Dečak po prvi put u životu ulazi u rivalski odnos sa muškarcem. Bori se za ljubav, pažnju i prisustvo majke koja je do skoro, u njegovom poimanju stvarnosti, bila tu samo za njega. Istovremeno, dečak počinje i da se identifikuje sa tim istim muškarcem. Usvaja njegova ponašanja i modele odnošenja prema drugima. Na ovom uzrastu sva deca misle da je to što opažaju u svojoj neposrednoj okolini jedini mogući model. Samim tim i najbolji. Još uvek nemaju kapacitete da „izaberu“ šta će poneti u sebi za dalji život, a šta ostaviti. Naravno, otac nije jedina figura sa kojom se dečak identifikuje, ali je u ovom periodu, najvažnija. I naravno, identifikacija nije proces bukvalnog fotokopiranja osobina i ponašanja, ona je složena međuigra mnoštva unutrašnjih i spoljašnjih faktora i uticaja, te tako otac koga dečak ponese u sebi samo podseća na tog živog čoveka koga vidimo u realnosti. Način na koji će dečak izaći iz ove faze istovremenog rivaliziranja i identifikacije može da bude psihološki rudnik blaga za dalji život, ali nekada i jedan od izvora problema. Najčešće ima i jednog i drugog. Važno je da otac pomogne svom sinu da na prihvatljiv način prođe kroz ovu fazu koja podrazumeva i gubitke i poraze, da mu ponudi što bolje modele i da tako započnu autentičan odnos bliskosti. Uloga majke je ovde, kao što je u ranijim fazama bila očeva uloga, posredna – ona treba da „pusti“ sina modifikujući svoju ulogu i uticaj i da mu dozvoli da se zbliži sa ocem, kako se ne bi zaoštravalo rivaliziranje, a umanjivala identifikacija.
Devojčice u ovom uzrastu opažaju oca kao nekog ko je različit od nje i mame, kome žele da se dopadnu i u odnosu na čije mišljenje delimično vrednuju sebe. Posmatraju ga kao budući model muškarca, ali i celokupan odnos sa njim kao budući model odnosa sa muškarcem. Ni ovde se slika ne formira kao bukvalna kopija, već se stvara skica u koju će se kasnije upisivati drugi uticaji. Otac treba da bude mudar i da svojim prihvatanjem i vrednovanjem ćerke takve kakva jeste, pa i povremenim divljenjem, utiče na njeno samopoštovanje. Važno je da u tome ne prekorači svoju roditeljsku ulogu, jer više nije uvek i bolje i može da stvori drugu vrstu problema. Takođe i da ne zanemari one funkcije koje su zajedničke za odnos e prema sinovima i ćerkama.
A to je autoritet koji deca očekuju od oca koji treba da postavlja jasna pravila i da ih dosledno poštuje. Da bi ih i deca poštovala on istovremeno mora da bude i oslonac, da uliva sigurnost, da bude neko na koga se može računati i koji može i hoće da pomogne u teškim situacijama. Ovo važi i za ulogu majke, koja treba da izgradi svoj autoritet kod dece, ali i da podrži očev koji deci uliva posebnu vrstu sigurnosti i stabilnosti.
Proces bavljenja decom nešto je mirniji od šeste-sedme godine do ulaska u pubertet. U ovom periodu nema velikih borbi, promena i previranja. To je vreme kada se na stvorenom terenu odnos razvija i kada se detetu nude mogućnosti da uči i istražuje i kada mu se pomaže da istraje u svojim poduhvatima.
Sa ulaskom u pubertet i adolescenciju bude se „duhovi iz prošlosti“ na neki drugačiji način. Adoolescenti oba pola počinju da se opraštaju od predstave o roditeljima kao idealnim, isprva ih gledajući kroz prizmu prestroge kritike. Uz to, sinovi ponovo ulaze u borbu za moć sa ocem i u drugu intenzivnu fazu identifikacije, a ćerke se približavaju ocu sa nežnošću. Dovršava se posao koji je započet kada su bili deca. Ako su iz ranijih faza izašli sa dovoljno kapaciteta, bez ozbiljnijih psiholoških povreda, sada su spremniji da manje bolno dođu do formiranja svog identiteta i uđu u svet odraslih.
