- Poruka
- 66.945
Da li biste voleli da živite negde u svom svetu, sa svojim prijateljima, porodicom kako god živeli bez da znate da ostali postoje i kako drugi žive? 
DA SE NAJEŽIŠ Čak 67 amazonskih plemena pojma nemaju da ljudi postoje van njihove prašume
Govore mahom izolovanim jezicima, i po pravilu se bave lovom i skupljanjem plodova, dakle, žive onako kako su svi ljudi živeli do otprilike 10.000 godina pre nove ere.
Kad malo bolje razmislite, sve je to jako fascinantno. Stotine plemena u Amazoniji "preživela" su recimo špansku i portugalsku kolonijalnu vlast a da je nikada nisu ni osetili, pa čak i danas nemaju pojma da se ona ikada desila.
Sredinom januara 2007. godine u Brazilu je živelo 67 plemena sa kojima civilizacija nikada nije izvršila nikakav kontakt; samo dve godine ranije verovalo se da je takvih grupa 40.
Naravno, ne žive takva plemena samo u Brazilu; ima ih mnogo i u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji, i drugim zemljama Južne Amerike, ali je Brazil sada na prvom mestu. Većina ih broji oko stotinjak ljudi, mada ima i onih sa svega tridesetak, a pojedina imaju i po pet stotina pripadnika.
Često se dešava da budu masakrirana u sukobu sa drugim nekontaktiranim plemenima, ili sa bandama nelegalnih drvoseča, tragača za zlatom, kriminalaca koji gaje koku, pa čak i sa legalnim drvosečama koji mare samo za profit.
Zbog toga njihov broj varira, ne samo što se tiče broja pojedinaca već i broja takvih plemena: ne mali broj puta neprijatelj pokolje sve saplemenike.
Govore mahom izolovanim jezicima, i po pravilu se bave lovom i skupljanjem plodova, dakle, žive onako kako su svi ljudi živeli do otprilike 10.000 godina pre nove ere.
Država vodi računa, koliko toliko, pa svaki put kad se otkrije neko pleme ona odredi tu teritoriju za rezervat u koji je strogo zabranjeno ulaziti. To ne prođe uvek jer se lokalno stanovništvo buni zbog toga, a kriminalci i nelegalne drvoseče to ionako ne poštuju. Sve to uprkos činjenici da brazilski ustav garantuje svim domorodačkim plemenima vlasništvo nad teritorijom koju su tradicionalno nastanjivali.
Kada neko iz našeg sveta preleti avionom iznad njihovog staništa doživljavaju kulturni šok, i ko zna šta misle da je u pitanju; zato na prizor “čelične ptice” odgovaraju strelama.
Možda je najtragičniji primer “Čoveka u rupi” ili “Najusamljenijeg čoveka na svetu” ili “Poslednjeg od svog plemena”, kako javnost zove lice za koje se veruje da je poslednji preživeli pripadnik svog sada izgubljenog plemena. Ne zna se ni kojim jezikom govori niti kako mu se pleme zvalo.
Zna se, međutim, da je nadimak dobio po dubokim rupama koje su pronađene na svakoj lokaciji u kojoj je živeo, i koje je verovatno koristio za hvatanje životinja ili da bi se u njima skrivao; rupe su obično bile duboke skoro dva metra.
Prvi put se za njega saznalo 1996. godine, a 2007. brazilska vlada mu je dodelila osam hiljada hektara zemljišta kao zonu u koju je zabranjeno ulaziti svima ostalima, da bi nedugo potom to područje povećala za dodatnih tri hiljade hektara. 2009. godine je uprkos tome napadnut od strane nekog “civilizovanog” čoveka ali se veruje da je preživeo.
“Čovek u rupi” naravno pojma nema da se vlada jedne od najvećih država na svetu bavi njime. On ne zna ni šta je država, ni šta je svet, ne zna ni da je Zemlja okrugla. Za njega je Sunce verovatno užareni disk. Ali zna da preživi u džungli, dok bi svi mi bili mrtvi već posle pola sata na njegovom mestu.
