Album po album: Kanda Kodža i Nebojša - Tri decenije rasturanja forme

[Baudrillard]

Prvi bendovi koji su na našim prostorima koketirali sa rege muzikom datiraju iz novotalasnog perioda. Čuveni hit Šarla Akrobate, Ona se budi, verovatno je najuspelija rege stvar tog vremena. Bilo je tada nekoliko sastava koji su, u potrazi za svojim autentičnim zvukom, stvarali pesme koje su imale uplive u ska i rege (Idoli, Prljavo kazalište, Haustor i drugi). Ipak, prvi koji je odabrao rege kao svoje definitivno opredeljenje, svakako je beogradski Del Arno Bend.

Kada su u pitanju bendovi koji su doprineli popularizaciji ovog zvuka u Srbiji, potrebno je napraviti osvrt na istorijske okolnosti. Novi talas je definitivno bio mešavina „svega i svačega“, dok se Del Arno striktno držao svog pravca, na taj način postavši, ne samo prvi, nego i najuticajniji. Ono što razlikuje ovaj sastav od onih koji su isplivali na talasima petooktobarske revolucije, jeste malo drugačiji pristup, kako muzici, tako i životu. Muzičare okupljene oko Jovana Matića najbolje opisuje jedan od njihovih najvećih hitova, Dim iz moje lule, u kome se slušalac poziva da, uz dimove osušene konoplje i zvukove duboko ukorenjene u jamajkanskoj tradiciji i kulturi, „počne da kulira“, i blago omamljen, uživa u prizorima koji se pružaju pred njim.

Dolaskom ozbiljnijih vremena pojavljuju se i bendovi koji mnogo ozbiljnije pristupaju životnoj problematici, kao i političkim prilikama, koje su se tih godina zakomplikovale preko svake mere. Gotovo celokupno stanovništvo, osim pojedinih partijskih apartčika i tajkuna koji su ih finansirali, bilo je na ivici preživljavanja, jedva sastavljajući kraj s krajem. Posle decenije kolektivne frustracije, neizvesnosti i siromaštva, bilo je krajnje vreme da se nešto menja. Obrazovani, talentovani i osvešćeni mladi ljudi, okupljali su se u muzičke sastave, koji će, udruženi u borbi protiv pošasti koja je svima zagorčavala život, ubrzo postati svojevrstan oblik urbane gerile.
Zajedno sa kolegama koje su negovale zvuk baziran na distorziji i žestokom gitarskom prženju, na scenu stupaju Kanda, Kodža i Nebojša i Darkwood Dub, bendovi koji su takođe zastupali ideju da se stvari u zemlji menjaju iz korena, s tom razlikom što je muzička podloga za njihove, mahom anti-režimske tekstove, bila ipak malo drugačija. Era panka i nju vejva bila je na zalasku, a u Srbiji nailazi talas bendova koji su svoj zvuk bazirali na onome što su radili Bob Marley, Max Romeo, Lee Scratch Perry, Burning Spear, kao i mnogi drugi koji su mahom potekli sa Jamajke, Meke rege muzike.

Rege se itekako uklapao u koncept rušenja vlasti – što je na samom kraju postala opsesija većeg dela stanovništva. Muzika koja je prijemčiva za svakoga, imala je buntovničku tradiciju, dok su se rege bendovi uglavnom bavili socijalnom tematikom. Prilikom protesta koji su se dešavali u nekoliko navrata, sa razglasa su se često puštale Marlijeve pesme. Kada je došlo vreme da se neprijatelju zada poslednji, najsnažniji udarac, uz tada neprikosnoveni Sunshine (bar kada je u pitanju popularnost, jer je ovaj bend okupljao i rokenrol i hip-hop publiku), sve popularniji sastavi Darkwood Dub i KKN udružuju se sa liderima studentskog (kasnije i svenarodnog) pokreta Otpor, da bi krajem ’99. ova tri benda nastupila u 12 gradova u okviru turneje „Silence won’t do“, u organizaciji B92.

