Alberto Moravija

Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
131.089
Alberto Moravija (ital. Alberto Moravia; Rim, 28. novembra 1907 — 26. septembra 1990) bio je italijanski pisac.

Moravija se rodio u Rimu 1907. godine. S devet godina oboleo je od tuberkoloze kostiju koju je, uz poboljšanja i pogoršanja zdravstvenog stanja, konačno preboleo 1925. godine. Zbog bolesti nije uspeo da se školuje redovno i jedva je uspeo da završi gimnaziju. Bolest je, kaže Moravija, bila prva važna činjenica u njegovom životu. Druga važna činjenica je bila Fašizam. Bolesti i Fašizmu Moravija pripisuje toliku važnost, jer je zbog njih pretrpeo i učinio ono što inače nikada ne bi.

Nakon izlaska iz sanatorijuma Moravija se posvetio pisanju njegovog prvog romana, Ravnodušni ljudi, istovremeno radeći i za časopise književne avangarde - 900 i Pegazo. Moravija se svojim sredstvima finansirao objavljivanje Ravnodušni ljudi. Roman je međutim izazvao kontroverzne reakcije a fašistički orijentisana javnost je ga oštro osudila. Tridesetih godina Moravija je nastavio da objavljuje i da putuje (London, Pariz, Grčka), posetio je SAD (Njujork), Meksiko, Kinu.

Istovremeno se pogoršao njegov odnos sa fašističkim režimom. Optužen je da je nemoralan pisac i da ne čini interes italijanske države a potom italijansko ministarstvo kulture je zabranilo novinama da govore i pišu o njegovom romanu Pogrešne ambicije, a po objavljivanju romana Maskarada (satira na temu diktature u imaginarnoj srednjoameričkoj državi) zabranjuje mu se da se u novinama potpisuje svojim imenom.

Četrdesetih i pedesetih godina, dvadesetog veka, intenzivno je objavljivao romane, pripovetke, drame, pisao u novinama i časopisima. Dela su mu prevedena na sve glavne jezike Evrope. Nastavio je da putuje, posetio je još Srednji istok, Tursku, Egipat, Španiju, Rusiju, Indiju. Godine 1952. sve njegove knjige su stavljene na Indeks. Godinu dana kasnije, sa Albertom Karočijem utemeljio je književni časopis Nuovi Argomenti. Nastavio intenzivno da objavljuje.

Moravija se javno izjašnjava o pitanjima od književne avangarde, preko studentskih zahteva, kineske kulturne revolucije, ženskih pitanja, pa do seksualne revolucije, smatrajući da je jedna od društvenih funkcija modernog pisca izreći svoj stav o svim ideološkim temama koje karakterišu epohu. 1952. godine Moravija je dobio prestižnu italijansku književnu nagradu Strega (za zbirku pripovedaka I racconti) a književnu premiju Vijaređo je dobio 1961. godine za roman Dosada.

Od 1941. do 1962. godine je bio u braku sa italijanskom književnicom Elsom Morante. Od 1962. do 1983. godine je bio u braku sa književnicom Daćom Maraini.

Godine 1986. oženio je 45 godina mlađu Karmen Llera, sa kojom je ostao do smrti.

Dela prevedena na srpski

Ravnodušni ljudi (Gli indifferenti, 1929)
Maskarada (La mascherata, 1941)
Agostino (Agostino, 1944)
Rimljanka (La romana, 1947)
Bračna ljubav (L'amore coniugale, 1947)
Konformist (Il conformista, 1947)
Prezir (Il disprezzo, 1954)
Čočara (La ciociara, 1957)
Nove rimske priče (Nuovi racconti romani, 1959)
Dosada (La noia, 1960)
Automat (L'automa, 1962)
Pažnja (L'attenzione, 1965)
Raj (Il paradiso, 1970)
Ja i on (Io e lui, 1971)
Noso Rog (Storie della preistoria, 1982)

Vikipedija
 

​


main image


Alberto Moravija značajan italijanski književnik, rodio se 28. novembra 1907. godine, a umro je 26. septembra 1990. godine u Rimu.

Majstor psihološkog romana, književni ugled stekao je svojim prvim djelom „Ravnodušni ljudi“ (1929), u kome analizira raspad građanskog sloja.

U devetoj godini oboljeva od tuberkuloze kostiju, pa je zbog toga imao velikih problema tokom školovanja. Bolest je, kaže Moravija, “bila prva najvažnija činjenica u mom životu, a druga – fašizam”.

Bolesti i fašizmu Moravija pripisuje toliku važnost, jer je zbog njih i pretrpio i sam učinio ono što inače nikada ne bi. “Ono što oblikuje naš karakter jesu stvari koje smo primorani činiti, a ne one koje činimo svojom voljom”.

Tridesetih godina minulog vijeka, Moravija je dosta putovao Evropom i objavljivao. Fašistički režim ga optužuje da je „nemoralan pisac“, Ministarstvo kulture zabranjuje novinarima da pišu o njegovim knjigama.

