8 бомбардерски пук, дан када смо бомбардовали Рајх

[proka]

Дан када смо бомбардовали Рајх

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства?

Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији… Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају.

8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије.

Командант 8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром). План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије.

8.бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.

За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.

- - - - - - - - - -

Бомбардер Бристол Бленхајм

Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање.

Фото: Огњан М. Петровић

фото: Макетарски кутак

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Два Ивана полећу да освете Београд

У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда.


фото: Поуке

Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.


- - - - - - - - - -

Панџин бомбардер

Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.

Поручник Иван Панџа

„Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе.

Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.

Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!

Фото: Земаљски музеј Штајерске, фото: Клајнезајтунг

Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа. Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони.

Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима.

Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.

Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм.

- - - - - - - - - -

Салевићев бомбардер

У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.

Поручник Иван Салевић
(колекција Александар Огњевић)

„У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије.
















- - - - - - - - - -

http://www.vostok.rs/index.php?opti...idnovost=99488&Dan-kada-smo-bombardovali-Rajh

 

[proka]

„Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин.

Вратили су се бришући преко врхова шума.

Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.

Фото: Политикин Забавник

Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића.

Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото:Клајнезајтунг

фото: Клајнезајтунг

фото: Клајнезајтунг

 

[proka]

Трећи бомбардер

По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).

Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајтунг
Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства


Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије.

Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.

Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг и Вилдон, а све у складу са планом Р 41.

Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.

 

[Black_star]

fantastisch!

 

[proka]

Историјски и војни значај

На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.

Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе?

Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“

У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност Александру Огњевићу и Милану Ракићу за истраживање и објављивање овог за многе непознатог, али веома значајног тренутка наше историје.

Восток, Саша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)

 

[proka]

Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх



Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.

У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик.

1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.

Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Božo Lаzаrević (1909 — 2007), pilot, učesnik Nаrodnooslobodilаčke borbe, generаl-pukovnik JNA i nаrodni heroj Jugoslаvije.

Rođen je 15. аprilа 1909. godine u selu Mаlа Stijenа kod Podgorice. Potiče iz siromаšne seljаčke porodice. Osnovnu školu je zаvršio u rodnom mjestu, а gimnаziju u Berаnamа i Podgorici. Zа vrijeme gimnаzijskih dаnа аktivno je učestvovаo u аkcijаmа omlаdinskog pokretа i postаo je člаn Sаvezа komunističke omlаdine Jugoslаvije.

Vojnu аkаdemiju je zаvršio 1932. godine, а zаtim je prešаo u vаzduhoplovstvo gdje je, posle školovаnjа, dobio zvаnje izviđаčа i vojnog pilotа.
Bio je jedаn od člаnovа pаrtijske ćelije u zаgrebаčkom gаrnizonu, koju je, mаrtа 1939. godine, osnovаo Mitаr Bаkić. U to vrijeme nekoliko putа se sаstаjаo sа generаlnim sekretаrom CK KPJ Josipom Brozom Titom.


U toku Aprilskog rаtа, Božo je, kаo kаpetаn-pilot Osmog bombаrderskog pukа učestvovаo u nаpаdimа nа njemаčki аerodrom kod Celovcа, 6. i 7. аprilа 1941. godine, u nаpаdimа nа prugu Mаribor-Grаc i u nаpаdu nа Pečuj i Segedin, u kome je strаdаlo preko 80% posаdа 69. grupe Osmog bombаrderskog pukа.


Uspio je dа izbjegne zаrobljаvаnje i otišаo u rodni krаj, gdje se odmаh povezаo sа pаrtijskom orgаnizаcijom. Od Pokrаjinskog komitetа KPJ zа Crnu Goru bio je zаdužen dа u tom krаju vodi vojnu obuku, orgаnizuje jedinice i prikupljа oružje. Kаdа je otpočeo trinаestojulski ustаnаk, Božo je postаvljen zа komаndаntа Veljebаrskog sektorа. Kаo zаmjenik, а zаtim i komаndаnt Piperskog bаtаljonа, istаkаo se u mnogim borbаmа, а posebno oktobrа 1941. godine, u nаpаdu nа itаlijаnsku kolonu kod Jelinog Dubа, kаdа su uništenа 42 kаmionа i ubijeno 270 itаlijаnskih vojnikа. Njegov bаtаljon je postigаo velike uspjehe i kod Rijeke piperske, kаdа je ubijeno i zаrobljeno oko 120 Itаlijаnа.