Povod za turneju bio je Zakon o informisanju, koji je umnogome ukidao slobodu nezavisnim medijima. Tada je nastala i parola „Nije srpski ćutati“, još jedna u nizu zloupotrebljenih floskula. Elem, saradnja između Otpora, B92 i ovih sastava bila je samo mali eksperiment za projekat koji je usledio desetak meseci kasnije – velika rokenrol turneja u kojoj su učestvovali tada najpopularniji rok bendovi, kako bi se zadao poslednji udarac onome koga je narod percipirao kao glavnog neprijatelja.
Uz sve što je donela dugoočekivana promena vlasti, takozvana revolucija je u tom momentu bila zaslužna za popularnost nekih bendova koji su izbili u prvi plan i postali najslušaniji. Koliko god da je istinita tvrdnja da je „savezništvo“ rokera i novih vlasti bilo veoma kratkotrajno, neki bendovi koji su isplivali na talasima promena izborili su se, isključivo svojim kvalitetom, za status lidera domaćeg roka, ostajući na površini mnogo duže nego što je trajao početni „pobednički“ entuzijazam.

Ko je ko, videlo se ubrzo nakon što je euforija oko 5. oktobra splasnula. Tako danas imamo bend čiji je svaki novi album sve bolji, a kontinuitet stvaranja pesama i svirki traje svih ovih godina. Baš ove jeseni, Kanda, Kodža i Nebojša izdali su novi, deveti po redu studijski album, jednostavnog naziva Beton, a ove godine obeležavaju tri decenije od osvajanja prvog mesta na Palilulskoj olimpijadi kulture, što predstavlja prvo priznanje koje je dobio tada mlad i perspektivan bend.

Guarda Toma! (1996)​

Beogradski rok sastav čudnog imena, Kanda, Kodža i Nebojša, nastao je davne 1991. godine. Od tada pa do danas, menjale su se postave, kao i zvuk, ali je bend svih ovih godina po nečemu prepoznatljiv – po Oliverovom vokalu i po optimizmu koji se prožima kroz sve albume, bez obzira na vreme u kome su nastajali i na tematiku kojom su se bavili. Prvu postavu činili su Oliver Nektarijević (vokal), Rastko Lupulović (gitara), Vladislav Rac (bas) i Stevan Dimitrijević (bubanj), dok se Marko Petronijević (truba) priključio nešto kasnije. Ime je nastalo iz potpunog zezanja – iz starih prevoda dela Dostojevskog preuzet je pojam „kanda“ (čije je značenje – „valjda“, „izgleda da“), dok je „kodža“ reč koja u žargonu znači „mnogo“. Od ovih reči, u novoj verziji su nastale vlastite imenice, odnosno imena. Nebojša je bio dečak iz novobeogradskih blokova, koga je majka često dozivala sa terase, što se veoma dopalo Rastku, čijom zaslugom je „Nebojša“ postao „treći član“ sastava.

Prvi „značajan“ događaj za bend jeste osvajanje prvog mesta na Palilulskoj olimpijadi kulture, 1992. Ubrzo nakon toga dolazi do pauze u radu, jer se Oliver na neko vreme preselio u Ameriku. Po njegovom povratku, 1994. bend nastavlja sa radom, da bi ’96. izašao prvi album, Guarda Toma!, tada samo na kaseti. Album su činile dve pesme snimljene u studiju, Priroda i Put za Tunu, kao i zapisi sa koncerata održanih u KST-u i DOB-u krajem 1995. godine. Definitivno najveći hit koji je obeležio ovaj period benda jeste Priroda, za koju je snimljen i spot, dok su ostale zapažene i Toma Bebić, pesma posvećena kantautoru iz Splita, kao i Sisa, stvar koja je nešto ranije objavljena na kompilaciji Mi za mir, iza koje je stajao Centar za antiratnu delatnost. Na albumu Guarda Toma!, gostovao je Dejan Vučetić Vuča, tada član Darkwood Duba. O kvalitetu albuma dovoljno govori konstatacija Pere Janjatovića iz Ex-yu rock enciklopedije:

Njihove neformalne fanki i džezi kompozicije na tragu sastava Pere Ubu i Minutemen, obogaćene Oliverovim rege vokalnim interpretacijama, brzo su ih ustoličile na mesto omiljenih klupskih sastava.

