Washington post je pre mesec dana objavio zanimljiv clanak i prognozu:
Will the Libya intervention bring the end of NATO?
Hoce li libijska intervencija doneti kraj NATO?
http://www.washingtonpost.com/opini.../04/11/AFhvpoMD_story.html?wprss=rss_homepage
Razmislite: Nije bilo razgovora u NATO o operacijama, nije bilo rasprave, nije bilo glasa, nije bilo planiranja. Tehnicki, Severoatlanski pakt je u funkciji samo ako je napadnuta NATO clanica. Rat u Avganistanu sledio je takav napad i bio je, u pocetku, siroko percepiran kao rat prtiv zajednickog neprijatelja. Libija je drugacija: Nije bilo napada, nema zajednickog neprijatelja, ne postoji konsenzus
Dve vrlo vazne clanice NATO, Nemacka i Turska, otvoreno se protive misiji u Libiji i odbijaju da igraju bilo kakvu operativnu ulogu. Brojne male drzave su postavile svoje ciljeve iza scene i ne salju nista vise od kvota sanduka hrane. Generalni sekretar NATO je potrosio nekoliko dana pozivajuci po prestonicama sirom srednje Evrope i trazeci avione. Vise nego jednom, bio je odbijen.
Cak i oni koji podrzavaju misiju ne rade mnogo na tome. Svedski parlament je odobrio rasporedjivanje svedskih aviona u inostranstvu prvi put za vise od 40 godina. Avaj, svedskim vojnim avionima je dozvoljeno samo da sprovode zonu zabranjenih letova. To znaci da mogu pucati na libijske vazduhoplove, ali ne mogu bombardovati ciljeve po terenu.
Ali onda, i holandski avioni funkcionisu pod istim ogranicenjima. Norveskim avionima, u medjuvremenu, je dozvoljeno da gadjaju vazdusne baze na kopnu, ali nista jos. Avioni Italije su odleteli u vise od sto misija, ali jos nisu ispalili nijednu bombu. Kanadski rade nesto malo vise, to je istina – mada kanadski politicari se savijaju unazad da izbegnu da razgovaraju vise o tome.
Sto se tice Sjeduinjenih Drzava, moglo bi biti oprosteno za raszmisljanje da americka vojska nije vise deo NATO uopste. To je cudno i pomalo jezivo cuti da americki zvanicnici se odnose na “NATO”, proteklih nekoliko dana, kao da je nesto tudje i strano. Americki predsednik je jasno rekao da “NATO” ce sada biti u kontroli libijskih operacija – koje, za njega, znace da je USA vojska van kampanje. “To nece biti da se nasim avionima odrzava zona zabranjenih letova,” predsednik Obama je rekao na pocetku bombardovanja i, zaista, americki avioni su prestali da lete zadnjih dana. Sto je izzetno, s obzirom, da je do prosle nedelje, vecina ljudi pretpostavljala da je NATO Amerikom vodjena alijansa.
Ustvari libijska ekspedicija je englesko-francuski projekat i to je bila otpocetka. Ipak, ni Britanija ni Francuska ne zele odgovornost za operacije – i niti se osecaju udodobno oslanjajuci se na druge. Francuzi zale da je americko povlacenje podstaklo Moamera Gadafija; Britanci smatraju Francuzi bi mogli sada biti sputani ratom u njihovoj bivsoj koloniji Obali Slonovace. Ovaj neuspeh da saradjaju ne iznenadjuje. Ovo je, posle svega, prva anglo-francuska vojna operacija od Sueckog bega 1956 – i to je jednom zavrseno prilicno lose.
Ali, ako se istorijski nepouzdana anglio-francuska koalicija dokaze nesposobna da odrzi dugorocnu operaciju sta onda? Nema sigurno evropskih snaga koje mogu da je zamene. Nema cak evropske strane politike: godine diplomatije, debate i beskrajnih nacionalnih referenduma kulminiralo je, par godina ranije, u izboru dva nemocna coveka kao predsednika EU i ministra inostranih poslova EU. Pokusaji da se stvori velika evropska armija nisu se pomerili od simbolizma. Ako Britaniji i Francuskoj ponestane aviona, goriva, novca ili entuzijazma, to je gotovo. Upotreba imana NATO u Libiji je fikcija. Ali slabljenje ugleda NATO u Libiji moglo bi postati uzasna realnost.
