Адем Халиловић - Ја сам ухапсио Дражу

[Eric Draven]

Pa, zove se jedan poznati bandit, svirepi zločinac, koji je i dobio šta je zaslužio.

Zaboravio svog "heroja"!

 

[Sue Me]

da nije bilo toga na kojeg ja mislim, ti ne bi bila ziva... i ne samo ti

Onda očigledno nismo mislili na istoga

 

[Lionheart]

Зар је толико битно ко га је ухапсио!?
Важније је ко га је осудио на смрт и стрељао, а то су искључиво Срби!
Цео случај са Дражом је једино српска срамота, српских полтрона и српске фукаре..
И дан данас опет неки "Срби" ометају проналажење гроба и задовољење правде, иако су сви свесни да су принципи за које се борио равногорски покрет тријумфовали.
Ако је тамо неки чича из Високог тек сад проговорио у деветој деценији живота не треба да чуди, тамо и пирамиде ничу

 

[Koča]

smejurija od price....Kalabic vise nije samo izdajnik vec je i malouman...lol...cuj ''nalepili brade''....

jos jedna od mnogih opstrukcija istine...ometanje komisije za pronalazenje groba Draze Mihailovica, i svega sto to podrazumeva...komunjare ne miruju ni danas, posle toliko godina, pa to ti je...ali svesni su da dolazi kraj njihovim visedecenijskim lazima...

Kalabic nije izdao Drazu, to je priznao i komunisticki general, Djoko Jovanic u svom intervjuu za NIN, 2000.godine, koji je rekao da se tom pricom trebao iskompromitovati citav Ravnogorski pokret....

Imali smo prilike da vidimo i kako su to komunisti radili...izgleda mi je taj post obrisan...

 

[Koča]

zasto je neko obrisao post, ne znam, niti sam obavesten....al valjda je jasno....

BITKA ZA KALABIĆA

Sada se cela istorija Drugog svetskog rata svodi na pitanje Dražinog komandanta Gorske garde

Umesto da traži ekshumaciju u Lisičjem potoku, Državna komisija za otkrivanje Dražinog groba nastoji da po svaku cenu potvrdi komunističku propagandu o četnicima kao o poslednjem ološu. Za konačan udarac na Dražu i njegovu vojsku, kao i nekada, u stara i za njih dobra vremena - koriste lik komandanta Gorske kraljeve garde, potpukovnika Nikole Kalabića. Kažu da je on pogazio veru za večeru, da je pisao ponižavajuća pisma šefovima Ozne Slobodanu Peneziću Krcunu i Aleksandru Rankoviću, sve citirajući Lenjina i hvaleći J. B. Tita. Da je komuniste odveo do Draže, koji ništa nije posumnjao. A da su mu oni, kao časni i plemeniti ljudi, zauzvrat oprostili njegov bedni život. Ali da je on previše pio i pričao, pa je zato ipak dobio što je i zaslužio.
Kada je takvog karaktera komandant Garde, i kada je takva naivčina komandant cele vojske, podrazumeva se kakvi su ostali četnici. S druge strane, Penezić i Ranković, i komunisti uopšte, i dalje se prikazuju kao mudriji, hrabriji, veštiji...
Vest da je ''potvrđena pretpostavka o izdaji Kalabića'', najpre je saopštio član Komisije dr Bojan Dimitirijević u ''Novostima'' od 7. jula 2009. godine, dodajući: ''Pravim istoričarima se i dalje malo veruje, jer su oni ranije bili partijski istoričari. Otkrivanje dokumenata o Kalabićevoj izdaji do sada je najznačajniji rezultat Komisije za pronalazak groba generala Draže Mihailovića.''
Novootkrivena dokumenta su pomenuta pisma Peneziću i Rankoviću, a u arhivi Bezbednosno-informativne agencije (BIA) pronađeno je i ''nekoliko fotografija Kalabića sa ljudima koji su uhvatili Dražu''.
Dokumenta i fotografije objavljeni su tek polovinom septembra. Tim povodom, za ''Politiku'' od 18. septembra, Dimitrijević je izjavio:
''Državnoj komisiji mora da se veruje. Lično sam video fotografije, one neće biti upoređivane sa drugom istorijskom građom. Apsolutno tvrdim da su autentične u smislu ljudi koji se na njima nalaze, njihovog izgleda… Mislim da su osporavanja u vezi sa fotografijama krajnje neozbiljna. Državna komisija treba da ima autoritet i mi svojim naučnim i drugim znanjima stojimo iza njega''.

