- Poruka
- 53
Господин, илити друг, Веселко ПАНТАЛЕЈАЦ, је редак Југословен који је 1948. године у најбурнијим данима историје у Европи гласно рекао своје опредељење ДА, а био је ПРОТИВ свих који су се изјаснили ПРОТИВ. Веселко је страствено био за своју ствар и због тога нико није могао да му суди или да га критикује што је као дете сматрао да kypaц није ствар непријатељске пропаганде коју нам је неко подметнуо да би се око ње завађали, глодали и свађали. Заправо, свако тешко време била је прилика да слабићи нађу изговор и побегну од оне работе ”јер им је свега преко главе”.
Веселко ПАНТАЛЕЈАЦ ништа то није разумевао до своје шеснаесте године када је написао молбу и рекао да му је највећа и једина жеља да постане члан СКЈ и да је то једино место где може да се доказује на прави начин.
У биографији је написао да је радничко сељачког порекла и да су сви мамини и татини из даље и уже фамилије били за ову ствар и да су се сви листом 1948. изјаснили ПРОТИВ. Наравно, ни речи није било да је он био за ЊУ и да у ту и разне непријатрељске враxбине и пропаганде није никада веровао. Написао је још да је рођен у Нишу, на дан Светог Саве и да је заведен у црквене књиге Светог Пантелејмона у граду на Нишави и тако то... И све је то тако било али за Веселково добро неко је у сва његова документа написао да је рођен 28. јануара 1943. године и уредно заведен у општинске књиге. Заборавио тај чика да се све може мењати осим прошлости и да нико није, у то ратно време, могао да буде заведен и уписан у друге осим црквених књига. Али, два сведока су чуда правили. Тако су многи постали партизани и споменичари а други четници и тако сви за сва времена.
Година 1948. била је преломна за све Југословене а нарочито за Србе. Ту се много тога ломило у животу Веселка ПАНТАЛЕЈЦА. Рођен у Циган мали која је после прекрштена у Београд малу, а у поратним годинама у Улицу 22. фебруар, Веселко је упамтио Ниш само по врућем, најлепшем, пројаном хлебу који му је ујна Илонка, метар и жилет висока здепаста, слатка Мађарица нуткала парче по парче премазано танким слојем свињске масти, па мало засољено а одозго кроз прсте зачињено црвеном алевом паприком. Веселко је то јео у сласт, гледао у ујну, дивио се њеним крупним очима и најлепшим бутинама у дворишту које је пре личило на циганско збириште него на пристојну авлију у најстрожем центру Ниша.
Рат и бежање пред Бугарима, час пред Немцима, па онда љотивћевцима, дражићевцима, па неком Српском државном стражом и на крају пред строгим партизанима, Веселкову породицу је вихор неспоразума одувао у Лесковац. Отац је негде био мобилисан и борио се на правој страни. Борио се, али и стизао да дотрчи до куће, помази Веселка, кресне своју Ведринку па опет међу своје војнике које је обучавао и слао на фронт. Био је толико учен и вешт да су на обуку код њега слали високе партизанске официре који никако нису схватали како то ”обичан” војник, бивше Краљеве гарде, тако он то њима командује и стално виче о с т а в. Е, то остав у грађанском преводу значило је, отприлике: другови официри, скојевци и комунисти, то што радите ништа не ваља па молим све урадите испочетка. Само и то м о л и м није било, оно грађански: молим. Било је то у правом смислу, војнички, наређујем.
У том ”пуку” народном, наравно, а не војничком било је зајебаната, накурчених и надрканих који нису могли да схвате да им тамо неки сељачић из бивше Краљеве гарде држи војнички егзицир. Све је то тако било док не проструји вест да сељачић из бивше Краљеве гарде треба да добије чин пуковника и иде на школовање у Русију и то у чувену војну академију Фрунзе. А сељачић, још комуниста од пре рата и још неће он у Академију. Неће, будала, у будуће генерале. Неће еполете по цену да оде у затвор. И тако прође рат у инаћењу и Веселков тата постаде управник једног великог пољопривредног имања а мајка у неком, више прихватилишту него обданишту, васпитачица.
