Quantcast

9. KO JE KOME TATA A KO MAMA?

Željko B.

Primećen član
Poruka
570
Nisam voleo da srećem Beševića. Nažalost, putevi su nam se ukrštali i previše često za moj ukus. Kada ste privatni detektiv, onda je valjda normalno da se susrećete sa višim inspektorom Beševićem, sivom eminencijom Grada. Imao sam utisak da se Bešević i rodio kao viši inspektor sa sve onom stomačinom koja mu je padala preko pantalona, masnom kosom i neurednom bradom.

Takav je bio i kad smo ja i Goran B. drugovali. Da, to je onaj koji me je jedini zvao Kiki. Moj drug iz detinjstva, kompanjon za dečačke ludorije, svedok svih mojih ljubavnih uspeha i razočarenja, neko na koga sam mogao da se oslonim uvek, baš kao sada na Slavka. Bešević nije baš blagonaklono gledao na naše druženje. Tada je bio kraljev žandar, pa nije bilo uputno da mu se sin jedinac druži sa siročetom čije su pobili ti isti žandari kojima je on pripadao. A kad smo osnovali rok bend, njegova netrpeljivost je postala javna. Nije se ništa promenilo ni kad su crveni došli na vlast, a Bešević nekim čudom ostao da hapsi i prebija ljude u vidu zanata, ali sad za druge gazde. Goran Bešević je uzeo umetničko ime Goran B. Svi su mislili da je to po prezimenu njegove pokojne majke, a ja sam jedini znao da je to u stvari bunt prema onome ko je njegov otac – duboki prezir prema samom sebi. Naš uspon u muzičkom svetu prekinuo je rat, ja sam odlučio da odem u šumu, a Goran je smatrao da to nije naš rat i da smo mi samo muzičari. Pale su teške reči i rastali smo se ružno.

Do mene su kasnije dolazile razne glasine: i da peva Švabama i da sa Popajem svira u „Balkan-ekspresu“ i da ima ljubavnika, nekog Italijana Korelija... Nisam verovao. Goran B, moj Goran, bio je sve, samo ne kukavica.

Malo pre završetka rata je nestao bez traga. Ni sve Beševićeve veze nisu pomogle. Bešević je, naravno, za to krivio isključivo mene. Svaki put kada bi se sreli, imao sam utisak da bi me rukama zadavio i to bez trunke žaljenja.

Kada sam ušao, on je razgovarao sa nekim, tačnije urlao je u slušalicu: „To su opasne ideje, to je opasna muzika, to su opasne frekvencije.“

Opet paranoiše, pomislih. Njegova fiks-ideja je bila da su rokeri oteli Gorana i da ga drže zarobljenog. Za to su znali i njegovi nadležni, ali su, zbog njegove pseće odanosti, prelazili preko toga.

„Imam posao za tebe i onog tvog“, prosikta Bešević.

„Ima on svoje ime. Zove se Slavko“, rekoh mu.

Prešao je preko toga kao da me nije čuo.

„Ona smrdljiva rokerska gamad koja se skuplja u ‚Kralju guštera‛ je opljačkala kuću u Senovitoj ulici.“

„Koji broj?“, zainteresovah se.

„Šezdeset i tri.“

„Pa, taj broj ne postoji“, začuđeno sam mu rekao.

„Tebi je rakija spržila mozak! Evo ti slike.“

Besno izvadi slike iz dosjea i pruži mi ih.

Pregledao sam ih pomno. Na njima je bila tipična kuća kakvih je na Brdu bilo puno – predivni travnjak sa puno cveća, a Vinston je bio skoro na svakoj. A onda šok! Na zadnjoj fotografiji bila je Mata Hari, a pokraj nje Kim Filbi i Cekana, nasred travnjaka. Kim je u rukama držao primerak nekih engleskih novina sa datumom, izgleda neposredno uoči Matinog smaknuća. Sreća te je Bešević bio okrenut leđima dok je kuvao kafu, inače bih se našao u velikoj nevolji da mu objasnim šta smo Slavko i ja tražili u Senovitoj.

„Daj adresu, pa da idem“, reših da se što pre udaljim da ne napravim neku grešku.

