Al Jazeera-Tomislav Marković : Milošević, Jović i Kadijević: Crna trojka koja je rasturila Jugoslaviju

[Smorisha]

https://balkans.aljazeera.net/opini...vic-crna-trojka-koja-je-rasturila-jugoslaviju​

Milošević, Jović i Kadijević: Crna trojka koja je rasturila Jugoslaviju​

• 
  Tomislav Marković

Published On 29 Jul 202029 Jul 2020
|
Ažurirano:
29 Jul 2020
07:43 AM (GMT+2)

Raspad SFRJ je plod zakulisnog rada zavjereničke grupe na čijem čelu je stajao Slobodan Milošević, piše autor (Reuters)
Na pitanje koja republika se prva otcepila od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije – mnogi bi odgovorili: naravno, Slovenija. I ne bi bili upravu. Istina je da se od SFRJ prva otcepila Srbija i to Ustavom koji je Slobodan Milošević doneo 28. septembra 1990. godine. Mnogo pre nego što su Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija napustile Jugoslaviju, to je učinila Srbija, voljom Miloševića koji se, navodno, borio za očuvanje savezne države.
Ako neki datum treba obeležavati kao dan raspada SFRJ – to je 28. septembar. Mada termin raspad i nije baš najtačniji, jer on asocira na prirodan proces odumiranja, raspadanja i truljenja. SFRJ se nije rastočila prirodnim putem, već je njen nestanak usledio kao plod zakulisnog rada zavereničke grupe na čijem čelu je stajao Slobodan Milošević.

Ustavom iz 1990. godine Srbija je sebe definisala kao suverenu i nezavisnu državu, članom 72. u kojem stoji: “Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: suverenost, nezavisnost i teritorijalnu celokupnost Republike Srbije i njen međunarodni položaj i odnose s drugim državama i međunarodnim organizacijama”.
U članu 135. Ustava Srbija se izuzela iz pravnog poretka Jugoslavije, navodeći da će poštovati zakone savezne države samo kad proceni da joj je to u interesu, dakle – kad joj se prohte. Pored toga, Srbija je uvela carinu na robu iz drugih jugoslovenskih republika, preuzela je na sebe obezbeđivanje narodne odbrane i državne bezbednosti, kao i uređenje međunarodnih odnosa sa drugim državama u svetu. Ukratko – Srbija je pre skoro 30 godina postala nezavisna država.

Optužnica Srđe Popovića​

O svemu ovome je pisao advokat Srđa Popović davne 2003. godine u dnevnom listu Danas, u opširnom feljtonu u kojem je izveo svojevrstan misaoni eksperiment. Popović se zapitao šta bi bilo da Milošević i njegovi pobočnici nisu uspeli u razaranju Jugoslavije, da je njihov opaki naum sprečila, recimo, pravovremena međunarodna intervencija. U tom slučaju njima bi se sudilo za veleizdaju pred domaćim sudom i to po ondašnjim jugoslovenskim zakonima. Zato Popović svom tekstu daje formu prave sudske optužnice, sa svim obligatnim pravničkim elementima.
Pred sudom bi se našli: “Slobodan Milošević, u svojstvu Predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (do 16. jula 1990), Predsednika Socijalističke Partije Srbije (od 16. jula 1990), i Predsednika Republike Srbije (od 9. decembra 1990), Borisav Jović, u svojstvu Predsednika Predsedništva SFRJ (od 15. maja 1989) i Potpredsednika Socijalističke partije Srbije (od 16. jula 1990), i Veljko Kadijević, u svojstvu Saveznog sekretara za narodnu odbranu”. Zaveri su se kasnije pridružili i mnogi drugi: Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Blagoje Adžić, Momir Bulatović, Nikola Koljević, Ratko Mladić, Milan Martić itd, ali Popović se zadržao na pomenutoj trojci prvoboraca apokalipse.
Crnu trojku Popović optužuje da su u vremenu od 15. maja 1989. godine do 8. oktobra 1992. godine stvorili zaveru zloupotrebom svojih političkih ovlašćenja. Zaveru su skovali da: “(1) protivustavno i nezakonito izmene nacionalnu strukturu JNA, stave je pod svoju efektivnu kontrolu i upotrebe za sledeće ciljeve: (2) nasilno svrgnu organe vlasti u Hrvatskoj i Sloveniji; (3) vojnim udarom nasilno svrgnu najviše savezne organe vlasti, SIV i Predsedništvo; (4) silom ili protivustavnim putem izmene granice SFRJ tako što bi protivustavnom odlukom Predsedništva isključili Republiku Sloveniju i Republiku Hrvatsku iz SFRJ; (5) silom ili protivustavnim putem izmene granice Republike Hrvatske, podsticanjem i političkim i vojnim organizovanjem oružane pobune u Hrvatskoj”.

