Quantcast

A Voice in the Wind (Glas u vetru)

KPCTAHK

Domaćin
Poruka
3.373
Sećate li se, drage moje knjigoljupke i braćo bibliofili, onako sa dubokim uzdahom, vrelim suzama, koje same od sebe provru i kotrljaju se po licu, prebolnim grčem u srcu i, kao sablja britkom, mišlju koja se nebeskošću toliko nadahne, uzavre i kao vulkan provre da se kroz usta prolomi krik molitve, upućene nebesima, ali i onome što u tebi zadrhti, ali ne od straha – onaj ko oseća Boga u sebi se ničeg ne bojim, već od savesti koja te muči da bi na mnogo što-šta što si u životu počinio odgovarao samome sebi i toj mrvici Boga u duši, onog dirljivog prizora, za mene je to vrhunac misaonosti dobronamernih ljudi, Hadase, Židinje robinje kod rimskog aristokrate Marka, iz knjige A Voice in the Wind (Glas u vetru), 1. knjiga iz trilogije pod naslovom »Mark of the Lion« - Francine Rivers ?

Hadasa je pažljivo, drhteći kao srna koju progoni čopor krvoločnih vukova, bauljala između drugih sapatnika u tom groznom mučilištvu animalnih Rimljana i, napokon, sela pokraj uplakane devojčice i njene mame. Drhtavom rukom ju je zagrlila, stavila svoje čelo na njeno i privukla k sebi želeći da svu svoju preostalu životnu energiju pretoči u tu jadnu devojčicu koja je kriva samo zato što se je rodila… Pomislila je na Artetesa, zarobljenika čemernosti i mržnje, i molila i za njega… Molila se je usrdno da bi se Julija, Markova zlobna sestra, odvratila od puta u sunovrat, koji je sama izabrala jer joj je mržnja ljubav u srcu zamenila…Zahvalila se je Bogu za Decima i njegov ulazak u carstvo Božije, želeći da bi i Fojba pošla istim putem… Molila je da bi Bog pokazao milost do Primusa i Kalabe… Celu tu mučno-preteću noć je molila za sve, zaboravljajući na sebe …

Na kraju, negde u svitanje dana koji je slutio po tome da će joj da bude i poslednji u ovozemaljskosti, dozvolila je samoj sebi da razmišlja i o svom ljubljenom Marku. Srce joj je zavrištalo od bola i, po, samo Bog zna koji put su te paklene noći provrele, licu su joj se kotrljale suze biserne.

»Oh, Gospode, Ti poznaješ želje moga srca. Ti znaš šta želim za njega. Usrdno Te molim, Gospode, otvori mu oči. Otvori mu oči da bi mogao da vidi Istinu. Prozbori na sav glas njegovo ime, Gospode, i neka to bude zapisano u knjizi života«

Baklja je zapucketala i zaiskrila, a neko je vrisnuo:

»Bojim se !«

To je izustila neka mlađa dama, a neki muškarac je nato odgovorio:

»Gospod nas je zaboravio.«

»Ne !« kroz duboki uzdah, ali nekako blagumilno, nežno i ohrabrujuće, je rekla Hadasa i još bogoumilnije nastavila – » Gospod nas nije zaboravio. Nikada ne posumnjajte u tami o tome, jer nam je Gospod dao život u svetlu. Gospod je sa nama. Tu je. Nikada nas neće ostaviti«

Sa takvom misaonošću smrt je, vrlo često, jedini spas od svih zala, ali i budala, ali nije to kazna Božija – to je ključ za otvaranje vrata Raja … Razmišljajte o tome, dabome, i ne dozvolite da vam nada umre ikada ...

Krstan Đ. Kovjenić

GLAS U VETRU.jpg
 


Top