Kad malo bolje razmislite, sve je to jako fascinantno. Stotine plemena u Amazoniji “preživela” su recimo špansku i portugalsku kolonijalnu vlast a da je nikada nisu ni osetili, pa čak i danas nemaju pojma da se ona ikada desila. I ne samo to, nego žive u blaženom neznanju o svemu kroz šta je svet prošao u poslednjih 5.000 godina istorije.
Došli Španci i Portugalci i promenili tok istorije Južne Amerike, potpuno nesvesni da u dubinama džungle neki ljudi žive na isti način na koji su živeli njihovi preci hiljadama godina ranije. Kakva sreća za te urođenike! Zamislite da su ih otkrili, pa da su odlučili da im spasu paganske duše!
Uglavnom, od ovih nekontaktiranih plemena u Brazilu, 16 je živelo u saveznoj državi Amazonas, sedam u Rondoniji, osam u Pari, tri u Mato Grosu, dva u Akreu, i po jedno u Amapi, Maranjau, Roraimi, Tokantinsu, Gojasu i Minas Žeraisu.
2013. godine objavljeno je da sada postoji 104 lokacije na kojima žive takva plemena, ali je u međuvremenu uspostavljen kontakt sa njih 17. Pored toga, 26 lokacija je potvrđeno, dok je 78 pod istragom.
Postoji veliki moralni problem u kontaktiranju takvih plemena. Ne samo što to dovodi do šoka i uništenja njihovog načina života, hteli to mi ili ne, već može da dovede i do smrti od zaraznih bolesti na koje oni nisu imuni; primera radi, dve trećine pripadnika jednog plemena u Kolumbiji je nakon kontakta 2003. godine umrlo baš tim putem. Pritom, ne mora da bude u pitanju neka ozbiljna bolest, oni umiru i od najobičnije prehlade!
Debata oko toga šta tačno činiti sa njima i dalje traje. I trajaće. A pošto gnjavimo i volimo da se svađamo, sva je prilika da će ti nesrećnici biti istrebljeni pre nego što se dogovorimo. Tada će i debata postati nesuvisla.
DA SE NAJEŽIŠ Čak 67 amazonskih plemena pojma nemaju da ljudi postoje van njihove prašume
Govore mahom izolovanim jezicima, i po pravilu se bave lovom i skupljanjem plodova, dakle, žive onako kako su svi ljudi živeli do otprilike 10.000 godina pre nove ere.
Kad malo bolje razmislite, sve je to jako fascinantno. Stotine plemena u Amazoniji "preživela" su recimo špansku i portugalsku kolonijalnu vlast a da je nikada nisu ni osetili, pa čak i danas nemaju pojma da se ona ikada desila.
Sredinom januara 2007. godine u Brazilu je živelo 67 plemena sa kojima civilizacija nikada nije izvršila nikakav kontakt; samo dve godine ranije verovalo se da je takvih grupa 40.
Naravno, ne žive takva plemena samo u Brazilu; ima ih mnogo i u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji, i drugim zemljama Južne Amerike, ali je Brazil sada na prvom mestu. Većina ih broji oko stotinjak ljudi, mada ima i onih sa svega tridesetak, a pojedina imaju i po pet stotina pripadnika.
Često se dešava da budu masakrirana u sukobu sa drugim nekontaktiranim plemenima, ili sa bandama nelegalnih drvoseča, tragača za zlatom, kriminalaca koji gaje koku, pa čak i sa legalnim drvosečama koji mare samo za profit.
Zbog toga njihov broj varira, ne samo što se tiče broja pojedinaca već i broja takvih plemena: ne mali broj puta neprijatelj pokolje sve saplemenike.
Govore mahom izolovanim jezicima, i po pravilu se bave lovom i skupljanjem plodova, dakle, žive onako kako su svi ljudi živeli do otprilike 10.000 godina pre nove ere.