Planovi za agresiju na Hrvatsku i BiH​

Popović izlaže opsežan dokazni materijal koji, gle ironije, najvećim delom potiče od samih optuženika. Dnevničke beleške Borisava Jovića objavljene u knjizi Poslednji dani SFRJ i memoari Veljka Kadijevića Moje viđenje raspada – vojska bez države sadrže obilje dokaza koji terete i njih dvojicu i njihovog nezvaničnog šefa Miloševića. Oni uopšte ne kriju šta su uradili, naprotiv, hvale se svojim zlodelom, što je u neku ruku i razumljivo. Kad si već uspeo da rasturiš onakvu državu, samoljublje ti ne dozvoljava da svoje životno delo ostaviš u tami, već te nagoni da ga podeliš sa drugima, da se javno pohvališ svetu koliki si zločinac.

Napomena o autorskim pravima
Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Svašta može da se pročita kod Jovića i Kadijevića. Evo, recimo, Jovićeve dnevničke beleške od 26. marta 1990. godine: “Sastanak koordinacije – u SR Srbiji. Učestvuju svi čelni funkcioneri. Naš cilj je da izbegnemo krvoproliće, da uspostavimo granicu unutar koje se neće ratovati. Van te granice se ne može izbeći, jer Bosna i Hercegovina neće moći da opstane kao država, a bitka oko teritorija bez krvi je teško zamisliva”. Dakle, zaverenici su rat u BiH isplanirali još početkom 1990. godine, što je jedan od njih sam priznao. Toliko o tome šta je bio uzrok agresije na BiH, to je bio samo deo Miloševićevog projekta za širenje i učvršćivanje vlasti na što većoj teritoriji i nad što većim brojem ljudi. To je bio osnovni motiv za pokretanje ratova, za razaranje Jugoslavije, za izazivanje nemerljive ljudske patnje.
Iste godine, 27. juna, Jović piše: “Kažem Veljku da bih ih ja najradije isterao silom iz Jugoslavije, jednostavnim presecanjem granice i proglašavanjem da su se svojim odlukama sami doveli u tu situaciju, ali ne znam šta da radimo sa Srbima u Hrvatskoj. (…) da se pre konačnog isterivanja održi referendum na osnovu koga bi se odlučilo gde izvršiti razgraničenje. Veljko se slaže.” Toliko o borbi za očuvanje Jugoslavije, nikog to nije zanimalo u ovoj zavereničkoj grupi, oni su se borili isključivo za političku moć.

​

 

[Smorisha]

Kontrola nad JNA​

Da bi sačuvao vlast i moć Miloševiću je bilo neophodno uspostavljanje kontrole nad JNA koja se nalazila pod zapovedništvom Predsedništva SFRJ. Zato Milošević, zajedno sa svojim zaverenicima, preuzima kontrolu nad Predsedništvom, rušeći autonomiju Vojvodine i Kosova, te instalirajući lojalne ljude u Crnoj Gori. Tako stiže do četiri glasa od osam u Predsedništvu, pa mu ostaje samo da izbaci Sloveniju iz SFRJ i osvoji većinu. Nakon toga JNA je pod Miloševićevom apsolutnom kontrolom i polako se pretvara u srpsku vojsku, mada i dalje zadržava staro ime, kamuflaže radi. Pritom, komandovanje nad JNA uopšte se ne odvija u samom Predsedništvu, već vojskom komanduje neformalna “grupa šestorice” koju, pored Miloševića, Jovića i Kadijevića, sačinjavaju još i Blagoje Adžić, Branko Kostić i Momir Bulatović.
Popović naširoko citira Borisava Jovića koji je pisao o čemu je ova zaverenička šestorka na svojim sastancima razgovarala i odlučivala: o “spremanju vojske za rat”, o tome da “rat mora biti ofanzivan i visokog intenziteta”, o potrebi “usklađenosti politike i propagande, osobito u odnosu na ljude koji idu u rat”, o tome da li je “nama” (Šestorici) “cilj da vojskom branimo nove granice naroda koji žele da ostanu u Jugoslaviji, ili da srušimo hrvatsku vlast”, o “neophodnosti mobilizacije”, o tome da je “još uvek veliki broj Hrvata u vojsci”, o potrebi da “Srbija i Crna Gora proglase vojsku svojom”, o nužnosti da se “učvrste dostignute linije” i da se “popune jedinice dobrovoljcima”, “da se moraju srediti jedinice srpskih ustanika i utvrditi položaji za odbranu dostignutih linija”… Toliko o tome ko je organizovao, planirao i vodio ratove diljem Jugoslavije: centar odlučivanja sve vreme je bio u Beogradu, u prestonici udruženog zločinačkog poduhvata.

