Агент Вера Пешић - истина и мит

Лекизан

Buduća legenda
Moderator
Poruka
26.141
Видим да је недавно изашао филм о Вери Пешић, доста контраверзној личности из периода другог светског рата, па су и коментари о њему различити.
455656565.jpg

Овде би требало да продискутујемо о историјским чињеницама везаним за њу у контексту времена у коме је деловала.
Untitled54.jpg

За почетак неки основни подаци пре другог светског рата:


"Вера је рођена 1919. у Сијаринској Бањи, поред Лесковца, у браку Милана Пешића и Ангелине Анђе Радовић. Милош Радовић, Верин деда по мајци Анђи, био је судија Великог црногорског суда на Цетињу. Верин отац, Милан, био је својевремено срески начелник.
Вера је завршила нижу гимназију у Лесковцу а затим наставила школовање у вишој гимназији. Њени биографи кажу да је била немирног духа и да је стално прелазила норме школског понашања. Веселе природе, причљива, али веома начитана и интелигентна. Због необичне лепоте звали су је лесковачка лепотица.

Удала се веома млада за полицијског писара Београђанина Мила Крчединца, али је њихов брак после две године пропао. Развела се и вратила мајци у Сијаринску Бању. У позну јесен 1938. године госпођа Анђа одвела је своју кћер Веру у Београд. Настанила се у Балканској улици број 16. "
https://www.novosti.rs/c/drustvo/ve...-pesic-srpska-mata-hari-sludela-cetiri-sluzbe


Искажите ваше мишљење.
 
za ovu ne moze bas da se kaze da "pleni lepotom".
al ona je primer moderne devojke i mediji propagiraju njen stil kao savrsenstvo lepote.
Zivimo u vremenu totalnog ludila morala i pojma...........sto ruznije to lepse, sto losije to bolje, sto brze to sporije.............
pa kazite da Lucifer nije sisao na zemlju da nas unisti.
 
al ona je primer moderne devojke i mediji propagiraju njen stil kao savrsenstvo lepote.
Zivimo u vremenu totalnog ludila morala i pojma...........sto ruznije to lepse, sto losije to bolje, sto brze to sporije.............
pa kazite da Lucifer nije sisao na zemlju da nas unisti.
ne verujem da iko za nju misli da je lepa.
 
Нисам још гледао филм али видим различите коментаре.

Obuka za špijuna​

56471_verapesicukancelariji194120072004_orig.jpg


18. 07. 2004.

Najbolji ondašnji srpski obaveštajci i kontraobaveštajci upoznaju Veru Pešić sa osnovnim pojmovima obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada i praktičnim postupcima u svim mogućim i nemogućim situacijama.

Piše: Nikola P. Ilić

U STAN Vere Pešić u Beogradu, kao slučajno, je navratio pešadijski major Slavko Radović. U početku ona nije znala da je on iskusni kontraobaveštajac.
Ubrzo posle toga predstavio je Veru pukovniku Dragoljubu Stojanoviću, koji joj je objasnio da će na predlog majora Radovića i advokata Tripka Žugića biti primljena za službenika u Kontraobaveštajnom odeljenju Generalštaba.
U početku je obavljala opšte administrativne poslove i trudila se da za platu od 2.000 dinara, kojom je bila veoma zadovoljna, pokaže revnost, ažurnost i preciznost, što se od nje i očekivalo. Kada je u kabinetu majora Radovića upoznala generala LJubomira Novakovića, opet po majci plemenskog rođaka, do nje počinju da stižu i podaci o strogo poverljivim poslovima, pa je počela da zalazi i u druga odeljenja Generalštaba, upoznajući lagano čitavu strukturu složene organizacije.
Po naređenju pukovnika Stojanovića, pristupa se njenom stručnom obučavanju za potrebe odeljenja, kojem je bila potrebna žena obaveštajac, sposobna da prepozna strane špijune i da se samostalno snalazi u kontaktu sa njima. Pored kurseva stranih jezika - engleskog, nemačkog i francuskog - i tečaja stenografije, obuka je obuhvatala praktična predavanja, koja je organizovao i sprovodio major Radović, zadužen za Verinu obuku. Najbolji ondašnji srpski obaveštajci i kontraobaveštajci upoznaju je sa osnovnim pojmovima obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada i praktičnim postupcima u svim mogućim i nemogućim situacijama u koje može da zapadne. Pored toga, trebalo je da u kratkom roku pročita desetak knjiga sa špijunskim štivom, koje je kasnije sa oficirima komentarisala. Radoznala, pročitala ih je, jednu za drugom, još na radnom mestu, a u analizi je pored inteligencije i dobre memorije, pokazivala izuzetnu sklonost za shvatanje suštine problema.
POSLE ove obuke, major Slavko Radović pozvao ju je u svoj kabinet i iz čelične kase uzeo ukoričeni ”Elaborat o kontraobaveštajnom radu”, u kojem su bili opisani mnogobrojni primeri otkrivenih stranih obaveštajaca u Kraljevini Jugoslaviji, i dao joj ga.
- Gospođice Vera, ovaj materijal ćeš ovde čitati. Nikakve beleške nemoj pisati niti sa bilo kim nemoj da komentarišeš ono što pročitaš. Potrudi se samo da zapamtiš primere rada stranih špijuna i kako su otkriveni. Sadržina materijala je strogo poverljiva i zato ćeš ga za vreme odmora ili izlazaka iz kabineta meni vraćati i ponovo uzimati. Zapamti, takva su pravila službe.
Iako je znao za njen prethodni brak, oslovljavao ju je sa gospođice, zbog njene mladosti.
Iz predavanja, literature, a pogotovo iz ”Elaborata”, Vera je brzo shvatila suštinu obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada i naučila šta je vojna, policijska, privredna i kulturna tajna, kao i zašto i kako se bira, pridobija i vrbuje tajni saradnik, bez kojeg nema rada. Prvi put saznaje ko sve može biti agent, rezident, obaveštajac, kontraobaveštajac, posrednik, dvojnik i veza.