Tek 2002. na istom disku se pojavljuju Guarda Toma! i debi album grupe Veliki prezir.
Ubrzo posle izlaska prvenca, bend napušta Rastko Lupulović, dok na njegovo mesto dolazi Ivan Topisirović Top.

 

[Baudrillard]

Igračka plačka (1998)​

Posle dve godine rada, u aprilu 1998. za izdavačku kuću B92 izlazi Igračka Plačka, novi album Kande, Kodže i Nebojše. Političke prilike sve su se više komplikovale, dok su momci postajali stariji i ozbiljniji, što se i te kako oseti na ovom materijalu. Za razliku od prvenca kog su krasili energičnost i zajebantski tekstovi, novi album je sporijeg ritma, mračniji i angažovaniji. Devet novih numera donosi zvuk u čijoj je osnovi rege, izmešan sa fankom i esid džezom.

Kritika se listom pohvalno izrazila o albumu, dok ga neki čak svrstavaju u najbolji objavljen u Srbiji u poslednjoj dekadi 20. veka. Nekoliko pesama u startu se izdvojilo, dok je jedna ostala upamćena svih ovih godina, kako zbog kvaliteta, tako i zbog snažne poruke koja pruža utehu potlačenima i stoji kao upozorenje svakoj autoritarnoj vlasti, u svakom vremenu – Proći će i njihovo. U konkretnom slučaju, pesma se odnosi na pripadnike režima Slobodana Miloševića, a posvećena je svima kojima je dozlogrdio život pod njima. Zanimljivo je da su neki stihovi pozajmljeni iz Davidovih Psalama i prilagođeni rokenrol pesmi.

Nemoj mi reći da je
Vavilon jedini odgovor
Nezgodno je vreme
ma da, ma da
nezgodno je vreme
samo da ne ostanem zatvoren
Proći će i njihovo
Izagnavši me opet
oni su oko mene
oči su svoje uprli
da me obore na zemlju
Oni su oni
kao lav što hoće da rastrže
oni su oni
kao lav što sedi u potaji
Proći će i njihovo
Moram da zauzmem stav
sa svake strane
moram da zauzmem stav
nema više vremena
moram da zauzmem stav
nema više vremena
Moram da zauzmem stav
2000 puta siguran
2000 godina siguran
(Proći će i njihovo)

Osim gorepomenute, bilo je još nekoliko izrazito anti-režimskih pesama. Energična i vesela stvar Šafl, koja otvara album, kao da već slavi „pobedu“ koja je tek trebalo da bude izvojevana:

Ravnoteža je poremećena.
Strah je trajao suviše dugo
prave se promene događaju brzo
Konačna odluka pada nezaustavljivo
protiv pritiska,
konačna odluka pada
protiv Vavilona.

Posle najave promene koja treba da se desi, pesnik konstatuje:

Ja sam spreman,
to je sve što imam.

Osim u dve navedene pesme, kao i u nizu kasnijih na sledećem albumu, Oliver koristi Vavilon kao metaforu za tiraniju vlasti. U ovom kontekstu, Vavilon se prilično često pominje kod jamajkanskih rege muzičara, što je ukorenjeno u biblijskoj simbolici. Jedna verzija vezana je za Vavilonce koji su, želeći da zidaju kulu koja bi dostigla Božije visine, u tome sprečeni tako što im je Gospod pomešao jezike, te se radnici nisu razumeli među sobom, što je onemogućilo dalju gradnju. Druga priča vezana je za relativno skoriji period kada su Vavilonci rušili Jerusalim i odvodili pripadnike Božijeg naroda u ropstvo.

Na suptilniji način, promenu najavljuju i pesme S.A.T i Staro za novo (u ovom kontekstu, menjanje „starog za novo“ aludira na promenu režima, kao i na zadrtost pojedinih pripadnika i pristalica tadašnje vlasti i stav da je njihova politika „kočila zemlju“ na putu ka modernizaciji), kao i jedina pesma otpevana na engleskom jeziku, Right direction.