Upad u monetarni sistem Jugoslavije​

Iako se Srbija faktički otcepila od Jugoslavije Ustavom iz 1990. godine, u istom tom Ustavu zadržala je stav 1. člana 135. koji glasi: “Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ima po ovom ustavu, a koja se prema saveznom ustavu ostvaruju u federaciji, ostvarivaće se u skladu sa saveznim ustavom”.
Popović objašnjava zašto je ovde Milošević sačuvao privid poštovanja savezne države. “Smisao ove odredbe je u tome što nezavisna Srbija, koja nema nikakvih dužnosti prema federaciji, želi da zadrži prava koja joj je nekada, kao članu federacije, davao taj ustav. Najvažnije od tih prava (kojih se Srbija u stvari svojom nezavisnošću pravno odrekla) su (1) da učestvuje u radu Predsedništva države kojoj više ne pripada, (b) da preko njega zadrži svoju kontrolu nad vojskom, (3) da se krije iza imena Jugoslavije i ‘zalaže za teritorijalni integritet Jugoslavije’, i (4) da polaže ‘pravo’ na deo savezne kase”, piše Srđa Popović.
Sve to Miloševiću nije bilo dovoljno, već je u decembru 1990. odlučio da opljačka saveznu državu, od koje se netom otcepio. Veće udruženog rada Skupštine Srbije donelo je dva propisa koji su nosili oznake “strogo poverljivo” i “službena tajna”, na osnovu kojih je Srbija upala u monetarni sistem SFRJ i iz Narodne banke Jugoslavije uzela 1,4 milijardi dolara. Kad je to izašlo na videlo, funkcioneri iz drugih republika tražili su da se odgovorni za pljačku pohapse, to je podržao i savezni premijer Ante Marković, ali od toga ništa nije bilo, jer je Miloševićeva moć već u to vreme bila prevelika.
Borisav Jović u svom dnevniku govori o ovoj operaciji: “Razgovor sa Stankom Radmilovićem (Predsednikom srpske vlade) u SPS… Malo ga kritikujem šta to sve rade sa emisijom i sa prihodima koji pripadaju federaciji. Objašnjava da bi bez toga sigurno izgubili izbore, jer više od pola republike ne bi primalo plate i penzije. Ante (Marković) se čudio i krstio kako to da nismo ‘bankrotirali’, a mi smo ga nadmudrili. To je suština.” I onda se ovakvi kokošari – željni samo vlasti, sile, para i moći – predstavljaju kao branitelji nekakvih nacionalnih interesa, patriote, pravi Srbi i zaštitnici Jugoslavije. Da bi razuman čovek u tako nešto poverovao, neophodno je da mu prethodno hirurškim putem odstrane mozak, a potom ga, radi svake sigurnosti, podvrgnu višegodišnjem tretmanu miloševićevskih medijskih falangi.

