Amnezija

[Bogart]

Bas sad gledam neki (jedan od hiljadu) filmova o coveku koji je izgubio pamcenje, pa pokusavam da se uzivim u njegovu situaciju... i dolazim do zakljucka da su uspomene najvece blago. Zamislite to - otvorite oci, i nemate pojma ko ste... Sta mislite, sta bi bila prva stvar koju bi ste uradili? A interesuje me i druga i treca stvar...
(sada sebi malo licim na Dragojla, ne znam zasto )

Мени се много допао један домаћи филм на ту тему... ТВ драма са Зораном Радмиловићем, од пре 20-ак година, ако се неко можда сети имена, било би ми веома драго. Него... човек долази кући и не сећа се ничега. У питању је намћор, отуђен човек, посвађан са оцем, разочаран у сина, згађен својом женом коју психички малтретира... али који се ничег од тога не сећа, већ се понаша као да је падобраном упао у свој живот. Што више сазнаје о себи, односима унутар своје породице и ономе како га други виде, то се више гади над самим собом, и пита се шта га је навело да постане такав монструм... А све време је нежан и пажљив према својој жени, поштује оца, интересује се за синовљев живот и његову каријеру - дакле, ради нешто и понаша се онако како је утиснуто негде у дубини његове подсвести да тако треба да буде - а сви се чуде и одушевљавају њиме, и говоре му како такав никад није био док није изгубио памћење. Како прича одмиче, он почиње да се сећа ствари и - што га ужасава - постаје опет онакав какав је био, и бежи од свега... пре свега од себе.

Е сад... зашто сам све ово куцао и причао? Мислећи о томе, запитам се како бих се ја понашао, и како бих гледао на свој живот, да се нађем у таквој ситуацији... Дакле, онај чисти "ја", са неким незамућеним жељама, очекивањима и системом вредности који су се можда, а можда и нису, некако успут изгубили... како бих ја гледао на свој живот и себе, да се ничег не сећам, а да ми други причају о свему?

Не знам колико сам погодио тему, али некако је прва (филмска) асоцијација на амнезију та како лик покушавајући да поврати сећање, открива о својој величини, свом значају, или уопште о некој великој и узбудљивој причи везаној за њега и његов губитак памћења... а шта ако тим присећањем наслутимо неки ужас, гори од онога кад су Човека-Слона ставили пред огледало?

 

[Jasna]

amnezija od sebe ne postoji.

Ово ми је интересантно.

али не могу да схватим..

Како прича одмиче, он почиње да се сећа ствари и - што га ужасава - постаје опет онакав какав је био, и бежи од свега... пре свега од себе.

Е сад... зашто сам све ово куцао и причао? Мислећи о томе, запитам се како бих се ја понашао, и како бих гледао на свој живот, да се нађем у таквој ситуацији... Дакле, онај чисти "ја", са неким незамућеним жељама, очекивањима и системом вредности који су се можда, а можда и нису, некако успут изгубили... како бих ја гледао на свој живот и себе, да се ничег не сећам, а да ми други причају о свему?

Чисти ''ја'' или није ''ја''..
Никако не могу да схватим ко то остане када заборавимо ко је ја..

 

[gost 52128]

Мени се много допао један домаћи филм на ту тему... ТВ драма са Зораном Радмиловићем, од пре 20-ак година, ако се неко можда сети имена, било би ми веома драго. Него... човек долази кући и не сећа се ничега. У питању је намћор, отуђен човек, посвађан са оцем, разочаран у сина, згађен својом женом коју психички малтретира... али који се ничег од тога не сећа, већ се понаша као да је падобраном упао у свој живот. Што више сазнаје о себи, односима унутар своје породице и ономе како га други виде, то се више гади над самим собом, и пита се шта га је навело да постане такав монструм... А све време је нежан и пажљив према својој жени, поштује оца, интересује се за синовљев живот и његову каријеру - дакле, ради нешто и понаша се онако како је утиснуто негде у дубини његове подсвести да тако треба да буде - а сви се чуде и одушевљавају њиме, и говоре му како такав никад није био док није изгубио памћење. Како прича одмиче, он почиње да се сећа ствари и - што га ужасава - постаје опет онакав какав је био, и бежи од свега... пре свега од себе.

