Афирмативна парадигма

[Родитељ Три]

Гледам неког типа на јутјубу, који очигледно само преноси схватања неког другог,
и каже: „Добро је добро.. али је и зло добро! - јер је корисно! (погађате: за „прогрес“).


Афирмативна парадигма егзистенције је Добро.
Његова негација је Зло.

Афирмативна парадигма економије је Корист.
Његова негација је Бескорисност.

Афирмативна парадигма политике је Правда.
Његова негација је Неправда.

Афирмативна парадигма комуникације је Истина.
Његова негација је Лаж.

Афирмативна парадигма осећајности је Угодност.
Његова негација је Бол.

И тако даље..


Није свака супротност афирмативна парадигма, на пример: лево и десно итд..

Афирмативна парадигма је само она која има парадигму времена у себи, зато се и зове афирмативна парадигма.
Време је живот, живот је време.

Афирмативна парадигма има у себи парадигму времена јер представља фундамент перцепције.

Афирмативна парадигма је квалитативна страна субјекта, праслика(архетип), модел перцепције итд..

Афирмативна парадигма је идеал.

 

[Родитељ Три]

Узмимо политику за пример.

Политика је сусрет две воље (односно различитих воља).
То је дефиниција политике.

Афирмативна парадигма политике је Правда.
Идеал политике је Правда.

Дакле идеал односа различитих воља је Правда.

Правда је фундамент Вођства – политичке перцепције.

Уочавање Правде је архетипско, оно је урођено људима,
као афирмативна парадигма односа различитих воља,
дакле као афирмативна парадигма политике.

 

[Родитељ Три]

Афирмативна парадигма економије је Корисност.
Његова негација је Бескорисност.
Корисност је идеал економије.
Корисност је фундамент Тражње – економске перцепције.

 

[Родитељ Три]

Афирмативна парадигма комуникације је Истина.
Њена негација је Лаж.
Истина је идеал комуникације.
Истина је фундамент комуникационе перцепције.

(Занимљиво је поимање Истине у философији.
Говор је објективизација мисли у функцији од дељења(комуникације).
То је дефиниција говора.
Ми мислимо и у појмовима, јер постоји повратни ефекат говора на мисли.
У питању је комуникација са самим собом.
Зато је Истина добила чак и посебну област у философији,
а заправо је Истина парадигма комуникације, афирмативна парадигма комуникације.
Та окултизација појма Истине у философији се десила јер комуникација подразумева и комуникацију са самим собом.
Други разлог окултизације појма Истине у философији је због тога што (да парафразирам Ничеа) философи желе моћ.)

 

[Родитељ Три]

Афирмативна парадигма осећајности је Угодност.
Њена негација је Бол.
Идеал (примитивне) осећајности је Угодност(угодан осећај).
Угодност је фундамент осећајне перцепције.
(ова последња реченица отвара занимљива питања – да ли је угодност основно стање живљења, или је то ни-угодан-ни-неугодан осећај?)

 

[Родитељ Три]

Афирмативна парадигма поимања је Смисао.
Његова негација је Апсурд(бесмислица).

Поимање је умна перцепција.
Смисао је фундамент умне перцепције.

(Перцепција је финалистичка, акција је каузална.
Апсурд је каузалност која нема финализам,
дакле одсуство, немогућност, умне перцепције.
Проблем су направили реалисти који замишљају објекат мимо субјекта.
То даље прави конфузије у главама људи, као што је конфузија у главама оних Француза који су афирмисали Апсурд као нешто по себи.
Апсурд је негативна страна афирмативне парадигме поимања.
И ништа више.)

 

[Родитељ Три]

Добро је афримативна парадигма егзистенције(постојања).
Његова негација је Зло.
Идеал постојања(егзистенције) је Добро.
Добро је фундамент перцепције егзистенције.


Дакле, Зло није Добро.

 

[Samsonight]

Malo zla u dobru nije dobro.
Malo dobrog u zlu je dobro.
Zlo je dobro ako se u odnosu na njega dobro raspoznaje.
Da li se zlo i dobro potiru, kao i svi ostali plastični primeri te afirmativne paradigme, ili postoje zajedno?
Oni postoje u svetu ljudi koji se bave razmatranjem sa tog i takvih gledišta, ali sve to je nedostupno onima koji deluju po potrebi, a ne po tome što se ovde zove fundamentom;
Po potrebi, nekome je laž dobra, a istina vredna svakog prezira. Ako neko voli makar i jednu laž, da li voli i zlo?
Hm...
Hvala na ovoj izuzetno inspirativnoj temi!

 

[Steinadler]

Узмимо политику за пример.

Политика је сусрет две воље (односно различитих воља).
То је дефиниција политике.

Афирмативна парадигма политике је Правда.
Идеал политике је Правда.

Дакле идеал односа различитих воља је Правда.

Правда је фундамент Вођства – политичке перцепције.

Уочавање Правде је архетипско, оно је урођено људима,
као афирмативна парадигма односа различитих воља,
дакле као афирмативна парадигма политике.

Da li može za politiku da bude paradigma interes?
A za sudstvo pravda?
Interes je interes, dok je pravda vrlo relativna kako za koga, ali ne i drastično različita u pogledu pojedinaca.

 

[Metronomy]

Afirmativna paradigma je celofan koji sakriva interes i ostavlja politici da je resava iz ovoga sledi publici celofan politici i filozofiji interes. "filozofsko razumevanje pojmova" je celofan koji omogucava politicarima da ga koriste u svakoj prilici kada treba da sakriju interes od ociju javnosti radi lakse manipulacije tom javnosti. Deo kolaca u celofanu svakako uzima i novinarstvo i pravosudje svojom podrskom u odrzavanju celofana.
Tacnije, filozofija nije nista nego pravljenje celofana na kome politicari napisu potrebnu poruku, a onda im novinarstvo svedoci pred sudom da se umotani interes mora unistiti u cilju dobra zajednice, znaci u celofanu je uvek zlo koga se treba resiti sto je, nevoljni zadatak dvolicne politike, pa i to da je politika susret dve volje je celofan na kome pise po volji "patriotizam" "platni bilans" " muke po Mateju" i ostali pojmovi za skretanje paznje javnosti preko medija tj. novinarstva kome se ne sudi za lazno predstavljanje i prisvajanje tudje imovine i doprinosa i podele medju ucesnicima umotavanja u celofan.

 

[Metronomy]

Kada se otkrije greska u filozofskom razmisljanju ili otkrije sta je u celofanu, menja se filozofski pravac i uvodi novi trik verbalnog, retorickog celofana koji zatim ponovo politicari arce dok se ne otkrije trik. Tako filozofija napreduje sa civilizacijskim osecajem, izmisljajuci trikove za umotavanje interesa i pomazuci politicarima, korisnicima trikova tacnije celofana za razumno objasnjenje laznih prica. Za "greske" niko ne odgovara, jer su one deo moralne osude, ali ne i ljudske osude i kaznenog zakona, jer zavise od ljudske svesti i civilizacijskog dostignuca, a oslanjaju se na religijske osnove i zakletve nadljudskom sudiji.