Prilično zapaženo prošle su i pesme Štastopojo, koja upozorava na opasnost konzumiranja sintetičkih droga, kao i Mediteran, eskapistička stvar koja je tada samo utrla put kojim će bend u jednom periodu krenuti.

Albumom Igračka Plačka bend je odskočio za nekoliko mesta u odnosu na prethodni i etablirao se kao jedan od najvažnijih na srpskoj alternativnoj rok sceni. Ubrzo dolazi do promene na bubnju, te umesto Stevana Dimitrijevića dolazi Vladan Rajović.

Become (2000)​

Kao što je na drugom samo jedna stvar otpevana na engleskom jeziku, u slučaju trećeg albuma desilo se suprotno – od dvanaest pesama, jedna je otpevana na srpskom, dok su sve ostale na engleskom. Prema Oliverovim rečima, razlog ovome jednim delom leži u potrebi da se prkosi režimu, jer se tih dana razmatralo o tome da se engleski jezik ukine iz škola, pa je bilo kul da se peva na „jeziku neprijatelja“, dok je, s druge strane, odabir engleskog bila „linija manjeg otpora“, jer je, kako kaže, „vodio buran život“, pa mu baš i nije bilo do pisanja; s obzirom da se bavio fristajlom kao MC, ovim jezikom je svakako bolje vladao kada je trebalo napisati tekstove za bend.

Album Become izdat je 2000. godine za Free B92. Na njemu su gostovali Nemanja Kojić (Eyesburn), Dušan Petrović (Playboy), Bora Veličković (DLM) i drugi. U muzičkom smislu, rege je ponovo okosnica, dok su i dalje prisutni elementi esid džeza. Kao najveći hitovi, izdvojili su se Righteous, Nightmare, E, Life i Izlazim – stvar koja se našla na saundtreku filma Munje. Kao što je navedeno na početku teksta, ekipa iz benda priključila se Otporu, te je ceo album u liričkom smislu bio usmeren na rušenje režima. Uz KKN, još neki rokeri pristupili su toj priči, što se kasnije prilično isplatilo, jer su bendovi koji su pristali na saradnju sa Otporom, Anem mrežom i još nekim ljudima, dobili priliku da učestvuju u čuvenoj turneji Izađi na crtu, koja je nekima od njih poslužila kao odskočna daska u daljoj karijeri.

Godine 2001. gitarista Top odlazi u Ameriku, basista Rac u vojsku, da bi za Topom u Ameriku ubrzo otišao i Oliver. Na proleće te godine grupa prestaje sa radom.

 

[Baudrillard]

Prekidi stvarnosti (2005)​

Po povratku iz Amerike 2003. godine, Oliver pokušava da okupi ekipu ne bi li osnovao bend. Uskoro mu se pridružuje stari bubnjar iz KKN, Vladan Rajović, zatim, gitaristi Nenad Pejović i Nikola Novaković, kao i basista Branislav Dragović. Ovaj sastav je neko vreme svirao i stvarao u tišini, a o imenu se nije razmišljalo sve do ulaska u studio. Kada je došlo do pregovora sa PGP RTS-om, izdavač je izložio kako stoje stvari ukoliko bi bend izdao album pod novim imenom i koliko bi uslovi bili bolji ako bi se zadržalo ime Kanda, Kodža i Nebojša. Oliver je pričao o ovome u emisiji Bunt:

Mene su u stvari ubedili i okolnosti i ljudi oko mene da je potpuno loš momenat za ceo bend da se nešto menja. I da se promenilo ime, sigurno bi bilo komentara tipa – „jao, ovo je ko Kanda, Kodža i Nebojša, što se drukčije zove“, kao što i sad ima, jako malo, doduše – „kako to sad Kanda, Kodža i Nebojša, kad nisu isti ljudi?“

Više od godinu dana je trajala ta ideja da se promeni ime i do zadnjeg trenutka nismo imali to ime koje bi nam iole odgovaralo, ispričao je Vladan Rajović. Nije bila ideja da to ponovo bude Kanda, Kodža i Nebojša nego da bude nešto drugačije i mislim da je drugačije idejno, da to više nije onaj bend koji je bio, konstatovao je Rajović. Taj Oliverov vokal koji je prepoznatljiv, opet, previše je sličan onome što je pre radio, tako da mislim da bi bilo i bez veze menjati ime, a još bitnije razlog je što je bilo stvarno teško uopšte početi i sa ovim imenom snimiti album i krenuti u neku ozbiljniju priču.

Godine 2005. izlazi najkomercijalniji album koji je bend ikada snimio. Prekidi stvarnosti predstavili su novu postavu u najboljem svetlu. Po izboru tada veoma uticajnog magazina Popboks proglašen je albumom godine. U muzičkom i produkcijskom smislu, bio je to, definitivno, najuspeliji projekat, sastavljen od karakterističnog „KKN regea“, hard rok momenata i džeziranja koje kao specifičan začin muzici daje poseban „ukus“. Šest pesama otpevano je na srpskom, a četiri na engleskom jeziku.

Kada su stihovi u pitanju, opis ove lirike može da stane u jednu reč: LJUBAV! Za razliku od prethodnog, najangažovanijeg albuma koji je bend snimio, Prekidi stvarnosti snimani su u vreme kada se činilo da je sve krenulo putem progresa, i da je desetogodišnja borba urodila plodom. Strasti su se, nakon revolucije, smirile, sve je ukazivalo na to da će, u paketu sa režimom zauvek otići i sve „nus pojave“ – od kiča, primitivizma i neukusa, do kriminala i korupcije. Stoga i ovaj album odiše atmosferom slobode i optimizma. Većina pesama slavi život i nosi snažnu poruku ljubavi. Po kvalitetu se izdvajaju Najsvetliji dan, koja otvara album, Kad oživimo, prva za koju je snimljen spot, Hallellujah, prelepa rege stvar koja sugeriše da je sve sazdano od ljubavi, zatim, najveselija pesma Ton po ton, kao i akustična Ahead There koja zatvara priču.

U muzičkom i liričkom smislu, izdvaja se Plaše dečake, najtvrđa stvar koja, posmatrano s vremenske distance, najavljuje garažni i hard rok, sve zastupljeniji u albumima koji su kasnije usledili. U njoj je najviše zastupljen društveni angažman, koji nije preskočio ni ovaj album:

Stižu nas priče kojima plaše dečake
Lažu nas oni koji nam duguju sve
Moraš da mi oprostiš što nemam razuma
Ovaj sistem najboljima život ubija

Deveti život (2008)​

Povratak na scenu sa novim albumom bio je veoma uspešan, jer je okupio staru publiku, dok je bend stekao i nove fanove koji su u međuvremenu stasali. Koncerti su bili posećeni gde god je bend nastupao. U januaru 2008. godine izdat je DVD pod nazivom Prekidi stvarnosti, na kome su se našli snimci sa koncerata 2006. godine u DOB i na Egzitu, kao i kompozicije koje je bend radio za rok operu Mozart…Luster…Lustig. U oktobru 2008. izašao je peti album, Deveti život, muzički raznovrsniji, sa još uvek dominantnom rege osnovom, uz elemente bluza, hard roka i psihodeličnim izletima, koji ovom ostvarenju daju poseban šmek.

U intervjuu za portal B92, novembra 2008, Nenad Pejović je pričao o novom materijalu:

Album nije planiran kao konceptualan, samo smo puno razmišljali kako ćemo rasporediti pesme, objašnjava Neško. Postoji taj psihodelični Nitro, koji se stilski nadovezuje na sedmu pesmu Godine ćutanja, zato što je slično izašla iz nekog džemovanja. Drugi krug na ploči čine dve balade Crveni konji, treća od početka i Prekidi stvarnosti, treća od pozadi. Treći krug je ovaj neki rege fazon, Džo Stramere i na kraju ovaj psihodelični momenat u African Head Charge fazonu (misli na pesme Deveti život i Čaj; prim. aut).