MIŠIĆ I ''JAPAN''

Kakav je taj autoritet, i kakva su ta znanja, proverićemo podsećajući na predistoriju priče.
Prvu verziju o zarobljavanju đenerala Draže uz pomoć Kalabića komunisti su objavili u feljtonu ''Politike'' leta 1962. godine. Pisali su je odabrani novinari, kojima su diktirali lično Slobodan Penezić i još nekoliko ''učesnika akcije''. Do Kalabića su navodno došli ujesen 1945. godine u oblasti Valjeva. Ubacili su jednog svog čoveka među četnike, a ovaj je sa sobom poveo ''Amerikanca'', koji bi im omogućio bekstvo iz zemlje. Kalabić je u sve to poverovao i odmah sa njima pošao u Beograd - sa dugom bradom, u džipu koji niko usput nije video ni zaustavio. To se navodno desilo 30. novembra 1945. godine. Iste večeri su, kažu, uhapsili Kalabića, a on već 19. i 20. decembra piše opširno pismo komunistima, u kome pristaje na saradnju. Radi provere, oni traže da im najpre preda svoje pratioce. Kalabić pristaje. Onaj ubačeni agent i ''Amerikanac'' ponovo odlaze u okolinu Valjeva, pa se tako počev od 26. decembra 1945. namamljuju i u Beogradu hapse Marko Kotarac, Živorad Mišić, Miroslav Timotijević ''Japan'' i drugi Kalabićevi ljudi.
Već januara 1946. Kalabić dvanaestorici oficira Ozne drži kurs iz četničkog obrazovanja i vaspitanja. U ''Politici'' je pisalo da je ovima taj kurs ''teže padao nego ijedan koji su u životu odslušali i završili''. Oni su bili oličenje dobrote, a Kalabić je, ''da bi im pokazao kako pravi četnik treba da se drži pred narodom, ustajao i psovao oca, majku, dete, pretio klanjem i streljanjem, brecao se i izdirao''.

DOKUMENTA PROTIV KOMISIJE

Još dok je feljton objavljivan, komunisti su shvatili da ova njihova verzija ne može opstati. Marko Kotarac je krajem 1945. uhvaćen u svojoj zemunici kao bolesnik od tuberkuloze. Živorad Mišić i Miroslav Timotijević zarobljeni su 19. decembra 1945. na tavanu kafane Timotijevićeve tektke u centru Valjeva, u Karađorđevoj ulici. Čak je i jedan od valjevskih oznaša, Borisav Vujić, u lokalnom oistu ''Napred'' demantovao pisanje ''Politike''. ''Što se u nekim feljtonima i knjigama prikazuje da su Mišić i Timotijević uhvaćeni na prevaru u nekom selu u okolini Valjeva i oterani u Beograd, gde su razoružani, to nije istina. Celo Valjevo zna da su oni uhvaćeni 19. decembra 1945. godine u centru Valjeva'', pisao je Vujić.
Zaista, pošto se stišala pucnjava, masa naroda je izašla iz kuća i videla kako se ova dva četnika sprovode do zatvora.
Borka Kalabić, Nikolina supruga, poslednju poruku od muža primila je 22. decembra 1945.
A 11. brigada 4. krajiške divizije gonila je Kalabića i njegova dva pratioca 12. decembra 1945. u valjevskim selima Jasenice, Grabovica i Suvodanje. Komunisti su znali da su Kalabić i dvojica četnika imali automate, 4-5 bombi i oko 500 metaka. A ovaj dokument je pronašao i u svojoj knjizi ''Valjevski ravnogorci'' objavio upravo član Komisije, dr Bojan Dimitrijević. Pronašao je i niz drugih dokumenata, iz kojih se vidi da se cela grupa koju je navodno Kalabić na prevaru pozvao u Beograd, nalazila u oblasti Valjeva do kraja decembra 1945, ''do kada su raspoloživa dokumenta u arhivama''.