Задрти идеалисти уместо да Веселка са његових шест година ставе у обданиште поред остале деце, да буде јефтиније а да дете поједе и бољу храну замоле једну лепотицу од шеснаест година из комшилука да мало припази на Веселка.
Нико није био толико срећан као Анђа када доби дужност да чува Веселка.
Ти си сада мој Анђео. Ја ћу да те пазим. По цели дан ћу да те мазим и да ти угађам, голупче моје гугутанче, шапутала је Анђа малом Веселку а он је одмах награди нежним дечијим пољупцем.
Није требало много времена па да Анђа Веселкове пољупце полако досели до врхова сочних усана и поче све то да претвара у веселу игру која се завршавала циком, смехом и раздраганошћу која је пунила собу.
Дани су за игру, чинило се Веселку, били све краћи и све лепши а полигон за рвање био је огроман старински брачни дрвени кревет.
Хајде да се играмо тате и маме у трену испали Анђа. Знаш, ти си као бајаги мој муж, а ја твоја жена па се ми, онда...
Шта се ми, онда... као Веселко не зна шта је тата радио мами када оно изненада дође и нема времена да скине ни чизме и причврљи маму баш на овом кревету...
Ма, ми се као бајаги јебемо, па нам лепо, лепо, лепо... И, онда се осећамо као да смо на небу, цвркуће Анђа а једре сисе већ вире испод кошуљице на туфнице.
Шта ћемо Анђице на небу. То се ради у кревету. Може и стојећи рапортира Веселко. Анђа већ почиње да га свлачи, а он збуњен не трепће. У једном потезу Анђа стрже све са себе и онако гола стави врелог Веселка међу своје дуге ноге. И, тако почеше шеснаест година да мотају и мељу нејаких шест а Веселко исколачио очи па се час радује а затим плаче. И лепо је и боли. Лепо је кад га Анђа милује и занесено гугуче... Али, када га стисне међу ноге и почне да говори неразговетне речи, па се онесвешћује, па поново буди и тако три, четири пута, Веселко умире од страха...
Анђице, Анђице, молим те пробуди се. Зашто Анђице умиреш, па оживиш, умреш па оживиш. Молим те немој да ме плашиш говорио би јој тада шестогодишњи Веселко.
Хоћеш ли ти само да ми се закунеш у маму и тату да ово никада, никоме и до краја живота нећеш да испричаш а ја ћу да те увек, пазим, мазим и да се са тобом играм и чувам те док сам жива.
Хоћу, хоћу, Анђице...
Веселко ПАНТАЛЕЈАЦ ништа то није разумевао до своје шеснаесте године када је написао молбу и рекао да му је највећа и једина жеља да постане члан СКЈ и да је то једино место где може да се доказује на прави начин.
У биографији је написао да је радничко сељачког порекла и да су сви мамини и татини из даље и уже фамилије били за ову ствар и да су се сви листом 1948. изјаснили ПРОТИВ. Наравно, ни речи није било да је он био за ЊУ и да у ту и разне непријатрељске враxбине и пропаганде није никада веровао. Написао је још да је рођен у Нишу, на дан Светог Саве и да је заведен у црквене књиге Светог Пантелејмона у граду на Нишави и тако то... И све је то тако било али за Веселково добро неко је у сва његова документа написао да је рођен 28. јануара 1943. године и уредно заведен у општинске књиге. Заборавио тај чика да се све може мењати осим прошлости и да нико није, у то ратно време, могао да буде заведен и уписан у друге осим црквених књига. Али, два сведока су чуда правили. Тако су многи постали партизани и споменичари а други четници и тако сви за сва времена.
Година 1948. била је преломна за све Југословене а нарочито за Србе. Ту се много тога ломило у животу Веселка ПАНТАЛЕЈЦА. Рођен у Циган мали која је после прекрштена у Београд малу, а у поратним годинама у Улицу 22. фебруар, Веселко је упамтио Ниш само по врућем, најлепшем, пројаном хлебу који му је ујна Илонка, метар и жилет висока здепаста, слатка Мађарица нуткала парче по парче премазано танким слојем свињске масти, па мало засољено а одозго кроз прсте зачињено црвеном алевом паприком. Веселко је то јео у сласт, гледао у ујну, дивио се њеним крупним очима и најлепшим бутинама у дворишту које је пре личило на циганско збириште него на пристојну авлију у најстрожем центру Ниша.