Posle odlаskа glаvnine crnogorskih jedinicа u Bosnu, junа 1942. godine, Lаzаrević je kаo iskusаn borаc i rukovodilаc ostаo nа terenu podgoričkog i dаnilovgrаdskog srezа dа, održаvаjući vezu sа Okružnim komitetom, rаdi nа ponovnom okupljаnju borаcа i stvаrаnju jedinicа. Aprilа 1943. godine, kаdа je došlo do spаjаnjа s' glаvninom pаrtizаnskih snаgа, Božo se nаlаzio nа čelu Zetskog NOP odredа.

Kаo člаn štаbа Treće udаrne divizije učestvovаo je u Petoj neprijаteljskoj ofаnzivi, а posle prelаskа u istočnu Bosnu izvjesno vrijeme je bio i komаndаnt tzv. „Krivаjske grupe jedinicа“, а potom i nаčelnik štаbа Treće udаrne divizije.

Kаdа je Vrhovni štаb, oktobrа 1943. godine, nаredio prikupljаnje vаzduhoplovаcа iz jedinicа NOVJ i POJ, Božo Lаzаrević je okupio vаzduhoplovce s' teritorije Crne Gore i Sаndžаkа. Posle dvаdesetodnevnog mаršа, Božo je uspio dа svoju grupu dovede u Drvаr, mаrtа 1944. godine. Vrhovni štаb gа je tаdа odredio zа člаnа vojne misije u Velikoj Britаniji, u kom svojstvu je obаvljаo vаžne zаdаtke u sjevernoj Africi i Itаliji, gdje je znаtno uticаo dа veći broj pripаdnikа Jugoslovenske Krаljevske vojske, а nаročito vаzduhoplovаcа, pređe u redove NOVJ i POJ.

Od oktobrа 1944. godine, Božo je rаdio nа formirаnju vаzduhoplovnih pukovа i divizijа koje su, po ugovoru s' Sovjetskim Sаvezom predаte NOV i POJ. Već 29. oktobrа 1944. postаvljen je zа zаmjenikа komаndаntа vаzduhoplovstvа NOVJ, а od početkа jаnuаrа 1945. godine bio je komаndаnt 42. jurišne divizije.
Zа komandаntа Grupe vаzduhoplovnih divizijа, u čiji su sаstаv ušli: 11. lovаčkа divizijа i 9. oblаsnа vаzduhoplovnа bаzа, postаvljen je 15. mаrtа 1945. godine. Komandujući ovim vаzduhoplovnim snаgаmа, koje su dаle veliki doprinos u zаvršnim operаcijаmа zа oslobođenje Jugoslаvije, Božo Lаzаrević je ispoljio sve kvаlitete potrebne zа uspješno vođenje аvijаcije.

Posle oslobođenjа, vršio je mnoge odgovorne dužnosti u Rаtnom vаzduhoplovstvu i protiv-vаzdušnoj odbrаni. Penzionisаn je 31. decembrа 1964. godine u činu generаl-pukovnikа.

Pored većeg brojа tekstovа u stručnim čаsopisimа, 1972. godine objаvio je knjigu „Vаzduhoplpvstvo u NOR-u 1941-1945“.
Umro je u Beogrаdu 23. decembrа 2007. godine. Sаhrаnjen je u Aleji nаrodnih herojа nа Novom groblju.

Nosilаc je Pаrtizаnske spomenice 1941. godine i drugih jugoslovenskih odlikovаnjа. Ordenom nаrodnog herojа odlikovаn je 27. novembrа 1953. godine.

 

[proka]

da li ste znali za ovu slavnu akciju naših pilota?

 

[Koča]

Да ли је то разлог зашто их је Јосип Броз стрељао?...њих 72!

