- Poruka
- 315
Učestali zahtevi da se termin velika Albanija zameni rečju prirodna
U svom najnovijem „Obraćanju svim albanskim političarima i mas-medijima“ od 15. septembra, švajcarski državljanin rodom iz Makedonije, Gafur Adilji, politički portparol Fronta nacionalnog ujedinjenja Albanaca, apelovao je na Albance da ne koriste frazu „velika Albanija“.
Nastavak upotrebe ovog termina, tvrdi dalje Adilji, ne služi albanskim nacionalnim interesima i optužuje Srbiju i Grčku (koja je pre neki dan priznala kosovski pasoš) da „i dalje pod svojim okupacijom drže tuđe teritorije i to putem nasilja i genocida“. Ove teritorije, tvrdi dalje Adilji, takođe uključuju albanske teritorije Kosovskog vilajeta (koje drži Srbija), Janjinskog vilajeta, Manastirskog (Bitoljskog) vilajeta (koje drže Grčka i Makedonija) i Skadarskog vilajeta (koje drži Crna Gora).
Adilji tvrdi da je Republika Albanija (londonska Albanija) iz 1913. godine je jedina zemlja na svetu koja je okružena svojim sopstvenim albanskim teritorijama iz Kosovskog, Manastirskog, Janjinskog i Skadarskog vilajeta.
- Predstavnici ovih vilajeta, kao što je to bio Isa Boljetini iz Mitrovice, Mehmet paša Derala iz Tetova (vrhovni komandant Albanske nacionalne armije, ANA, stvorene 4. decembra 1912. god. i ministar rata u vladi Ismailja Ćemaljija) i mnogi drugi predstavnici iz Skadarskog i Janjinskog vilajeta, bili su aktivni učesnici u proglašenju nezavisnosti Albanije - ne ove Albanije, već one koja se sastoji od četiri albanska vilajeta, koju je FBKŠ oduvek nazivao etničkom Albanijom. Oni su, takođe, bili i ministri prve svealbanske vlade Albanije koju albanska i međunarodna javnost zna kao vladu Ismailja Ćemaljija. Ona je za svog ministra spoljnih poslova imala Isu Boljetina iz Drenice, a Luiđa Gurakućija iz Skadra za ministra prosvete i Mehmet pašu Deralu iz Tetova za ministra rata i vrhovnog komandanta ANA. Prema tome, za FBKŠ i sve njegove strukture među kojima se nalazi i ANA, koja je oživljena 4. decembra 1999, nikada nije postojala neka „velika Albanija“ ili mala Albanija, već samo jedna Albanija koju mi zovemo stvarnom Albanijom, prirodnom Albanijom ili etničkom Albanijom - zaključuje Adilji.
Podsećamo da su problemi s kojima se danas suočavamo i koje bi Adilji da produbi, nastali s izbijanjem „istočne krize“ 1875-1878, kada je Albanija kao deo osmanlijske Turske postala deo interesovanja evropskih sila. Beč se u to vreme, a naročito posle Berlinskog kongresa održanog od 13. juna do 13. jula 1878, koji se nije bavio albanskim pitanjem, albanskim prvacima predstavljao kao glavni zaštitnik od „slovenske invazije“. Pod plaštom zaštite Albanaca katolika, bečke diplomate su severnu Albaniju i Kosovski vilajet svrstale u svoje planove prodora na istok.
Tih dana, 10. juna 1878. u Prizrenu je formirana Prva prizrenska liga čiji je glavni cilj bio osnivanje države Albanije koja bi obuhvatala teritorije Kosovskog, Bitoljskog, Skadarskog i Janjinskog vilajeta Otomanskog carstva. Osnivač Prve prizrenske lige Abdul beg Frašeri i njegovi sledbenici su od 1878. do 1881. godine radili na okupljanju muslimanskog, katoličkog i pravoslavnog albanskog stanovništva na verski rat protiv susednih naroda. Liga je imala izrazito anihelenski i antislovenski karakter, a cilj joj je bio očuvanje turske vladavine i sticanja autonomije za Albance u njoj. Tada su i iscrtane granice velike ili, kako Adilji voli da kaže, prirodne Albanije koje obuhvataju prostore pomenutih vilajeta.