„Ne nerviraj me, Svileni, znam da znaš gde je ta rupa. Briši, da me ne naljutiš!“

Izađoh, a mnoga pitanja su mi se motala kroz glavu. Jedno se izdvajalo... Za Kima sam znao šta je tamo tražio, ali Cekana... Moja Cekana... Kakve ona ima veze sa tom špijunskom družinom?

Zvuk poruke na telefonu me prenu. Bila je to Mochizuki: „Kako udari velika munja – tako zasija Buda!“

Ubio mene taj njen Buda ako je išta razumem, ali mi je drago što pazi na mene. U smutnim vremenima dobro je imati tako moćnog saveznika. Odoh ja kod Morisona da vidim šta se dešava.

Džim je bio gazda „Kralja guštera“ i neko čija se reč poštovala ne samo u rokerskim krugovima. Zastao sam na vratima. Sa susedne zgrade me je pozdravio nindža. Znao sam da je ovo samo poruka da su tu i da uzmem to u obzir. Bio sam siguran da su svuda okolo.

Zakoračih u mrak lokala. Iz dna sale se čula pesma. Slavkova omiljena, uz nju se najčešće drao. Njegov performans se nikako nije mogao nazvati pevanjem:

„Ide Tito preko Romanije,

i on vodi svoje divizije.

Kad je Tito preš'o Romaniju,

osnov'o je narodnu armiju.

Kol'ko ima Romanija grana,

još je više mladih partizana.

Kol'ko ima Romanija lista,

još je više mladih komunista.

Drugarice, posadimo cvijeće,

kud se vojska druga Tita kreće.

Partizani, blago li je nama,

kad drug Tito komanduje s vama.“

U trenutku mi je sve bilo jasno. Govedo pijano je otišlo do Morisona da se snabde pićem i zapilo se sa njim, a ni Džim nije bio s raskida u piću. U ovom stanju je izlišno bilo šta da mu kažem, nije bio stanju ni da me čuje, a ni da me razume.

„Now, you hear one of our song, so you can see who's better, " reče Džim Slavku.

„Hello, I love you

Won't you tell me your name?

Hello, I love you

Let me jump in your game

Hello, I love you

Won't you tell me your name?

Hello, I love you

Let me jump in your game

She's walking down the street

Blind to every eye she meets

Do you think you'll be the guy

To make the queen of the angels sigh?

Hello, I love you

Won't you tell me your name?

Hello, I love you

Let me jump in your game

Hello, I love you

Won't you tell me your name?

Hello, I love you

Let me jump in your game

She holds her head so high

Like a statue in the sky

Her arms are wicked, and her legs are long

When she moves my brain screams out this song

Sidewalk crouches at her feet

Like a dog that begs for something sweet

Do you hope to make her see, you fool?

Do you hope to pluck this dusky jewel?

Hello, Hello, Hello, Hello, Hello, Hello, Hello

I want you

Hello I need my baby

Hello, Hello, Hello, Hello.“

Slegnuo sam ramenima pomalo rezignirano. Ako ne možeš da ih pobediš, a ti im se pridruži. Nasuh sebi veliku čašu viskija i popih je naizust. Bio je red da ih stignem. Smenjivale su se pesme partizanske sa Morisonovim žalopojkama.

Bili smo dobrano pijani kad sam mu rekao:

„Poslao me je Bešević da proverim da li imaš nekakve veze sa krađom u Senovitoj, u kući Mate Hari.“

Džim me je pogledao zabezeknuto, što sam sebi objasnio količinom popijenog viskija.

„Šta pričaš čoveče? Pa, on me je i poslao tamo da maznem neke papire ili krštenice, ***** li ga. Dogovor je bio da je moje sve što osim toga odnesem. Imao sam deset minuta na raspolaganju da upadnem, maznem ono što je tražio i da zbrišem. Mora da si nešto pobrkao.“

„Mora da jesam“, pomislih.

Nastavili smo da pijemo i tu negde mi se kida film.

Zadnje čega se sećam je da me Slavko pokriva svojom vijetnamkom i kaže mi: „Našao sam te, brate moj.“
 
Top