Pesma koja je na najdirektniji način društveno-angažovana svakako je Džo Stramere:

Zagrli sad, zagrli sada
crveno sunce na kraju puta besmisla
Izgubi sad, izgubi sada
sećanje koje za tobom luta
i proganja te svuda poput duhova
Bolesna tiranija
Poslednji dani gvozdenih zavesa
Zvoni mi u ušima
Smešna revolucija
Izdana i prodana
Nikad cela
Koja je svoju decu jela
I pomisli na kraj
I pomisli na kraj
I ne idi, i ne idi kada te zovu
I ne idi kada te zovu

Pronicljiviji su primetili da pesma govori o utisku i stavu koji je preovladavao među većim delom populacije, a to je – veliko razočaranje u „demokratske promene“. Upakovana u rege ritam, sa prelepo uklopljenim tekstom i sjajnim metaforama, pesma nosi atmosferu melanholije, dok je sam tekst na momente prožet nihilističkim stavom. Da revolucije jedu svoju decu, stara je lekcija iz istorije. Problem, međutim, nastaje onog momenta kada, podstaknuti od strane prevejanih huškača, prevareni kojekakvim obećanjima, otrcanim floskulama i sloganima, poneseni idejom da će promeniti svet, mladi ljudi masovno zakorače i nasednu na podvalu, da bi tek kada sve prođe, shvatili da su izmanipulisani, i da su bili deo najobičnije farse.

Najveće razočaranje doživeli su upravo oni koji su u „revoluciji“ uzeli angažman. Otud i stihovi:

Zagrli sad, zagrli sada
crveno sunce na kraju puta besmisla

koji odišu nihilizmom, kao i stihovi koji sadrže ključ za odgonetanje pesme:

Zvoni mi u ušima
Smešna revolucija
Izdana i prodana
Nikad cela
Koja je svoju decu jela

Uz stih „poslednji dani gvozdenih zavesa“, koji aludira na krah socijalizma, koji je u umanjenoj verziji Jugoslavije konačno pobeđen u Evropi, pesma dobija potpuni smisao. Lekcija iz istorije morala je da se doživi na sopstvenoj koži kako bi se do kraja savladala, stoga i jasna poruka potonjim generacijama:

I ne idi, i ne idi kada te zovu

Rok muzičare je posle čitave ujdurme najviše pogodilo to što je medijska zastupljenost njihove muzike postala još manja nego za vreme starog režima. I najveći bendovi, koji su po kvalitetu zaslužili da budu nosioci srpske kulturne scene, sveli su svoju aktivnost na koncerte, dok na mejn strim medijima za njih nije bilo mesta. Nastupilo je vreme potpune degradacije kulture u Srbiji, koje traje i danas.

Manifest (2011)​

Godine 2011. Kanda, Kodža i Nebojša dobijaju „nagradu veterana“. Ovo je bilo veliko iznenađenje, s obzirom da nisu sebe tako doživljavali. Naprotiv, smatrali su da su u najboljoj formi i da tek imaju šta da kažu i pokažu, što su i dokazali ostvarenjima koja su usledila. Manifest, šesti studijski album, izašao je iste godine. Za razliku od Devetog života, koji se dobrim delom naslanjao na Prekide stvarnosti, novi materijal donosi zaokret u muzičkom izrazu. Rege je i dalje prisutan, ali samo kao primesa u nekim pesmama. Manifest je pravi rokenrol album, sa tekstovima koje je publika mahom doživljavala kao izraz eskapizma, dok su u stvari, na malo suptilniji način, upotrebom metafora i simbola, opisivali surovu realnost. Osim promene zvuka, došlo je i do male izmene u sastavu. Zoran Erkman, trubač, koji je došao u bend nakon albuma Prekidi stvarnosti, pre snimanja Manifesta je napustio bend. Do promene je došlo i na gitari, pa je umesto Nikole Novakovića došao Janko Mostarlić.

Na samom početku je pesma koja je ubrzo postala hit. Kafane i rokenrol je lagana, vedra pesmica o kojoj je Oliver Nektarijević rekao: ja pevam o tim nekim raspad kafanama iz 80-ih gde su neke razne ekipe pile, nije bilo narodnjačkog vajba i niko nikome nije smetao.

