zbiljaš
Poznat
- Poruka
- 8.895
Šamarčina iz Ruske Federacije! Pućinofili izBosne na aparatima!!
https://srbin.info/ana-jurpalova-sledi-vucicevo-i-dodikovo-potpuno-okretanje-srbije-i-rs-ka-zapadu/
Слично ће бити и са Србијом, где се Вучић разапиње између покушаја да одобровољи Трампа и челичних ланаца који га везују за ЕУ, а посебно за Француску. Русије у овој игри нема. Зато, када наше службе причају о „обојеној револуцији“, очигледно мисле на проамеричке снаге којима треба само смена врха. Самим системом не желе да се баве, јер систем ради и за америчке интересе. Нама од тог преокрета није ни ни вруће ни хладно, јер Вучић јасно спроводи политику потискивања свега руског, а неки нови амерички играч, ако га наметну Србима, само ће наставити тај тренд са истом ревношћу.
У том контексту, демонстранти који траже потпуни ремонт друштва представљају претњу и за САД, и за ЕУ, па и за самог Вучића. Али они су једини који су спремни да заиста бране националне интересе. Истовремено, као што смо видели, део интелектуалне елите, укључујући и опозиционе професоре, отворено покушава да симпатије демонстраната усмери ка Америци. Тако да исход ове битке још није одређен.
У Републици Српској ће ситуација, по свему судећи, бити максимално драматична. Тамо је уложено много руског новца, а народ је толико проруски настројен да Путина зове „православним царем“. Ипак, константан притисак из Сарајева и Европске уније, сталне злоупотребе и кршење Дејтонског споразума приморавају Додика да тражи заштиту код најјачих и најутицајнијих у региону. Судећи по последњим путовањима председника Српске, он сматра да су то САД, Израел и Мађарска. Русија је, губитком контроле над Нафтном индустријом Србије (НИС), практично отишла са сцене. Остала нам је само гасна цев. Али, будимо реални, ни то неће дуго. Изградња нафтне и гасне инфраструктуре која преко Турске и Азербејџана повезује Европу са налазиштима у Средњој Азији и на Блиском истоку, уз убрзано опремање ЛНГ терминала у Хрватској и Албанији, ускоро ће нас лишити и те полуге.
На све то, руски амбасадор у Београду весело извештава о раду Руског дома, Руског историјског друштва, Географског друштва… Међутим, ефикасност њиховог рада најбоље се види у коментарима Срба испод изазовно арогантне објаве амбасаде о ризику за антифашистичко наслеђе Србије. Из тих коментара се види да у српском друштву апсолутно не постоји знање о Минхенском споразуму, подели Чехословачке (између Пољске, Немачке и Мађарске)[4] и великој „братској љубави“ између пољског лидера Пилсудског и Адолфа Хитлера. Очигледно Срби не знају ни да је СССР позивао европске земље да се уједине против Хитлера. Не знају ни да је СССР последњи од великих европских држава потписао пакт о ненападању, а да је подела Пољске била само начин да се купи време. Други светски рат није почео 1939. него 1938. године, када је Немачка прогутала Аустрију, а затим окупирала Чехословачку. Али на Западу је незгодно о томе причати. Зашто је онда баш западна верзија историје толико раширена међу младим Србима? У чему су успеси наших дипломатских институција ако нисмо успели ни са просветитељском функцијом?
Мислим да је свим људима у Русији у срцу одјекнула реченица нашег министра одбране Андреја Белоусова: „Грешити се сме, лагати се не сме“. Може ли се ситуација брзо поправити? Морамо признати себи – тешко. Време је изгубљено, многе прилике су пропуштене.
https://srbin.info/ana-jurpalova-sledi-vucicevo-i-dodikovo-potpuno-okretanje-srbije-i-rs-ka-zapadu/
Aна Јурпалова: Следи Вучићево и Додиково потпуно окретање Србије и РС ка Западу
Ана Јурпалова 11.02.2026.Сваки однос, био он породични или међународни, захтева рад и суштину. Речи о љубави морају да прате дела. Исто важи и за приче о братству. У оба случаја, што су речи гласније, то је у њима мање правог смисла.