NEMIRNA KRV
VERA Pešić rođena je uoči Badnjeg dana 1919. godine. Roditelji su joj živeli u Sijerinskoj Banji i Leskovcu. Deda po majci Miloš Radović bio je sudija Velikog crnogorskog suda na Cetinju. Otac Milan bio je načelnik sreza. Rasla i školovala se u Leskovcu.
Rano je postala svesna svog tela. Maštala je o lepim luksuznim haljinama, otmenom društvu, putovanjima, bogatom životu. Zvali su je ”leskovačka lepotica”.
Kratko je bila u braku, pa odlazi na dalje školovanje u Beograd.
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276592-obuka-spijuna'
 

СРПСКА МАТА ХАРИ: Истина о фаталној Вери, најпознатијој жени шпијуну Југославије


За Веру Пешић сте вероватно први пут чули када се пре неколико месеци појавио филм Недељка Ковачића “Вера”. Пред публиком је сада и истоимена серија, али - шта је у причи о фаталној шпијунки, четвороструком тајном агенту и “српској Мата Хари” истина? На то питање теже је одговорити…

Vera+Pesic.jpg


О Вери се још за њеног живота свашта говорило. Након смрти, те приче прерасле су у легенде, па је данас немогуће одвојити мит од фикције, оно што се заиста догодило од оног што никако није, и оно што је Вера заиста чинила од онога што јој је касније приписано.
Кажу да је била четвороструки агент. Да током Другог светског рата није било податка који не би сазнала далеко пре других. Да је само једним позивом могла да ослобађа људе из затвора или их шаље на робију. Да је говорила шест језика. Да је била толико заводљива да није било мушкарца који је могао да јој одоли и да се број њених љубавника ни не зна. Да је сваког од њих користила и имала тако разгранату мрежу контаката и веза да је била једна од најутицајнијих, али и најбоље обавештених особа у Југославији. Да је чак упознала и Хитлера…
Управо сва та историјска конфузија која постоји око њеног живота од Вере је и створила савршени лик за причу о фаталној жени, смртоносном шпијуну и “српској Мата Хари”. Са друге стране, поједини истраживачи наглашавали су да је историјска збиља била доста прозаичнија, а њена прича реалнија.
Истина је, вероватно, негде између…

Шта је остало иза Вере?

Већина онога што данас знамо о Вери Пешић потиче из две романсиране биографије “Вера Пешић у вртлогу шпијунаже” и “Лепотица Вера Пешић шпијун” које је објавио Никола Илић, историчар, али и учесник НОБ-а, правник и једно време обавшетајац запослен у Управи државне безбедности (УДБ-и).
Осим ових књига, које по својој природи садрже и велику дозу уметничке слободе, сачуван је и Верин досије који се данас налази у Историјском архиву у Београду, а у коме се налазе и њене изјаве приликом саслушавања од стране четника.
Историчар Венцеслав Глишић је у свом раду “Досије о Вери Пешић или како не треба писати историју обавештајаца”, објављеном у Војноисторијском гласнику, навео и да је постојао Верин дневник чија копија је у неком моменту завршила и у архиву УДБ-е.
Ови записи међусобно су се доста разликовали и о њеном животу износили скоро па дијаметрално супротне податке.

Шта се са сигурношћу о Вери зна?

Вера Пешић рођена је 5. јануара 1919. у Сијаринској бањи, у близини Лесковца у породици Анђелије и Милана Пешића, порезника у пензији. У родном граду завршила је основну школу и гимназију и важила за једну од најлепших девојака у крају због чега су је још у младости прозвали “Лесковачка лепотица”.
Када јој је било непуних 16 година удала се за доста старијег правника Мила Крчавинца. Једни кажу да се заљубила. Други да је брак био знак сиромашења њене породице. Како било, потрајао је само две године и након тога, 1938. Вера се преселила у Београд.
Са непуних 19 година и без средстава за живот, прво је радила у једној радњи, али ускоро упознаје официра Обавештајног одељења Главног Генералштаба Југословенске војске, мајора Славка Радовића који ју је и увео у свет шпијунаже.

(Не)вероватне приче о Верином животу

Vera


Према писању Николе Илића, на наговор Радовића, Вера је завршила курс за обавештајце и била примљена у контраобавештајно одељење југословенског Генералштаба. Њен задатак је био да се увуче међу француске, британске и немачке шпијуне који су тих дана сви имали важна упоришта управо у Београду и од њих извлачи податке.
Вера је у овоме била и те како успешна, па је за мање од годину дана, постала четвороструки агент, извештавајући о свему југословенски Генералштаб, а свим осталима достављајући податке селективно.
Ово је Илићева верзија. Са друге стране, према Глишићу, нема доказа да је Вера икада радила у Генералштабу, а камоли за Британце или Французе. Једино што се са сигурношћу може тврдити је да је радила за Гестапо и да ју је “за немачку ствар” врбовао њен тадашњи љубавник мајор Карл Краус који ју је обасипао поклонима и богато даривао и захваљујући ком је и почела да се појављује у високим београдским круговима.
Због рада за немачку обавештају службу Вера је и хапшена у освит Другог светског рата, али је после неког времена пуштена и протерана из Београда.
И док се до овог момента линија њеног живота и може некако пратити, након овога приче о Вери постају потпуно невероватне и углавном контрадикторне. Једни је смештају у Беч. Други пишу да је упознала чак и Хитлера. Трећи да је поново ухапшена…
Извесно је да је Вера и после окупације Југославије наставила да ради за Немце и то у пропагандном одељењу при немачкој амбасади. Ово јој је обезбедило и новинарску акредитацију која се показала веома корисном за ширење контаката. Писала је за лист “Обнова”, радила на састављању календара, али и једне српске читанке.
Али живот је постајао све несигурнији… Четници су је оптуживали да је сарађивала са партизанима. Партизани су веровали да помаже четницима. Немци су сумњали да и једнима и другима доставља информације. Вероватно би најисправније било рећи да је Вера Пешић радила за себе и свој интерес, већ у зависности од ситуације, не обазирући се много на идеологију и исправност стране на којој се налази.
Слично, везивали су је и проглашавали љубавницом многих мушкараца - четника, партизана, нациста… Сасвим је сигурно да јесте имала одређеног утицаја или макар познавала људе који су га имали. Постоје подаци да је захваљујући својим везама успевала, нарочито у првим данима рата, да одређене људе извуче из затвора и спаси их робије или логора. Сама је истицала да не ради ни за кога осим за “обичне људе” и да њима жели да помогне.
Историчар Венцеслав Глишић мишљења је да Верин утицај, иако јесте постојао, није био толики колики јој се касније приписивао.
Видевши да ће Немци изгубити рат, Вера је покушала да се приклони Народно ослобдилачкој борби. Веровала је да ће партизани из сукоба изаћи као победници, али је одржавала везе и са четничким покретом.
На крају, ни једни, ни други, ни трећи, нису јој веровали довољно да би јој сачували живот.