NOVA VERZIJA

Ispravku prve verzije komunisti su smišljali čak devet godina. Najzad, 1971. godine, pojavila se knjiga ''Velika igra sa Dražom Mihailovićem'' Ljube Popovića.
U predgovoru, za verziju iz 1962. godine rečeno je da predstavlja ''totalna odstupanja od datuma, mesta i aktera radnje''. Krivica za to svaljena je na novinare. Za Ljubu Popovića, koji je najavljen kao jedan od 12 učesnika akcije, i to najvažniji - onaj koji je sa ''Amerikancem'' ubačen u četničke redove - kaže se da u ovoj knjizi ''daje neposrednu i potpunu istinu, oslobađajući nas svih sumnji i neizvesnosti o pravom toku i realizaciji akcije''.
Popović to čini na dva načina. Prvo, objavljivanjem faksimila pet pisama. Dva je napisao Kalabić, a jedno poručnik Milić Bošković, ali, ona nemaju veze sa akcijom. Autentičnost akcije potkrepljuju samo dva preostala Boškovićeva pisma. Međutim, na sva tri objavljena Boškovićeva pisma rukopis je različit i to su videli i sami komunisti. Ljubo Popović piše da mu je razliku potvrdio i veštak. Zatim kaže da je ''uprkos nalazu (veštaka) bio sklon da veruje da je to isti rukopis, ili da je Bošković diktirao''.
Drugim rečima, falsifikator nikako nije uspevao da ''pogodi'' rukopis Milića Boškovića, pa komunistima nije ostalo ništa drugo, do da se posluže ovim nesuvislim objašnjenjem. I ne samo to. Falsifikator i njegovi saradnici nisu pažljivo gledali ni šta treba falsifikovati. Tako je pismo Milića Boškovića, koje je 1962. samo citirano, potpisano ovako: ''Vaš brat i prijatelj 81''. Isto pismo, koje se 1971. daje kao faksimil, potpisano je ovako: ''Vaš brat i prijatelj, poručnik M. Bošković''.
Drugi način ''oslobađanja od svih sumnji'' sastojao se u priznavanju činjenice da su Mišić i Timotijević zarobljeni u centru Valjeva, a ne uz pomoć Kalabića u Beogradu. Autor to ponavlja više puta, ali ponovo pravi neverovatnu grešku. Naime, Popović piše da je za njihovo zarobljavanje saznao 11. decembra 1945, prilikom jednog odlaska među Kalabićeve četnike u oblasti Valjeva. Sutradan, 12. decembra, Milić Bošković je predao Ljubi Popoviću pismo za Kalabića, u kome pored ostalog stoji:
''Usled jakih potera, Mišić nije mogao da uhvati vezu sa nama i bio je primoran da se skloni baš u Valjevo sa ranjenim 'Japanom'. Tamo ih je neko izdao. Pohvatana su obojica. Sada su u zatvoru valjevske Ozne... Vaša gospođa je u zatvoru''.
Mišić i Timotijević su, u stvarnosti, zarobljeni 19. decembra, dok je Borka uhapšena 22. decembra, par časova pošto je primila poslednju poruku od Nikole. Sem navedenih, ovo je još jedan dokaz da su dva pisma Milića Boškovića falsifikovana.
Kako je moguće da su komunistima promakle ovako diletantske grešeke? Jedno od objašnjenja može biti činjenica da je autor knjige, Ljubo Popović, što je bio pseudonim za Milovana Pejanovića, u ovo doba bio poznat po aferama i alkoholizmu. Bio je visoki funkcioner Bokserskog saveza Jugoslavije. Objašnjenje je i u samoj prirodi komunističke policije Ozne, odnosno Udbe, koju su sirovi nastup, torture i državni terorizam, karakterisali neuporedivo više nego vešte i dobro osmišljene akcije.

 

[Koča]

''JA NE ZNAM KO JE KALABIĆ''