Vjerujte svojim herojima i patriotama​

Dokazi za postojanje zavere su nesumnjivi, Popović ih navodi na desetine i desetine u narečenom feljtonu, kasnije preštampanom u njegovoj knjizi One gorke suze posle koja je dostupna na stranici Peščanika. Popović u zaključku veli: “Ova trojica bila su suočena sa tipičnom dilemom svih zaverenika-prevratnika: ako ne uspemo bićemo zločinci, ako uspemo, neće biti nikoga da naš zločin kazni. Uspeli su. I zato za svoj osnovni zločin nisu nikada odgovarali pred domaćim sudom po zakonima koji su vladali tempore cirimini (u doba izvršenja).” Da nisu uspeli, odgovarali bi “za teška krivična dela protiv bezbednosti i ustavnog poretka SFRJ” i bili osuđeni na smrtnu kaznu.
Slobodan Milošević, Borisav Jović, Veljko Kadijević i njihovi saradnici ne samo da su uspeli da razbiju Jugoslaviju, već su uspeli masovnom, višedecenijskom propagandom da u srpskom društvu ustale uverenje da su se borili za očuvanje SFRJ. Ta propagandna matrica i dan-danas besprekorno funkcioniše, uprkos priznanju zločina koje su ostavili Kadijević i Jović u svojim knjigama, objavljenim još 1993. i 1996. godine.
Zato bi većinskoj Srbiji, žrtvi Miloševićeve propagande, valjalo poručiti: čitajte knjige i svedočanstva vaših patriota i heroja. Razumljivo je što ne verujete nama, izdajnicima i autošovinistima, ali nema razloga da ne verujete najvećim sinovima srpskog naroda, onima koji su se borili za te vaše ljubljene nacionalne interese. Ako su zločinci već javno priznali svoj krimen i još se hvastaju minulim radom koji se meri stravičnim zločinima i neizmernom ljudskom nesrećom, red je bar da im odate priznanje za počinjena nedela.
Milošević i Kadijević su odavno mrtvi, ali Jović je još tu negde, među nama, skrajnut i zaboravljen od svih, iako je bio jedan od glavnih arhitekata ove divne realnosti u kojoj živite. Obavestite se šta je taj simpatični starčić koji je prevalio devedesetu uradio za vas, ulepšajte mu mirne penzionerske dane.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera

 

[4thman]

Ma... bez amina velikih sila bilo bi ništa.

 

[Scott Isle]

Kretenski clanak

 

[Omnipresent]

Ma... bez amina velikih sila bilo bi ništa.

Jugoslavija je bila trening i vežba za buduće ratove, a pogotovo s Rusijom. Ukrajina - čist hrvatski scenario. Do ovogodišnjeg rata se po Srbiji još svašta i moglo prodavati, ali sad je tome definitivno - kraj. Ništa se ne dešava bez američkog plana i programa. A dosadili su više sa Srbi = bad guys. Izlizalo se.

 

[C0NSIGLIERI]

Kontrola nad JNA​

Da bi sačuvao vlast i moć Miloševiću je bilo neophodno uspostavljanje kontrole nad JNA koja se nalazila pod zapovedništvom Predsedništva SFRJ. Zato Milošević, zajedno sa svojim zaverenicima, preuzima kontrolu nad Predsedništvom, rušeći autonomiju Vojvodine i Kosova, te instalirajući lojalne ljude u Crnoj Gori. Tako stiže do četiri glasa od osam u Predsedništvu, pa mu ostaje samo da izbaci Sloveniju iz SFRJ i osvoji većinu. Nakon toga JNA je pod Miloševićevom apsolutnom kontrolom i polako se pretvara u srpsku vojsku, mada i dalje zadržava staro ime, kamuflaže radi. Pritom, komandovanje nad JNA uopšte se ne odvija u samom Predsedništvu, već vojskom komanduje neformalna “grupa šestorice” koju, pored Miloševića, Jovića i Kadijevića, sačinjavaju još i Blagoje Adžić, Branko Kostić i Momir Bulatović.
Popović naširoko citira Borisava Jovića koji je pisao o čemu je ova zaverenička šestorka na svojim sastancima razgovarala i odlučivala: o “spremanju vojske za rat”, o tome da “rat mora biti ofanzivan i visokog intenziteta”, o potrebi “usklađenosti politike i propagande, osobito u odnosu na ljude koji idu u rat”, o tome da li je “nama” (Šestorici) “cilj da vojskom branimo nove granice naroda koji žele da ostanu u Jugoslaviji, ili da srušimo hrvatsku vlast”, o “neophodnosti mobilizacije”, o tome da je “još uvek veliki broj Hrvata u vojsci”, o potrebi da “Srbija i Crna Gora proglase vojsku svojom”, o nužnosti da se “učvrste dostignute linije” i da se “popune jedinice dobrovoljcima”, “da se moraju srediti jedinice srpskih ustanika i utvrditi položaji za odbranu dostignutih linija”… Toliko o tome ko je organizovao, planirao i vodio ratove diljem Jugoslavije: centar odlučivanja sve vreme je bio u Beogradu, u prestonici udruženog zločinačkog poduhvata.

Upad u monetarni sistem Jugoslavije​

Iako se Srbija faktički otcepila od Jugoslavije Ustavom iz 1990. godine, u istom tom Ustavu zadržala je stav 1. člana 135. koji glasi: “Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ima po ovom ustavu, a koja se prema saveznom ustavu ostvaruju u federaciji, ostvarivaće se u skladu sa saveznim ustavom”.
Popović objašnjava zašto je ovde Milošević sačuvao privid poštovanja savezne države. “Smisao ove odredbe je u tome što nezavisna Srbija, koja nema nikakvih dužnosti prema federaciji, želi da zadrži prava koja joj je nekada, kao članu federacije, davao taj ustav. Najvažnije od tih prava (kojih se Srbija u stvari svojom nezavisnošću pravno odrekla) su (1) da učestvuje u radu Predsedništva države kojoj više ne pripada, (b) da preko njega zadrži svoju kontrolu nad vojskom, (3) da se krije iza imena Jugoslavije i ‘zalaže za teritorijalni integritet Jugoslavije’, i (4) da polaže ‘pravo’ na deo savezne kase”, piše Srđa Popović.
Sve to Miloševiću nije bilo dovoljno, već je u decembru 1990. odlučio da opljačka saveznu državu, od koje se netom otcepio. Veće udruženog rada Skupštine Srbije donelo je dva propisa koji su nosili oznake “strogo poverljivo” i “službena tajna”, na osnovu kojih je Srbija upala u monetarni sistem SFRJ i iz Narodne banke Jugoslavije uzela 1,4 milijardi dolara. Kad je to izašlo na videlo, funkcioneri iz drugih republika tražili su da se odgovorni za pljačku pohapse, to je podržao i savezni premijer Ante Marković, ali od toga ništa nije bilo, jer je Miloševićeva moć već u to vreme bila prevelika.
Borisav Jović u svom dnevniku govori o ovoj operaciji: “Razgovor sa Stankom Radmilovićem (Predsednikom srpske vlade) u SPS… Malo ga kritikujem šta to sve rade sa emisijom i sa prihodima koji pripadaju federaciji. Objašnjava da bi bez toga sigurno izgubili izbore, jer više od pola republike ne bi primalo plate i penzije. Ante (Marković) se čudio i krstio kako to da nismo ‘bankrotirali’, a mi smo ga nadmudrili. To je suština.” I onda se ovakvi kokošari – željni samo vlasti, sile, para i moći – predstavljaju kao branitelji nekakvih nacionalnih interesa, patriote, pravi Srbi i zaštitnici Jugoslavije. Da bi razuman čovek u tako nešto poverovao, neophodno je da mu prethodno hirurškim putem odstrane mozak, a potom ga, radi svake sigurnosti, podvrgnu višegodišnjem tretmanu miloševićevskih medijskih falangi.

Vjerujte svojim herojima i patriotama​

Dokazi za postojanje zavere su nesumnjivi, Popović ih navodi na desetine i desetine u narečenom feljtonu, kasnije preštampanom u njegovoj knjizi One gorke suze posle koja je dostupna na stranici Peščanika. Popović u zaključku veli: “Ova trojica bila su suočena sa tipičnom dilemom svih zaverenika-prevratnika: ako ne uspemo bićemo zločinci, ako uspemo, neće biti nikoga da naš zločin kazni. Uspeli su. I zato za svoj osnovni zločin nisu nikada odgovarali pred domaćim sudom po zakonima koji su vladali tempore cirimini (u doba izvršenja).” Da nisu uspeli, odgovarali bi “za teška krivična dela protiv bezbednosti i ustavnog poretka SFRJ” i bili osuđeni na smrtnu kaznu.
Slobodan Milošević, Borisav Jović, Veljko Kadijević i njihovi saradnici ne samo da su uspeli da razbiju Jugoslaviju, već su uspeli masovnom, višedecenijskom propagandom da u srpskom društvu ustale uverenje da su se borili za očuvanje SFRJ. Ta propagandna matrica i dan-danas besprekorno funkcioniše, uprkos priznanju zločina koje su ostavili Kadijević i Jović u svojim knjigama, objavljenim još 1993. i 1996. godine.
Zato bi većinskoj Srbiji, žrtvi Miloševićeve propagande, valjalo poručiti: čitajte knjige i svedočanstva vaših patriota i heroja. Razumljivo je što ne verujete nama, izdajnicima i autošovinistima, ali nema razloga da ne verujete najvećim sinovima srpskog naroda, onima koji su se borili za te vaše ljubljene nacionalne interese. Ako su zločinci već javno priznali svoj krimen i još se hvastaju minulim radom koji se meri stravičnim zločinima i neizmernom ljudskom nesrećom, red je bar da im odate priznanje za počinjena nedela.
Milošević i Kadijević su odavno mrtvi, ali Jović je još tu negde, među nama, skrajnut i zaboravljen od svih, iako je bio jedan od glavnih arhitekata ove divne realnosti u kojoj živite. Obavestite se šta je taj simpatični starčić koji je prevalio devedesetu uradio za vas, ulepšajte mu mirne penzionerske dane.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera

Autor je mentalno bolestan jer kako u suprotnom objasniti da je Zlobodan Milosevic, jugosloven i komunista, koji se borio za Jugoslaviju do smrti, hebla mu ona mater.

 

[комшија]

Ništa se ne dešava bez američkog plana i programa.

Америка је у време усвајања сепаратистичког Устава СР Србије о коме је овде реч, снажно подржавала савезног премијера Анту Марковића, либералне реформске законе које је увела његова влада и опстанак велике Југославије, то је опште познато и та јуловска жвака да је "Америка растурила Југославију" не пролази.

 

[комшија]

Autor je mentalno bolestan jer kako u suprotnom objasniti da je Zlobodan Milosevic, jugosloven i komunista, koji se borio za Jugoslaviju do smrti, hebla mu ona mater.

Борио се за "Југославију за оне који у њој желе да остану", да се Словенија пусти да оде и да се ампутира део Хрватске и да онда у том неком замишљеном остатку Југославије, он буде српски Тито. Није се борио за Југославију савезног премијера Анте Марковића. Јер у том случају, Милошевић био подржао савезну владу и Анту Марковића, не би га рушио.

Како је срушен Анте Марковић, последњи премијер СФР Југославије

 

[комшија]

 

[Brajan Koen]

Borisav Jović, komunista. 9. Marta 1991. slao tenkove da ubijaju i gaze Srbe tokom martovskih demonstracija. Nakon toga slao tenkove da ruše po Hrvatskoj gde god su Srbi živeli.
Jedan od crvenih dželata srpskog naroda, pored Miloševića.
Danas, još uvek smo zarobljenici crvenih buržuja. Nisu još završili zadatak da Srbiju resetuju na polaznu tačku od pre 1912.

 

[Alter_Ego_]

Ma... bez amina velikih sila bilo bi ništa.

Само се Немачка залагала за распад Југославије.

САД и Британија нису били за распад.

 

[doppler]

Jeste , SAD se zalagala za južnu Srpsku pokrajnu Kosmet u sastavu Srbije.
i druge bajke.....

 

[deda tripko]

sreca pa zapadne sile namaju nikakve veze sa raspadom juge

 

[комшија]

Само се Немачка залагала за распад Југославије.

Чак ни тадашња Западна Немачка се није залагала прва званично, то је BND радио испод жита (заједно са КГБ-ом и руском агентуром у југословенском војном и политичком врху, нпр. генерал и тадашњи начелник генералштаба Вељко Кадијевић коме је задња жеља била да буде сахрањен у Москви), већ je прва држава која је званично рекла да југословенске републике требају да постану независне и суверене државе био Ватикан [за оне који не знају Ватикан је држава]. Највећа историјска срамота српског народа Слободан Милошевић, који је из жеље да га Срби славе као српског Тита прихватиo "меморандумске" кафанске жваке из осамдесетих као државну политику, ишао је на руку Ватикану.

 

[Alter_Ego_]

Jeste , SAD se zalagala za južnu Srpsku pokrajnu Kosmet u sastavu Srbije.
i druge bajke.....

Види, то што ти не знаш ништа о том периоду, већ волиш да лажеш себе како се цео свет, осим ваше несврстане браће окренуо одједном против Југославије, то је само зато јер желиш себе да тешиш да ништа није могло да се предузме и да је распад и рат био неминован због неких других, а не због нас.

Истина је да САД и Британија нису били за распад, већ је само Немачка била за распад.

Знам да боли истина. Знам да волите да живите у лажима.

Тако је угодније.

САД и Британија нису били за распад Југославије, али смо успели преко Милошевића да окренемо ове две силе против нас.

Ваљда је стално слушао ону песму "Не може нам нико ништа", па је поверовао у осећај који та песма даје.