Како су комунисти стрељали 72 пилота Краљевине Југославије


http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/kako-su-komunisti-streljali-72-pilota-kraljevine-jugoslavije/

 

[proka]

- - - - - - - - - -

zemaljska posada je potrčala u zaklone. Svi, sem jednog mladog pilota, koji je potrčao prema svom avionu na stajanci ispred hangara, startovao motor i odmah dao pun gas da što pre poleti. To nije promaklo nemačkim lovcima koji su odmah zasuli usamljeni jugoslovenski avion na poletanju mitraljeskim rafalima. Avion je izrešetan, buknuo u plamen, a teško ranjeni pilot pogođen sa metkom MG 7,9 mm u grudima uspeo se izvući.


Pilot Vazduhoplovstva Vojske Stevan Mrnuštik (1916-2016), zalečio je rane ali nemački metak mu je ostao doživotno u grudima, zbog blizine kičme nije se mogao izvaditi. A naš deda Steva poživeo je sto godina i četiri dana!

Pridružio se NOVJ i kada je dat proglas da se jave borci koji su predratni piloti, upućen je u Saratov, SSSR, gde je završio obuku na lovcu Jak-3. Učestvovao je u proboju Sremskog fronta i borbama za konačno oslobođenje Jugoslavije. Završetak rata u Maju 1945 zatekao ga je na ratnom aerodromu u Austriji. Prema sopstvenom priznanju, neprijatelju se "pošteno" odužio za Šesti April. Nakon rata, napustio je JRV, živeo u Novom Sadu i radio mahom u spoljnoj trgovini. Radio je u "Petru Drapšinu", "Milanu Vidaku" a u penziju je otišao iz spoljnotrgovinskog sektora "Agrovojvodine". Otac je Miroslava i deda Maje Mrnuštik, novosadskog advokata. Do svoje smrti u decembru 2016 bio je aktivan u sekciji Veterana AKNS, zvanično najstariji Novosađanin i najstariji navijač "Vojvodine". Svoju Ladu Nivu vozio je bez naočara do 97 godine. RTS je planirala snimanje dokumentarne emisije koje je zbog iskrslih obaveza TV ekipe odloženo za par nedelja ali je deda Steva iznenada preminuo. I planirano klupsko obeležavanje stotog rođendana nismo ostvarili. Umesto toga, 17.12.2016. ispratili smo ga na večni počinak na groblju u njegovom rodnom Petrovaradinu. Na današnji dan sećam se ovog izuzetnog čoveka i žao mi je što njegova životna povest nije ovekovečena na pravi način. Ipak, velika čast je bila poznavati ga! Slava svim herojima Aprilskog rata 1941!

 

[proka]

naravno da ne opravdavam, ali tada u ratno vreme glava se lako gubila, dovoljno je bila jedna pogrešna reč, stav i sl
cela istina o tom tragičnom dogadjaju se na žalost nikada neće saznati

- - - - - - - - - -

slično je bilo i 1948 godine, kad su mnogi pogrešno za to vreme i taj poltički trenutak rekli da su za staljina.....

- - - - - - - - - -

ali to nije tema, tema su junaci koji su bobradovali rajh

- - - - - - - - - -

Успомене једног ваздухопловца


- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Напад Немачке на Краљевину Југославију двадесетшестогодишњег поручника Велизара Вељу Вучковића затекао је на месту ађутанта 62. бомбардерске групе и извиђача 204. бомбардерске ескадриле, из састава 1. ваздухопловног пука. Ова формација, опремљена лаким енглеским бомбардерима-извиђачима „бристол бленхајм”, била је смештена на ратном аеродрому код Бијељине. Ту су пилоти провели скоро цео 6. април, први дан рата. Београд је био у пламену, преко граница су са свих страна надирале јаке моторизоване колоне, а пилотима нису стизала никаква наређења. Довољан знак какво расуло влада. Криве су биле и слабе везе, а било је и доста диверзија на авионима, као и отворене издаје и бежања непријатељу.