Četrdesetih i pedesetih godina intenzivno je objavljivao romane, pripovijetke, drame, pisao u novinama i časopisima: pripovijetke i putopisnu prozu objavljuje mu “Corriere della Sera”, a filmsku kritiku “L'Espresso”. Djela su mu prevedena na sve glavne jezike. Tih godina nastavio je putovati, posjetio je još Srednji Istok, Tursku, Egipat, Španjolsku, Rusiju, Indiju.

U te dvije decenije intenzivno objavljuje romane, pripovijetke, drame... Napisao je više od trideset knjiga, a njegovi romani: „Prezir“, „Dosada“, „Čočara“, „Rimljanka“ doživjeli su svjetski uspjeh.

Prisutnošću ne više samo u štampanim medijima, nego i na radiju i televiziji, potpisivanjem desetina manifesta, davanjem i vođenjem intervjua, gradi se kult oko Moravije, koji se ne libi javno istupati. Tako se on angažiuje i 1968., u godini studentskih protesta, u vrijeme rasprave o seksualnom oslobođenju čovjeka. Moravia objavljuje roman u cijelosti posvećen toj temi pod nazivom “ Ja i on”, a od strane predstavnika feminističkog pokreta proglašen je “muškim šovinistom”.

Novije Moravijino stvaralaštvo obilježeno je njegovim javnim djelovanjem. Moravija se javno izjašnjava o pitanjima od književne avangarde, preko studentskih zahtjeva, kineske kulturne revolucije, ženskih pitanja, pa do seksualne revolucije, smatrajući da je jedna od društvenih funkcija suvremenog pisca izreći svoj stav o svim ideološkim temama koje karakterišu epohu.

U romanu „Rimljanka“, Moravija je, po prvi put, naslikao čovjeka iz naroda. Glavna junakinja Adrijana, spletom raznoraznih okolnosti, postaje bludnica. Njena životna priča omogućila je piscu da autentično prikaže fašističke vrhove u čijoj sredini ona stiče karijeru.

Konzervativni književni kritičari zamjerali su Moraviji lascivne opise ženskih likova koji su, po tim tumačenjima, na „granici pornografije“. Čak je između Moravije i Švedske akademije za književnost, od 1949. godine, pa do njegove smrti trajao hladni rat zbog kandidature za Nobelovu nagradu.

Alberto Moravija “Tajna”

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.

Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti.

Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te poslednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi.

Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe.


Film

Na osnovu njegovog romana “Prezir” veliki francuski reditelj Žan Lik Godar režirao je film “Contempt”, na francuskom “Le Mépris” u kojem glavnu žensku ulogu tumači Brižit Bardo.


6yka.com
 
Sa devet godina oboleo je od tuberkuloze kostiju. Bolest je ostavila dubok trag i, zajedno sa fašizmom, postala inspiracija za pisanje.
Celog života bio je kritičan prema fašističkom režimu. Osim političkim, bavio se i temama otuđenja, licemerja i malograđanštine.
Zbog njegove otvorenosti i kritičkog pisanja cenzurisali su ga i fašisti i Vatikan.

Tokom karijere duže od šezdeset godina objavio je preko četrdeset knjiga, za koje je osvojio najprestižnije italijanske književne nagrade,

„Ono što oblikuje naš karakter jesu stvari koje smo primorani da činimo, a ne one koje činimo svojom voljom“, rekao je Moravija
 
U romanu Rimljanka, Moravija je, po prvi put, naslikao čoveka iz naroda. Glavna junakinja Adrijana, spletom raznoraznih okolnosti, postaje bludnica.
Njena životna priča omogućila je piscu da autentično prikaže fašističke vrhove u čijoj sredini ona stiče karijeru.

Konzervativni književni kritičari zamerali su Moraviji lascivne opise ženskih likova koji su, po njima, na granici pornografije.
Smatrao je da pisac mora javno da iznosi svoj stav o ideološkim temama. Tako je i govorio o književnoj avangardi,
zahtevima studenata tokom protesta, kineskoj kulturnoj revoluciji, ženskim pitanjima, seksualnoj revoluciji.

Dobitnik je prestižne italijanske književne nagrade Strega i književnu premiju Vijaređo.
Bio je u najužem izboru za dobitnika Nobelove nagrade 1961. godine. Na kraju ju je dobio Ivo Andrić za roman Na Drini ćuprija.
 
Ovo su neki od najpoznatijih citata iz njegovih dela:

1. Kroz naočare zaljubljenog i nakaza divno izgleda.

2. Stvarni život ne sačinjavaju naši planovi o sreći, nego baš ono što se protivi tim planovima i namerama, ono što se slučajno dešava, što je potpuno nepredvidivo i što izaziva samo razočarenje i bol.

3. Naši ideali, zakoni i običaji moraju biti bazirani na zamisli da svaka generacija bude samo upravitelj i zaštitnik umesto apsolutnog vladara nad resursima koje posedujemo, te da svaka generacija ima obavezu da prenese to nasleđe na buduće generacije. Diktature su jednosmerne ulice. U demokratiji dozvoljen je saobraćaj u oba smjera.

