Акциони план СР357

[МаксимСавић]

Тренутни систем мора се зауставити и преусмерити, за оне који су обраћали пажњу ово је очигледан закључак, у каквој ситуацији се ми тренутно налазимо неопходно је предузети драстичније мере.
Да ли смо ми тренутно у систему који је могуће реформисати? Да ли је потребно рефоримисати овај систем?

Ова борба ће започети када кажемо не онима који тврде да имају ауторитет а завршиће се у оном моменту када се усагласимо.
Узроци ове борбе су бројни али оно што нас уједињује јесте незадовољство, емоције у нама које се надимају у нама а проблем јесте у томе да је много лакше да се ове емоције испразне него да се људи договоре и разумеју једни друге.
Ово није никако добро јер без јасник циљева хаос настаје након пада старог режима, и у ваакуму који настане могу се лако уздићи режими који могу бити много гори од оних предходних што је евидентно кроз историју. И овога је веома јасно да само незадовољство није довољно како би се ствари покренуле, како би се тренутни систем реформисао.
Како би имали било какве резултате ова борба мора имати јасан циљ и визију, морамо се водити стварним видицима који урачунавају људе и свет онаквим какви они стварно јесу, а не да циљ буде оно што ми желимо или се надамо да буде у идеалном случају. Због тога се мора диференцирати оно што може и оно што не може бити промењено у кратком временском периоду. Не постоји ништа горе од наоружаних људи са утопијским сновима, због тога план мора бити реалистичан.

------------------------------------------------
Ми људи сво подељени, на класе, политичка убеђењеа и друго, не постоји начин да се сви усагласимо око свега, то је просто немогуће, ипак могуће је ујединити људе да стану сви иза једног циља упркос својим разликама. Да би се овако нешто постигло неопходно је да се испуне три услова:
1. Неопходно је предочити јасан заједнички интерес.
2. Јасна визија о томе са чим треба заменити тренутни систем, не фини детаљи већ широк апстрактни појам при чему ће сав напор бити усмерен да се одржи социјална стабилност а то значи да се морају уклонити све утопијске фантазије.
3. План акције и јасно разумевање правила борбе.
-----------------------------------------------
Борба се треба састојати из уништавања стубова моћи на које се ауторитет ослања:
1. Ауторитет се увек труди да контролише наше умове, идеје и веровања.
- Неопходно је систематски урушити легитимност тренутног система, треба јавно објавити све негативне ствари у овом систему и оно што је веома битно треба делегитимизовати систем у умовима оних који помажу да систем опстане. Треба убедити људе у партији да је њихова партија лоша. Овај део плана је већ у великом случају у плану јер тренутни ауторитет има веома мали легитимитет и они који представљају власт, ауторитет то знају а њихов крај се ближи, ипак за успешну понуду константа делегитимизација је неопходна.

2. Контрола новца, финансија из чега следи и контрола људске активности неопходне за преживљавање.
- Неопходно је показати непослушност у што више примера, што је дуже могуће и на што више појединачних начина, треба документовати бруталност и нелегитимне радње система и то треба направити доступном што већем броју људи како би се повећала непослушност. Због тога неопходно је радити у малим корацима уместо у једном великом који је веома ризичан и подложан манипулацијама.
3.Монопол над насиљем и употреба претњи како би се постигла послушност и страх.
- Неопходно је преузети монопол над насиљем и страхом који тренутни ауторитет користи, у најбољем случају промена система би требала да буде мирна али то је само могуће када и полиција и војска стане уз народ што је веома мало вероватно. Због тога морају се предузети драстични кораци, како су полиција и војска заправо онај део који самој влади даје ауторитет и легитимност, полиција и војска се морају урушити и напасти из свих могућих углова. Неспособне владе као што је случај ове тренутне увек при већој кризи приступа употреби насиља и репресије употребом страха. Ово грешка владе коју треба искористити, акције против народа су неморалне и само једно одбијање неког при самом систему да изврши оно што му влада налаже може да изазове лавину. У Источној Немачкој 7 Новембра 1989 комунистичка партија је наредила армији и полицији да употребом силе заустави протесте, комадант армије је одбио и наредио је својој армији да не ураде ништа и ово је била јасна порука да комунистичка партија нема више контролу. Ова порука се веома брзо проширила кроз популацију и људи у влади и њихов систем је пао.
Ово је најбитнији део целоукупног плана, треба се усредсредти на полицију и војску како би их пробудили и како би што више елемената тих институција прешло на страну против тренутног ауторитета. Јер су и они из народа и не тако ретко, и сами жртве тренутних властодржаца.
---------------------------------------------
Идеја којом се треба водити, онај јасни план који би требао заменити тренутни систем јесте децентрализација владајућих гарнитура. Они који су тренутно на владајућим позицијама јесу они који су најмање напора, труда и крви уложили у ову земљу. Они су дошли на власт искористивши шансу када су се они који су радили да ова земља опстане, уморили од свог рада и жртве. Ти тако уморни људи су били надјачани од ових који нису ни трунку рада уложили у ову земљу већ њихов највећи труд је тежио ка томе како би се домогли саме власти која би њима донела личну корист. Сама контрукција система који је створен јесте онаква да онима на власти доноси највећу корист.
Када год се појави неко ко је спреман да уради нешто за ову земљу да побољша систем они се потруде да га удаље на све могуће начине, а они сами су направили демократску диктатуру владајућих партија како би осигурали своје позиције.
Због тога главна мета не требају бити марионете владе већ парламент, оно што треба да представља глас народа.
Борба треба ићи у том смеру да се број посланика у парламенту смањи и да сваки гради изгласава свог посланика који ће представљати народ из свог града у скупштини и кога ће народ моћи да казни ако он не ради добро свој посао. А не да партије постављају своје чланове и да већина људи у парламенту живи у Београду те их не дотичу проблеми оних који нису у Београду.
Због тога идеја треба бити једноставна како би што више људи различитих погледа могло да стане на страну те идеје а то је да се промени тренутни парламентарни систем и да се уради провера имовине свих људи који су имали везе са влашћу у последњих 30 година. Јер они који су тренутна власт а и они који себе називају опозиционарима, они се грчевито држе овог парламентарног система јер он тако труо и застарео им највише одговара и најбоље служи њиховим амбицијама.
Тренутни глас народа односно парламент је у гвозденом стиску партија и оних који су вође тих партија а ти исти нису у парламенту већ користе парламент ка својим интересима.