 

[Alter_Ego_]

Види, то што ти не знаш ништа о том периоду, већ волиш да лажеш себе како се цео свет, осим ваше несврстане браће окренуо одједном против Југославије, то је само зато јер желиш себе да тешиш да ништа није могло да се предузме и да је распад и рат био неминован због неких других, а не због нас.

Истина је да САД и Британија нису били за распад, већ је само Немачка била за распад.

Знам да боли истина. Знам да волите да живите у лажима.

Тако је угодније.

САД и Британија нису били за распад Југославије, али смо успели преко Милошевића да окренемо ове две силе против нас.

Ваљда је стално слушао ону песму "Не може нам нико ништа", па је поверовао у осећај који та песма даје.

Ево, Комша је поставио ову слику. Слика некад говори више од 100 речи.

 

[комшија]

sreca pa zapadne sile namaju nikakve veze sa raspadom juge

Не само Немачка и Ватикан, него је и твој СССР био за распад Југославије премда су се руси по свом обичају лажно представљали као пријатељи - једини искрени пријатељ Југославије био је Хрушчов.

Али не би у свом науму успели ни једни ни други ни трећи да нису пронашли корисну будалу Милошевића.

 

[комшија]

Ево, Комша је поставио ову слику. Слика некад говори више од 100 речи.

 

[doppler]

Види, то што ти не знаш ништа о том периоду, већ волиш да лажеш себе како се цео свет, осим ваше несврстане браће окренуо одједном против Југославије, то је само зато јер желиш себе да тешиш да ништа није могло да се предузме и да је распад и рат био неминован због неких других, а не због нас.

Истина је да САД и Британија нису били за распад, већ је само Немачка била за распад.

Знам да боли истина. Знам да волите да живите у лажима.

Тако је угодније.

САД и Британија нису били за распад Југославије, али смо успели преко Милошевића да окренемо ове две силе против нас.

Ваљда је стално слушао ону песму "Не може нам нико ништа", па је поверовао у осећај који та песма даје.

Da ne ulazim u to koliko lupetaš , to je tvoja stvar što misliš da nešto znaš a ustvari si nemačpojma.

CIA pravi planove unapred za periode do 50 godina a za narednih 10 svakako se zna šta će raditi.
Tako su predvideli raspad Jugoslavije još 20 godina pre istog i svoju ulogu u tome.
Kao svi su znali da će se Yuga raspasti al eto USA nije bila za to ....
Naivno je misli da su se oni odjednom predomislili a ako misliš da Nemci mogu nešto da odlučuju na svoju ruku
a da im ameri ne odobre onda je tek jasno o kakvom duduku se radi.....

 

[Tvin Konza]

Da ne ulazim koliko koliko lupetaš , to je tvoja stvar što misliš da nešto znaš a ustvari si nemačpojma.

CIA pravi planove unapred za periode do 50 godina a za narednih 10 svakako se zna šta će raditi.
Tako su predvideli raspad Jugoslavije još 20 godina pre istog i svoju ulogu u tome.
Kao svi su znali da će se Yuga raspasti al eto USA nije bila za to ....
Naivno je misli da su se oni odjednom predomislili a ako misliš da Nemci mogu nešto da odlučuju na svoju ruku
a da im ameri ne odobre onda je tek jasno o kakvom duduku se radi.....

Ne može CIA da usadi tvom Šešelju u glavu misao da su granice ruskog uticaja Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica

Što se niste sami odrekli toga, nego sad "Joj, lizardi mi naložili"

 

[Smorisha]

Da ne ulazim koliko koliko lupetaš , to je tvoja stvar što misliš da nešto znaš a ustvari si nemačpojma.

CIA pravi planove unapred za periode do 50 godina a za narednih 10 svakako se zna šta će raditi.
Tako su predvideli raspad Jugoslavije još 20 godina pre istog i svoju ulogu u tome.
Kao svi su znali da će se Yuga raspasti al eto USA nije bila za to ....
Naivno je misli da su se oni odjednom predomislili a ako misliš da Nemci mogu nešto da odlučuju na svoju ruku
a da im ameri ne odobre onda je tek jasno o kakvom duduku se radi.....

Nisu oni toliko moćni i nismo mi ni toliko bitni. Često oni prave velike greške. Na primer ukrali su im atomsku bombu Sovjeti i postavili krišom projektile na Kubi koje je posle Molotov vratio. Što se nas tiče, ja mislim da je cela SFRJ postala nekakva igračka za SAD i Zapad tokom 90-tih ko što su Talibani i teroristi bili tokom 2000-tih.