Е сад... зашто сам све ово куцао и причао? Мислећи о томе, запитам се како бих се ја понашао, и како бих гледао на свој живот, да се нађем у таквој ситуацији... Дакле, онај чисти "ја", са неким незамућеним жељама, очекивањима и системом вредности који су се можда, а можда и нису, некако успут изгубили... како бих ја гледао на свој живот и себе, да се ничег не сећам, а да ми други причају о свему?

Не знам колико сам погодио тему, али некако је прва (филмска) асоцијација на амнезију та како лик покушавајући да поврати сећање, открива о својој величини, свом значају, или уопште о некој великој и узбудљивој причи везаној за њега и његов губитак памћења... а шта ако тим присећањем наслутимо неки ужас, гори од онога кад су Човека-Слона ставили пред огледало?

Dobro pitanje - ovu temu je trebalo ti da postavis, a ne ja

 

[mojra]

svanulo bi mi
shvatila bih to kao drugu priliku, kosmicku pravdu, cetvrtu dimenziju, zonu sumraka, bozji prst, znak ... i krenula dalje kroz pustinju i prasumu
jos ako bi mi osecaji bili netaknuti, to bi bio cisti blagosov
mmmm

 

[Borac za prava zivotinja]

. Што више сазнаје о себи, односима унутар своје породице и ономе како га други виде, то се више гади над самим собом, и пита се шта га је навело да постане такав монструм... А све време је нежан и пажљив према својој жени, поштује оца, интересује се за синовљев живот и његову каријеру - дакле, ради нешто и понаша се онако како је утиснуто негде у дубини његове подсвести да тако треба да буде - а сви се чуде и одушевљавају њиме, и говоре му како такав никад није био док није изгубио памћење. Како прича одмиче, он почиње да се сећа ствари и - што га ужасава - постаје опет онакав какав је био, и бежи од свега... пре свега од себе.

E, da - ovaj primer je kao stvoren za meni vrlo dragu hipotezu, po kojoj je svako od nas u osnovi dobar. Nadgradimo se kao ličnosti tokom života, i iskustva nas promene. Malobrojni su istinski filantropi ili, prosto, plemeniti ljudi koji su uspeli da očiste srce od ličnih frustracija.
Pa i "Paklena pomorandža" se, na nešto drugačiji način, bavila - ne amnezijom - već "ispiranjem mozga" u cilju oplemenjivanja. Ali ima sličnosti. Delikvent je oplemenjen ali više nije On, kao što i Mek Marfi iz "Leta iznad kukavičijeg gnezda" postaje niko i ništa nakon serije elektro-šokova. A zaključak: čovekov karakter određen je sećanjima, slikama u glavi, koje grade njegov emotivni život, odnos prema svetu i samom sebi.
Od sebe još niko nije pobegao.

 

[moje srce]

@kojica - sustina onog sto mislim je da bismo se mi, i bez secanja tj. bez uspomena opet ponasali kao i ranije. mislim da se to ne gubi gubitkom secanja... a mozda ne znam o amneziji dovoljno, ili sam u zabludi u vezi sa celom pricom.
znam ono iz filmova, a tamo su prikazani uvek tako da, iako ne znaju ko su i odakle su npr. znaju da citaju i pisu i imaju neka druga znanja ista kao i pre...

 

[kojote]

@kojica ...

 

[Jasna]

@kojica - sustina onog sto mislim je da bismo se mi, i bez secanja tj. bez uspomena opet ponasali kao i ranije. mislim da se to ne gubi gubitkom secanja... a mozda ne znam o amneziji dovoljno, ili sam u zabludi u vezi sa celom pricom.
znam ono iz filmova, a tamo su prikazani uvek tako da, iako ne znaju ko su i odakle su npr. znaju da citaju i pisu i imaju neka druga znanja ista kao i pre...

Е чек да пробам ја да објасним.. ваљда нећу да се излупетам..

У књизи коју сам ја читала, човек се сећа свега што није лично искуство..

Дакле. Ако је нешто прочитао, чуо на тв-у, у школи.. тога се сећа..

Али личних искустава нема. Не зна ко је. Не препознаје жену, децу, унуке..
Не зна према коме је шта осећао, како се понашао.. итд..

Дакле зна шта је исправно а шта не. Јер је то научено...

Оно што мене интересује је - ко је то ко је остао и ко се наученог сећа..
И јесте ја и није ја..

Мени кажеш?

 

[alal]

Е чек да пробам ја да објасним.. ваљда нећу да се излупетам..

У књизи коју сам ја читала, човек се сећа свега што није лично искуство..

Дакле. Ако је нешто прочитао, чуо на тв-у, у школи.. тога се сећа..

Али личних искустава нема. Не зна ко је. Не препознаје жену, децу, унуке..
Не зна према коме је шта осећао, како се понашао.. итд..

Дакле зна шта је исправно а шта не. Јер је то научено...

Оно што мене интересује је - ко је то ко је остао и ко се наученог сећа..
И јесте ја и није ја..

Мени кажеш?

kako nije ja? jeste ja samo bez dela secanja... karakter ostaje, licnost ostaje... sem ako nije fizickom povredom-trajnim ostecenjem mozga izazvana amnezija, znaci to odbacujemo...

 

[Bogart]

Чисти ''ја'' или није ''ја''..
Никако не могу да схватим ко то остане када заборавимо ко је ја..

Не знам како бих то објаснио... не да заборавимо ко је "ја", већ када заборавимо све оне догађаје и искуства (нарочито негативна) која су учинила да се понашамо другачије од онога како бисмо се искрено понашали... Нешто попут пинк-флојдовске идеје "зида" који градимо читавог свог живота, неприметно му додавајући једну по једну "циглу" (где је цигла сваки нови догађај), ако си гледала "The Wall". Или нешто попут оног огорченог циника, који је такав постао због превише разочарења са којима није могао да се емотивно избори, па је одабрао пут да се ничему не нада, како га ништа не би ни повређивало... један механизам којим човек прикрива оно своје суштинско "ја", неко у већем, неко у мањем обиму...

Или још један пример, пошто знам да има (некадашњих) стрипофила на форуму, када се Марти и Орли, два огорчена непријатеља, нађу у митском граду Агартију, са магловитим и избледелим сећањем на стварни живот који им делује небитно... и када обнављају своје пријатељство и љубав које траје само дотле док се опет не нађу напољу. Небитна дигресија, него нешто друго: замало да се сложим са Борком да је доброта неки, да тако кажем, иманентни део људског бића... све да није баш поменула Алекса из "Паклене поморанџе" који је један такав пример чистог и "неисквареног" зла и лишености било чега доброг и племенитог... сад задирем у тематику нечег другог, али, о итекако, има људи који су... па, зли, и који би (тако сматрам) такви били и да им неко избрише сећање на читав живот. Е сад, не знам колико се то уклапа у причу о "урођеном" добру, али има неких примера за које једноставно нисам у стању да видим довољно ран догађај или разлог који је могао да им се догоди, па да то неко "добро" изгубе, ако су га уопште и имали.

 

[alal]

Mek Marfi iz "Leta iznad kukavičijeg gnezda" postaje niko i ništa nakon serije elektro-šokova

lobotomije...

 

[havalius]

Da, lobotomije. A primeri su loši, jer nijedan od njih dvojice nije izgubio pamćenje, već su naterani da postanu nešto što nisu - Aleks uslovljavanjem na situacije u kojima je rado učestvovao, Mekmarfi lobotomijom. U principu, obojica su bila dovedena do toga da nemaju mogućnost izbora kako da se ponašaju.

 

[alal]

cek cek a decko koji obecava nije amnezija ali je blizu...

 

[havalius]

Ne znam, ako sam uopšte gledala film, sasvim sam ga zaboravila.

 

[alal]

tata ubila sam bobana!

ma secas se berceka ko slobodana milosevica decka koji obecava?