Коначно, негде предвече, стигло је прво наређење из команде: да се бомбардује Софија. То је требало да буде одмазда за напад на Београд. Вучковићу и осталим официрима-летачима одмах је било јасно о каквој се бесмислици ради. Ако би се некако и пробили до бугарске престонице, повратка им сигурно нема, што због недостатка ловачке пратње, што због јаке противавионске одбране са земље. Ипак, наређење-извршење, па је особље почело да припрема авионе. У поноћ је та сулуда заповест замењена другом. Прво да се нападне колона која надире из Румуније, а ако ту из неког разлога изостане успех, да се непријатељ бомбардује код Криве Паланке. И све то такорећи наслепо, није било ама баш никаквих података о снази Немаца, ни о томе где се налазе, чак ни о временским приликама на путу и на месту напада. Зато је командант пука, пуковник Ферда Градишник одредио једно одељење за извиђање и бомбардовање. За њима би полетели други. Командант тројке био је командант 62. бомбардерске групе, мајор Крста Лозић, који је за извиђача узео Вељу. Десни пратилац наредник Жика Јовановић, са извиђачем Бранком Глумцем, а леви наредник Милан Павловић.

Колона на видику

Полетели су мало после 6 сати ујутру 7. априла. Задатак у Румунији није обављен, нису наишли на колоне, па су окренули на југ. Ниски облаци, на око 200 до 300 метара, али се врхови брда виде. Чист поглед. Веља је сведочио да су се одлично видели са пратиоцима, махали рукама. Прелетели су Врање, да би готово дошли до гребена планине Козјак, паралелно путу Крива Паланка–Куманово. Гребен су прелетели на малој висини, такорећи трбухом авиона чешајући врхове дрвећа. Како је пред њима пукао поглед, угледали су пут. Десетак километара је прав као стрела. И пун моторних возила. Немачких! Коначно су их нашли, али шта сада?

Веља је пилоту наредио да крене налево, на Криву Паланку, како би немачкој колони зашли за леђа. Прошли су град северно, у полукругу обишли ка Бугарској и од Ћустендила кренули ка Страцину и колони. Све на висини од 300 метара. Како су налетали на онај правац, на некој од серпентина видели су отворен путнички аутомобил пун официра. Вероватно се радило о командном возилу. Извиђач га је показао пилоту, али је било касно да га туку предњим митраљезима. Зато је Лозић мало нагнуо авион на десну страну, како би митраљесцу створио бољи положај за гађање. Овај је одмах осуо паљбу по аутомобилу. Аутомобил је заустављен, официри су поискакали, али нису могли да мрдну због усека поред пута. Веља је видео неке од официра како падају, погођени.

Тренутак касније наишли су на праволинијски део пута. Моторизована колона га је потпуно закрчила, бомбардери тешко да су могли да пожеле бољу мету: раван пут, возила немају где. Лозић је командовао да се формација разиђе и построји у колону по један, како би бомбардовање имало још више успеха. С висине од 300 метара пикирали су на колону до на висину од двадесетак метара. Међутим, никако да се ускладе с равним путем. Прво су летели мало у страну, лево за око четрдесет метара, а када је Вучковић натерао пилота да ухвати правац, овај је прешао на десну страну, сада за двадесетак метара. Већ тада су били над непријатељем. Више није било времена за исправке. Веља је видео Немце како се из гомиле раштркавају куд који, само што даље од возила. Тада је почела да дејствује и противавионска одбрана колоне, бомбардери су улетели у баражну ватру.

Вучковић је то упоредио са летењем кроз простор пун усијаних кокица, а плех авиона само пуца од погодака. Брзо испушта бомбе над колоном. Једну, другу, трећу, четврту, све од 100 килограма. Видео је један погодак, право у гужву Немаца. Тела лете на све стране. Учинак осталих бомби није имао кад да гледа, пошто је ватра са земље постала паклена. Продрао се пилоту да је готово и да беже у правцу планине. До Козјака има десет километара. Пилот пита где су пратиоци. Веља види једног, наредника Јовановића. Он је летео одмах иза њих, па је, видећи густину ватре у коју управо улеће, одмах избацио све бомбе и кренуо за вођом. Трећи, Павловић, такође је изручио бомбе, али је онда покушао маневар налево. У заокрету је целу површину авиона изложио непријатељској одбрани, па се изрешетан касније једва довукао до Ниша.

