Često me nazove jedan stari djeda. Valjda je moj broj sličan broju njegove kćerke,
a i glas nam vjerovatno liči. Zadnji put smo se čuli prošle sedmice. Sjetnim, drhtavim
glasom me pita:
-Kako si Amina, sine? Što se to ne javljaš?Ti izgleda skroz zaboravila na nas.
I prije nego što stigoh da kažem išta, on nastavlja:
-Kad ćeš ovamo? Poželio sam da mi napraviš onu tvoju bamju. Niko je ne zna napravit
k’o ti.
A mene stegnu nešto oko srca, pa kažem:
- Dobro sam, nego nemam kad od posla. Kako si ti?
-Ih, kao da me neko pita. Evo me još ruke bole, jučer vazdan kosio više kuće, zaraslo
bilo baš.
-Zar nema niko mlađi?- pitam ga suosjećajno.
-Ma jok. Ova omladina kosu u ruke uzet ne zna. Nego daj im nekakve trimere, pa daj pare
za gorivo, više troška nego koristi, - jada se djeda.
-Šta da se radi? Novo vrijeme, novi običaji, - tješim ga.
-Pored one kruške što je najviše voliš, okalemio sam jednu budimku, prva klasa, daće
Bog da se primi, - nastavlja.
-Daće, nego šta će, - navijam za njegovu budimku. Osjetim mu u glasu da mu je to mnogo
važno.
-Šljiva nam dobro rodila baš. Mati pekla bestilj, odvojila je dvije tegle za tebe,- govori sa
veselim prizvukom u glasu.
-Ma nije trebala,- nećkam se bajagi.
-I orah se okitio. Biće baklave za Bajram. Daće Bog da ćeš nam i ti doći, -govori sa nadom
u glasu.
-Vidjet ćemo, - nemam snage da kažem da nisam Amina.
Djeda se raspričao.
-Jesam li ti rek’o da se amidžin Nijaz oženio? Haman će mjesec dana, mladu doveo iz
Hercegovine, lijepa k’o slika, al’ vala s tobom ne može, - izbija mu ponos iz riječi.
-Nek im je sa srećom, - govorim u slušalicu.
-Prič’o mi komšija Zaim da mu je tamo kod vas proljetos sin nabavio nekakvu mast protiv reume.
Kod nas nema takve, a ocu mu baš pomogla, pa sam eto mislio … - glas mu nekako tih pa
nastavlja,- Nego, ne pitam te ima li odmora kod Švabe? Čuvaj leđa sine. Nećeš vječno biti mlada.
-Čuvam, čuvam.
Osjećam kako me opet oko srca steže. Ljutim se na Aminu. Zar je tako teško okrenuti broj?
Koliko ljubavi i nedostajanja u djedovom glasu. I nek se slučajno ne vadi na to da u ormaru
ima samo pidžamu i radno odijelo.To nije nikakav izgovor.
I tako. Djeda me povremeno nazove, duši svojoj olakša. Ja se pravim da sam Amina, šta ću kad
neće ona. A onda prođe neko vrijeme, pa ne zove. A ja brinem. Šta je sa njim, je l živ?
I jutros brinem. Prošla je cijela sedmica, a nije zvao. A onda kao nekim čudom zazvoni telefon.
Zaplakala sam kad sam mu čula glas. Kamo sreće da je i moj otac još živ, prolazi mi kroz
glavu. Pitam se koliko je u meni Amine, jesam li ili nisam nekim dijelom postala ona.
RiadaT.
a i glas nam vjerovatno liči. Zadnji put smo se čuli prošle sedmice. Sjetnim, drhtavim
glasom me pita:
-Kako si Amina, sine? Što se to ne javljaš?Ti izgleda skroz zaboravila na nas.
I prije nego što stigoh da kažem išta, on nastavlja:
-Kad ćeš ovamo? Poželio sam da mi napraviš onu tvoju bamju. Niko je ne zna napravit
k’o ti.
A mene stegnu nešto oko srca, pa kažem:
- Dobro sam, nego nemam kad od posla. Kako si ti?
-Ih, kao da me neko pita. Evo me još ruke bole, jučer vazdan kosio više kuće, zaraslo
bilo baš.
-Zar nema niko mlađi?- pitam ga suosjećajno.
-Ma jok. Ova omladina kosu u ruke uzet ne zna. Nego daj im nekakve trimere, pa daj pare
za gorivo, više troška nego koristi, - jada se djeda.
-Šta da se radi? Novo vrijeme, novi običaji, - tješim ga.
-Pored one kruške što je najviše voliš, okalemio sam jednu budimku, prva klasa, daće
Bog da se primi, - nastavlja.
-Daće, nego šta će, - navijam za njegovu budimku. Osjetim mu u glasu da mu je to mnogo
važno.
-Šljiva nam dobro rodila baš. Mati pekla bestilj, odvojila je dvije tegle za tebe,- govori sa
veselim prizvukom u glasu.
-Ma nije trebala,- nećkam se bajagi.
-I orah se okitio. Biće baklave za Bajram. Daće Bog da ćeš nam i ti doći, -govori sa nadom
u glasu.
-Vidjet ćemo, - nemam snage da kažem da nisam Amina.
Djeda se raspričao.
-Jesam li ti rek’o da se amidžin Nijaz oženio? Haman će mjesec dana, mladu doveo iz
Hercegovine, lijepa k’o slika, al’ vala s tobom ne može, - izbija mu ponos iz riječi.
-Nek im je sa srećom, - govorim u slušalicu.
-Prič’o mi komšija Zaim da mu je tamo kod vas proljetos sin nabavio nekakvu mast protiv reume.
Kod nas nema takve, a ocu mu baš pomogla, pa sam eto mislio … - glas mu nekako tih pa
nastavlja,- Nego, ne pitam te ima li odmora kod Švabe? Čuvaj leđa sine. Nećeš vječno biti mlada.
-Čuvam, čuvam.
Osjećam kako me opet oko srca steže. Ljutim se na Aminu. Zar je tako teško okrenuti broj?
Koliko ljubavi i nedostajanja u djedovom glasu. I nek se slučajno ne vadi na to da u ormaru
ima samo pidžamu i radno odijelo.To nije nikakav izgovor.
I tako. Djeda me povremeno nazove, duši svojoj olakša. Ja se pravim da sam Amina, šta ću kad
neće ona. A onda prođe neko vrijeme, pa ne zove. A ja brinem. Šta je sa njim, je l živ?
I jutros brinem. Prošla je cijela sedmica, a nije zvao. A onda kao nekim čudom zazvoni telefon.
Zaplakala sam kad sam mu čula glas. Kamo sreće da je i moj otac još živ, prolazi mi kroz
glavu. Pitam se koliko je u meni Amine, jesam li ili nisam nekim dijelom postala ona.
RiadaT.
