Quantcast
  • Dragi prijatelji, od sada mozete da primate obavestenja na svojim uredjajima o novostima (push notifikacije). Kliknite ovde za uputstvo.
  • Od sada mozete i na forumu da koristite emodzije. Kliknite ovde za uputstvo.
  • Blog je internet dnevnik u kome autor iznosi svoja razmišljanja na neku temu. Molimo vas da se pridržavate Pravilnika Bloga.

Африка ( Први део).

Sanovnik

Buduća legenda
Poruka
33.404
Пролог

Био је одличан студент и врхунски спортиста. На учење га је терала стална слика његове породице, која му је пред очима играла увек кад се засити и умори, подсећајући га ће једног дана сестра, можда, престати да лепи комадиће неколико истрошених сапуна, у један велики и разнобојни, а пре него што изађе, црта креоном једну заводљиву линију од чарапа, које нема, на листовима. Да ће мајка престати да носи Ц кесу уместо ташне. Tаква, са фризуром званом, " Одустала сам од живота", слала му је свакодневно лековите мисли, што је знао и без речи. Редовно су обилазили његову тетку, мамину сестру, у душевној болници, коју је нехотице, кажу, уништио неки нежни и романтични боксер у младости.

Кизу сз звали " Лепи", не без разлога.

Складно грађен, природно елегантан и грациозан, одавао је утисак младе и здраве животиње. Кретао се исувише лако за овај свет, као да не познаје гравитацију и да нема никаву тежину. Умесно се облачио, према својој фигури и својој природи, па се стална оскудица на њему није видела, као што се никада не види на умним људима, јер такви природно имају стила.

Имао је лице, какво обично имају дечаци са пуно тетака и старијих сестара, које је било у благом нескладу са спортским, чврстим телом. Студенткиње су читале Превера, Бодлера и Антића због њега, а девојке из комшилука су испијале сирће после ручка, да остану витке, па су се с вечери шминкале нападно и пажљиво, а онда ишле у шетњу, не би ли га случајно среле. За њим се уздисало, а он, онако леп, као јелен на снегу, насмејан и ведар, давао се и трошио немилице, у свакој прилици и без много бирања. Није му сметало кад нека од цура из комшилука офарба зубе кармином и кад изгледа као да је појела бојице. Једино га је бринуло кад по нека девојка почне да му прети да ће попити шаку таблета због њега.

Батаљони девојака су се мотали око њега. Неке су само уздисале, а неке предузимале акцију.

Запао је за око локалној отровници, као што је свим цурама у око упадао. У почетку му је било чудно што се смеје на погрешним местима. Али није обраћао пажњу превише на то, јер га је и сувише очаравала ружичаста тама из долине њених груди, узани струк, здрава задњица и дорски стубови њених ногу.

Лето је бљештало у целом подунављу, ритови су испаравали, а ноћи су доносиле чаролију, варљиви утисак слободе и лагано освежење.

Донeла је на ципелама прашину из прошлог живота, у облику тупавог силаџије и револвераша из другог дела града, с којим је била раније. А такви су били део духа времна.

Једне ноћи, пресрели су га њих тројица, све гаднији од ганијег. Повадили су пиштоље и притерали га уз зид зграде. Брз, вешт и без страха, отео је пиштољ најближем и распалио по њима. Гадно их је израњавио. Главног најгоре, сломивши му кичму.

Исте ноћи, другари су га одвезли у Бар. Следеће ноћи, брзим шверцерским чамцем у Бари, па одатле, разрађеном рутом у Африку, жуту, црну и врелу. За увек, чинило се. Данима је путовао на разне начине према унутрашњости. Почели су да се исплаћуј стари дугови међу његовим другарима, да се склапају договори, да се враћају услуге, што је њему било невидљиво, па је на крају, стигавши на одредиште, добио одлично плаћен посао водича на сафари. Због не-разликвања боја на људима, стекао је лако пријатеље. Новац није имао на шта да троши, а локални људи му нису били право друштво.

Црне жене су му досадиле после неколико месеци.

А онда се окренуо иза себе и почео да жали горко. Због тога, што није пустио да га изударају и понизе, па да настави мирно. Што није урадио било шта уместо онога што јесте.

Кинин му се згадио већ после четврте маларије. Гацао је по снегу, кроз магле у својој меланхоличној машти и сањао све своје, док му се тело засејавало по десети пут безименим паразитима из мрачних афричких вода, жуте земље и врелог ваздуха.

Све његове стазе, престале су да цветају. Сви слатки сокови су попијени на шкртој сасушеној земљи, или су испарили на огромном афричком сунцу. Гледао је из дубоког спокоја кампа, у равницу пред собом, широм које се непрекидно пасло у хиљадама, или клало у стотинама. А све што је тамо трачало, гмизали, летело, пузало, или је пасло, или је клало за опстанак. Брзо је научио правила живота и смрти под туђим небом. Онако млад, здрав,снажан и леп, привлачио је на себе пажњу туриста, а туристкиња нарочито, па се ту тешио с времена на време. Године су пролазиле, а он је сахрањивао наде.

У камповима под ведрим небом, на ободу националног парка, сломљен послом, успевао је да спава мирно. Када је долазио у мале афричке градиће и прескачући поточиће каналиазције који су истицали из ниских кућа и испаравали на врелини, сећао се Дунава и ритксих магли, које су се с јесени дизале на левој обали, око насеља у ком је живео. Сада му је и магла била драга и материнска. Живот је био негде другде, значајан и величанствен, док је он таворио на контитнету огромног месца, још већег сунца и црне деце са великим стомацима.

Механички, прецизно, безбедно, одрађивао је свој посао. Једино што више одавно не размишља. Мисли су му као јато врабаца које се на моменат окупи, па се одмах затим разлети у свим правацима. Мрк, празних очију, без осмеха, дубоко над собом сажаљен, несрећан, сам и горак. Новац је слао у Србију породици, а тамо и онако није имао на шта да га троши.

Одморе је проводио у великим градовима Европе у којима се више умарао, него што се одмарао.

Чинило му се да је заустављен и заробљен за увек.

Међутим, онда се десило, да у задњој туристичкој групи, која је пристигла у камп, на ободу националног парка, задњој у тој сезони, стигне једна породица из Италије. Италијанка касних двадесетих, или раних тридесетих година, довела је своје родитеље на сафари.

... Није могао да је не види, јер је била као цвет мака у сред поља жита, или, као Љиљан у купусу. Имала је неодређен тен. Изгледала је сасвим другачије под сенком дрвета и на сунцу. Очи су јој добијале посебну дубину, под ободом малог шеширића. Била је тамни љиљан, који затвара очи кад запева увече поред велике ватре, коју су црни пратиоци и туристички радници ложили сваке вечери, а око које су сваке вечери сви певали.

Видела је како увек неупадљиво намешта њеног оца, на оне позиције у џипу, које су најудобније за старијег човека. Чула је како се уљудно удвара њеној мајци, измишљајући до тад нечувене комплименте, и рецитујући их лежерно. Њен вереник, витки плавокоси Лангобард, који је остао у Фиренци, почео је да бледи на белом афричком сунцу, истог часа, кад се Зоран први пут на њу насмешио широко и дечачки.

Одмах су се препознали, као пар који има исту, мало повишену температуру срца. Врло брзо, саопштила је својим родитељима да она остаје.....( Крај првог дела)
 
Poslednja izmena:
Top