Will the Libya intervention bring the end of NATO?
Hoce li libijska intervencija doneti kraj NATO?
http://www.washingtonpost.com/opini.../04/11/AFhvpoMD_story.html?wprss=rss_homepage
Razmislite: Nije bilo razgovora u NATO o operacijama, nije bilo rasprave, nije bilo glasa, nije bilo planiranja. Tehnicki, Severoatlanski pakt je u funkciji samo ako je napadnuta NATO clanica. Rat u Avganistanu sledio je takav napad i bio je, u pocetku, siroko percepiran kao rat prtiv zajednickog neprijatelja. Libija je drugacija: Nije bilo napada, nema zajednickog neprijatelja, ne postoji konsenzus
Dve vrlo vazne clanice NATO, Nemacka i Turska, otvoreno se protive misiji u Libiji i odbijaju da igraju bilo kakvu operativnu ulogu. Brojne male drzave su postavile svoje ciljeve iza scene i ne salju nista vise od kvota sanduka hrane. Generalni sekretar NATO je potrosio nekoliko dana pozivajuci po prestonicama sirom srednje Evrope i trazeci avione. Vise nego jednom, bio je odbijen.
Cak i oni koji podrzavaju misiju ne rade mnogo na tome. Svedski parlament je odobrio rasporedjivanje svedskih aviona u inostranstvu prvi put za vise od 40 godina. Avaj, svedskim vojnim avionima je dozvoljeno samo da sprovode zonu zabranjenih letova. To znaci da mogu pucati na libijske vazduhoplove, ali ne mogu bombardovati ciljeve po terenu.
Ali onda, i holandski avioni funkcionisu pod istim ogranicenjima. Norveskim avionima, u medjuvremenu, je dozvoljeno da gadjaju vazdusne baze na kopnu, ali nista jos. Avioni Italije su odleteli u vise od sto misija, ali jos nisu ispalili nijednu bombu. Kanadski rade nesto malo vise, to je istina – mada kanadski politicari se savijaju unazad da izbegnu da razgovaraju vise o tome.
Sto se tice Sjeduinjenih Drzava, moglo bi biti oprosteno za raszmisljanje da americka vojska nije vise deo NATO uopste. To je cudno i pomalo jezivo cuti da americki zvanicnici se odnose na “NATO”, proteklih nekoliko dana, kao da je nesto tudje i strano. Americki predsednik je jasno rekao da “NATO” ce sada biti u kontroli libijskih operacija – koje, za njega, znace da je USA vojska van kampanje. “To nece biti da se nasim avionima odrzava zona zabranjenih letova,” predsednik Obama je rekao na pocetku bombardovanja i, zaista, americki avioni su prestali da lete zadnjih dana. Sto je izzetno, s obzirom, da je do prosle nedelje, vecina ljudi pretpostavljala da je NATO Amerikom vodjena alijansa.
Ustvari libijska ekspedicija je englesko-francuski projekat i to je bila otpocetka. Ipak, ni Britanija ni Francuska ne zele odgovornost za operacije – i niti se osecaju udodobno oslanjajuci se na druge. Francuzi zale da je americko povlacenje podstaklo Moamera Gadafija; Britanci smatraju Francuzi bi mogli sada biti sputani ratom u njihovoj bivsoj koloniji Obali Slonovace. Ovaj neuspeh da saradjaju ne iznenadjuje. Ovo je, posle svega, prva anglo-francuska vojna operacija od Sueckog bega 1956 – i to je jednom zavrseno prilicno lose.
Ali, ako se istorijski nepouzdana anglio-francuska koalicija dokaze nesposobna da odrzi dugorocnu operaciju sta onda? Nema sigurno evropskih snaga koje mogu da je zamene. Nema cak evropske strane politike: godine diplomatije, debate i beskrajnih nacionalnih referenduma kulminiralo je, par godina ranije, u izboru dva nemocna coveka kao predsednika EU i ministra inostranih poslova EU. Pokusaji da se stvori velika evropska armija nisu se pomerili od simbolizma. Ako Britaniji i Francuskoj ponestane aviona, goriva, novca ili entuzijazma, to je gotovo. Upotreba imana NATO u Libiji je fikcija. Ali slabljenje ugleda NATO u Libiji moglo bi postati uzasna realnost.