Treću verziju o zarobljavanju Draže uz pomoć Kalabića čini TV serija ''Poslednji čin'' iz 1981. godine, u kojoj je Ljubu Popovića tumačio Dragan Nikolić ''Prle'', zatim knjiga Boška Matića ''Krcun'' iz 1983. i niz intervjua ''učesnika akcija''. Treća verzija je kombinacija prve dve. Tako, u TV seriji Timotijevića zarobljavaju uz pomoć Kalabića, u Beogradu, ali ne u društvu Mišića, već Luneta (koji je inače poginuo 1943. u borbi protiv Nemaca u Stragarima). ''Učesnicima'' se dopala uloga heroja, pa su dodavali šta se ko setio. Kao i ranije, to je bilo diletantski.
Tako je jedan od njih, Đorđe Nešić, pričao da je Kalabić učestvovao u ''četničkom pokolju muslimana 1942'', u Foči, i čak da mu je pevao neku pesmu koju je tada čuo u tom mestu. Iskaz je dao u knjizi čiji naslov govori sve: ''Beskonačni Tito''.
Slobodan Krstić ''Uča'', pak, nije mogao ni da se seti imena svih 12 ''učesnika akcije'' (''Ilustrovana politika'', 11. novembar 1991).
Jedina novost u ovoj trećoj verziji je objavljivanje slike lažnog Kalabića sa dvanaestoricom ''učesnika akcija''. U knjizi ''Krcun'' to je jedina nejasna slika - svakako zbog toga da se ne uoči prevara. Sada, septembra 2009, objavljene su još dve slike iz te serije, tako da je razlika očigledna: pravi Kalabić je bio stariji desetak godina, imao je veću glavu i šire lice, manji a širi nos, tanje usne, izražene jabučice, ređu kosu iznad ušiju (jer je bio proćelav), ''tvrđi'' izraz lica, gušću bradu, a komunistima, takođe, nije bilo moguće da imitiraju njegove jedinstvene oči i obrve. Takođe, lažni Kalabić ima drugačije uši.

1. Kalabić 1935. godine
2. Lažni Kalabić 1946. godine. Izgleda mlađe nego pravi Kalabić 1935.
3. Pravi Kalabić 1943. Ova fotografija poslužila je kao model za glumca
4. Pravi Kalabić 1944. godine

Kalabić je bio visok čovek, dok je lažni Kalabić neznatno viši od oznaša Radenka Mandića (na slici ispod, četvrti s leva), koji je bio izrazito niskog rasta. Još jedan u nizu diletantskih propusta je što se 12 oznaša sa lažnim Kalabićem slikalo noseći svoje lično naoružanje, pa tako i tri sovjetska automata ''dobošara''.

Od dvanaestorice oznaša sa fotografije danas je živ još jedino potporučnik Mile Bulajić. Ovo je citat iz ''Blica'' od 19. septembra 2009:
''Na pitanje da li je Kalabić bio uhapšen i da li ih je on doveo do Draže odgovara i da li se slikao sa njim:
- Ja ne znam ko je Kalabić. Da li je to Kalabić ili neko lažan, ne znam. Nikada ga pre (p. a. izbegava da kaže pre slikanja) nisam video...
Na pitanje da li je Kalabić bio taj koji ih je podučavao kako da se ponašaju preobučeni u četnike, tvrdo odgovara:
- Niko nas nije obučavao! Ne znam ko je taj Kalabić!''
Drugim rečima, Bulajićeva izjava potvrđuje da su se njih dvanaestorica okupili samo radi slikanja sa glumcem koji je imitirao Kalabića. To objašnjava i zašto Krstić nije mogao da se seti imena svih kolega, kojima je navodno Kalabić danima držao ''četnički kurs'' i koje je potom odveo do Draže.
Podsetimo i da je jedan od najbližih saradnika J. B. Tita, general Đoko Jovanić, pred smrt rekao da je priča o Kalabićevoj izdaji izmišljena. ''Htjelo se da se time četnički pokret u potpunosti diskredituje'', izjavio je Jovanić (NIN, 5. oktobar 2000).

FAKSIMILI PISAMA

Ovom prilikom, septembra 2009, prvi put su objavljeni faksimili pisama koja je navodno Kalabić pisao komunističkim vođama iz zatvora, 19. decembra 1945. i kasnije. ''Kalabićeva pisma govore o njegovoj evidentnoj ulozi u hvatanju Draže Mihailovića koja je često bila osporavana'', izjavio je dr Bojan Dimitrijević za ''Politiku'' od 17. septembra. Sudskom veštaku, grafologu Jovanu Krstiću, novinari su istog dana pokazali dva ''Kalabićeva pisma'': ono od 19. decembra 1945, kao i jedno iz aprila 1946. godine. ''Kalabić je napisao oba pisma'', stajalo je u naslovu članka u ''Blicu'' od 18. septembra, uz sledeću izjavu grafologa: ''Isti čovek je pisac oba pisma - isti je rukopis na onom iz decembra 1945. i aprila 1946. godine. To se posebno vidi po dijakritičkim znakovima. Neka slova su zajedno pisana na originalan način, kao na primer 'pr'.''
Međutim, grafologu nije objašnjeno da su oba pisma falsifikati. Sa njima je trebalo porediti Kalabićevo pismo Draži od 22. novembra 1945. To je poslednje originalno Kalabićevo pismo za koje se zna, a nastalo je nepunih mesec dana pre prvog falsifikata. Razlika između originalnog pisma i falsifikovanih pisama je očigledna.