 

[Bogart]

Зар није лоботомија једна врста операције уз отварање лобање? :???:

 

[moje srce]

Е чек да пробам ја да објасним.. ваљда нећу да се излупетам..
У књизи коју сам ја читала, човек се сећа свега што није лично искуство..
Дакле. Ако је нешто прочитао, чуо на тв-у, у школи.. тога се сећа..
Али личних искустава нема. Не зна ко је. Не препознаје жену, децу, унуке..
Не зна према коме је шта осећао, како се понашао.. итд..
Дакле зна шта је исправно а шта не. Јер је то научено...
Оно што мене интересује је - ко је то ко је остао и ко се наученог сећа..
И јесте ја и није ја..

okej, bar mislimo na isto kad kazemo amnezija...
al sad meni nije jasno sto tebi nije jasno da je taj JA isti onaj JA od pre... samo mu fale hm... uspomene.
i poneka emocija...
damn, zaboravila sam na emocije... recimo puf, probudis se pod amenzijom i ne volis vise nekog koga sinoc jesi... interesantno bi bilo videti kako ta prica ide nadalje
(to sto se zaborave neke mrznje nije bitno )

 

[moje srce]

Зар није лоботомија једна врста операције уз отварање лобање? :???:

pa njemu su to i radili.
mislim mekmarfiju, u filmu. na kraju ima kopce na glavi. pre engo sto ga onaj indijanac ubije

 

[Bogart]

pa njemu su to i radili.
mislim mekmarfiju, u filmu. na kraju ima kopce na glavi. pre engo sto ga onaj indijanac ubije

Уфф... Тај ми је филм језиво добар, али давно сам га гледао, не могу да верујем да ми је то промакло. Мислио сам да су га упропастили електрошоковима... уф, лоше...

 

[hirajgoagain]

spiskala pare na zenske stvari

pa koja je onda licnost u tebi ako se niceg ne secas, i zasto bi onda bilo kome verovala

 

[Karlito Brigante]

Bas sad gledam neki (jedan od hiljadu) filmova o coveku koji je izgubio pamcenje, pa pokusavam da se uzivim u njegovu situaciju... i dolazim do zakljucka da su uspomene najvece blago. Zamislite to - otvorite oci, i nemate pojma ko ste... Sta mislite, sta bi bila prva stvar koju bi ste uradili? A interesuje me i druga i treca stvar...
(sada sebi malo licim na Dragojla, ne znam zasto )

Pod uslovom da mogu da racionalno razmišljam dao bih oglas u novinama...izgubio sam se i ne mogu da se nađem-pomozite!

 

[havalius]

Зар није лоботомија једна врста операције уз отварање лобање? :???:

Nije nužno. Frontalna lobotomija se radila kroz nos.

 

[Jasna]

okej, bar mislimo na isto kad kazemo amnezija...
al sad meni nije jasno sto tebi nije jasno da je taj JA isti onaj JA od pre... samo mu fale hm... uspomene.
i poneka emocija...
damn, zaboravila sam na emocije... recimo puf, probudis se pod amenzijom i ne volis vise nekog koga sinoc jesi... interesantno bi bilo videti kako ta prica ide nadalje
(to sto se zaborave neke mrznje nije bitno )

Забораве се емоције:
А? А? Ето видиш да емоције настају из мисли!

Ни мени није јасно шта је вама јасно.

Фино звучи и Богартова теорија о урођеном добру/злу, али ми је исто толико невероватна колико и то да ЈА заправо не постоји..

 

[havalius]

tata ubila sam bobana!

ma secas se berceka ko slobodana milosevica decka koji obecava?

Sećam se dela kad peva. Možda imam selektivnu amneziju???

 

[alal]

Забораве се емоције:
А? А? Ето видиш да емоције настају из мисли!

Ни мени није јасно шта је вама јасно.

Фино звучи и Богартова теорија о урођеном добру/злу, али ми је исто толико невероватна колико и то да ЈА заправо не постоји..

to sto zaboravis neki dogadjaj koji te je promenio, neko iskustvo koje je formiralo neki delic tvoje licnosti ne znaci i da je licnost nestala, samo je "uzrok" zaboravljen.

sa druge strane traumaticna iskustva koja menjaju ostavljajuci dubok emotivni trag, kad ona nestanu, da li nestaje i trauma? ako te je neko iskustvo dovelo do npr. klaustofobije, da li i posle amnezije ostajes fobican? da li se uopste moze reci da je fobija deo licnosti (mislim da ne)? ako zaboravis porodicu koja je igrala veliku ulogu u formiranju tebe kao osobe, da li ce te privlaciti drugaciji muskarci?

zar onda osnova pitanja nije sta si ustvari ti (tj. sta je "ja")? i sve mi tu dodje jasno, samo ne kako si dosla do toga da "ja" ne postoji?