Quantcast

Alija Izetbegovic-najveci zlocinac na prostorima Bosne

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Jovanovic_cedomir

Početnik
Poruka
21
Jedno od svedocenja koje ne ostavlja nikakvu sumnju da je Alija
Izetbegovic znao za logore u kojima su bili zatvarani, muceni i
ubijani uglavnom Srbi civili, kao i da je te logore posecivao, moze
se cuti od Slavka Jovicica, zvanog Slavuj, koji je u logoru Tarcin
proveo 1334 dana - od 26. maja 1992. do 19. januara ove godine.
Jovicic je bio inspektor DB i SUP-a Bosne i Hercegovine, a do
hapsenja i sef obezbedjenja srpskih ministara i poslanika u onda
mesovitom parlamentu i vladi bivse BiH.
- Aliju Izetbegovica sam video u nekoliko navrata, dok sam bio
zatocen u logoru Tarcin. Prvi put je bilo u aprilu 1996. godine. Iz
Sarajeva je izasao kroz tunel, a onda je automobilom prebacen do
helidroma u Tarcinu koji smo mi logorasi, izgradili. Odatle je
helikopterom otisao na splitski aerodrom.
U takvim prilikama, kad bi Izetbegovic dolazio u Tarcin, nas su
sklanjali na bezbednu daljinu od njega. Ali, i sa 30-50 metara,
koliko je iznosila razdaljina od silosa u kojem smo drzani, i
helidroma, odnosno zgrade logorske i vojne komande, mogli smo
da ga vidimo. Uvek sam ga lako prepoznavao jer sam njega i
njegove pratioce i licno poznavao. Znao je i Izetbegovic mene,
cak je znao i za moj nadimak Slavuj.
Zivi stit za Muslimane
- Istina, sa Izetbegovicem se nisam sreo u logoru, ali su dosla da
me posete dvojica njegovih pratilaca. Tada se u meni probudila
nada da mogu biti pusten na slobodu. Rec je o Fadilu Pekicu i
Akiru Sisicu, s kojima sam radio u bivsoj Drzavnoj bezbednosti
bivse Bosne i Hercegovine. Oni su bili u Izetbegovicevoj pratnji
dok je ovaj boravio u zgradi logorske i vojne komande oblasti
Tarcina. Kad su usli u moju celiju, pitao sam ih zasto su dosli u
Tarcin. "Tu smo s predsjednikom", odgovorili su. Ne verujem da
su mogli bez Izetbegovicevog odobrenja da se udalje i da on nije
znao kuda su otisli. Kao sto sam vec rekao, komandna zgrada nije
bila udaljena vise od tridesetak metara od silosa. Pekic i Sisic su
bili dobro naoruzani, u maskirnim policijskim uniformama. Inace,
sa mnom su se pozdravili, a jedan od njih mi je dao dve cigarete
"marlbora", rekavsi da su usli u silos da bi mene videli.
Razgovarali smo desetak minuta - prica Slavko Jovicic.
Srbi ce pokusati da uvere Haski tribunal da srpski zatocenici
silosa u Tarcinu nisu bili vojni zarobljenici, vec civili koji su iz
svojih kuca dovedeni da posluze kao taoci ili zivi stit u napadu
Muslimana na srpske rovove. To potvrdjuje i drugi deo Slavujeve
izjave.
- Moju tvrdnju da je Izetbegovic znao sta se sve dogadja u logoru
mogu da potkrepim i onim sto se zbilo 1994. godine. Pocetkom
godine, tacnije 25. januara, jedan od Alijinih najpoverljivijih
visokih oficira, Nedzad Ajnadzic, tadasnji nacelnik vojne
bezbednosti muslimanske Armije, a sada komandant Prvog
sarajevskog korpusa i brigadni general, dosao je u silos po nalogu
generala Rasima Delica. Usavsi u nasu celiju, rekao je: "Gospodo,
sada mogu da vas sve pobijem. Ali, necu to da uradim jer treba da
budete razmenjeni za 187 Muslimana iz Hadzica. Inace, vi cetnici,
kao ljudi me ne interesujete." Zatim je pitao: "Ko je Slavko
Jovicic?" Javio sam se, a Ajnadzic je na to rekao: "Nema sada
Karadzica da ti pomogne. Ne nadaj se da ces odavde izaci ziv. "
Ponovo je dosao posle mesec dana.
Kada smo poverovali da je najgore proslo, pocetkom jula 1995.
godine, tridesetak Srba iz silosa je odvedeno u Sarajevo. Mislili su
da idu na razmenu, a u stvari su korisceni kao zivi stit i radna
snaga za kopanje rovova i transenja od muslimanskih do srpskih
polozaja. Ti jadnici su zaista prolazili kroz pakao. Zamislite samo
sta su im radili. Obicno su im vezivali ruke uzetom dugackim 20
metara i u ruke im istovremeno stavljali dinamit. Zatim bi ih na
silu naterali da krenu prema srpskim polozajima, do kojih je rov
vec bio iskopan, i da u srpski rov ubace eksploziv. Videvsi sta
Muslimani rade s nasim ljudima, srpski borci nisu hteli da pucaju
u njih. Cak su se povlacili i ostavljali hranu i oruzje.
Kad su Muslimani tako osvojili prve i ugrozili druge odbrambene
linije u Sarajevu, Srbi su morali da odgovore vatrom. Nekoliko
nasih ljudi je tako izgubilo noge, a poginuo je od srpskog metka
logoras Dane Cica. Bilo je toliko strasno da su i muslimanski
strazari plakali, govoreci: "Zaista nam je zao, ali ako to ne uradite,
Alija ce nas da pobije."
Svedok iz Konjica
Kada se bude slagao predmet o Aliji Izetbegovicu nece moci da
se zaobidje ni svedocenja S. L., lekarke iz Konjica. Ona
je,docepavsi se slobode, pred srpskim islednicima, izmedju
ostalog, napisala:
"... Alija Izetbegovic je cesto dolazio u Konjic. Uzurbanost
policijskog obezbedjenja kad dolazi Alija osjecala se i u
organizaciji u kojoj sam radila. Znala sam cak i ja kao Srpkinja da
Alija Izetbegovic odlazi u stab Zejnela Delalica, u kucu ispod
motela. A. Izetbegovic je dolazio u Konjic tokom 1992. i 1993.
godine maltene svakih deset dana. Dosao je i drugog dana nakon
pada Bradine i cula sam da je njegova naredba bila da se spale
sve srpske kuce koje nisu spaljene prilikom osvajanja ovog
mesta... B. S. Musliman preda mnom je pricao da je slusao kad
Alija Izetbegovic govori da je bio u posjeti logoru za Srbe u
Celebicima i Konjicu i da je licno naredjivao da zatvorska uprava i