Datum na Kalabićevom pismu od 22. novembra 1945.

Datum na falsifikatu od 19. decembra 1945: svaka brojka napisana je drugačije, a takođe i slovo ''g''.

Nekoliko redova iz originalnog Kalabićevog pisma od 22. novembra 1945. U rečima ''sreća'' i ''Srbinu'' slova ''sr'' napisana su kao jedno slovo

Nekoliko redova iz pisma od 19. decembra 1945, za koje Udba tvrdi da je Kalabićevo.
U reči ''Srbiji'' slova ''sr'' napisana su odvojeno.
U rečima ''Ravna Gora'' svako slovo je drugačije u poređenju sa rečima ''Ravne Gore'' u pismu od 22. novembra 1945.
Kalabić je stavljao tačku na malo ''j'', a to ovde nije slučaj, itd.

U istom broju ''Blica'' grafolog je poredio i Kalabićev potpis iz 1932. godine sa potpisima na dva falsifikovana pisma. Ko zna kako - zaključio je da su potpisi isti.

Originalni Kalabićev potpis

falsifikovani Potpis na pismu od 19. decembra 1945.


VERUJU UDBI, NE VERUJU SVEŠTENIKU

Za nas je, naravno, ovo samo teoretska rasprava, jer znamo da je Kalabić poginuo sredinom januara 1946. godine, u Gradačkoj klisuri, kod ulaza u Degurićku pećinu. Tu borbu sa Oznom preživela su tri četnika: Boža Božanović, Veljko Kostović i major Milan Stojanović. Božanović i Kostović potom su se godinama krili na Kopaoniku sa Mihailom Danilovićem, kome su u detalje ispričali kada i gde je poginuo Kalabić. Danilović je danas sveštenik u penziji, živi u Gornjem Milanovcu. Major Stojanović je već iste 1946. godine dospeo u Italiju i detalje je među ostalima saopštio kapetanu Radomiru Petroviću Kentu (a Kent potpisniku ovih redaka, kao u Danilović). Kasnije, 4. oktobra 1969, na banketu Srpskog izdavačko-kulturnog društva ''Njegoš'' u Čikagu, Stojanović je javno rekao da komunistička verzija o zarobljavanju đenerala Draže nije tačna, što je potom objavljeno u časopisu ''Njegoš''.
Poručnik Jordan Radovanović iz sela Dupljaj rastao se sa Kalabićem sredinom decembra 1945. kod sela Rajkovići. Čekao je Kalabićev poziv u svojoj zemunici, ali je umesto poziva i do njega kasnije stigla vest o Kalabićevoj pogibiji kod Degurićke pećine, takođe od jednog učesnika te borbe.
Umesto jednom svešteniku i dvojici oficira, državni istoričari su uvek više verovali udbašima, bez obzira na sve njihove nedoslednosti, laži i prevare. ''Državnoj komisiji mora da se veruje'', ponavljaju oni i dalje, bez ulaženja u detalje. A u ovom članku je dat samo manji deo tih detalja...

''Sloboda''', 25. septembar 2009.
''Svedok'', 28. septembar 2009.

 

[Stgt0711]

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?id=82756&sectionId=37&view=story

Ja sam uhapsio Dražu!
Kada smo uhvatili Kalabića, major Ličina mu je naredio da kontakira sa Dražom. Đeneral je bio u blizini Han Pijeska i nije nam bilo teško da ga uhapsimo, tvrdi Adem Halilović iz okoline Sarajeva

Adem Halilović (82), partizanski veteran iz Gornje Zimče kod Visokog, tvrdi da je lično učestvovao u hapšenju četničkog komandanta Draže Mihailovića! Halilović, kojeg u kraju drže za čestitog čoveka, kaže da je kao 18-godišnjak, u grupi od 50-ak boraca Šeste krajiške brigade, više meseci posle Drugog svetskog rata proveo u šumi, izdajući se za četnika, kako bi prevarili Nikolu Kalabića i namamili ga da u klopku uvuče svog komandanta.