 

[Jami19]

Ne znam, meni se pre čini da trenutni sistem mora se zaustaviti i preusmeriti, za one koji su obraćali pažnju ovo je očigledan zaključak, u kakvoj situaciji se mi trenutno nalazimo neophodno je preduzeti drastičnije mere.
Da li smo mi trenutno u sistemu koji je moguće reformisati? Da li je potrebno reforimisati ovaj sistem?

Ova borba će započeti kada kažemo ne onima koji tvrde da imaju autoritet a završiće se u onom momentu kada se usaglasimo.
Uzroci ove borbe su brojni ali ono što nas ujedinjuje jeste nezadovoljstvo, emocije u nama koje se nadimaju u nama a problem jeste u tome da je mnogo lakše da se ove emocije isprazne nego da se ljudi dogovore i razumeju jedni druge.
Ovo nije nikako dobro jer bez jasnik ciljeva haos nastaje nakon pada starog režima, i u vaakumu koji nastane mogu se lako uzdići režimi koji mogu biti mnogo gori od onih predhodnih što je evidentno kroz istoriju. I ovoga je veoma jasno da samo nezadovoljstvo nije dovoljno kako bi se stvari pokrenule, kako bi se trenutni sistem reformisao.
Kako bi imali bilo kakve rezultate ova borba mora imati jasan cilj i viziju, moramo se voditi stvarnim vidicima koji uračunavaju ljude i svet onakvim kakvi oni stvarno jesu, a ne da cilj bude ono što mi želimo ili se nadamo da bude u idealnom slučaju. Zbog toga se mora diferencirati ono što može i ono što ne može biti promenjeno u kratkom vremenskom periodu. Ne postoji ništa gore od naoružanih ljudi sa utopijskim snovima, zbog toga plan mora biti realističan.

------------------------------------------------
Mi ljudi svo podeljeni, na klase, politička ubeđenjea i drugo, ne postoji način da se svi usaglasimo oko svega, to je prosto nemoguće, ipak moguće je ujediniti ljude da stanu svi iza jednog cilja uprkos svojim razlikama. Da bi se ovako nešto postiglo neophodno je da se ispune tri uslova:
1. Neophodno je predočiti jasan zajednički interes.
2. Jasna vizija o tome sa čim treba zameniti trenutni sistem, ne fini detalji već širok apstraktni pojam pri čemu će sav napor biti usmeren da se održi socijalna stabilnost a to znači da se moraju ukloniti sve utopijske fantazije.
3. Plan akcije i jasno razumevanje pravila borbe.
-----------------------------------------------
Borba se treba sastojati iz uništavanja stubova moći na koje se autoritet oslanja:
1. Autoritet se uvek trudi da kontroliše naše umove, ideje i verovanja.
- Neophodno je sistematski urušiti legitimnost trenutnog sistema, treba javno objaviti sve negativne stvari u ovom sistemu i ono što je veoma bitno treba delegitimizovati sistem u umovima onih koji pomažu da sistem opstane. Treba ubediti ljude u partiji da je njihova partija loša. Ovaj deo plana je već u velikom slučaju u planu jer trenutni autoritet ima veoma mali legitimitet i oni koji predstavljaju vlast, autoritet to znaju a njihov kraj se bliži, ipak za uspešnu ponudu konstanta delegitimizacija je neophodna.