Nastavak ove pesme u tematskom smislu je Divni dani. Tajne letenja takođe je laganog ritma, ali nešto sumornija, sa mračnijom melodijom i zanimljivom lirikom. Takođe poznata stvar za koju je snimljen i spot je Pašću u svest, odsvirana u pank stilu. Zanimljivo je da se na albumu nalaze dve pesme tog naziva; druga je potpuni antipod – veoma spora, u rege ritmu, sa stihovima koji opisuju noćni život u Beogradu. Zatim sledi pesma Majka nam je noć, koja se i u muzičkom i u tematskom smislu nadovezuje na prethodnu, da bi do kraja usledilo nekoliko tipičnih garažnih rok stvari.

Volja za noć (2014)​

Dve godine nakon Manifesta publici je predstavljen spot za najnoviju stvar, Sve je stalo (u r’n’r), kojom se najavljuje novi album, snimljen sledeće, 2014. Volja za noć je sedmo studijsko izdanje, čiji naziv predstavlja igru reči – od Ničeovog klasika Volja za moć, zamenom jednog glasa/slova, dobijeno je potpuno drugačije značenje. Oliver je ovo pokušao da objasni: Kad kažeš moć, svi pomisle na lovu, oružje, uticaj. Uopšte više nema asocijacija kao na primer, na znanje, talenat, neke prirodne ljudske osobine. Onda sam ja bio u fazonu, nemamo volju za tu moć na koju ljudi danas misle, već imamo volju za noć – imamo volju da se zezamo. I omot je urađen tako da podseća na dizajn biblioteke „Reč i misao“, izdavačke kuće „Rad“.

Karakterističan po tome što je potpuno odbacio rege kao formu, ovaj album predstavlja nastavak menjanja muzičkog izraza, te skretanja ka „prljavijem“ i tvrđem zvuku koji asocira na muziku bendova kao što su Majke i Partibrejkersi, sa izraženom solo gitarom koja boji ceo album. Ima tu i pank-roka, izleta u grandž, gitarskih solaža koje na momente podsećaju na Hendriksa. Poslednja stvar na albumu svojevrsna je aluzija na vreme kada je Mile Lojpur harao Beogradom, omaž danima kada je rokenrol tek počeo da se svira u Jugoslaviji, s tim što je u aranžmanu KKN Kometa ljuta hard rok stvar.

Najbolji opis ove faze rada Kanda, Kodže i Nebojše, koja je započeta upravo ovim albumom a traje i danas, može da stane u dve reči – garažni rok. U liričkom smislu, pak, Volja za noć se ne razlikuje mnogo od prethodna dva ostvarenja. Vera, nada, ljubav i stav, naziv jedne od nosećih numera, ujedno je i moto benda i njegovih poklonika.

 

[Baudrillard]

Uskoro (2019), Popis (2020) i Beton (2022)​

Pet godina kasnije, 2019. pojavio se novi album, jednostavnog naziva Uskoro, koji u istom maniru nastavlja sa pozitivnim porukama, upakovanim (ponovo) u garažni zvuk, sa naglašenim bluziranjem, karakterističnim za ranije albume Partibrejkersa i povremenim uplivima u rege, kojih u prethodnom albumu skoro da i nema. Tako volim da živim, Misli dobro, Jamajka, Letnji dan, šalju poruku da je život jedan i da ga treba živeti. Društveni angažman ni ovoga puta nije izostao, te se u pesmi Horor u BG veštim korišćenjem stilskih figura ukazuje na mnoštvo negativnih pojava koje su zadesile prestonicu, od, u najmanju ruku, čudnih arhitektonskih rešenja, do kriminala koji buja na ulicama.

Nakon 30 godina rada, bend je, sumirajući utiske, uradio svojevrstan „popis hitova“, na taj način što su, u novom aranžmanu, odsvirane najbolje pesme, od Igračke plačke, do albuma Uskoro. Tako je publika 2020. dobila kompilaciju pod nazivom Popis, na duplom disku.

Ove jeseni izašao je i deveti studijski album (ako ne računamo Popis, kao zbir starih hitova). Beton je najavila istoimena numera nekoliko meseci pre nego što se album pojavio.

Više o ovom izdanju čitajte u recenziji na našem sajtu.