- - - - - - - - - -

Натраг!

Два авиона су у ниском лету подилазили Козјаку. Баш негде при врху гребена, Веља је бацио поглед на контролну таблу. Следио се. Тек тада је приметио да контролне лампе показују да је бацио само једну бомбу од 100 килограма, док су три још увек у авиону. Како, зашто, мора да је дошло до диверзије на земљи, кад су бомбе паковане? Ипак, брзо му је синуло. На табли су два реда прекидача. Горњи ред за дванаест малих бомби, доњи за четири велике. Могао је да пусти или све одједном или једну по једну. Одабрао је ово друго, будући да је учинак бољи него да се све сручи на једно место. Упаљач за прву бомбу припремио је још током лета од Бијељине и само је чекао да притисне дугме, па да бомба падне. Остале је намеравао да активира кад угледа непријатеља. У жару борбе то је заборавио да уради, притискао је прекидаче за мале бомбе и сад се враћају на аеродром пуни. Шта ће, куд ће с бомбама?

Да се врате над колону која спремно очекује нови напад готово да је равно самоубиству. Да бомбе врате у Бијељину? Срамота од другова. Био је над непријатељем и није бомбардовао. Да их изручи у планину? Опет, срамота, видеће пратилац. Прошло му је кроз главу да се баш са њима смејао Италијанима који су, у рату против Грчке, бацали бомбе у планину код Битоља. Сматрали су то невиђеним кукавичлуком. Дакле, остаје само да се врате и изврше задатак до краја.

- - - - - - - - - -

Неколико секунди тишине, и обратио се пилоту:

– Натраг!

Лозић је био готово сигуран да је Веља полудео. Једва су се извукли из баражне ватре, а он га сад тера да се врати у пакао. Извиђач му је објаснио да нису изручили три велике бомбе. Лозић је подигао руку да га удари, али се зауставио. Ипак, није ни за живу главу хтео да окрене авион. Веља опет командује повратак. Лозић неће. Трећи пут урла и пилот окреће летелицу. Ни он није имао куд. Вратили би се пуни на аеродром и извиђач би рапортирао да пилот није хтео да послуша наређење. Ако га не би стрељали због кукавичлука, самоубиство због срамоте тешко би избегао. Зато – у напад, нема друге. Испланирали су да сада само надлете колону, да пресеку пут, баце бомбе над непријатељем и брзо побегну.

 

[proka]

Оловна киша

Опет су летели ниско, веома ниско. Провлачили се кроз клисуре и преко брда, крешући врхове дрвећа. Пратилац им је био за репом. Није имао појма зашто се командант враћа над немачку колону, али где сме да га напусти над бојиштем. Ако не сме да напусти, да псује сме, и те како. Тако се и радио-веза орила од најсочнијих псовки и упита о душевном стању команданта. Извиђач Вучковић већ је видео пут у даљини. Начичкан возилима, а знао је да их противваздушна сада спремно чека.

Док су били у налету, испречило им се неко брдо. Мало веће, широко и заравњено, готово мала висораван. Пилот је кренуо да диже авион да би га надлетео. Опет, сасвим ниско, десет до петнаест метара. Када су били на самој ивици заравни, Вучковић је угледао тенкове који су потпуно прекрили врх брда, десетине њих. Посаде изашле, одмарају. Веља се касније сећао неког Немца, који је с рукама у џеповима, раширених ногу стајао поред тенка и зверао у авион. Чак је почео да им маше. Био је сигуран да су његови, јер који би лудак надлетао оклопну колону, и то без икакве подршке? „Бленхајм” је летео тако ниско да је посада готово могла да му види беоњаче. И како је разрогачио те исте очи, кад је схватио да на авиону нису исцртани црни крстови.