2. Kontrola novca, finansija iz čega sledi i kontrola ljudske aktivnosti neophodne za preživljavanje.
- Neophodno je pokazati neposlušnost u što više primera, što je duže moguće i na što više pojedinačnih načina, treba dokumentovati brutalnost i nelegitimne radnje sistema i to treba napraviti dostupnom što većem broju ljudi kako bi se povećala neposlušnost. Zbog toga neophodno je raditi u malim koracima umesto u jednom velikom koji je veoma rizičan i podložan manipulacijama.
3.Monopol nad nasiljem i upotreba pretnji kako bi se postigla poslušnost i strah.
- Neophodno je preuzeti monopol nad nasiljem i strahom koji trenutni autoritet koristi, u najboljem slučaju promena sistema bi trebala da bude mirna ali to je samo moguće kada i policija i vojska stane uz narod što je veoma malo verovatno. Zbog toga moraju se preduzeti drastični koraci, kako su policija i vojska zapravo onaj deo koji samoj vladi daje autoritet i legitimnost, policija i vojska se moraju urušiti i napasti iz svih mogućih uglova. Nesposobne vlade kao što je slučaj ove trenutne uvek pri većoj krizi pristupa upotrebi nasilja i represije upotrebom straha. Ovo greška vlade koju treba iskoristiti, akcije protiv naroda su nemoralne i samo jedno odbijanje nekog pri samom sistemu da izvrši ono što mu vlada nalaže može da izazove lavinu. U Istočnoj Nemačkoj 7 Novembra 1989 komunistička partija je naredila armiji i policiji da upotrebom sile zaustavi proteste, komadant armije je odbio i naredio je svojoj armiji da ne urade ništa i ovo je bila jasna poruka da komunistička partija nema više kontrolu. Ova poruka se veoma brzo proširila kroz populaciju i ljudi u vladi i njihov sistem je pao.
Ovo je najbitniji deo celoukupnog plana, treba se usredsredti na policiju i vojsku kako bi ih probudili i kako bi što više elemenata tih institucija prešlo na stranu protiv trenutnog autoriteta. Jer su i oni iz naroda i ne tako retko, i sami žrtve trenutnih vlastodržaca.
---------------------------------------------
Ideja kojom se treba voditi, onaj jasni plan koji bi trebao zameniti trenutni sistem jeste decentralizacija vladajućih garnitura. Oni koji su trenutno na vladajućim pozicijama jesu oni koji su najmanje napora, truda i krvi uložili u ovu zemlju. Oni su došli na vlast iskoristivši šansu kada su se oni koji su radili da ova zemlja opstane, umorili od svog rada i žrtve. Ti tako umorni ljudi su bili nadjačani od ovih koji nisu ni trunku rada uložili u ovu zemlju već njihov najveći trud je težio ka tome kako bi se domogli same vlasti koja bi njima donela ličnu korist. Sama kontrukcija sistema koji je stvoren jeste onakva da onima na vlasti donosi najveću korist.
Kada god se pojavi neko ko je spreman da uradi nešto za ovu zemlju da poboljša sistem oni se potrude da ga udalje na sve moguće načine, a oni sami su napravili demokratsku diktaturu vladajućih partija kako bi osigurali svoje pozicije.
Zbog toga glavna meta ne trebaju biti marionete vlade već parlament, ono što treba da predstavlja glas naroda.
Borba treba ići u tom smeru da se broj poslanika u parlamentu smanji i da svaki gradi izglasava svog poslanika koji će predstavljati narod iz svog grada u skupštini i koga će narod moći da kazni ako on ne radi dobro svoj posao. A ne da partije postavljaju svoje članove i da većina ljudi u parlamentu živi u Beogradu te ih ne dotiču problemi onih koji nisu u Beogradu.
Zbog toga ideja treba biti jednostavna kako bi što više ljudi različitih pogleda moglo da stane na stranu te ideje a to je da se promeni trenutni parlamentarni sistem i da se uradi provera imovine svih ljudi koji su imali veze sa vlašću u poslednjih 30 godina. Jer oni koji su trenutna vlast a i oni koji sebe nazivaju opozicionarima, oni se grčevito drže ovog parlamentarnog sistema jer on tako truo i zastareo im najviše odgovara i najbolje služi njihovim ambicijama.
Trenutni glas naroda odnosno parlament je u gvozdenom stisku partija i onih koji su vođe tih partija a ti isti nisu u parlamentu već koriste parlament ka svojim interesima.