 

[Alter_Ego_]

Такође, објасните му да је немогуће контролисати на тај начин међународне односе, јер је превише чинилаца у игри, а на већину чинилаца не може да се утиче у великој мери.

Од свих могућих сценарија распада, ми смо направили најгори сценарио за нас.

 

[Велики Комбинатор]

Немачка јавно а Русија тајно(о томе говори и неки високи хрватски обавештајац заборавио сам му име у неком подкасту). Америка је касније преузела палицу када је видела у ком смеру иду ствари, нормално желела је све да представи као своју идеју...међутим до свега тога не би могло да дође да Хрвати и Срби нису као рогови у врећи...мени не смета распад Југославије, смета ми што је одрађен на нашу штету...

 

[krinka5]

Koja gomila gluposti prvi potez su povukli Slovenci 1985. godine kada je grupa slovenačkih intelektulaca (podržnih od rukovodstva Slovenije iako su kasnije zvanično demantovali takvu podršku ) došli u Beograd na seriju razgovora sa srpskim takozvanim intelektualcima među kojima su bili Ćosić, Mihailo Marković , Stojanović .. ..
Naime Slovenci su tu bili otvoreni tražili su podršku od Srbije za otcepljenje Slovenije uz jedan retrospektivni uvod kako Slovenija ima pravo na tako nešto. E onda je Mihailo Marković sav uvređen kao kakva raspuštenica sve vreme ubeđivao Slovence kako će propasti ako napuste Jugu, tu su računice, matematičke jednačine sve crno na belo im Mihailo objasnio da propadaju sto posto. Od tad kruži ta priča o slovenačkom otcepljenju iako su slovenački zvaničnici tada to demantovali. Opet javnost u sloveniji se probudila i težnje ka otcepljenju je bila sve veća.
Pozicija Srbije kao branioca Jugoslavije osim u toj ideološkoj zadriglosti rukovostva ima utemeljenje i u činjenici da bi prilikom raspada veliki broj Srba ostao izvan Srbije što je posledica maštanja Srba kako je Jugoslavija ispunjenje svih njihovih težnji što kod drugih naroda nije bio slučaj. No na kraju se ispostavilo kako je ta pozicija jednostavno neodrživa kad je počela čarapa da se para to više niko nije mogao zaustaviti . Zato je dogovor sa Slovencima još 1985. po Srbiju bilo najbolje rešenje .

 

[Tvin Konza]

Koja gomila gluposti prvi potez su povukli Slovenci 1985. godine kada je grupa slovenačkih intelektulaca (podržnih od rukovodstva Slovenije iako su kasnije zvanično demantovali takvu podršku ) došli u Beograd na seriju razgovora sa srpskim takozvanim intelektualcima među kojima su bili Ćosić, Mihailo Marković , Stojanović .. ..
Naime Slovenci su tu bili otvoreni tražili su podršku od Srbije za otcepljenje Slovenije uz jedan retrospektivni uvod kako Slovenija ima pravo na tako nešto. E onda je Mihailo Marković sav uvređen kao kakva raspuštenica sve vreme ubeđivao Slovence kako će propasti ako napuste Jugu, tu su računice, matematičke jednačine sve crno na belo im Mihailo objasnio da propadaju sto posto. Od tad kruži ta priča o slovenačkom otcepljenju iako su slovenački zvaničnici tada to demantovali. Opet javnost u sloveniji se probudila i težnje ka otcepljenju je bila sve veća.
Pozicija Srbije kao branioca Jugoslavije osim u toj ideološkoj zadriglosti rukovostva ima utemeljenje i u činjenici da bi prilikom raspada veliki broj Srba ostao izvan Srbije što je posledica maštanja Srba kako je Jugoslavija ispunjenje svih njihovih težnji što kod drugih naroda nije bio slučaj. No na kraju se ispostavilo kako je ta pozicija jednostavno neodrživa kad je počela čarapa da se para to više niko nije mogao zaustaviti . Zato je dogovor sa Slovencima još 1985. po Srbiju bilo najbolje rešenje .

Glavna centripetalna sila je vaše rusovanje.

Niko iz npr. Maribora neće da bude deo SS Wagner kulture kastriranja nedužnih prolaznika