Rokenrol je definitivno postao nešto naše​

Svako ko je upoznat sa radom ovog benda, zna da je, ako ne u 30, sigurno u poslednjih 25 godina, jedan od nosilaca ne samo rokenrola, nego i čitave urbane kulturne scene u Srbiji. Ono što su za svog postojanja bili EKV ili Disciplina Kičme, to su danas definitivno Kanda Kodža i Nebojša, jedini i dalje aktuelni među bendovima koji su učestvovali u svrgavanju zloglasnog režima, davne 2000, a koji su tada predstavljali krem naše alternativne rok scene. Za kraj priče o ovom muzičkom fenomenu, ostavljamo deo intervjua koji je Oliver dao za podgorički portal Vijesti, davne 2011:

Rokenrol je definitivno postao nešto naše. Na našim prostorima je nastao jedan autentičan rokenrol, autentičan izraz, sa vrlo kvalitetnim i zanimljivim tekstovima, i on treba da bude jedan od temelja ove kulture koju mi treba da nastavimo da gradimo.

Bogdan Bogdanović

 

[VanderGraaf]

Za ovu KKN grupu nisam cuo do pre nekih 5-6 godina. Secam se da sam tada cuo par pesama i da iz nekog zaboravljenog razloga nikada vise nisam obratio paznju na njih....sve do sada. Nakon sto je ovo treca tema u kratkom roku koju je Boudrillard postavio o njima, ponovo sam cuo njihove pesme u ovih par topika i secanje mi se vratilo. Bez namere da trolujem, iznosim samo svoje misljenje a to je da ovaj tip sto peva ima po meni izuzetno odbojan glas. Ne kazem da je los pevac, ali boja i ton njegovog vokala paraju usi do bola i do toga da ne mogu da ga slusam. Piskav, visok, nelagodan glas koji mi je tesko slusati.
Uobicajeno, ne bih iznosio svoje misljenje o necemu sto me ne zanima ili sto mi se ne svidja jer to je moja stvar. Ne bih ni obratio paznju na KKN jer mi se ne svidja njihova muzika a pogotovu vokal, ali gore potpisani Bogdan Bogdanovic je napisao nesto sto mi je tesko pojmljivo:
"......Ono što su za svog postojanja bili EKV ili Disciplina Kičme, to su danas definitivno Kanda Kodža i Nebojša......".
Stvarno? EKV i Disciplina su kultni bendovi, sa kultnim pesmama isto kao sto su Milan i Koja kultni muzicari. Po cemu se KKN poredi sa njima? Zar se taj Oliver zaista poredi po velicini sa Milanom u bilo kom smislu? Zar KKN zaista ima pesme velicine "Anestezije", "Samo Par Godina za Nas", "Krug", "Ti si sav moj bol"...i druge EKV majstorije?
Koliko sam cuo po spotovima koji su postavljeni u ove tri teme na ovom forumu, KKN muzika je mediokre, nista posebno niti specijalno. Bez Oliverovog vokala, nazvao bih njihovu muziku simpaticnim pesmicama koje na jedno uvo udju na drugo izadju bez ostajanja u memoriji. Sa Oliverovim vokalom, nazvao bih njihove pesme....pa ne mogu bas da izaberem adekvatan izraz ali definitivno ne bih koristio "kvalitetan rokenrol", Bogdanovicev izraz u originalnom tekstu.....
Ponovo, bez razlike na moje licno misljenje o njima i uz napomenu da ne znam i ne slusam KKN, ali prateci novosti i medije i siguran sam da se KKN ne spominju u istom obliku, masi, kultnosti a pogotovu ne sa istom paznjom i ljubavi kao sto se pise o EKV. Moze li neko ko slusa KKN da objasni po cemu ovaj Bogdanovic tvrdi da je KKN danas ono sto su EKV bili tokom svog postojanja (a sto ni malo ne janjava toliko godina kasnije). Po cemu ih poredi i postavlja u istu ravan? Po cemu su uopste KKN "muzicki fenomen" kako ih Bogdanovic teatralno naziva?

 

[*moonlight*]

Poslednja dva meseca ih ponovo slušam, ali se čini, pažljivije nego ranije. Ili je možda reč o tome da mi trenutno mnogo više prija nego pre.