strazari u zatvorima budu nemilosrdni prema Srbima. Strazari iz
tih logora su cesto dolazili u zgradu u kojoj sam radila i Alija je
bilo ime koje oni izgovaraju u svakoj drugoj rijeci."
Pricu ove Srpkinje i moguceg svedoka za Hag potvrdjuju i
hrvatski obavestajni izvori, cija ce informacija, izgleda, biti
upucena na adresu Ricarda Goldstona, a slucajno ili namerno,
prispela je i u srpske ruke (mi smo je preveli sa novog hrvatskog
govora). Neocekivanu hrvatsku pomoc i predusretljivost nije
tesko objasniti ako se zna da su Hrvati odustali od nadmetanja s
Muslimanima u dokazivanju ko je zasluzniji sto je procenat
srpskog stanovnistva u opstini Konjic spao sa 18 na samo 0,5
procenata.
Sta pise u hrvatskom poverljivom obavestenju
"Prva poseta Alije Izetbegovica opstini Konjic usledila je odmah
nakon pada Bradine i to 29/30. 5. 1992. On je boravio u kuci
Zejnela Delalica, koja se nalazi ispod motela u Konjicu. Nakon
zadrzavanja u kuci Zejnela Delalica, Alija Izetbegovic je otisao na
sastanak u Osnovnu skolu "Zvonimir Belisa" na Musali, a odatle
u Drustveni dom..."
Koliko su Hrvati budno pratili svaki korak Alije Izetbegovica
svedoci i sledeca recenica iz izvestaja: "Alija Izetbegovic je u
Konjic dosao iz pravca -usine, odnosno Klisa."
Nastavak hrvatskog spisa je jos zanimljiviji:
"Na kraju prvog boravka u Konjicu Izetbegovic je otisao u
Bradinu. Sa njim su bili Jasmin Guska, Sefko Niksic, Rele
Mujanovic, izvesni Duracic i Fadil Spiljak... Nakon toga Jasmin
Guska naredjuje paljenje srpskih kuca u Bradini...
... Drugi put je Alija Izetbegovic posetio Konjic sredinom jula
1992. godine, posle potpunog spaljivanja Bradine. Tada je
navodno boravio u fabrici "Igman" u brdima kod Konjica, cija
dislokacija za Zenicu pocinje tih dana. U tom vojnom objektu,
radjenom za Generalstab bivse JNA, boravio je u nekoj vrsti svoje
rezidencije punih 15 dana... Tada je posetio i logor Celebici..."
Nema sumnje da su Hrvati bili dobro obavesteni i o onome sto se
dogadjalo u logorima CHelebici i Musala u Konjicu. Pogotovo kada
se ima u vidu cinjenica da je njihov covek Zdravko Mucic Pavo
jedno vreme bio upravnik jednog od ovih stratista.
U pomenutoj informaciji o tome pise:
"... U julu 1992. godine komandant logora Zdravko Mucic Pavo je
rodjacima zatocenih Srba zabranio posete s obrazlozenjem da ce
tog dana logor Celebici posetiti predsednik Alija Izetbegovic... Iz
razgovora sa logorasima Celebica saznali smo da je predsednik
BiH Alija Izetbegovic posetio ovaj logor najmanje dva puta:
jednom u leto 1992, a drugi put pocetkom jeseni iste godine.
Prilikom jedne od ovih poseta utovarena je municija za Visoko.
Tada je Alija Izetbegovic posetio tunel 9 u kome se nalazio jedan
broj zatocenika, koji su uglavnom posle oslobadjanja otisli u
inostranstvo. Od tih ljudi je moglo da se cuje da je predsednik
Izetbegovic bio u grupi zatocenika koja je radila na utovaru
municije..."
Na kraju izvestaja stoji:
"... U logor Celebici cesto je dolazio Jovan Divjak, visoki vojni
funkcioner Armije BiH...".
Svedoci iz Ulice Vase Miskina
Upuceni u krivicno pravo, kao i oni koji ovu oblast tretiraju s
medjunarodnog aspekta, ukazuju da bi Srbi napravili veliku gresku
ako pred sudom u Hagu ne bi pokusali da dokazu svoju nevinost
za tragediju u Ulici Vase Miskina. Nazalost, kada je rec o takvom
dogadjaju, jos se ne zna ko od onih koji se bave prikupljanjem
podataka o zlocinima nad Srbima poseduje svedocenja i druge
dokaze o masakru, niti kakav je njihov kvalitet.
U jednom od centara gde su slozena dokumenta vezana za
pomenuti dogadjaj, nalazi se i sledeca izjava:
"... Ja sam ocevidac i masakra u Ulici Vase Miskina u Sarajevu.
Muslimanski vojnici su oko 40 minuta zabranjivali ulaz u ovu
ulicu iz muslimanskog dijela grada, a iz drugih dijelova su pustali
ljude da slobodno ulaze. Pripremali su sanitetska kola i
televizijska kola. To sam gledala sa prozora svog stana, jer mi je
palo u oci da nikome ne daju prolaz iz jednog dijela grada.
Reportazna kola su bila kod Gradske sarajevske trznice. I iste
sekunde kada je odjeknula eksplozija na ulici, otpoceo je
televizijski prenos. Za taj dan dopremljen je u tu ulicu hljeb i
sladoled. Poznavala sam i neke ljude koji su stradali u tom
navodnom artiteljerijskom napadu. Cula sam samo eksplozije, ali
se zvuk granata u letu nije cuo. Nosila i ambulantna kola su bila
unapred pripremljena, a neka od njih stajala su pred mojom
kucom..."
Svedok, cija izjava nosi sifru 806/95-2, jos preciznije i detaljnije
opisuje ovaj zlocin. U izjavi je napisao:
"... Ja sam se 28. maja 1992. godine, nesto posle 9 casova, nasao
u Ulici Vase Miskina. Isao sam iz pravca Vecne vatre prema Bas-
carsiji i sa druge strane ulice (Vase Miskina) ispred zgrade sa leve
strane video sam postavljene TV kamere na nogarima. Ulica je
bila puna prolaznika, a ispred prodavnice 'Upi-Klas' bio je veliki
red gradjana koji su cekali da kupe hleb.
U tom trenutku pozvao me je Haris Avdic koji je drzao kafic
'Hacijenda' na tribinama FK 'Zeljeznicar', a tada je bio specijalac u
jedinici Juke Prazine. U zurbi me je pitao kud idem i sta tu radim.
Odgovorio sam da sam posao na pijacu da nesto kupim, a on mi
je rekao: 'Prolazi sto pre, ovde radimo neka posla.' Istog trenutka
primetio sam dolazak, uz skripu guma, crvenog automobila
marke "dzeta" iz koga je izasao Adnan Sokolovic, komandant
jedne jedinice Juke Prazine. Sokolovic i Haris su se rukovali i