Стрељање - за крај

У последњим данима њеног кратког живота Веру везују за Радослава Ђурића, мајора Југословенске војске у отаџбини. Кажу, управо он ју је у први мах спасао стрељања јер су четници били јако неповерљиви према лепој шпијунки.
Вера и Радослав постали су љубавници крајем 1943. што је изазвало велико незадовољство међу његовим људима који су сматрали да она има велики утицај на њега и његове одлуке. Ово је кулминирало пучем у ком су ухваћени Радослав, Вера и њена мајка Анђа.
Према доступним подацима, жене су одмах стрељане. Био је 18. маја 1944. Радослав је имао више среће - чекајући суђење успео да побегне и касније се прикључио партизанским одредима. После рата наставио је каријеру у војсци и поживео све до 1980. године.
Што се Вере Пешић тиче, њена прича - и она фиктивна и стварна, завршила се тог мајског дана, у шуми, недалеко од њене родне Сијаринске Бање. Било јој је само 25 година.
Илић је у својој књизи записао да су јој последње речи биле: “Немојте лице да ми нагрдите - гађајте ме у груди".
https://www.istorijskizabavnik.rs/b...BHPzBp-pQdYsx0V32SibludDoZRA5sYJTYLvslNNC_9XY
 
Искажите ваше мишљење.
Удала се веома млада за полицијског писара Београђанина Мила Крчединца, али је њихов брак после две године пропао. Развела се и вратила мајци у Сијаринску Бању
Beogradjani nikako da shvate da se seljanke zaljubljuju zbog imovine.
Zato puklo kod pisara.
 
Нисам још гледао филм али видим различите коментаре.

Obuka za špijuna​

Pogledajte prilog 1287526

18. 07. 2004.

Najbolji ondašnji srpski obaveštajci i kontraobaveštajci upoznaju Veru Pešić sa osnovnim pojmovima obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada i praktičnim postupcima u svim mogućim i nemogućim situacijama.

Piše: Nikola P. Ilić

U STAN Vere Pešić u Beogradu, kao slučajno, je navratio pešadijski major Slavko Radović. U početku ona nije znala da je on iskusni kontraobaveštajac.
Ubrzo posle toga predstavio je Veru pukovniku Dragoljubu Stojanoviću, koji joj je objasnio da će na predlog majora Radovića i advokata Tripka Žugića biti primljena za službenika u Kontraobaveštajnom odeljenju Generalštaba.
U početku je obavljala opšte administrativne poslove i trudila se da za platu od 2.000 dinara, kojom je bila veoma zadovoljna, pokaže revnost, ažurnost i preciznost, što se od nje i očekivalo. Kada je u kabinetu majora Radovića upoznala generala LJubomira Novakovića, opet po majci plemenskog rođaka, do nje počinju da stižu i podaci o strogo poverljivim poslovima, pa je počela da zalazi i u druga odeljenja Generalštaba, upoznajući lagano čitavu strukturu složene organizacije.
Po naređenju pukovnika Stojanovića, pristupa se njenom stručnom obučavanju za potrebe odeljenja, kojem je bila potrebna žena obaveštajac, sposobna da prepozna strane špijune i da se samostalno snalazi u kontaktu sa njima. Pored kurseva stranih jezika - engleskog, nemačkog i francuskog - i tečaja stenografije, obuka je obuhvatala praktična predavanja, koja je organizovao i sprovodio major Radović, zadužen za Verinu obuku. Najbolji ondašnji srpski obaveštajci i kontraobaveštajci upoznaju je sa osnovnim pojmovima obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada i praktičnim postupcima u svim mogućim i nemogućim situacijama u koje može da zapadne. Pored toga, trebalo je da u kratkom roku pročita desetak knjiga sa špijunskim štivom, koje je kasnije sa oficirima komentarisala. Radoznala, pročitala ih je, jednu za drugom, još na radnom mestu, a u analizi je pored inteligencije i dobre memorije, pokazivala izuzetnu sklonost za shvatanje suštine problema.
POSLE ove obuke, major Slavko Radović pozvao ju je u svoj kabinet i iz čelične kase uzeo ukoričeni ”Elaborat o kontraobaveštajnom radu”, u kojem su bili opisani mnogobrojni primeri otkrivenih stranih obaveštajaca u Kraljevini Jugoslaviji, i dao joj ga.
- Gospođice Vera, ovaj materijal ćeš ovde čitati. Nikakve beleške nemoj pisati niti sa bilo kim nemoj da komentarišeš ono što pročitaš. Potrudi se samo da zapamtiš primere rada stranih špijuna i kako su otkriveni. Sadržina materijala je strogo poverljiva i zato ćeš ga za vreme odmora ili izlazaka iz kabineta meni vraćati i ponovo uzimati. Zapamti, takva su pravila službe.
Iako je znao za njen prethodni brak, oslovljavao ju je sa gospođice, zbog njene mladosti.
Iz predavanja, literature, a pogotovo iz ”Elaborata”, Vera je brzo shvatila suštinu obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada i naučila šta je vojna, policijska, privredna i kulturna tajna, kao i zašto i kako se bira, pridobija i vrbuje tajni saradnik, bez kojeg nema rada. Prvi put saznaje ko sve može biti agent, rezident, obaveštajac, kontraobaveštajac, posrednik, dvojnik i veza.