Doduše, njegova verzija jednog od najmisterioznijih događaja u bivšoj državi prilično se razlikuje od zvanične „partizanske istoriografije", koja zasluge za hapšenje Mihailovića, za čijim se grobom sada intenzivno traga, pripisuje posebno obučenoj grupi od 12 operativaca Ozne.

Ipak, Adem kaže da je istina drugačija i da je samo hapšenje đenerala Draže izgledalo mnogo jednostavnije nego što se to već decenijama predstavlja u javnosti. Međutim, i prema njegovoj priči, Dražu je izdao upravo Kalabić! Pritisnut godinama, ne seća tačnih datuma i mnogih drugih pojedinosti važnih za rasvetljavanje akcije, koja je još obavijena velom tajne, ali osnovne detalje, kaže, i te kako pamti. Kazao ih je i ranije nekim istoričarima, te sarajevskom glumcu Josipu Pejakoviću, ali koliko zna, to do sada nije izašlo na svetlost dana.

Partizan gine „za kralja i otadžbinu"

- Priprema akcije je počela u Užicu, nekako posle rata, kad nas je komandant Šeste krajiške brigade Milan Šumonja okupio i zatražio dobrovoljce koji će se uvući u redove Nikole Kalabića i, preko njega, konačno, pokušati doći i do samog Draže. Kad se prijavio Mile Kovačević, komandant moje Četvrte čete, i njegov zamenik Mirko Orelj, potporučnik po činu, i ja sam, kao najmlađi među njima, pošao za njima i pridružio se grupi od 50-ak proverenih boraca, mojih dobrih saboraca iz Šeste krajiške. Tu su nam dali lažne brade i uniforme, kako bismo mogli da se pretvaramo da smo pravi četnici. Tek kasnije sam saznao da sve vreme nismo bili sami, jer su nam leđa štitili naši saborci iz jedinice, koji su nas potajno pratili na dobroj udaljenosti. Kad smo posle dužeg pešačenja stigli na Šargan planinu, tu smo u šumi našli Kalabića. Nije ništa sumnjao, pa nas je primio kao prijatelje, svoje četnike. Što je najgore, Kalabić je dotad „provalio" i „sredio" tri naša oficiri. Mi smo, uprkos tom saznanju, morali da se pretvaramo da smo četnici i ničim nismo smeli da odajemo ko smo. Onda smo, zajedno s njim, krenuli prema njihovom štabu na Jelovoj gori, tamo negde kod Milanovca - priseća se Adem i ističe kako je Kalabić, kojeg opisuje kao „čoveka sa jako dugim rukama", posle nekog vremena posumnjao da neki od njih, ipak, nisu četnici. Kako tvrdi, sumnjičavi Kalabić je upravo tu, na Jelovoj gori, naredio svojim pratiocima da streljaju njegove komandire Kovačevića i Orelja, ali celu akciju je spasila dovitljivost prerušenih partizana.

- Pred streljanje, Orelj je podigao obe ruke i uzviknuo: „Ginem za kralja i otadžbinu", na šta je Kalabić bukvalno, onim svojim dugim rukama, udario po uperenim puškama i, psujući ih, povikao na svoje pratioce: „Je... vam boga, ubijate naše ljude!" Mirka su tada pustili, a on je posle došao kod mene. Sav se tresao od straha... Kad, utom, odnekud izbi naš major Jusuf Ličina, koji nas je tajno pratio, sa našim borcima i dreknu: „Ne mrdajte, sve ću da vas pobijem!" Tada je lično zavezao Kalabića i naredio nama da se razotkrijemo i pokupimo četničko oružje - priča Adem.

Nagrađen prisustvom na suđenju

On se seća da su partizani „negde" odveli Kalabićeve pratioce i da je posle čuo da su oni pobijeni. U međuvremenu, prava akcija je, prema njegovog verziji, tek počinjala. Major Ličina, kako priča, naređuje Kalabiću da radio vezom kontaktira sa Dražom, koji se tada skrivao negde kod Han Pijeska, i da mu zakaže sastanak. Draža pristaje da dođe negde na sredinu puta, na tromeđu Srbije, Bosne i Crne Gore.