otisli u podrumske prostorije 'Bosna sporta'.
Prosao sam zureci pored navedenog reda gradjana za hleb i
skrenuo iza zgrade trznice Markale prema Ulici marsala Tita.
Kada sam odmakao 30 do 40 metara od reda za hleb, cuo sam
prvo dva puscana pucnja iz pravca Ekonomskog fakulteta, a
odmah zatim snaznu eksploziju u Ulici Vase Miskina.
Montirani TV snimci
- Mahinalno sam potrcao Ulicom marsala Tita, pa pored zida
trznice koja se oslanja na ovu pijacu i sa druge strane zgrade
trznice pogledao prema Ulici Vase Miskina. Na mestu gde sam
skrenuo iz te ulice prema Ulici marsala Tita video sam veliki broj
oborenih ljudskih tela, trku izbezumljenih ljudi koji su vikali i
vriskali, dim i prasinu, polupane izloge. Nisam se zadrzavao, vec
sam potrcao prema zgradi Sekretarijata unutrasnjih poslova BiH
u kojem sam tada radio. Zgrada SUP-a je od mene u tom trenutku
bila udaljena oko 300 metara i u nju sam stigao najkasnije za pet
minuta.
- U prostoriji operativnog dezurstva koja se nalazi na ulazu u
zgradu zatekao sam dezurnog Mehmeda Hadzimesica. On me je
odmah upitao: 'Znas li sta se desilo?', a odmah zatim dodao:
'Masakr u Ulici Vase Miskina.' Rekao mi je da je otisla ekipa za
uvidjaj koju vodi Kreko Emir, inspektor za krvne delikte u Centru
Sluzbe bezbednosti u Sarajevu.
Bio sam iznenadjen recima Hadzimesica. Zato sam ga upitao kada
je ekipa otisla na uvidjaj, a on je odgovorio da su otisli pre pet
minuta.
Ovo me je zbunilo, pa sam ne komentarisuci zakljucio da je ova
ekipa mogla otici na lice mesta jedino pre eksplozije.
Mozda minut nakon mog dolaska, Hadzimesic je ukljucio
televizor koji se nalazio u toj prostoriji, preko koga su se vec
prenosile scene masakra u Ulici Vase Miskina. Po ovim scenama
koje sam gledao preko TV procenio sam da su one direktno
prenosene kamerama koje sam prethodno video postavljene pred
postom.
Ostao sam i dalje u zgradi MUP-a, gde je nakon 20 do 30 minuta
dosao Mirza Jamakovic, nacelnik Odeljenja za protivdiverziona
dejstva, inace priznati strucnjak pirotehnicar. Nije nista
komentarisao. Pokazivao je znake uznemirenosti i onda se
izgubio. Posle toga danima se nije pojavljivao u zgradi MUP-a.
Znak za granatiranje
- Iste veceri gledao sam izvestaj TV Sarajevo sa lica mesta, kada
su, pored ostalog, prikazani ostaci repa granata koja je navodno
eksplodirala u Ulici Vase Miskina. Bila je velikog kalibra i imala
dosta siroke krakove na repu. Secam se da sam nakon nekoliko
dana u prostorijama Operativnog centra MUP-a video fotografije
sa uvidjaja masakra iz Ulice Vase Miskina na kojima su bili
snimljeni ostaci repa granate, koja je bila manjeg kalibra i sa
guscim kracima. Iz toga sam izvukao zakljucak da su snimci na
TV bili montirani.
Kasnije, kada sam vec bio zatvorenik logora "Viktor Bubanj", u
pritvoru su se nalazili i pripadnici grupa Ramiza Delalica, zvanog
CHelo 2, i Musana Topalovica, zvanog Caco. Oni su se cesto
glasno medjusobno dozivali i protestovali zasto su uhapseni, sto
su mogli cuti i ostali pritvoreni, medju kojima sam bio i ja.
Prilikom ovih dovikivanja cuo sam Harisa Kreka iz Topaloviceve
grupe koji je vikao: 'Majku im ....., gde su sada Ganic i
Mahmutcehajic? Kada smo im trebali ubijali smo i svoj narod.
Gde su sada da nam pomognu?'
- Haris Kreko je bio u sobi sa L. Ovaj mi je kasnije ispricao da je
njemu Haris pricao kako je grupa Musana Topalovica Cace, kojoj
je i on pripadao, dobila naredjenja od Mahmutcehajica i Ejupa
Ganica da se izvrsi granatiranje u Ulici Vase Miskina, da su znak
za granatiranje dali snajperisti sa dva pucnja iz zgrade
Ekonomskog fakulteta, a da su granate ispalili sa mesta iznad
Kazana, sa leve strane Miljacke...
Klinton je obavesten
Valja podsetiti da slucaj sela Bradine, koje su Muslimani i Hrvati
prvo opkolili, a zatim spalili, vise njegovih muskih zitelja
masakrirali, a ostalo stanovnistvo, uglavnom zene, decu i starce
izvesno vreme drzali u tunelu, nije ostalo nezapazeno u svetskoj
javnosti. Nazalost, povika na Srbe je bila tolika da se glas o
srpskim stradanjima izgubio u sveopstem horu koji je najavljivao
sankcije. Najbolja ilustracija za to je clanak americkog dnevnika
"Njujork tajmsa", objavljen 4. juna 1992. godine, ni nedelju dana
posle zlocina u Bradini, pod naslovom "Na svakoj strani - i zrtve
i krvici". Novinar Dzon Berns koji je razgovarao sa svedocima
masakra, izmedju ostalog, pise:
"Izvestaji koji su danas dali Srbi iz Bradine, sela koje se nalazi 25
milja jugozapadno od Sarajeva, naizgled potvrdjuju da su
pojedine grupe Muslimana i Hrvata, koji su se ujedinili u borbi
protiv srpskih snaga, pribegle slicnoj taktici ciscenja sela od Srba i
u nekim drugim spornim krajevima ove republike..."
Berns ovako zavrsava svoj izvestaj:
"Clanovi Saveta bezbednosti izrazili su danas zabrinutost i
ispoljili izvesnu nelagodnost zbog informacije da su Srbi
nedaleko od Bradine izvestili o strahotama koje su pocinili
Muslimani i Hrvati... Clanovi Saveta bezbednosti su referat dobili
dva dana nakon sto su uveli sankcije protiv Beograda da bi ga
prisilili da prestanu borbe.
Izvestaj je Savetu bezbednosti u ponedeljak podneo generalni
sekretar Butros Butros Gali. Savet bezbednosti je veoma
energicne sankcije protiv Beograda usvojio u subotu.
Francuski predstavnik Zan Bernar Merime izjavio je: 'Sigurno je
da bismo vise voleli da smo tu informaciju (o Bradini - prim. M.
I.) dobili pre nego sto smo pristupili razamtranju nacrta
rezolucije'."
 