Зато, кад је Милорад Додик изјавио да би рубља могла да постане национална валута Републике Српске (што је чиста фантазмагорија), постало је јасно да ће и овај благословени крај ускоро дефинитивно окренути кормило ка Западу – конкретно ка САД, које планирају да држе регион под контролом. Европска унија се преко Бошњака очајнички опире, али ако Трамп каже „ово је моје“, мораће да се помире с тим.Слично ће бити и са Србијом, где се Вучић разапиње између покушаја да одобровољи Трампа и челичних ланаца који га везују за ЕУ, а посебно за Француску. Русије у овој игри нема. Зато, када наше службе причају о „обојеној револуцији“, очигледно мисле на проамеричке снаге којима треба само смена врха. Самим системом не желе да се баве, јер систем ради и за америчке интересе. Нама од тог преокрета није ни ни вруће ни хладно, јер Вучић јасно спроводи политику потискивања свега руског, а неки нови амерички играч, ако га наметну Србима, само ће наставити тај тренд са истом ревношћу.
У том контексту, демонстранти који траже потпуни ремонт друштва представљају претњу и за САД, и за ЕУ, па и за самог Вучића. Али они су једини који су спремни да заиста бране националне интересе. Истовремено, као што смо видели, део интелектуалне елите, укључујући и опозиционе професоре, отворено покушава да симпатије демонстраната усмери ка Америци. Тако да исход ове битке још није одређен.
У Републици Српској ће ситуација, по свему судећи, бити максимално драматична. Тамо је уложено много руског новца, а народ је толико проруски настројен да Путина зове „православним царем“. Ипак, константан притисак из Сарајева и Европске уније, сталне злоупотребе и кршење Дејтонског споразума приморавају Додика да тражи заштиту код најјачих и најутицајнијих у региону. Судећи по последњим путовањима председника Српске, он сматра да су то САД, Израел и Мађарска. Русија је, губитком контроле над Нафтном индустријом Србије (НИС), практично отишла са сцене. Остала нам је само гасна цев. Али, будимо реални, ни то неће дуго. Изградња нафтне и гасне инфраструктуре која преко Турске и Азербејџана повезује Европу са налазиштима у Средњој Азији и на Блиском истоку, уз убрзано опремање ЛНГ терминала у Хрватској и Албанији, ускоро ће нас лишити и те полуге.
На све то, руски амбасадор у Београду весело извештава о раду Руског дома, Руског историјског друштва, Географског друштва… Међутим, ефикасност њиховог рада најбоље се види у коментарима Срба испод изазовно арогантне објаве амбасаде о ризику за антифашистичко наслеђе Србије. Из тих коментара се види да у српском друштву апсолутно не постоји знање о Минхенском споразуму, подели Чехословачке (између Пољске, Немачке и Мађарске)[4] и великој „братској љубави“ између пољског лидера Пилсудског и Адолфа Хитлера. Очигледно Срби не знају ни да је СССР позивао европске земље да се уједине против Хитлера. Не знају ни да је СССР последњи од великих европских држава потписао пакт о ненападању, а да је подела Пољске била само начин да се купи време. Други светски рат није почео 1939. него 1938. године, када је Немачка прогутала Аустрију, а затим окупирала Чехословачку. Али на Западу је незгодно о томе причати. Зашто је онда баш западна верзија историје толико раширена међу младим Србима? У чему су успеси наших дипломатских институција ако нисмо успели ни са просветитељском функцијом?
Мислим да је свим људима у Русији у срцу одјекнула реченица нашег министра одбране Андреја Белоусова: „Грешити се сме, лагати се не сме“. Може ли се ситуација брзо поправити? Морамо признати себи – тешко. Време је изгубљено, многе прилике су пропуштене.