NEMIRNA KRV
VERA Pešić rođena je uoči Badnjeg dana 1919. godine. Roditelji su joj živeli u Sijerinskoj Banji i Leskovcu. Deda po majci Miloš Radović bio je sudija Velikog crnogorskog suda na Cetinju. Otac Milan bio je načelnik sreza. Rasla i školovala se u Leskovcu.
Rano je postala svesna svog tela. Maštala je o lepim luksuznim haljinama, otmenom društvu, putovanjima, bogatom životu. Zvali su je ”leskovačka lepotica”.
Kratko je bila u braku, pa odlazi na dalje školovanje u Beograd.
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276592-obuka-spijuna'
E zato što je svako po toj službi imao pristup svemu i znao svakog Abveru nije bio nikakav problem da završi posao mnogo pre samog 6. aprila ‘41.
 
E zato što je svako po toj službi imao pristup svemu i znao svakog Abveru nije bio nikakav problem da završi posao mnogo pre samog 6. aprila ‘41.
Имале су и друге службе своје агенте овде, чак и развијенију мрежу од немачке.
Па видим како су завршили, пакт им је пао испред носа.
 
Pola objava o tome da li je žena lepa ili ružna
da objasnim samo moju izjavu:

ne verujem da iko za nju misli da je lepa.
nije se odnosila na Veru Pesic, niti na glumicu koja je glumi, nego na jednu zenu sa silikonskim ustima i grudima koju je neko bio postavio kao "sinonim za danasnju lepotu". a onda je neko od prepametnih administratora obrisao samo sliku, a ne i celu spornu poruku, tako da se posle promenio smisao svih kasnijih poruka u nizu jer su se zapravo odnosile na tu silikonjaru, a citajuci poruke redom stice se utisak da se prica o Veri Pesic.
 
Најбоље ће бити да се ми вратимо на тему.

Вера Пешић – шпијунка која је у смрт одвела хиљаде српских националиста


Подсећања 26/02/2014


Вера Пешић се родила у Сијаринској бањи поред Лесковца, Бадње вечери 1919. године. Милош Радовић, Верин деда по мајци Анђи, био је судија Великог Црногорског суда на Цетињу. Верин отац, Милан, био је својевремено срески начелник.

Према неким непровереним причама Верина мајка, Анђа, затруднела је за време окупације са једним бугарским војником и родила Веру. Анђин муж, Милан, по повратку са Солунског фронта признао је Веру као своју и подарио јој презиме. Није сасвим сигурно да ли је то учинио из своје доброте или под притиском једног од Анђиних љубавника који се налазио на високом политичком положају. Ипак, због неслагања ових догађаја са Верином годином рођења, ову је причу тешко доказати.

Вера Пешић је одрастала и школовала се у Лесковцу. Била је девојка нижег раста, витка, веселе природе, причљива, али и веома начитана и интелигентна. Веома рано постала је свесна своје лепоте и путености. Звали су је Лесковачка лепотица. Изгледа да су њени родитељи временом осиромашили, а лепа Вера је све чешће сањала о луксузним хаљинама, отменом друштву, путовањима…

Међутим, у свет шпијунаже није је увукла жеља за новцем, славом или опасним животом, већ, како ће се касније испоставити, њени политички идеали. Одлично је познавала политичке догађаје и прилике. Вера је била девојка способна да свакога „преведе жедног преко воде“. Према речима савременика имала је „сањалачке очи из којих није избијало зло које је у њој сакривено“.

Родитељи су Веру удали веома младу. Према неким изворима „била је удата за неког Немца“, док други говоре о томе да је њен муж био „полицијски писар Мило Крчединац“. У сваком случају, њен брак је после две године пропао. Развела се и преселила у Београд. Не зна се са сигурношћу да ли је Вера тада наставила због удаје прекинуто школовање, или се одмах запослила у једном трговинском предузећу. Имала је свега 19 година када је улетела у свет политике и шпијунаже. Њена каријера вртоглаво је кренула узлазном линијом, али се, исто тако вртоглаво и смртоносно окончала само 6 година касније.

У свету шпијуна


Када је Веру Пешић упознао искусни контраобавештајац Ђенералштаба Југословенске Краљевске војске, мајор Славко Радовић, његовом оштром оку није промакао невероватан спој лепоте и интелигенције који ју је чинио „рођеном“ за обавештајца. Врбовао ју је да ради у Контраобавештајном одељењу, 1938. Исте године, Вера, која је била убеђени, готово фанатични комуниста, (иако је то држала у строгој тајности), бива примљена у чланство КПЈ. Већ са 19 година била је двострука шпијунка!

Као обична службеница, Вера је у почетку своје каријере обављала административне послове и била позната по својој ревности, ажурности и прецизности. Пошто се у том тренутку указала потреба за врхунским женским обавештајцем убрзо је отпочело Верино стручно оспособљавање за шпијунажу. Похађала је курсеве страних језика ‐ енглеског, немачког и француског, курс стенографије, а предавања и практичну наставу из обавештајног и контраобавештајног рада држали су јој, поред мајора Радовића и други најбољи обавештајци којима је тада располагала Краљевина Југославија. Читала је разну „стручну“ литературу, а на крају обуке упозната је и са строго поверљивим документом под називом „Елаборат о контраобавештајном раду“, који се тицао стране обавештајне мреже на тлу Југославије. Успешно савлађујући обуку, литературу је ишчитавала у незамисливо кратким роковима. Показала се као бриљантни аналитичар, са изврсном меморијом и веома талентована у брзом схватању суштине проблема.