vesti2

Početnik
Poruka
29
Intervju:Sefer Halilovic,prvi Komandant Armije BIH

Izetbegovic je hteo blokirano Sarajevo
Musan Topalovic Caco formalno je bio pod komandom Prvog korpusa, a prakticno pod komandom Alije Izetbegovica
Sefer Halilovic, prvi komandant Armije BiH, covjek je cije ime se u dijametralno suprotnim aspektima dovodi u vezu sa Tribunalom za retne zloine u Hagu. S jedne strane, dio establismenta u Sarajevu, sa kojim se politicki razisao, o njemu govori kao o covjeku odgovornom za ratni zlocin Armije BiH nad hrvatskim civilima u selu Grabovica kod Jablanice tokom `93. godine. Istovremeno, tuzbu Hagu podnosi sam Halilovic, i to protiv nekoliko svojih ratnih saboraca. Razlog je pokusaj atentata na Halilovica u kojem je poginula njegova supruga. O sudbini svoje tuzbe Halilovic kaze: "Jos uvijek nisam dobio zvanican odgovor od Tribunala, ali imam informacije da Hag vrsi provjeru mojih navoda. Za ocekivati je odgovor u nekom skorijem periodu mada treba imati u vidu i to da oni malo sporije rade."

Reporter: Prozvali ste ljude koje direktno smatrate odgovornim?
Halilovic: Na osnovu saznanja koja sam ranije imao da je odredjena grupa ljudi ucestvovala u pripremanju atentata na mene, jos 1993. godine kaznena prijava je podnijeta protiv Fikreta Muslimovica, Bakira Alispahica, bivseg ministra unutrasnjih poslova, Envera Mujezinovica, u to vrijeme sefa SDB-a Kantona Sarajevo, generala Jusufa Jasarevica, sefa vojne bezbjednosti, Dragana Bozica, pripadnika ilegalne organizacije "Seve", Nedzada Herende, takodjer pripadnika "Seva" i Populovskog - ja mu ne znam ime - kao izvrsioca. Dakle, posljednja trojica su izvrsioci, a ostali su organizatori.

Komandovali ste Armijom BiH u njenom, vjerovatno najtezem periodu 1992. godine. Sedam godina poslije, tuzite ljude koji jos uvijek nose njenu uniformu, a vi ste penzioner. Osjecate li se kao gubitnik?
Ne, naprotiv. Mislim da sam na pravoj strani i u svakom trenutku se osjecam dobitnikom, bez obzira sto to ponekad izgleda neuvjerljivo. Ne samo da sam komandovao nego sam i jedan od kljucnih ljudi koji je organizovao Armiju, da bi je tek onda vodio 14 mjeseci. Ljudi koji se nalaze na optuznici - narocito mislim na Muslimovica, Mujezinovica i Jasarevica - su bili dio organizma koji je pripremao agresiju na Republiku BiH.