- Kalabić je pozvao Dražu i slagao ga da mu je prokrčen put za Italiju, jer je tamo bio i namerio. Draža mu je poverovao i dogovorio se s njim da ćemo se sastati na planini Tari, na nekom Bijelom brdu. Do tamo smo pešačili, i dalje se izdajući za četnike. Kad smo, konačno, posle nekog vremena došli kod Draže, sve u pratnji Kalabića, Draži je prišao major Ličina i vezao ga. Tada je i đeneral shvatio šta se dešava, pa je, onako vezan, zagrmio na Kalabića: „Šta uradi od njega i da mu j... sto majki... I da mu deca ne imala roda ni poroda." Kalabić mu je na to samo uzvratio da smo, mi partizani, „veće ***** od njih" i da smo ga prevarili - kaže Adem.

Kao najmlađem učesniku akcije, tvrdi da mu je dopala čast da sa grupom saboraca sprovedu Dražu do Beograda. Kako kaže, na putu do zatvora, koji su prešli više peške nego kolima, Draža je bio ćutljiv i povučen u sebe, gotovo ni reč ne bi prozborio. U prilog svojoj priči, Adem tvrdi da je, zajedno sa saborcima koji su propratili Dražu do Beograda, nagrađen prisustvom na suđenju Mihailoviću. Za njega, kaže, nije bilo veće sreće i nagrade od toga.

Tu se negde i završava njegova verzija hapšenja Draže, jer o njegovoj daljoj sudbini posle suđenja ništa ne zna. Adem je u vojsci ostao još nekoliko godina, ali je uniformu skinuo nakon nekog vremena i vratio se u svoje rodno selo, gde je, zahvaljući ratnim zaslugama i naknadnom školovanju, dugo godina bio instruktor za bojne otrove na tadašnjoj predvojničkoj obuci. O Draži, kaže, nikada nije pričao, kako mu je i naređeno „odozgo", ali danas ne želi više da skriva istinu kad su već sa onom državom nestali i svi razlozi za dalje tajne.

И тако кроз целу српску историју.
Групица Срба, који нису Срби, са групама бивших Срба и онима
што мрзе све српско,
су убијали и прогањали наше сународнике.
А какви су сви ти били и какви су данас, као што рекоше давно,
СЛИКА ГОВОРИ ВИШЕ ОД РЕЧИ.

onda je dm bio najveci turcin...

 

[gost 41715]

Gluposti.

Ne secam se tacnog imena coveka, ali znam da ga je uhapsio Srbin Oznas, student medicine, koji je glumio cetnika.

 

[bagzzi]

iskreno koga boli uvo,ne verujem ni jednima ni drugima...zna se ko je dobio rat svidelo se to nekom ili ne

Dobili rat partizani pa raskomadali Srbiju i pobili na hiljade srba! Neka ti je na cast to sto si napisao!

 

[Sanovnik]

Dobili rat partizani pa raskomadali Srbiju i pobili na hiljade srba! Neka ti je na cast to sto si napisao!

Makakva njegova cast , za Boga miloga .

 

[Ненад]

Боже какав лажов је тај Халиловић. Као дали им лажне браде, а четници као не виде да су лажне.
Да ли је ико од вас видео тему како су комунисти измислили Калабићеву издају, коју сам поставио?

 

[buckoni]

Tipicna komunisticka podvala, kao i sve ostale.

 

[prlee]

Ovaj Halilović je uhvatio al svog babu za šupak a ne dražu...

 

[Mrdaywalker]

Адем Халиловић - Ја сам ухапсио Дражу

Ja sam uhapsio Dražu!
Kada smo uhvatili Kalabića, major Ličina mu je naredio da kontakira sa Dražom. Đeneral je bio u blizini Han Pijeska i nije nam bilo teško da ga uhapsimo, tvrdi Adem Halilović iz okoline Sarajeva

Adem Halilović (82), partizanski veteran iz Gornje Zimče kod Visokog, tvrdi da je lično učestvovao u hapšenju četničkog komandanta Draže Mihailovića! Halilović, kojeg u kraju drže za čestitog čoveka, kaže da je kao 18-godišnjak, u grupi od 50-ak boraca Šeste krajiške brigade, više meseci posle Drugog svetskog rata proveo u šumi, izdajući se za četnika, kako bi prevarili Nikolu Kalabića i namamili ga da u klopku uvuče svog komandanta.

Adema Halilovica za predsednika!

 

[Ненад]

Adema Halilovica za predsednika!

И ставити му лажну браду.
Хвала богу на будалама које верују у приче оваквих лажова.