Пошто је Вера Пешић брзо остварила добар контакт са колегама у другим оделењима Ђенералштаба, до ње почињу да стижу многобројни значајни и строго поверљиви војнообавештајни подаци. У току обуке упознала је и генерала Љубомира Новаковића, свог даљег рођака по мајци. Убрзо је и њега почела да користи као извор поверљивих информација, које је редовно достављала Комунистичкој партији. У међувремену, постала је и члан Централног комитета КПЈ.

Шпијунски танго

Српска Мата Хари је ради прикупљања обавештајних података често посећивала ексклузивне барове и ресторане у хотелима Мажестик, Париз, Москва, Балкан, чувену кафану Дарданеле, и скадарлијске локале. Увек се кретала међу отменим светом и у круговима дипломатских службеника и представника страних фирми. Ту је упознавала људе од којих је могла да прикупи корисне информације. Касније је своје „познанике” пратила по граду трудећи се да се са њима „случајно” сретне у трговинама, позоришту, биоскопима …


У контактима са мушкарцима који су били предмет њене обавештајне обраде увек је била изузетно срдачна и спонтана, а сваки следећи сусрет бивао је све отворенији и приснији. Вера се увек одлично сналазила на забавама и игранкама. Била је прави уметник у плесању валцера и танга. Тако је у свом шпијунском послу, поред познавања шест светских језика, одлично искористила и знање које је својевремено стекла у најпознатијој београдској плесној школи Марије‐Маге Магазиновић.

Своје образовање и ерудицију Вера Пешић је касније користила и на пољу публицистике. Почетком четрдесетих година 20. века била је прирећивач једне читанке и календара за 1942. годину. Постоје нека сведочења да је Вера бележила утиске о многим значајним политичким личностима које је имала прилике да сретне.

Петострука шпијунка

Београд је крајем 30‐их био стециште великог броја шпијунских мрежа и агентура великих сила и суседних заинтересованих држава: Француске, Велике Британије, Немачке, СССР‐а, САД, Италије, Мађарске, Бугарске, Албаније, Грчке и Румуније, као и емигрантских антијугословенских организација и удружења, попут хрватских Усташа и македонског ВМРО‐а. Најактивније су биле агентуре Немачке, Британије и Француске, па су Верини задаци пре свега били везани за ове представнике.


Тако је лепа и интелигентна Вера лако задобила пажњу британског мајора Јулиуса Хана (познатог и под шифрованим именима Цезар и Горднер), шефа новоформиране Секције Д британског Интелиџенс сервиса, са центром у Београду, као и руководиоца француске обавештајне службе Ришара Депереа. Обојица су јој веома брзо понудили да ради за њих, што је она прво одбијала, правдајући се како се плаши обавештајног рада као законом кажњиве делатности. Касније је пред њиховим наваљивањима попуштала и тако убрзо бивала укључена у њихове обавештајне делатности. Обојица су јој за обавештајне услуге редовно плаћали и обасипали је скупоценим поклонима. Са Ришаром Депреом провела је летњи одмор у Марсеју 1939. године.

Љубавница Лепе Лили

Вера Пешић је по задатку успоставила контакт и са немачком обавештајном мрежом у Београду. Међутим, овога пута је својом јужњачком лепотом и путеношћу завела и била заведена, али не од неког мушкарца, већ од једне жене. У питању је била супруга немачког амбасадора, Елизабета фон Малтзан, позната под надимком Лепа Лили која је и сама радила за немачку обавештајну мрежу. Вера је од Лили брзо „куповала“ занат завођења, како мушкараца тако и жена, и надаље га обилато користила у свом раду. Две љубавнице често су виђане у ноћним клубовима и стриптиз баровима.
Њихови ноћни изласци претварали су се готово увек у раскалашне теревенке на којима се шампањац точио у потоцима а новац разбацивао на све стране. Неретко њих две су своја „осећања“ показивале и у јавности, па су често виђане загрљене или како се љубе. Лили је Веру обасипала крзном, накитом и козметиком, а ускоро је Вера постала често виђен и радо приман гост у кући немачког амбасадора фон Херена.

Сво време Вера је, према инструкцијама мајора Славка Радовића, прикупљене податке делила са Југословенском Службом, а Немцима, Енглезима и Французима преносила само биране податке. Наравно, све вредне информације које су прошле кроз њену обраду стизале су и до ЦК КПЈ.

Југословенска контраобавештајна служба није била баш задовољна Верином љубавном везом са Лили фон Малцзан, али је то толерисала јер су јој Верине услуге биле неопходне.

У јесен 1939. године, Веру Пешић је и званично заврбовао за рад у немачкој обавештајној служби БСД и Гестапоу, мајор Карл Лотар Краус, шеф Гестапоовог Шестог оделења са седиштем у Београду. Вера и Краус су брзо ступили и у љубавну везу, те она постаје један од најзначајнијих немачких шпијуна у Југославији.

Лепотица у затвору

Пошто је још 1940. љубавна веза Пешићеве и Крауса била очигледна, баш као и Верина отворена колаборација са Немцима, она је искључена из обавештајне мреже Југословенског ђенералштаба.
Убрзо ју је под оптужбом за шпијунажу ухапсила београдска полиција. У затвору су је сурово испитивали и тукли. На интервенцију Крауса и немачке Владе код Кнеза намесника Павла, Вера Пешић је убрзо ослобођена.