Austrougarska je prva podržala ovu ideju i učesnicima Berlinskog kongresa poslala Memorandum sa ovim zahtevima.
Adilji pominje londonsku Albaniju, odnosno podseća na zaključke Londonske konferencije od 30. maja 1913. godine kada je stvorena Albanija, ali i došle do izražaja ambicije nove države.
U Memorandumu upućenom učesnicima konferencije, 2. januara 1913. predsednik Vlade Albanije Ismail Kemal je upozorio da granice buduće države treba da odgovaraju maksimalnoj varijanti teritorijalnog programa albanskog pokreta. Granice te države trebale su da obuhvate i Peć, Mitrovicu, Prištinu, Skoplje i Tetovo. Zahtevima nije udovoljeno, a nezadovoljni Albanci su odmah formirali Komitet za odbranu Kosova i severnog Epira ( u Grčkoj). Oni su u Evropi i SAD otpočeli rad na propagiranju nacionalnog cilja „Albanija-Albancima“ i do današnjih dana traže menjanje granica, uz stvaranje mita o ugroženosti albanske nacije.
VELIKOALBANSKE ASPIRACIJE
Albanija je 1928. godine proglašena kraljevinom, a Ahmet Zogu kraljem svih Albanaca, što je označavalo pretenzije za vladavinom i nad albanskim narodom izvan granica Albanije.
Protektorat Velika Albanija postojao je od 1941. do 1944. godine. U sastavu tog protektorata nalazile su se Metohija, koja je bila pod italijanskom i nemačkom okupacijom, veći deo Kosova (bez severnog dela), istočni deo Crne Gore i zapadna Makedonija. Velika Albanija bila je podeljena na 14 okruga, odnosno prefektura.
UVREĐENI
Front nacionalnog ujedinjenja Albanaca, ističe Adilji, oseća se veoma uvređenim time što albanski političari i mas-mediji u Prištini, Tirani i Skoplju u svom političkom i propagandnom vokabularu koriste izraz „velika Albanija“. Taj politički i geografski termin, tvrdi Adilji, skovan je u antialbanskim laboratorijama u Beogradu i Atini.
U svom najnovijem „Obraćanju svim albanskim političarima i mas-medijima“ od 15. septembra, švajcarski državljanin rodom iz Makedonije, Gafur Adilji, politički portparol Fronta nacionalnog ujedinjenja Albanaca, apelovao je na Albance da ne koriste frazu „velika Albanija“.
Nastavak upotrebe ovog termina, tvrdi dalje Adilji, ne služi albanskim nacionalnim interesima i optužuje Srbiju i Grčku (koja je pre neki dan priznala kosovski pasoš) da „i dalje pod svojim okupacijom drže tuđe teritorije i to putem nasilja i genocida“. Ove teritorije, tvrdi dalje Adilji, takođe uključuju albanske teritorije Kosovskog vilajeta (koje drži Srbija), Janjinskog vilajeta, Manastirskog (Bitoljskog) vilajeta (koje drže Grčka i Makedonija) i Skadarskog vilajeta (koje drži Crna Gora).
Adilji tvrdi da je Republika Albanija (londonska Albanija) iz 1913. godine je jedina zemlja na svetu koja je okružena svojim sopstvenim albanskim teritorijama iz Kosovskog, Manastirskog, Janjinskog i Skadarskog vilajeta.
- Predstavnici ovih vilajeta, kao što je to bio Isa Boljetini iz Mitrovice, Mehmet paša Derala iz Tetova (vrhovni komandant Albanske nacionalne armije, ANA, stvorene 4. decembra 1912. god. i ministar rata u vladi Ismailja Ćemaljija) i mnogi drugi predstavnici iz Skadarskog i Janjinskog vilajeta, bili su aktivni učesnici u proglašenju nezavisnosti Albanije - ne ove Albanije, već one koja se sastoji od četiri albanska vilajeta, koju je FBKŠ oduvek nazivao etničkom Albanijom. Oni su, takođe, bili i ministri prve svealbanske vlade Albanije koju albanska i međunarodna javnost zna kao vladu Ismailja Ćemaljija. Ona je za svog ministra spoljnih poslova imala Isu Boljetina iz Drenice, a Luiđa Gurakućija iz Skadra za ministra prosvete i Mehmet pašu Deralu iz Tetova za ministra rata i vrhovnog komandanta ANA. Prema tome, za FBKŠ i sve njegove strukture među kojima se nalazi i ANA, koja je oživljena 4. decembra 1999, nikada nije postojala neka „velika Albanija“ ili mala Albanija, već samo jedna Albanija koju mi zovemo stvarnom Albanijom, prirodnom Albanijom ili etničkom Albanijom - zaključuje Adilji.