Kako je izgledao vas put od odlaska iz JNA do dolaska na komandno mjesto u Armiji BiH?
Imao sam srecu ili nesrecu da mi je porodica bila u Djakovu, pa sam tako od petka do ponedjeljka bio u Hrvatskoj, a od ponedjeljka do petka na komandno-stabnoj skoli u Beogradu. Tako je bilo od 1. septembra 1990. do 13. septembra 1991. godine, kada sam i dezertirao iz JNA obavijestivsi ih pismom u da se poslije svega sto je JNA uradila u Sloveniji i Hrvatskoj ne osjecam pripadnikom te armije. To tada i nije bila Armija u kojoj sam se zakleo. Nakon toga sam se stavio na raspolaganje drzavnom vodstvu BiH i ukljucio se u organizovanje Patriotske lige.

Kako je islo sa osnivanjem Patriotske lige?
Bio sam strasno razocaran nivoom odbrambenih priprema jer je i zadnjoj budali bilo jasno da bosansku krizu nije moguce razrijesiti bez oruzanih sukoba, narocito nakon dogovora o podjeli BiH Tudjmana i Milosevica u Karadjordjevu. Tudjman, kao i Milosevic, to nije tajio. Samo je Izetbegovic to tajio od svog naroda govoreci mu da rata nece biti. Tada sam napravio projekat odbrane sarajevske regije, a onda sam Izetbegovica uspio nagovoriti da se takav projekat primjeni u svim regijama. Tako je nastao Glavni stab Patriotske lige, devet regionalnih stabova, 98 opstinskih stabova i jedan veliki broj manevarskih, pozadinskih i specijalnih jedinica koje su na sebe primile taj prvi udar. Mi smo u prva tri mjeseca rata prakticno odbranili drzavu BiH, da bi kasnije polako, ali sigurno, za cetiri do pet mjeseci stvorili Armiju BiH, koja je imala pet korpusa i 260.000 ljudi.

U prvoj fazi rata Sarajevo je opsjednuto, ali istovremeno u tom gradu pocinju da se desavaju i, recimo, cudne stvari. Ko je komandovao Musanu Topalovicu Caci, covjeku za kojeg je utvrdjeno da je pocinio ratni zlocin. Sta je istina o Jusufu Prazini, kontroverznom heroju ulice ubijenom negdje u Evropi?
To su dvije razlicite sudbine. U prvom udaru na BiH, uloge Jusufa Prazine i narocito Musana Topalovica Cace bile su narocito pozitivne. Medjutim, vrlo brzo antibosanske snage, koje su djelovale u institucijama BiH, su vidjele da agresija ne ide po planu posto su agresorske snage iz Jugoslavije uz pomoc ekstremnih jedinica SDS-a gubile prakticno sve znacajnije bitke. Nakon prelaska nasih jedinica na desnu obalu Drine i oslobadjanja desne strane Mostara, oni su shvatili da moraju aktivirati petu kolonu i tek tada dolazi do antikomandnog djelovanja Jusufa Prazine, koji je bio postavljen za komandanta Rezervnih snaga specijalnih jedinica MUP-a. Za samo nekoliko dana ta jedinica je narasla za skoro 1.000 ljudi. Oni su prvi dobili opremu i uniforme i tada su i propagandno i vojnicki okrenuti protiv nas. Mi smo taj problem razrijesili na vrlo jednostavan nacin, uz poneku demonstraciju, ali nikako i upotrebu sile.

A Topalovic?
On je bio u najprisnijim odnosima sa kabinetom predsjednika Izetbegovica i javna je tajna da ga je Izetbegovicev sin cesto posjecivao da bi nakon obracuna 26. oktobra 1993, kada sam i ja prakticno uklonjen s funkcije nacelnika Glavnog staba, Timur Numic, koji je bio personalac u Cacinoj brigadi, postao direktor Centrale SDA, izvjesni Baja, koji je bio jedan od Cacinih zamjenika, postao je vozac u Izetbegovicevom kabinetu, a Senad Pecar, oficir za bezbjednost u toj brigadi, je unaprijedjen. Sama ta cinjenica je dovoljno jasna da se vidi ko mu je bio sef. Formalno, on je bio pod komandom Prvog korpusa, a prakticno pod komandom Alije Izetbegovica.

Vjerujete li nakon svega da je opsada Sarajeva mogla trajati krace?
Sa vojnickog stanovista - da. Dovoljno govori sama cinjenica da vecina jedinica policije Izetbegovicevom odlukom nije bila ukljucena u odbranu - izuzev specijalne jedinice, koja se sjajno borila, te da mi nikada nismo uspjeli doznati tacan broj policajaca u Sarajevu iako nam neki podaci govore da ih je bilo od sest do deset hiljada. Da su te jedinice adekvatno ukljucene u borbu, naravno da bi blokada trajala mnogo krace. No, zlo nije samo u tome. Mi smo imali jedan istup nekog poslanika iz Olova na Skupstini BiH, koji je, valjda da se pohvali, misleci na plin kazao: "Kad meni Alija kaze zavrni, ja zavrnem, kad kaze odvrni, ja odvrnem". Niz drugih aktivnosti je sprovedeno s namjerom da Sarajevo sto duze ostane u blokadi i da se javnost ubijedi da mi ne mozemo deblokirati grad i osloboditi BiH te da moramo prihvatiti etnicku podjelu.

Kao nacelnik Glavnog staba Armije BiH bili i clan tadasnjeg kolektivnog Predsjednistva u vrijeme kada u tu instituciju ulazi Nenad Kecmanovic, covjek koji ce ubrzo pod nerazjasnjenim okolnostima prvo otici u Beograd? Da li je, prema vasim informacijama, on imao podrsku za odlazak?
Moram reci da je njegovo djelovanje u Predsjednistvu bilo korektno s aspekta bosanske drzavotvorne politike. Njegov odlazak iz Sarajeva bio je dosta misteriozan i jos sam tada stekao utisak da je otisao po dogovoru. Kecmanovic kao clan Predsjednistva iz Sarajeva nije mogao otici sam, jer je imao i obezbjedjenje koje ga je uvijek pratilo. Kasnije sam cuo spekulacije kako je on ustvari otisao zbog nekakvih drzavnih interesa. To ne mogu dokazati, ali mislim da nije izasao na svoju ruku.

Slazete li se, dakle, sa teorijom prema kojoj je Kecmanovicu zeleno svjetlo dao Alija Izetbegovic?
Nije ga mogao dobiti ni od koga drugog. Istinu cemo saznati iz memoara koje Izetbegovic pise. Naravno, ako bude iskren, u sto cisto sumnjam.

Kakva je, ustvari, bila vasa saradnja sa Izetbegovicem?
Saradnja je bila vojnicki korektna. Ja sam kao vojnik izvrsavao odluke Predsjednistva mada je Izetbegovic uvijek tezio ka tome da izvrsavam samo njegove odluke. U prvim raspravama o tome rekao sam mu da je on ipak samo clan kolektivnog organa od devet clanova i da sam ja po Ustavu tu ravnopravan. On se sa tom cinjenicom nikako nije mogao pomiriti. Struktura njegove licnosti je zanimljiva i on nikada, bez obzira koliko se ne slagao sa odredjenim prijedlogom, nista ne odbija. Na sve ce reci da je zanimljivo i da ce to razmotriti. Tek od jedanaestog mjeseca 1992. godine u nasoj se saradnji osjecao visok napon jer je meni sve ociglednija bila Izetbegoviceva teznja ka etnickoj podjeli BiH, s cime se nikako nisam mogao sloziti.

Jedna od najaktuelnijih tema u Sarajevu svakako je i zlocin nad hrvatskim civila u selu Grabovica tokom manevara jedinica Armije BiH, u kojima ste i vi ucestvovali. Zanimljivo je, medjutim, da je u vasu odbranu stao general Rasim Delic?
Tu je stvar vrlo jednostavna. Po anglosaksonskom pravu postoji komandna odgovornost. Prema njoj, pretpostavljeni starjesina je odgovoran ukoliko je dao nalog za izvrsenje krivicnog djela ili ga naredio. Drugi nivo odgovornosti je vezan za preduzimanje mjera na sprecavanju da do zlocina ne dodje, dok treci nivo odgovornosti podrazumijeva preduzimanje istrage. Krug ljudi iz bivse strukture KOS-a, narocito Muslimovic, Mujezinovic, Jasarevic i Alispahic su se trudili da odgovornost nekako meni prikopcaju, sto je glupost. Tada sam bio u ekipi zaduzenoj za koordinaciju i kontrolu borbenih dejstava i nisam imao pravo odlucivanja. Takodjer, apsolutno je utvrdjeno da nisam naredio izvrsenje zlocina. Naprotiv, preduzeo sam mjere da do toga ne dodje. Odredio sam trojicu bivsih pukovnika JNA (od kojih su danas dvojica generali) i jednog brigadira - Zicru Suljevica, Rifata Bilajca i Vehbiju Karica da sacekaju i smjeste ljude. Ako trojici bivsih pukovnika treba kazati kako da smjeste jednu cetu, onda je sve besmisleno...
 

vesti2

Početnik
Poruka
29
Intervju:Sefer Halilovic,prvi Komandant Armije BIH

Izetbegovic je hteo blokirano Sarajevo
Musan Topalovic Caco formalno je bio pod komandom Prvog korpusa, a prakticno pod komandom Alije Izetbegovica
Sefer Halilovic, prvi komandant Armije BiH, covjek je cije ime se u dijametralno suprotnim aspektima dovodi u vezu sa Tribunalom za retne zloine u Hagu. S jedne strane, dio establismenta u Sarajevu, sa kojim se politicki razisao, o njemu govori kao o covjeku odgovornom za ratni zlocin Armije BiH nad hrvatskim civilima u selu Grabovica kod Jablanice tokom `93. godine. Istovremeno, tuzbu Hagu podnosi sam Halilovic, i to protiv nekoliko svojih ratnih saboraca. Razlog je pokusaj atentata na Halilovica u kojem je poginula njegova supruga. O sudbini svoje tuzbe Halilovic kaze: "Jos uvijek nisam dobio zvanican odgovor od Tribunala, ali imam informacije da Hag vrsi provjeru mojih navoda. Za ocekivati je odgovor u nekom skorijem periodu mada treba imati u vidu i to da oni malo sporije rade."

Reporter: Prozvali ste ljude koje direktno smatrate odgovornim?
Halilovic: Na osnovu saznanja koja sam ranije imao da je odredjena grupa ljudi ucestvovala u pripremanju atentata na mene, jos 1993. godine kaznena prijava je podnijeta protiv Fikreta Muslimovica, Bakira Alispahica, bivseg ministra unutrasnjih poslova, Envera Mujezinovica, u to vrijeme sefa SDB-a Kantona Sarajevo, generala Jusufa Jasarevica, sefa vojne bezbjednosti, Dragana Bozica, pripadnika ilegalne organizacije "Seve", Nedzada Herende, takodjer pripadnika "Seva" i Populovskog - ja mu ne znam ime - kao izvrsioca. Dakle, posljednja trojica su izvrsioci, a ostali su organizatori.

Komandovali ste Armijom BiH u njenom, vjerovatno najtezem periodu 1992. godine. Sedam godina poslije, tuzite ljude koji jos uvijek nose njenu uniformu, a vi ste penzioner. Osjecate li se kao gubitnik?
Ne, naprotiv. Mislim da sam na pravoj strani i u svakom trenutku se osjecam dobitnikom, bez obzira sto to ponekad izgleda neuvjerljivo. Ne samo da sam komandovao nego sam i jedan od kljucnih ljudi koji je organizovao Armiju, da bi je tek onda vodio 14 mjeseci. Ljudi koji se nalaze na optuznici - narocito mislim na Muslimovica, Mujezinovica i Jasarevica - su bili dio organizma koji je pripremao agresiju na Republiku BiH.

