najveći poraz u novom veku, koji će nas koštati više nego što ćemo moći da platimo. Čak i da kažemo: baš nas briga, neka se završi istorija s nama - to vreme koje živimo neće toliko brzo proteći, da sami ne osetimo posledice ove namisli, za koju se najiskrenije nadam da neće doživeti svoju realizaciju.
Ako kažemo i da nas baš briga za tih nekoliko desetina hiljada Srba južno od Ibra - kockali smo se mi i sa stotinama hiljada u Bosni i Hrvatskoj - i kažemo da oni nisu važni, nego mir u državi koja se rešila „kosovskog pitanja", opet smo na gubitku jer nećemo imati ni mir ni državu, nego ćemo upravo otvoriti devetu kapiju i zakoračiti tamo gde niko normalan ne bi želeo.
Pretpostavljam da Ivica Dačić ne igra na one među nama koji kažu „pa šta, neka i priznamo nezavisno Kosovo", jer se, s druge strane, tu i tamo služi vrlo zapaljivom pričom i u njemu se budi na mahove davni Dačić (možda nacionalista a možda neko ko samo voli moć), koji bi najradije poslao tu svoju policiju na Kosovo koliko sutra. Ali Ivica Dačić upravo ide na ruku onima koji kažu: „Pa šta, priznajmo više i to Kosovo".
Da se ovde radi samo o stavu Ivice Dačića, to ne bi bilo problematično. On, međutim, u ovoj priči predstavlja stav države, koliko god pokušavao da se ogradi i kaže „ovo je samo moje mišljenje" i „zar ja nemam pravo na svoje mišljenje". Kao što ni Borko Stefanović u emisiji kod Jete Džare ne predstavlja sebe ili stranku - nego predstavlja Srbiju, i to (šalu na stranu) radi dobro. Na svaki pokušaj ove čudne novinarke da ga navede na priču o Miloševiću, on joj ne daje satisfakciju i ne upušta se u diskusiju - za razliku od Dačića koji usred Srbije (dakle, ne može da se vadi ni na zbunjenost što sedi u zgradi vlade u Prištini dok daje intervju, a napolju neka rulja razbija sve što stigne) ne uspeva da se uzdrži ruganja svojoj državi, mitingu za Kosovo povodom proglašenja nezavisnosti uz duhovitosti tipa „guslarsko veče" itd. Loš trenutak za bavljenje Koštunicom, promašena tema, bezrazložno sprdanje na račun države. Dok Ilir Deda nema ružnih reči ni za momke Albina Kurija a, sudeći po javnim nastupima tog čoveka, on mu svakako ne može biti istomišljenik. Osim u jednom - Kosovo je republika. Tačka. Srbija to nažalost sve brže prestaje da bude.
I kada Dačić bezobrazno pita Ilira Dedu da li je on Albanac (a Dačić se spremio za razgovor i pretpostavljam da zna da li je i u koliko procenata DNK njegov sagovornik Albanac) i kada pominje Tiranu kao sagovornika - to radi država, ne Ivica. To je stara priča a Ivica Dačić deo je politike koja je propustila trenutak kada se možda i moglo razgovarati. see more...
http://www.standard.rs/vesti/36-pol...o-i-ivica-gol-u-gostima-autogol-kod-kue-.html