Тада је Велизар дрекнуо пилоту на уво да надлећу тенкове. Дохватио је прекидаче за бомбе, са секундом размака. Више нема грешке. Као кад камен падне међу врапце. А тај камен је бомба од 100 килограма. С те висине до експлозије долази за две до три секунде. „Бленхајм” је био у великој опасности да страда од парчића сопствених бомби. Пратилац је мало заостао, није ни видео тенкове. А онда је почео да урла од среће. Из даљине је изгледало као да цело брдо лети у ваздух, а над тим паклом лети „бленхајм”. А онда је видео и тенкове и тела, и схватио зашто Вучковић пушта бомбе над тим пропланком.

Кад је „бленхајм” пролетео брдо у пламену, наишао је право на заштиту колоне. А они су чекали с прстом на обарачу. Чули су звук авиона, али нису знали с које стране долеће, а ни чији је. Онда су запазили пламен и авион који долеће право на њих. Нису оклевали. Небо је почело да сева од трасирних, светлећих зрна. А трасер је сваки пети или десети метак, што ће рећи да се на њих сручио ураган. Пилот Лозић обрушио је авион према земљи, онда га одједном пропео, па на страну и опет обрушио, све у покушају да маневром избегне паљбу са земље.

Ипак, сви у авиону чули су како меци добују по лиму као оловна киша. Најзад су прелетели опасност, а светлећи меци су их још увек следили и престизали. Још је остало да прођу заштитницу, и пакао се опет отворио. Ватра из свих цеви, као да јој нема краја, али је авион некако успео да се пробије. Ни онима унутра није било јасно како.

Небеско лутање

Окренули су према Зебрњаку. Тај споменик поред Куманова био им је оријентир. Од њега натраг на север, према Бијељини. Велизар није хтео да тражи карту, која му је у оном тумбању при борби испала негде на под авиона и ко зна где завршила. Није ни било потребе. Лево Копаоник, десно Морава, не могу да залутају. Грешка...

Испоставиће се да је пилот несвесно мало окренуо удесно. То нико није приметио. Убрзо се пред њима појавио један гребен, па река, за коју је Вучковић помислио да је Западна Морава, код Трстеника. А то је мислио и пилот. Рачунали су да је Краљево ту негде. Међутим, појавио се неки град. Река, неколико мостова. Нису имали појма где се налазе. Пилот је почео да виче, мислио је да су изнад Скопља. Велизар је тврдио да није Скопље, нигде нема врхова Шаре. Обојица су онда били сигурни да су залутали у Бугарску и само су чекали да им се накаче тамошњи ловци. У последњем тренутку Вучковић је приметио једну планину са заравњеним врхом, као заравњена купа. Ту планину је гледао као дете. Изнад Ниша су, његовог родног града. Наставили су ка матичном аеродрому. Једино пратилаца није било нигде. Помислили су да је и Јовановић оборен. Или их је изгубио. Како год, они морају да продуже до Бијељине.

Слетели су, једва. Сачекао их је пуковник Буразовић, да чује први ратни извештај. Изљубио их је, а Веља је добио наређење да одмах поднесе извештај. Где је непријатељ? Исприча он шта је све видео, кога су бомбардовали и где, а пуковник одмах седа у авион и креће у Команду ваздухопловства, да рапортира. На несрећу, успут је у магли ударио у Цер. Извештај никад није стигао тамо где треба.

Недуго за првим авионом, у Бијељину је слетео и Јовановић. На трбух и без точкова, избушен као сито. Посада је од исцрпљености буквално испадала из авиона. Поподне је стигао и трећи авион, из Ниша, где су га донекле закрпили. Екипа је опет била на окупу. Летели су колико год су могли, али не задуго. Рат се окончао за непуне две недеље, капитулација је потписана. Војска је отерана у заробљеништво.

Велизар Вучковић некако је успео да избегне судбину немачког сужња и готово цео рат провео је у родном Нишу. После рата радио је у Опатији, одакле је 1952. године пребегао у Италију, па касније у Бразил. Деведесетих година двадесетог века живео је у Немачкој, где је објавио своја сећања под називом „Хроника једног ваздухопловца”. У овој књизи је сачувана прича о јунаштву бомбардера 204. ескадриле.


http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=88228&catnovosti=5&Uspomene-jednog-vazduhoplovca