Država vodi računa, koliko toliko, pa svaki put kad se otkrije neko pleme ona odredi tu teritoriju za rezervat u koji je strogo zabranjeno ulaziti. To ne prođe uvek jer se lokalno stanovništvo buni zbog toga, a kriminalci i nelegalne drvoseče to ionako ne poštuju. Sve to uprkos činjenici da brazilski ustav garantuje svim domorodačkim plemenima vlasništvo nad teritorijom koju su tradicionalno nastanjivali.
Kada neko iz našeg sveta preleti avionom iznad njihovog staništa doživljavaju kulturni šok, i ko zna šta misle da je u pitanju; zato na prizor “čelične ptice” odgovaraju strelama.
Možda je najtragičniji primer “Čoveka u rupi” ili “Najusamljenijeg čoveka na svetu” ili “Poslednjeg od svog plemena”, kako javnost zove lice za koje se veruje da je poslednji preživeli pripadnik svog sada izgubljenog plemena. Ne zna se ni kojim jezikom govori niti kako mu se pleme zvalo.
Zna se, međutim, da je nadimak dobio po dubokim rupama koje su pronađene na svakoj lokaciji u kojoj je živeo, i koje je verovatno koristio za hvatanje životinja ili da bi se u njima skrivao; rupe su obično bile duboke skoro dva metra.
Prvi put se za njega saznalo 1996. godine, a 2007. brazilska vlada mu je dodelila osam hiljada hektara zemljišta kao zonu u koju je zabranjeno ulaziti svima ostalima, da bi nedugo potom to područje povećala za dodatnih tri hiljade hektara. 2009. godine je uprkos tome napadnut od strane nekog “civilizovanog” čoveka ali se veruje da je preživeo.
“Čovek u rupi” naravno pojma nema da se vlada jedne od najvećih država na svetu bavi njime. On ne zna ni šta je država, ni šta je svet, ne zna ni da je Zemlja okrugla. Za njega je Sunce verovatno užareni disk. Ali zna da preživi u džungli, dok bi svi mi bili mrtvi već posle pola sata na njegovom mestu.
Kad malo bolje razmislite, sve je to jako fascinantno. Stotine plemena u Amazoniji “preživela” su recimo špansku i portugalsku kolonijalnu vlast a da je nikada nisu ni osetili, pa čak i danas nemaju pojma da se ona ikada desila. I ne samo to, nego žive u blaženom neznanju o svemu kroz šta je svet prošao u poslednjih 5.000 godina istorije.
Došli Španci i Portugalci i promenili tok istorije Južne Amerike, potpuno nesvesni da u dubinama džungle neki ljudi žive na isti način na koji su živeli njihovi preci hiljadama godina ranije. Kakva sreća za te urođenike! Zamislite da su ih otkrili, pa da su odlučili da im spasu paganske duše!
Uglavnom, od ovih nekontaktiranih plemena u Brazilu, 16 je živelo u saveznoj državi Amazonas, sedam u Rondoniji, osam u Pari, tri u Mato Grosu, dva u Akreu, i po jedno u Amapi, Maranjau, Roraimi, Tokantinsu, Gojasu i Minas Žeraisu.
2013. godine objavljeno je da sada postoji 104 lokacije na kojima žive takva plemena, ali je u međuvremenu uspostavljen kontakt sa njih 17. Pored toga, 26 lokacija je potvrđeno, dok je 78 pod istragom.
Postoji veliki moralni problem u kontaktiranju takvih plemena. Ne samo što to dovodi do šoka i uništenja njihovog načina života, hteli to mi ili ne, već može da dovede i do smrti od zaraznih bolesti na koje oni nisu imuni; primera radi, dve trećine pripadnika jednog plemena u Kolumbiji je nakon kontakta 2003. godine umrlo baš tim putem. Pritom, ne mora da bude u pitanju neka ozbiljna bolest, oni umiru i od najobičnije prehlade!
Debata oko toga šta tačno činiti sa njima i dalje traje. I trajaće. A pošto gnjavimo i volimo da se svađamo, sva je prilika da će ti nesrećnici biti istrebljeni pre nego što se dogovorimo. Tada će i debata postati nesuvisla.