Kako je izgledao vas put od odlaska iz JNA do dolaska na komandno mjesto u Armiji BiH?
Imao sam srecu ili nesrecu da mi je porodica bila u Djakovu, pa sam tako od petka do ponedjeljka bio u Hrvatskoj, a od ponedjeljka do petka na komandno-stabnoj skoli u Beogradu. Tako je bilo od 1. septembra 1990. do 13. septembra 1991. godine, kada sam i dezertirao iz JNA obavijestivsi ih pismom u da se poslije svega sto je JNA uradila u Sloveniji i Hrvatskoj ne osjecam pripadnikom te armije. To tada i nije bila Armija u kojoj sam se zakleo. Nakon toga sam se stavio na raspolaganje drzavnom vodstvu BiH i ukljucio se u organizovanje Patriotske lige.

Kako je islo sa osnivanjem Patriotske lige?
Bio sam strasno razocaran nivoom odbrambenih priprema jer je i zadnjoj budali bilo jasno da bosansku krizu nije moguce razrijesiti bez oruzanih sukoba, narocito nakon dogovora o podjeli BiH Tudjmana i Milosevica u Karadjordjevu. Tudjman, kao i Milosevic, to nije tajio. Samo je Izetbegovic to tajio od svog naroda govoreci mu da rata nece biti. Tada sam napravio projekat odbrane sarajevske regije, a onda sam Izetbegovica uspio nagovoriti da se takav projekat primjeni u svim regijama. Tako je nastao Glavni stab Patriotske lige, devet regionalnih stabova, 98 opstinskih stabova i jedan veliki broj manevarskih, pozadinskih i specijalnih jedinica koje su na sebe primile taj prvi udar. Mi smo u prva tri mjeseca rata prakticno odbranili drzavu BiH, da bi kasnije polako, ali sigurno, za cetiri do pet mjeseci stvorili Armiju BiH, koja je imala pet korpusa i 260.000 ljudi.

U prvoj fazi rata Sarajevo je opsjednuto, ali istovremeno u tom gradu pocinju da se desavaju i, recimo, cudne stvari. Ko je komandovao Musanu Topalovicu Caci, covjeku za kojeg je utvrdjeno da je pocinio ratni zlocin. Sta je istina o Jusufu Prazini, kontroverznom heroju ulice ubijenom negdje u Evropi?
To su dvije razlicite sudbine. U prvom udaru na BiH, uloge Jusufa Prazine i narocito Musana Topalovica Cace bile su narocito pozitivne. Medjutim, vrlo brzo antibosanske snage, koje su djelovale u institucijama BiH, su vidjele da agresija ne ide po planu posto su agresorske snage iz Jugoslavije uz pomoc ekstremnih jedinica SDS-a gubile prakticno sve znacajnije bitke. Nakon prelaska nasih jedinica na desnu obalu Drine i oslobadjanja desne strane Mostara, oni su shvatili da moraju aktivirati petu kolonu i tek tada dolazi do antikomandnog djelovanja Jusufa Prazine, koji je bio postavljen za komandanta Rezervnih snaga specijalnih jedinica MUP-a. Za samo nekoliko dana ta jedinica je narasla za skoro 1.000 ljudi. Oni su prvi dobili opremu i uniforme i tada su i propagandno i vojnicki okrenuti protiv nas. Mi smo taj problem razrijesili na vrlo jednostavan nacin, uz poneku demonstraciju, ali nikako i upotrebu sile.

A Topalovic?
On je bio u najprisnijim odnosima sa kabinetom predsjednika Izetbegovica i javna je tajna da ga je Izetbegovicev sin cesto posjecivao da bi nakon obracuna 26. oktobra 1993, kada sam i ja prakticno uklonjen s funkcije nacelnika Glavnog staba, Timur Numic, koji je bio personalac u Cacinoj brigadi, postao direktor Centrale SDA, izvjesni Baja, koji je bio jedan od Cacinih zamjenika, postao je vozac u Izetbegovicevom kabinetu, a Senad Pecar, oficir za bezbjednost u toj brigadi, je unaprijedjen. Sama ta cinjenica je dovoljno jasna da se vidi ko mu je bio sef. Formalno, on je bio pod komandom Prvog korpusa, a prakticno pod komandom Alije Izetbegovica.

Vjerujete li nakon svega da je opsada Sarajeva mogla trajati krace?
Sa vojnickog stanovista - da. Dovoljno govori sama cinjenica da vecina jedinica policije Izetbegovicevom odlukom nije bila ukljucena u odbranu - izuzev specijalne jedinice, koja se sjajno borila, te da mi nikada nismo uspjeli doznati tacan broj policajaca u Sarajevu iako nam neki podaci govore da ih je bilo od sest do deset hiljada. Da su te jedinice adekvatno ukljucene u borbu, naravno da bi blokada trajala mnogo krace. No, zlo nije samo u tome. Mi smo imali jedan istup nekog poslanika iz Olova na Skupstini BiH, koji je, valjda da se pohvali, misleci na plin kazao: "Kad meni Alija kaze zavrni, ja zavrnem, kad kaze odvrni, ja odvrnem". Niz drugih aktivnosti je sprovedeno s namjerom da Sarajevo sto duze ostane u blokadi i da se javnost ubijedi da mi ne mozemo deblokirati grad i osloboditi BiH te da moramo prihvatiti etnicku podjelu.