Рат и бежање пред Бугарима, час пред Немцима, па онда љотивћевцима, дражићевцима, па неком Српском државном стражом и на крају пред строгим партизанима, Веселкову породицу је вихор неспоразума одувао у Лесковац. Отац је негде био мобилисан и борио се на правој страни. Борио се, али и стизао да дотрчи до куће, помази Веселка, кресне своју Ведринку па опет међу своје војнике које је обучавао и слао на фронт. Био је толико учен и вешт да су на обуку код њега слали високе партизанске официре који никако нису схватали како то ”обичан” војник, бивше Краљеве гарде, тако он то њима командује и стално виче о с т а в. Е, то остав у грађанском преводу значило је, отприлике: другови официри, скојевци и комунисти, то што радите ништа не ваља па молим све урадите испочетка. Само и то м о л и м није било, оно грађански: молим. Било је то у правом смислу, војнички, наређујем.
У том ”пуку” народном, наравно, а не војничком било је зајебаната, накурчених и надрканих који нису могли да схвате да им тамо неки сељачић из бивше Краљеве гарде држи војнички егзицир. Све је то тако било док не проструји вест да сељачић из бивше Краљеве гарде треба да добије чин пуковника и иде на школовање у Русију и то у чувену војну академију Фрунзе. А сељачић, још комуниста од пре рата и још неће он у Академију. Неће, будала, у будуће генерале. Неће еполете по цену да оде у затвор. И тако прође рат у инаћењу и Веселков тата постаде управник једног великог пољопривредног имања а мајка у неком, више прихватилишту него обданишту, васпитачица.
Задрти идеалисти уместо да Веселка са његових шест година ставе у обданиште поред остале деце, да буде јефтиније а да дете поједе и бољу храну замоле једну лепотицу од шеснаест година из комшилука да мало припази на Веселка.
Нико није био толико срећан као Анђа када доби дужност да чува Веселка.
Ти си сада мој Анђео. Ја ћу да те пазим. По цели дан ћу да те мазим и да ти угађам, голупче моје гугутанче, шапутала је Анђа малом Веселку а он је одмах награди нежним дечијим пољупцем.
Није требало много времена па да Анђа Веселкове пољупце полако досели до врхова сочних усана и поче све то да претвара у веселу игру која се завршавала циком, смехом и раздраганошћу која је пунила собу.
Дани су за игру, чинило се Веселку, били све краћи и све лепши а полигон за рвање био је огроман старински брачни дрвени кревет.
Хајде да се играмо тате и маме у трену испали Анђа. Знаш, ти си као бајаги мој муж, а ја твоја жена па се ми, онда...
Шта се ми, онда... као Веселко не зна шта је тата радио мами када оно изненада дође и нема времена да скине ни чизме и причврљи маму баш на овом кревету...
Ма, ми се као бајаги јебемо, па нам лепо, лепо, лепо... И, онда се осећамо као да смо на небу, цвркуће Анђа а једре сисе већ вире испод кошуљице на туфнице.
Шта ћемо Анђице на небу. То се ради у кревету. Може и стојећи рапортира Веселко. Анђа већ почиње да га свлачи, а он збуњен не трепће. У једном потезу Анђа стрже све са себе и онако гола стави врелог Веселка међу своје дуге ноге. И, тако почеше шеснаест година да мотају и мељу нејаких шест а Веселко исколачио очи па се час радује а затим плаче. И лепо је и боли. Лепо је кад га Анђа милује и занесено гугуче... Али, када га стисне међу ноге и почне да говори неразговетне речи, па се онесвешћује, па поново буди и тако три, четири пута, Веселко умире од страха...
Анђице, Анђице, молим те пробуди се. Зашто Анђице умиреш, па оживиш, умреш па оживиш. Молим те немој да ме плашиш говорио би јој тада шестогодишњи Веселко.
Хоћеш ли ти само да ми се закунеш у маму и тату да ово никада, никоме и до краја живота нећеш да испричаш а ја ћу да те увек, пазим, мазим и да се са тобом играм и чувам те док сам жива.
Хоћу, хоћу, Анђице...
Poslednja izmena:
