Americki general u Hagu

[Duh Sekire]

Први амерички ратник у Хагу?

Готовина је свом адвокату рекао да није водио приватни рат, него се борио у име Републике Хрватске. Хашки трибунал нам наредних година можда открије да ли се хрватски генерал борио и у име једне много моћније државе

Од оснивања Хашког суда слушамо о агресијама и страном мешању у ратовима деведесетих. Али тек сада када се у Хагу нашао Анте Готовина имаћемо прилику да сазнамо нешто више о стварној улози једине суперсиле у балканским ратовима деведесетих. “После албанске побуне у Македонији, целокупна улога САД у региону бивше Југославије је дошла под лупу. Улога САД је најспорнија у Хрватској и, вероватно, у Македонији – обе земље су имале билатералне споразуме са САД који нису доступни јавности”, написао је недавно Маринко Чулић. Три дана пре “Олује” Вашингтон пост је написао у уредничком коментару да су “САД све време тражиле снагу – са изузетком своје силе – која би могла да заустави српски авантуризам и направи војни баланс”. Пост је тада само претпоставио да је главни кандидат за ову улогу била Туђманова Хрватска.
Витомир Рагуж, бивши босански амбасадор у ЕУ, тврди да је “Готовина био оперативни амерички агент на терену 1995.” Готовинин чикашки адвокат Лука Мишетић је по подизању хашке оптужнице признао да је његов брањеник био у ланцу командовања, али да је у САД “постојао тај други пар очију и ушију који је посматрао” операцију “Олуја”. Туђманов син Мирослав, у време “Олује” шеф хрватске обавештајне службе, рекао је новинару Newsweek-а да су током операције “Олуја” Хрватска и САД биле “де факто партнери” и да су везе биле пуно дубље него што САД признају. Представници владе у Вашингтону су давали контрадикторне изјаве о својој улози и везама са Хрватском у том периоду. Newsweek -ов новинар тврди да су му неименовани званичници САД признали да је Вашингтон био обавештен о детаљима планиране операције, али да Бела кућа никада није одобрила овакво партнерство и да администрација “није ништа знала о планирању криминалних активности”.

Убрзо по објављивању Newsweek -овог текста Лоренс Росин, амерички амбасадор у Загребу, је изјавио да су САД само “биле свесне” да се операција дешава и порекао “било какво учешће САД у операцији Олуја”. Росин чак тврди да је Клинтонова администрација покушавала да спречи хрватску офанзиву. Питање да ли би ову изјаву дату хрватским новинарима амбасадор Росин поновио под заклетвом у судници Хашког трибунала. Мишетић тврди да су “информације које поседује САД релевантне за установљавање Готовинине невиности”. Али, оне би сугерисале кривицу некога у Вашингтону и питање је колико ће се хрватском генералу исплатити да антагонизује америчку администрацију чији бивши и садашњи званичници не могу да сведоче без одобрења. Готовини би чак могао и да помогне исказ неких америчких званичника. На пример Питер Галбрајт, амбасадор САД у Хрватској у време “Олује”, тврди да су Срби отишли пре него што је Хрватска војска стигла.

Готовина не треба да очекује да ће амерички извештаји и документа које прижељкује стићи у Хаг. САД су до сада доследно одбијале сваку сарадњу са Трибуналом која би довела до откривања обавештајних извора и метода. Карла дел Понте нема начина да приволи најмоћнију светску силу – и свог главног финансијера – да отвори архиве. Ненад Иванковић, аутор Готовинине биографије, тврди да се хрватски генерал “осећа изданим због тога што САД и људи које је (тамо) познавао ћуте”.

“Хрватски херој” зато вероватно може да рачуна на помоћ из Србије. “Неки генерали из Београда већ су били у Крајини како би организовали повлачење становништва и војске, прије свега мислим на онај део око Книна, тако да су Срби изашли из Крајине прије него је хрватска војна операција и почела”, како хрватски и босански медији преносе наводну изјаву Соње Бисерко дату Гласу Америке у августу 2001. године. “Према сведочењу људи који су долазили у канцеларију Хелсиншког одбора, Арканове јединице су терале Србе из њихових кућа. Пример за то се догодио у Двору на Уни где су Арканови Бели орлови (сиц!) терали Србе из града. Радило се о једној операцији која је договорена између Срба, Хрвата, Бошњака и Американаца”.

 

[Duh Sekire]

Директна сведочења ће ипак бити пуно значајнија. Хрватски дневник “24 сата” је објавио ове недеље да ће се одбрана “у битном делу бавити дефинисањем улоге САД у планирању и реализацији Олује” и да ће позивати сведоке који су у сарадњи САД и Хрватске били “директни учесници”. Без америчких документа одбрана би морала да помоћу хрватских сведока доказује улогу Клинтонове администрације у “Олуји”. “24 сата” тврди да се из записника са састанка у августу 1995. види да су “Туђман и сарадници америчке званичнике доживљавали као менторе у извођењу акције Олуја”. Лист сугерише да су присутни на августовском састанку схватили Клинтонову поруку да се не прелази граница са Босном, као наредбу а не као савет. Из овога следи да ако су Американци већ могли да спрече хрватске снаге да пређу на територију суседа, онда су могли и да их одврате од чињења масовних злочина или да бар објављивањем у медијима онога што су виделе “очи и уши” ЦИА изврше притисак на Туђмана и његове генерале.

Иво Санадер је 1995. године као заменик министра спољних послова био у сталном контакту са званичницима САД и хрватски дневник верује да би садашњи премијер могао да као сведок одигра кључну улогу у Готовининој одбрани. Мате Гранић, Санадеров шеф у време “Олује”, је већ изјавио да ће ако “буде позван са задовољством бити сведок одбране”. Готовинин адвокат Лука Мишетић је на питање хрватских новинара да ли ће тражити да Бил Клинтон сведочи у Хагу рекао да “ко год има релевантну информацију за одбрану, може очекивати да ће га позвати одбрана генерала Готовине”.

Рој Гатман, добитник Пулицерове награде, тврди да је блиска сарадња ЦИА и Хрватске почела 1994. Он каже да је ЦИА своју софистицирану “станицу” прво отворила на Брачу, али је после једног текста у Ферал трибјуну база која је касније имала важну улогу у “Олуји” премештена у Шепурине. Загребачки Вечерњи лист наводи да је “кршећи УН-ов ембарго на наоружавање Републике Хрватске, 1994. године амерички МПРИ организирао ратну обуку за неколико хрватских генерала”. Лист тврди да Готовина “као најперспективнији хрватски ратни командант, уочи Олује одлази у Fort Irwine, центар за обуку командног (кадра) у САД”. Вечерњак пише да “након што је Клинтон, преко Холбрука и амбасадора Галбрајта, дао зелено свјетло покојном Туђману, Олуја почиње. Два америчка авиона за електронско ометање ЕА-6Б Prowler уништавају командно-ракетне системе побуњених Срба код Удбине, док Цијине летјелице, у реалном времену шаљу снимке ратишта у Пентагон и Анти Готовини.” Готовинини адвокати су пре хапшења чак изјављивали да би Клинтон или Холбрук могли бити оптужени за командну одговорност у “Олуји” јер су знали да ће напад бити извршен и за њега су дали зелено светло.

Иако Хаг више не може да подиже нове оптужнице, Хрватску брине помињање “заједничког криминалног подухвата” са циљем да се у “Олуји” протерају крајишки Срби у Готовининој оптужници. То упућује на одговорност највиших званичника и зато је при хрватском Министарству правосуђа пре више од годину дана основан Савет пријатеља суда, који има за циљ да ради на обарању оптужбе о злочиначком подухвату. Од хапшења Готовине у раду савета учествују и министар правосуђа Весна Шкаре-Ожболт и адвокати генерала Готовине, Ивана Чермака и Младена Маркача.

На првом сусрету после хапшења у Хагу Готовина је свом адвокату рекао да није водио приватни рат, него се борио у име Републике Хрватске и хрватске војске. То је једна од само пар ствари око којих се слажу сви актери балканских ратова. Хашки трибунал нам наредних година можда открије да ли се хрватски генерал борио и у име једне много моћније државе.
Зоран Ћирјаковић