Краус је организовао Верино пребацивање у Беч, где се неко време лечила од последица тортуре у полицији, а потом похађала још неке обавештајне курсеве Абвера у Бечу и Грацу. У то време Вера Пешић је имала прилику да се упозна и са самим Адолфом Хитлером. Потом се враћа у Београд и званично ради као дописник једног немачког часописа. Наравно, наставља и своју шпијунску делатност. За рачун Немаца често путује у Истанбул, Софију и Атину где одржава везе са немачким агентима. Извештаје подноси пре свега своме љубавнику и шефу Карлу Краусу, али још увек одржава контакте и са британском службом, појединцима из контраобавештајног оделења Ђенералштаба ЈКВ и наравно са онима за које је једино искрено и срцем радила ‐ са комунистима. После капитулације Француске њене везе са њиховом обавештајном службом биле су прекинуте.

Операција „Ханибал“

Уочи II светског рата Немци су, памтећи какве су им муке задавали четници, покушали да придобију за сарадњу четничког војводу Косту Милосављевића Пећанца, хероја из Балканских ратова и I светског рата. То су и успели, управо захваљујући Вери Пешић.

Вера Пешић је у операцији под тајном шифром „Ханибал“ ступила у контакт са Пећанцем преко заједничког пријатеља Ђорђа Роша, такође хероја из Великог рата. Пећанац је у почетку одбијао сарадњу са Немцима, али су његов егоизам и похлепа, као и чињеница да је политички био скрајнут уочи рата, пресудили да прихвати преговоре са Немцима. После наговарања која су трајала годину дана, у фебруару 1941. Коста Пећанац је у пратњи Вере Пешић и Карла Крауса отпутовао у Софију. Тамо се у дворцу бугарског цара Бориса састао са рајхсмаршалом Херманом Герингом. Пристао је да се обавеже да ако Југославија ступи у рат да се његови четници неће борити против Немаца, и за то му је исплаћено 200.000 рајхсмарака.

Маршал Геринг је договор наводно прокоментарисао речима: „Чини ми се да смо овога платили више но што вреди“.

.....................
 
Свемоћни фактор „Жена“

После Мартовског пуча 1941. нови председник нове Југословенске владе, ђенерал Симовић, наредио је да се Вера Пешић као немачки шпијун, ухапси и депортује у Лебане. Ту је у друштву своје мајке дочекала почетак Априлског рата. Као свог провереног агента Немци је већ 14. априла 1941. године одводе у Београд и она почиње да ради у централи Гестапоа за Србију.

Један од најзначајнијих сарадника британске обавежтајне мреже у Југославији био је Танасије Таса Динић. Његова веза са Британцима откривена је тек 1945. када је у Салцбургу пребегао Енглезима. Ови су га, међутим, испоручили ОЗНИ, која га је убрзо стрељала. У јулу 1941. Динић је постао први заменик министра полиције у влади ђенерала Милана Недића, а у новембру 1942. постављен је за министра унутрашњих послова. Вера Пешић, можда и не знајући да је Динић британски агент, постаје његова сарадница и љубавница. Према неким тврдњама Пешићева је била и стално запослена у Динићевом министарству, а поред тога радила је и у пропагандном оделењу Гестапоа.

У октобру 1941. Верин шеф и љубавник мајор Краус повучен је из Србије. Касније се Краусу мистериозно губи сваки траг, тако да никада није могао бити изручен Југославији како би му се судило за ратне злочине. Отприлике у то време, у јесен 1941, Вера Пешић је постала љубавница немачког команданта окупиране Србије, генерала Паула Бадера, као и шефа београдске Специјалне полиције, Драгомира Драгија Јовановића. Везу са партизанима у свом родном крају, на југу Србије, одржавала је преко свог школског друга, адвоката др Миливоја Перовића. За Перовића се тврдило да је и сам неко време провео у редовима четника где му је ратовао и рођени брат. После рата др Перовић је био професор Правног факултета у Београду, а повремено је био бранилац појединим припадницима Равногорског покрета пред комунистичким судовима. Везу са четницима Вера је одржавала преко потпуковника Живојина Ђурића, који је истовремено био и окружни начелник и командант Српске државне страже у Лесковцу. Њени љубавници су постали и шеф гестапоа у Лесковцу, као и извесни Ратко Сотировић, обавештајац који је радио прво за ЈВуО, а потом за партизане, све док није пао у руке Гестапоа који га је стрељао 1943. године.

Захваљујући својим шпијунским и љубавним везама, Вера Пешић је постала свемоћни фактор у Београду, како код немачких окупаторских власти, тако и у влади ђенерала Недића. За њу се говорило да код Немаца може све учинити, и заиста је могла. Немцима и Специјалној полицији Пешићева је била један од најважнијих извора информација и саветодавац од високог ауторитета.

Господарица живота и смрти


Коста Николић је у Историји Равногорског покрета овако описао врхунац моћи и утицаја Вере Пешић: „Ова жена, способна и дрска, била је све опаснија и опаснија по интересе српског народа. Њен рад је донео многобројним Србима пропаст и смрт. Она је била не само на папиру, већ и у суштини активан комуниста. Код Немаца је служила са двоструким циљем: да заштити комунисте и партизане и да поједине антикомунисте оптужи и онемогући тиме што ће их Немци стрељати. Са четницима је одржавала везе, да би што лакше могла разбити српске националне одреде у шуми“.

У рукама Вере Пешић биле су хиљаде српских живота по разним логорима, на Бањици, Јајинцима, Старом Сајмишту и другде по Србији. Ту је до изражаја долазио њен прави комунистички задатак. Према неким тврдњама она је интервенисала да хиљаде комуниста и њихових сарадника буду пуштане из логора по налогу шефа Гестапоа, а са друге стране хиљаде националиста, припадника ЈВуО и симпатизера четника ђенерала Михаиловића послала је на вечни починак у разне логоре и масовне гробнице широм Србије. У пролеће 1943. Вера Пешић је преко својих веза издејствовала да Немци из затвора у Лесковцу пусте 120 комуниста, за које је она тврдила да су „оклеветани да су сарадници НОП‐а“. Протеста је било и од стране немачке команде у Лесковцу и од стране Српске државне страже, али су Верине везе биле и сувише јаке, а нико није смео да јој се озбиљно супсротстави и доказује своје сумње да је она заправо комунистички шпијун. Тако су на Верину интервенцију из Лесковачког затвора пуштени сви комунисти, док је на стотине симпатизера Равногорског покрета одатле депортовано у Бањички логор, где је већина стрељана.