Podsećamo da su problemi s kojima se danas suočavamo i koje bi Adilji da produbi, nastali s izbijanjem „istočne krize“ 1875-1878, kada je Albanija kao deo osmanlijske Turske postala deo interesovanja evropskih sila. Beč se u to vreme, a naročito posle Berlinskog kongresa održanog od 13. juna do 13. jula 1878, koji se nije bavio albanskim pitanjem, albanskim prvacima predstavljao kao glavni zaštitnik od „slovenske invazije“. Pod plaštom zaštite Albanaca katolika, bečke diplomate su severnu Albaniju i Kosovski vilajet svrstale u svoje planove prodora na istok.
Tih dana, 10. juna 1878. u Prizrenu je formirana Prva prizrenska liga čiji je glavni cilj bio osnivanje države Albanije koja bi obuhvatala teritorije Kosovskog, Bitoljskog, Skadarskog i Janjinskog vilajeta Otomanskog carstva. Osnivač Prve prizrenske lige Abdul beg Frašeri i njegovi sledbenici su od 1878. do 1881. godine radili na okupljanju muslimanskog, katoličkog i pravoslavnog albanskog stanovništva na verski rat protiv susednih naroda. Liga je imala izrazito anihelenski i antislovenski karakter, a cilj joj je bio očuvanje turske vladavine i sticanja autonomije za Albance u njoj. Tada su i iscrtane granice velike ili, kako Adilji voli da kaže, prirodne Albanije koje obuhvataju prostore pomenutih vilajeta.
Austrougarska je prva podržala ovu ideju i učesnicima Berlinskog kongresa poslala Memorandum sa ovim zahtevima.
Adilji pominje londonsku Albaniju, odnosno podseća na zaključke Londonske konferencije od 30. maja 1913. godine kada je stvorena Albanija, ali i došle do izražaja ambicije nove države.
U Memorandumu upućenom učesnicima konferencije, 2. januara 1913. predsednik Vlade Albanije Ismail Kemal je upozorio da granice buduće države treba da odgovaraju maksimalnoj varijanti teritorijalnog programa albanskog pokreta. Granice te države trebale su da obuhvate i Peć, Mitrovicu, Prištinu, Skoplje i Tetovo. Zahtevima nije udovoljeno, a nezadovoljni Albanci su odmah formirali Komitet za odbranu Kosova i severnog Epira ( u Grčkoj). Oni su u Evropi i SAD otpočeli rad na propagiranju nacionalnog cilja „Albanija-Albancima“ i do današnjih dana traže menjanje granica, uz stvaranje mita o ugroženosti albanske nacije.
VELIKOALBANSKE ASPIRACIJE
Albanija je 1928. godine proglašena kraljevinom, a Ahmet Zogu kraljem svih Albanaca, što je označavalo pretenzije za vladavinom i nad albanskim narodom izvan granica Albanije.
Protektorat Velika Albanija postojao je od 1941. do 1944. godine. U sastavu tog protektorata nalazile su se Metohija, koja je bila pod italijanskom i nemačkom okupacijom, veći deo Kosova (bez severnog dela), istočni deo Crne Gore i zapadna Makedonija. Velika Albanija bila je podeljena na 14 okruga, odnosno prefektura.
UVREĐENI
Front nacionalnog ujedinjenja Albanaca, ističe Adilji, oseća se veoma uvređenim time što albanski političari i mas-mediji u Prištini, Tirani i Skoplju u svom političkom i propagandnom vokabularu koriste izraz „velika Albanija“. Taj politički i geografski termin, tvrdi Adilji, skovan je u antialbanskim laboratorijama u Beogradu i Atini.
pogledaj sta se desava pa ces da skapiras da li je narod retardiran ili ne
Pa sad, ako oni sami tako vide, da pomognemo ? 