Kao nacelnik Glavnog staba Armije BiH bili i clan tadasnjeg kolektivnog Predsjednistva u vrijeme kada u tu instituciju ulazi Nenad Kecmanovic, covjek koji ce ubrzo pod nerazjasnjenim okolnostima prvo otici u Beograd? Da li je, prema vasim informacijama, on imao podrsku za odlazak?
Moram reci da je njegovo djelovanje u Predsjednistvu bilo korektno s aspekta bosanske drzavotvorne politike. Njegov odlazak iz Sarajeva bio je dosta misteriozan i jos sam tada stekao utisak da je otisao po dogovoru. Kecmanovic kao clan Predsjednistva iz Sarajeva nije mogao otici sam, jer je imao i obezbjedjenje koje ga je uvijek pratilo. Kasnije sam cuo spekulacije kako je on ustvari otisao zbog nekakvih drzavnih interesa. To ne mogu dokazati, ali mislim da nije izasao na svoju ruku.

Slazete li se, dakle, sa teorijom prema kojoj je Kecmanovicu zeleno svjetlo dao Alija Izetbegovic?
Nije ga mogao dobiti ni od koga drugog. Istinu cemo saznati iz memoara koje Izetbegovic pise. Naravno, ako bude iskren, u sto cisto sumnjam.

Kakva je, ustvari, bila vasa saradnja sa Izetbegovicem?
Saradnja je bila vojnicki korektna. Ja sam kao vojnik izvrsavao odluke Predsjednistva mada je Izetbegovic uvijek tezio ka tome da izvrsavam samo njegove odluke. U prvim raspravama o tome rekao sam mu da je on ipak samo clan kolektivnog organa od devet clanova i da sam ja po Ustavu tu ravnopravan. On se sa tom cinjenicom nikako nije mogao pomiriti. Struktura njegove licnosti je zanimljiva i on nikada, bez obzira koliko se ne slagao sa odredjenim prijedlogom, nista ne odbija. Na sve ce reci da je zanimljivo i da ce to razmotriti. Tek od jedanaestog mjeseca 1992. godine u nasoj se saradnji osjecao visok napon jer je meni sve ociglednija bila Izetbegoviceva teznja ka etnickoj podjeli BiH, s cime se nikako nisam mogao sloziti.

Jedna od najaktuelnijih tema u Sarajevu svakako je i zlocin nad hrvatskim civila u selu Grabovica tokom manevara jedinica Armije BiH, u kojima ste i vi ucestvovali. Zanimljivo je, medjutim, da je u vasu odbranu stao general Rasim Delic?
Tu je stvar vrlo jednostavna. Po anglosaksonskom pravu postoji komandna odgovornost. Prema njoj, pretpostavljeni starjesina je odgovoran ukoliko je dao nalog za izvrsenje krivicnog djela ili ga naredio. Drugi nivo odgovornosti je vezan za preduzimanje mjera na sprecavanju da do zlocina ne dodje, dok treci nivo odgovornosti podrazumijeva preduzimanje istrage. Krug ljudi iz bivse strukture KOS-a, narocito Muslimovic, Mujezinovic, Jasarevic i Alispahic su se trudili da odgovornost nekako meni prikopcaju, sto je glupost. Tada sam bio u ekipi zaduzenoj za koordinaciju i kontrolu borbenih dejstava i nisam imao pravo odlucivanja. Takodjer, apsolutno je utvrdjeno da nisam naredio izvrsenje zlocina. Naprotiv, preduzeo sam mjere da do toga ne dodje. Odredio sam trojicu bivsih pukovnika JNA (od kojih su danas dvojica generali) i jednog brigadira - Zicru Suljevica, Rifata Bilajca i Vehbiju Karica da sacekaju i smjeste ljude. Ako trojici bivsih pukovnika treba kazati kako da smjeste jednu cetu, onda je sve besmisleno...
 

vesti2

Početnik
Poruka
29
Некадашњи бошњачки лидер у БиХ Алија Изетбеговић признао је пред смрт да није било српских логора за систематско уништавање - пише у својој књизи "Ратници мира" /Les guerriers de la paix/ Бернар Кушнер, бивши француски министар здравља и бивши шеф УНМИК-а на Космету.

Изетбеговић је био увјерен да ће његове тврдње о постојању српских логора изазвати убрзану реакцију западних сила, односно акцију НАТО-а, али се, према сопственим ријечима, у томе преварио - наводи Кушнер.

Он описује посјету сарајевској болници 2. децембра 2003. године, када је у друштву са Ричардом Холбруком обишао Алију Изетбеговића, с њим разговарао, а потом то у својој књизи објавио од 384. до 387. странице.

Пред крај сусрета, Кушнер је поставио питање Изетбеговићу о постојању српских логора, подсјетио га на његов разговор са француским предсједником Митераном и тадашње тврдње да постоје логори смрти.

"То сте поновили пред новинарима, што је изазвало велики револт у цијелом свијету. Франсоа Митеран ме тада послао у Омарску и ми смо открили другачије затворе. То јесу била страшна мјеста, али нису била за систематско уништавање. Шта о томе знате?", упитао је, према сопственом свједочењу, Кушнер Изетбеговића.

"Да. Мислио сам да би ове моје тврдње убрзале бомбардовање. Видио сам реакцију Француза и других.... преварио сам се", одговорио је Изетбеговић - пише у књизи.

Холбрук се укључио у разговор и упитао:"Разумјели сте у Хелсинкију да предсједник Буш сениор не би реаговао?"

Изетбеговић је одговорио: "Да. Покушао сам, али тврдња је било лажна. Није било логора за истребљивање".

Париски месечник "Балкан инфос", издавача и главног и одговорног уредника Луја Далмаса, пренио је изводе из књиге у којој Кушнер објашњава како је дошло до Изетбеговићевог признања.

Кушнер у својој књизи не крије "огромно дивљење" према Изтебеговићу, човеку којег је видио као "најбољег представника `ислама свјетлости`".
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Top