4. Dobri pisci su monotoni, poput dobrih kompozitora. Oni pokušavaju da usavrše samo jedan problem za koji su rođeni da ga razumeju.

5. Opasno je samo nagađati, a žalosno je kad to i tačno pogodite.

6. Kada sednem za svoj sto nikada ne znam šta će se dogoditi dok na to ne naletim. Verujem u inspiraciju, koja ponekad nadođe, a ponekad ne. Međutim, nikada ne sedim zavaljen samo čekajući na nju. Svaki dan radim.

7. Pisanje istorije liči na servis za pranje rublja – ona se često otuda vraća prljavija nego što je bila.
 
Tajna

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog djetinjstva. Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti.Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra.

Alberto Moravia
 

Put do fašizma popločan je konformizmom​


Put do fašizma popločan je konformizmom

Pojam „konformizam“ stvara konfuziju u svakodnevnom govoru. Često se za ljude koji vole da uživaju u komforu (engleski: comfort – ugodnost, udobnost) kaže da su konformisti. Iako su reči slične, značenje nije nimalo blisko. Reč konformista došla nam je iz latinskog jezika (conformis – sličan, jednoobrazan), i nikako se ne može povezati s komforom. A razlika je u samo jednom slovu.

U sociologiji pojam „konformizam“ označava prilagođavanje pojedinca društvu ili pojedinim društvenim grupama. U osnovi, to značenje nije ni pozitivno ni negativno. Samo se konstatuje stanje i opisuje kako se pojedinac prilagođava nečemu. Nas zanima prošireno značenje tog pojma. Konformizam koji nas zanima govori o nekritičkom prilagođavanju društvu ili grupi. Tu se mogu odvojiti dve grane: prva, u kojoj osoba stvarno menja stavove i mišljenje u skladu s pravilima grupe, i druga, o kojoj ovde govorimo, a u kojoj osoba ostaje pri svom mišljenju, dok zvanično ili javno podržava stavove grupe. To može uraditi iz straha ili interesa. Nas zanima kada to radi iz interesa.

Dakle, naš opis konformizma bio bi sledeći: zvanično prilagođavanje stavovima grupe iz nekog interesa, dok se u sebi zadržava autentično, individualno, staro mišljenje. To bi i nekako moglo proći. Družite se s nekim banditima kako bi vam omogućili da nešto radite. Vi prihvatate njihove stavove, zarađujete, a kod kuće mislite o njima kao bednicima i banditima. Možda to i nije neki problem, osim što je takva pozicija licemerna. Pravi problem nastaje nešto kasnije. S vremenom, stavovi prihvaćeni iz interesa postaju deo osobe koja je bila ubeđena da se to neće dogoditi. U glavi našeg neimenovanog primera nastaje konfuzija iz koje se teško izlazi. Ta konfuzija vodi u dalje „kompromise“, licemerje raste, a sve može završiti u fašizmu.

roman-konformista-alberto-moravija-001-1080x675-1.jpg


Upravo je to poenta današnje preporuke. Čuveni roman „Konformista“ Alberta Moravije, slavnog italijanskog pisca, protivnika Katoličke crkve i fašizma (zabranjivao ga je i Vatikan, i italijanski fašisti).

Moravija nam pripoveda o životu Marčela Kleričija. Junak romana je još kao dečak osećao da je drugačiji od drugih. Nefunkcionalna porodica, neobični događaj s čudnim čovekom, odnos s drugim dečacima… sve ga je to mučilo. Umesto da ostane na margini i tamo izgradi identitet, Marčelo je rešio da postane „normalan“. Odlučio je da postane konformista, da prihvata tuđa mišljenja i da poštuje društvene norme, iako zna da sve to nije nešto što bi inače radio i o čemu bi mislio. Ta distanca između onoga što radi i što misli dovodi ga do toga da prestaje da razmišlja o tome šta je dobro, a šta zlo. Konformizam ga tako dovodi do fašizma.

Moravija neverovatno precizno vodi čitaoca kroz roman i uz to sjajno nijansira njegov odnos prema glavnom junaku. Toliko smo blizu Marčelu da osećamo da ga poznajemo i razumemo, ali onda nas Moravija udaljava od njega, budeći nas iz dremeži u kojoj smo se identifikovali s protagonistom. Marčelovo ponašanje više ne možemo opravdati, iako bi bilo sasvim normalno da smišljamo opravdanja za nekog tako bliskog. To veslanje uz talase, gde smo čas dole čas gore, čini roman briljantnim. Čitalac se ne može opustiti i predati tekstu, jer stalno mora balansirati između razumevanja i osude Marčelovih postupaka.

aaaa.jpg


To nas tera da razmišljamo i o sebi i sopstvenim postupcima. Kao da nas Moravija pita jesmo li prešli granicu, jesmo li i sami postali konformisti. Jedan kritičar opisao je roman ovako: „Moravija nam živopisno pokazuje đavola koji se skriva u našoj psihi.“ Da, da, u našoj, ne u Marčelovoj. Taj lik tu je samo da nam se Moravija ne bi morao obraćati u drugom licu jednine.

By Gasitis

Izvor: Lava Lab
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top