Вера Пешић се понекад мешала и у политичке одлуке. Под њеним утицајем и по њеном захтеву, министар унутрашњих дела Танасије Динић, издао је два наређења која су имплицитно утицала на исход грађанског рата међу Србима. У мају 1941. и средином 1942. он је издао наредбу да се се са свих важнијих функција у окупираној Србији уклоне Црногорци као непоуздани и да се на њихова места доведу „чисти Срби“ и наредбу да се са свим Црногорцима у Србији има поступати као са Циганима и Јеврејима. Ђенерал Недић је оба ова наређења опозвао. Међутим Пешићкин циљ је делимично већ био постигнут. Револт међу Црногорцима због оваквог односа, као и стварање осећаја несигурности, у великој мери су утицали да се Црногрци опредељују за НОП.

Било је случајева када је Вера Немцима достављала информације о немачким официрима који су критиковали званичну политику Трећег Рајха и Фирера. Пошто су њене дојаве увек уважаване, очигледно је колики је утицај Пешићева имала код немачких окупатора.

Крвна освета

Почетком рата Вера Пешић је успела да заведе и ступи у интимну везу са начелником Крагујевачког округа Миланом Калабићем
. Потпуковник Милан Калабић (1886‐1942) био је добровољац и херој из Балканских и I светског рата. Као припадник Жандармерије Краљевине СХС Калабић је био умешан у ликвидацију браће Мијушковић у Никшићу 1924.

Мијушковићи су били припадници Зеленашког сепаратистичког покрета у Црној Гори и укључени у терористичке акције против Југословенских власти, али се њихово убиство одиграло под неразјашњеним околностима. Због тога је Калабић касније осуђен на 18 година робије, али је после 2 године рехабилитован и враћен у службу. Незадовољан тиме, један од браће Мијушковић покушао је да убије Калабића, али је овај преживео атентат. Други светски рат затекао је Милана Калабића на служби у полицији. Званично је приступио Српској државној стражи, али је обављао и обавештајне задатке за ЈВуО, у којој је његов син Никола био командант Горске гарде.

Љубавна веза са 33 године старијим Миланом Калабићем, послужила је Вери и за добијање различитих информација о ЈВуО, али пре свега да би му се осветила за смрт браће Мијушковић, који су били Верини рођаци по мајци. Изгледа да је Калабић Веру упознао под једним од њених тајних, лажних имена, највероватније као „Слободанку Бобу (или Бебу) Станишић“. То је било само једно од можда и стотину лажних имена Вере Пешић. Тако Калабић и није знао за њено право порекло и њено сродство са Мијушковићима. Вера је касније свој план о крвној освети Калабићу спровела тако што је Гестапоу открила не само његове везе са ЈВуО (у које су Немци можда и сумњали због његовог сина), већ га је и денунцирала као шпијуна британског Интелиџенс сервиса (што можда и није била истина). У сваком случају, Верина дојава коштала је живота неопрезног Калабића и Гестапо га је ликвидирао 1942. године.

На ивици смрти

И поред своје делатности за рачун комуниста, Верин рад за Гестапо опасно је пореметио њене односе са Британцима, а својим радом и за Немце и за комунисте замерила се и Равногорском покрету. Четници су дознали да је била укључена у неуспелу операцију „Дебели медвед“, у којој су Немци покушали да се докопају ђенерала Михаиловића, а Британци су уценили њену главу на 300.000 златних фунти. Претила јој је стална опасност. Више пута је избегла покушаје атентата, некада сасвим случајно, а некада због правовремене дојаве. Почела је да се креће веома опрезно, најчешће прерушена, са лажним документима и увек у пратњи обезбеђења.

У септембру 1943. Вера је ишла путем Сијаринске Бање ка Медвеђи, прерушена у мушку арбанашку ношњу. У њеној пратњи била су тројица Арнаута, припадника СС јединица. Четници су јој на једној раскрсници поставила заседу и ухапсили је. Спроведена је у Горски штаб 110 којим је командовао мајор Радослав Ђурић, међу својим саборцима тада познат под својим шифрованим именом „Каплар Мића“. Преки суд ју је осудио на смрт стрељањем „због сарадње са комунистима и шпијунаже у корист Гестапоа, злочин и издају почињену против Њ. В. Краља Петра II и Отаџбине“.

Многи су се ангажовали да преко људи који су били у контакту са ђенералом Михаиловићем издејствују ослобађање Пешићеве: генерал Бадер, Гестапо, СС, ђенерал Недић, министар Динић… Сама Вера Пешић непрестано је захтевала да насамо види мајора Ђурића. Када је пристао на састанак у четири ока, њих двоје су остали насамо читаву ноћ. Ујутро је све постало другачије. Мајор Ђурић је суспендовао пресуду преког суда, под изговором да би сведочење Вере Пешић после рата могло да допринесе разоткривању многих издајника и злочинаца.

Нема сумње да је те ноћи коју је провела насамо са мајором Ђурићем Вера искористила све своје чари не би ли спасла свој живот. Међутим, на ослобађање Вере Пешић утицала је и чињеница да се мајор Ђурић већ дуже време припремао да пребегне партизанима и вешто је саботирао сва наређења ђенерала Михаиловића.

.....................
 
Комунисти на челу четничког штаба

Сутрадан, не само да је Вера Пешић била слободна, већ је почела да спроводи свој план да у потпуности овлада мајором Ђурићем и читавим Горским штабом 110. Да би се наметнула као Ђурићева једина љубавница, ликвидирала је своју претходницу, штапску лекарку Мариолу Берђајеву, иначе омиљену међу саборцима. Издала ју је Гестапоу, који ју је на превару заробио и као Јеврејку и припадницу Равногорског покрета одмах стрељао. Вера је читав случај приказала као несретан догађај.

Мржња официра и војника у штабу коју је Вера Пешић навукла на себе убиством Берђајеве, повећавала се из дана у дан.
Неки су је сматрали немачком, неки комунистичком шпијунком, али су је у сваком случају мрзели. Вера се није одвајала од мајора Ђурића. Дању су заједно јахали и обилазили трупе и оперативни терен, а ноћу би се повлачили у своје ратно љубавно гнездо. Ђурић је све више постајао пука фигура, а прави командант Штаба 110 била је Вера Пешић. Под њеним утицајем, Ђурић је по кратком поступку смењивао и постављао команданте бригада и корпуса, што је све више повећавало револт.

Вера је од тада у штапским документима вођена као „штапски шифрант“. Мајор Ђурић ју је представљао као своју супругу, иако су многи познавали његову закониту жену, која је и сама била борац Равногорског покрета и повремено обилазила мужа у штабу.

После скоро два месеца овакве самовоље Пешићеве и Ђурића у новембру 1943. реагује и ђенерал Михаиловић. У својој депеши он опомиње Ђурића да „среди“ стање и да удаљи Пешићеву из штаба. Такође, Михаиловић га обавештава и да су Британци нарочито незадовољни уважавањем Пешићеве и да су изразили заинтересованост да је лично саслушају као осведоченог агента Гестапоа.

Ђурић је коначно попустио притисцима и Веру Пешић удаљио из штаба. Она у наредних 7 месеци за Ђурићев рачун обавља различите обавештајне задатке на територији Косова и Метохије.

Повратак Вере Пешић у Ђурићев штаб, на пролеће 1944, поново је пробудио незадовољство официрског кора. У то време Ђурић је већ увелико био спреман да се са Пешићевом и делом људства прикључи партизанима. Према неким изворима он је од почетка рата био Титов Тројански коњ у Равногорским редовима. Готово четири године је обавештавао Тита о свим плановима и делатностима Михаиловићевих четника и саботирао равногорске ратне напоре на југу Србије.

Расплет пред стрељачким стројем

Део незадовољних официра и војника под Ђурићевом командом напустио је штаб и прикључио се јединицама на Равној гори и околини, одмах преневши извештај о скандалозно лошој ситуацији у Штабу.
Једна група завереника из Гњиланске четничке бригаде одлучили су почетком маја 1944. да извршиепуч и уклоне Веру Пешић и мајора Ђурића. Нажалост, већина је откривена и похапшена. Међутим, друга група успешно је извршила преврат.

Према једној верзији догађаја четници су приликом преврата у штабу заробили Ђурића, Веру Пешић и њену мајку Анђу. Веру и Анђу су наводно одмах стрељали 18. маја 1944, док је мајор Ђурић успео да побегне из заточеништва 9 дана касније (27. маја) и да се прикључи партизанима.

Друга верзија вели да су осим мајора Ђурића из заточеништва успеле да побегну и Вера и њена мајка, али да су ухваћене, неколико дана касније, надомак своје куће у Сијаринској бањи.

Трећа прича тврди да је, у току обрачуна између побуњених официра и Ђурићевих људи, Вера успела да омогући мајору Ђурићу и великом делу његових присталица да заједно пребегну партизанима. Ђурић и његови људи прикључили су се НОП‐у, а Вера је наставила са својим шпијунским активностима у корист Гестапоа и комуниста. Неколико месеци касније, у јесен 1944, једна четничка патрола под командом потпоручника Петра Јанковића на путу у околини Медвеђе заробила је две српкиње прерушене у муслиманску женску одећу. Према сведочењу Милке Баковић‐Радосављевић, чувене Милке Равногорке, четници из те патроле били су они исти које је Ђурић на превару са собом превео партизаним, али су одатле убрзо успели да побегну. Утврдило се да су заробљене жене заправо Анђа и Вера Пешић. Истог дана, недалеко од места где су заробљене, Јанковић их је стрељао.

Анђа Пешић је наводно пред стрељачким стројем молила милост за своју кћи и нудила свој живот у замену за њен. Вера, свесна да је крај близу, само је замолила војнике да јој не пуцају у лице. Желела је да сачува свој очаравајући изглед и у самртном часу. Услишили су јој молбу. Пуцали су им у груди. На онај свет Вера Пешић је отишла нетакнуте лепоте, лепоте којом је усрећила многе мушкарце и многе жене, али лепоте која је на стотине, можда и хиљаде српских родољуба одвела у смрт. Било јој је тада само 25 година.

Епилог

Потпоручник Јанковић никада није успео да подигне обећану британску награду од 300.000 златних фунти за ликвидацију Вере Пешић. Погинуо је годину дана касније, негде у Босни, у борби против јединица НОВЈ.

Радослав Ђурић је по преласку у партизане постао командант дивизије. Учествовао је у борбама са четницима и љотићевцима на југу Србије. Потом је постављен за помоћника начелника Главног Штаба за Србију и првог заменика генерала Коче Поповића. Након Краљевог говора од 9. септембра, Ђурић је био задужен за превоћење дела четника у састав НОВЈ. Из рата је изашао са чином пуковника Југословенске Армије. После рата, обављао је разне дужности у ЈНА. Сведочио је на суђењу против Драже Михаиловића 1946. Пензионисан је 1948. године. Потом се повукао из јавног живота и живео свом стану у Београду, где је и умро 1980. године. Објавио је књигу својих сећања из рата.

Потпоручника Јанковића, пуковника Ђурића историја је готово заборавила. Заборављена је и Вера Пешић. Од њене „смртоносне” лепоте остала је сачувана само једна једина фотографија.

Аутори: Никола Гиљен и Јелена Мандић
 

Back
Top